Јелена Ђоковић Ивић's banner
Јелена Ђоковић Ивић's profile picture

Јелена Ђоковић Ивић

@DamaSaOklopom2,276 subscribers

Главу горе јер Бог ти је избор дао – ни устао није ко није пао! ☦️☦️☦️ СУПРУГА, МАЈКА, БОРАЦ 🇷🇸🇷🇸🇷🇸

Shorts

"Вратим се ја из Великог рата у моје лепо село поред Тополе сав срећан што сам остао жив. А прошао сам све и Цер и Колубару и Албанију и Крф и Кајмакчалан. Бог ме је спасио, а све мислим и освештана тисовина што ми мајка даде кад пођох у рат. Одкако смо отишли из Србије ништа не знам за своје па сам у великој неизвесности. Дођем кући и куцам на врата и нико ми се не јавља. Ухвати ме страх. Погледам кроз прозор видим гори ватра. Одма ми беше лакше. Убрзо се појави мој стари отац Марко иде из штале. Гледам у њега пуно остарио и обелео. Угледа и он мене па пожури. Изљубисмо смо се, а сузе нам ударише обадвојици. Само да ти кажем ја сам Трифко Топаловић, Шумадијска дивизија Пешадијски пук. Уђемо у кућу и ја се мало распремим, а отац насу две чаше ракије. Наздрависмо, а отац поче да прича. Мајка Рада и сестра Милојка умреше од тифуса оне године када смо се повлачили. Прича како му је било тешко. Да није било краве Лене умро би. Одем поподне до гробља да упалим свеће и да мало прошетам селом. Сви се променили и остарили. Неки не могу да ме препознају. Препознала ме моја Дана. Још издаљине трчи ми у сусрет. Какви су то били загрљаји. Сањао сам то. Прича да јој је брат Иван погинуо на Кајмакчалану. Договорисмо смо се о брзом венчању. И би тако венчасмо се за Нову годину. А посла имам преко главе. Морам све да посејем јер без сејања нема ни жетве. Морао сам да орем са кравама. Пуно сам се намучио. Тврда земља. Неколико година није рађена. На јесен добих сина Радмила Бог да га поживи. Лепо смо прославили. За годину добијем и ћеру Милицу. Бог те твој, сад сам прави човек мислим ја док љубим Дару и децу. И тако мало по мало ја све више напредујем. Скоро сам се повратио на предратна времена. Даће Бог да имам и више." Овакве приче нису писане да би се читале лако, већ да би се памтиле. У њима нема великих речи, али има свега што нас је одржало: губитка који се носи ћутке, рада који лечи и наде која се не показује, већ живи. Судбина једног човека постаје сведочанство читавог народа - да се после највећег страдања живот није предао, већ се, тихо и упорно, поново засејао. 🙏☦️🇷🇸

"Вратим се ја из Великог рата у моје лепо село поред Тополе сав срећан што сам остао жив. А прошао сам све и Цер и Колубару и Албанију и Крф и Кајмакчалан. Бог ме је спасио, а све мислим и освештана тисовина што ми мајка даде кад пођох у рат. Одкако смо отишли из Србије ништа не знам за своје па сам у великој неизвесности. Дођем кући и куцам на врата и нико ми се не јавља. Ухвати ме страх. Погледам кроз прозор видим гори ватра. Одма ми беше лакше. Убрзо се појави мој стари отац Марко иде из штале. Гледам у њега пуно остарио и обелео. Угледа и он мене па пожури. Изљубисмо смо се, а сузе нам ударише обадвојици. Само да ти кажем ја сам Трифко Топаловић, Шумадијска дивизија Пешадијски пук. Уђемо у кућу и ја се мало распремим, а отац насу две чаше ракије. Наздрависмо, а отац поче да прича. Мајка Рада и сестра Милојка умреше од тифуса оне године када смо се повлачили. Прича како му је било тешко. Да није било краве Лене умро би. Одем поподне до гробља да упалим свеће и да мало прошетам селом. Сви се променили и остарили. Неки не могу да ме препознају. Препознала ме моја Дана. Још издаљине трчи ми у сусрет. Какви су то били загрљаји. Сањао сам то. Прича да јој је брат Иван погинуо на Кајмакчалану. Договорисмо смо се о брзом венчању. И би тако венчасмо се за Нову годину. А посла имам преко главе. Морам све да посејем јер без сејања нема ни жетве. Морао сам да орем са кравама. Пуно сам се намучио. Тврда земља. Неколико година није рађена. На јесен добих сина Радмила Бог да га поживи. Лепо смо прославили. За годину добијем и ћеру Милицу. Бог те твој, сад сам прави човек мислим ја док љубим Дару и децу. И тако мало по мало ја све више напредујем. Скоро сам се повратио на предратна времена. Даће Бог да имам и више." Овакве приче нису писане да би се читале лако, већ да би се памтиле. У њима нема великих речи, али има свега што нас је одржало: губитка који се носи ћутке, рада који лечи и наде која се не показује, већ живи. Судбина једног човека постаје сведочанство читавог народа - да се после највећег страдања живот није предао, већ се, тихо и упорно, поново засејао. 🙏☦️🇷🇸

44,788 次观看

Приштина: ИЗ ВРТИЋА У ТЕРОРИЗАМ - ДЕЦУ ПРЕТВАРАЈУ У МАСКОТЕ МРЖЊЕ! Ово није "шетња", нити "културна активност". Ово је отворена, брутална и системска ИНДОКТРИНИАЦИЈА ДЕЦЕ. Деца стара четири, пет, шест година, доведена су из предшколске установе у Подујеву у центар Приштине, обучена у униформе тзв. ОВК / УЧК, уз пратњу васпитачица које им служе као инструктори мржње. Та "ОВК" није мит, нити фолклор. То је ОВК – ТЕРОРИСТИЧКА ОРГАНИЗАЦИЈА, одговорна за: -отмице и убиства цивила, -ликвидације полицајаца, -етничко чишћење, -силовања, паљење села, -минирање путева, -злочине над Србима, али и над Албанцима који нису били лојални терору, -трговину људским органима отетих младића – злочин без преседана у савременој Европи. И шта ради тзв. "друштво" у Приштини? ОД ТОГА ПРАВИ ДЕЧЈИ ПАРАДНИ РЕКВИЗИТ !!! Вође ОВК нису "хероји", већ осуђени ратни злочинци! Али уместо стида и суочавања са истином, данас гледамо култ злочина, глорификацију терора и васпитавање нове генерације у духу насиља. Ово није игра. Ово није фолклор. Ово је фабрика будућих екстремиста. Децу уче да аплаудирају убицама, да носе униформе пљачкаша, да се идентификују са силоватељима и криминалцима. То је директна припрема за наставак мржње, насиља и елиминације "неподобних". Где је тзв. ЕУ? Где су „демократе“ из Приштине? Где су НВО, амбасаде и морални арбитри? Наравно - нигде. Јер кад се мржња пакује у "децу", онда се назива "традицијом". А кад се терор обуче у дечју униформу онда га зову "идентитетом". ‼️ Ово је чиста пропаганда мржње. ‼️ Ово је зло по дефиницији. ‼️ И ово је упозорење, не само за Србе, већ за сваког ко још верује у појам цивилизације!

Приштина: ИЗ ВРТИЋА У ТЕРОРИЗАМ - ДЕЦУ ПРЕТВАРАЈУ У МАСКОТЕ МРЖЊЕ! Ово није "шетња", нити "културна активност". Ово је отворена, брутална и системска ИНДОКТРИНИАЦИЈА ДЕЦЕ. Деца стара четири, пет, шест година, доведена су из предшколске установе у Подујеву у центар Приштине, обучена у униформе тзв. ОВК / УЧК, уз пратњу васпитачица које им служе као инструктори мржње. Та "ОВК" није мит, нити фолклор. То је ОВК – ТЕРОРИСТИЧКА ОРГАНИЗАЦИЈА, одговорна за: -отмице и убиства цивила, -ликвидације полицајаца, -етничко чишћење, -силовања, паљење села, -минирање путева, -злочине над Србима, али и над Албанцима који нису били лојални терору, -трговину људским органима отетих младића – злочин без преседана у савременој Европи. И шта ради тзв. "друштво" у Приштини? ОД ТОГА ПРАВИ ДЕЧЈИ ПАРАДНИ РЕКВИЗИТ !!! Вође ОВК нису "хероји", већ осуђени ратни злочинци! Али уместо стида и суочавања са истином, данас гледамо култ злочина, глорификацију терора и васпитавање нове генерације у духу насиља. Ово није игра. Ово није фолклор. Ово је фабрика будућих екстремиста. Децу уче да аплаудирају убицама, да носе униформе пљачкаша, да се идентификују са силоватељима и криминалцима. То је директна припрема за наставак мржње, насиља и елиминације "неподобних". Где је тзв. ЕУ? Где су „демократе“ из Приштине? Где су НВО, амбасаде и морални арбитри? Наравно - нигде. Јер кад се мржња пакује у "децу", онда се назива "традицијом". А кад се терор обуче у дечју униформу онда га зову "идентитетом". ‼️ Ово је чиста пропаганда мржње. ‼️ Ово је зло по дефиницији. ‼️ И ово је упозорење, не само за Србе, већ за сваког ко још верује у појам цивилизације!

13,239 次观看

Videos

DamaSaOklopom's profile picture

Снимак није настао јуче. Није ни из 1999. године. Ово је истина забележена још 1982. - истина коју је тадашњи комунистички режим забранио да се чује, да не би нарушио лажну слику "братства и јединства". Али истина се не може заувек сакрити. Старица Даница Миличић из Самодрежа сведочи мирно, без патетике, а свака њена реч тежа је од крика. Да би јој отели земљу, шиптарски криминалци су јој убили мужа и сина. И ту није био крај. Терор се наставио. Притисци нису престали. Живот јој је претворен у свакодневну борбу за опстанак на сопственом огњишту. Ово није изолован случај. Ово је образац. Ово је систем. Ово је истина која је деценијама гурана под тепих. Зато не дозволимо да нам историју своде на 1999. годину. Јер оно што се тада десило није почело тада. Почело је много раније. Само се о томе ћутало. И више не сме!

Јелена Ђоковић Ивић

15,326 次观看 • 2 个月前

DamaSaOklopom's profile picture

Јама Бивоље брдо – подвиг Илије Шакоте Када је у децембру 1990. године из јаме Бивоље брдо код Стоца вађено костију српских мученика, у доњим слојевима пронађена је и једна зарђала пушка са муницијом. Та пушка није припадала жртви. Припадала је усташи - Меху Делићу. У Видовданској ноћи 1941. године, под светлошћу батерија и камионских фарова, усташе су довеле око 120 Срба из села Козица. На превару су похватани, затворени и мучени у Дуванској станици у Домановићима, а затим доведени на јаму дубоку око 40 метара. Један по један гурнути су у понор. Међу њима је био и Илија Шакота. Када је на ивици јаме угледао Меху Делића - свог некадашњег друга из војске - знао је да му спаса нема. Није тражио милост. Само га је позвао да приђе да се опросте. Када му је Мехо пришао, Илија га је ухватио за каиш и повукао са собом у јаму. Усташе су после тога прекинуле ликвидацију. Сутрадан су покушавале да нађу некога ко би се спустио у понор и извукао Меху, али међу њима није било јунака. Тако је Мехо Делић остао међу онима које је довео да убије. Годинама после рата ова прича се преносила по славама српских кућа око Стоца и Чапљине. Неки су сумњали да је истинита. Све док 1990. године, из дубине јаме, није извађена његова пушка. Илији Шакоти се исте 1941. године родио син јединац. Добио је име - Илија. Да се памти.

Јелена Ђоковић Ивић

10,933 次观看 • 3 个月前

DamaSaOklopom's profile picture

За рубрику "Веровали или не" - апсолутни парадокс. Значи, након Првог светског рата, ратне одштете су плаћали Срби - и то и за Словенце и за Хрвате. Ми, који смо у том рату поднели највеће жртве, били смо ти који су плаћали цену туђих пораза, само зато што смо ушли у заједничку државу. Не постоји оправдање за аутогеноцид који смо сами над собом извршили пристајањем на стварање одвратног и ђавољег пројекта под називом "Југославија" . Сваки покушај објашњења или релативизације је сувишан и увредљив за разум. Нема разлике између југомонархиста и југокомуниста - јер и једни и други су "југо" , а не србо. И ту лежи апсурд: одрекли смо се себе у име нечега што нас никада није прихватило, нити нам је икада желело добро. Памет у главу - само српски народ и српска држава, докле се простиру наша села, цркве и гробља. Сваки камен је прескупо плаћен српском крвљу. Како каже стара песма - од Вардара па до кршне Лике… Нека се на грешкама учи, па да овако нешто више никада ни у лудилу не допустимо да нам се догоди.

Јелена Ђоковић Ивић

12,621 次观看 • 4 个月前

DamaSaOklopom's profile picture

**ГОВОР ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА ВЕЛИМИРОВИЋА НА ВИДОВДАН, ЛОНДОН, 1916.** „Господо, Дошао сам из земље која је крвава од главе до пете, из земље која лежи на крсту већ две године, распета између два моћна царства, која је бранила својим грудима не само своју слободу него и вашу. Дошао сам из земље чији је народ још пре пет стотина година пролио своју крв за крст часни и слободу златну на Косову Пољу. Од онда до данас Косово је постало симбол нашег националног етоса – симбол жртве, верности и васкрсења. Кад смо пре две године ушли у овај рат, ми смо знали да идемо у ново Косово. Ми смо знали да ће Србија морати поново да падне, али смо знали и то, да ће њена смрт бити семе будућег живота – не само њеног живота, него и живота Европе. Српски војник није постављао питање да ли ће преживети. Он је знао само да мора испунити своју дужност. Он је бранио кућни праг, али је бранио и вашу отаџбину; бранио је слободу свих малих народа; бранио је морални поредак света. Немојте мислити да је Србија данас мртва. Не! Србија је само на Голготи. А свака Голгота света завршила се васкрсењем. И ја вам кажем: васкрснуће и Србија! Наш народ није народ који живи од хлеба, него од идеала. Његов хлеб је слобода, његова вода је правда, његов ваздух је вера у Бога. Ми Срби нисмо велики бројем, али смо велики историјом и велики духом. Ми смо попут оних древних народа који су више волели да изгину него да погазе своју душу. Ако би Србија и престала да постоји као држава, она никада не би престала да живи као идеал. Идеали су бесмртни. Зато се данас, на овај свети дан, на Видовдан, клањам сенима наших мученика и молим се Богу да подари снагу и британском народу и свима нашим савезницима, да издржимо до краја и да се изборимо за праведан мир. Јер само праведан мир може бити трајан. И само слобода за све може бити темељ будућности света." • „Дошао сам из земље која је крвава, али не покорена.“ • „Србија и данас пролази своје Косово – и чека своје васкрсење.“ • „Српски војник није бранио само своју кућу, већ слободу Европе.“ • „Ми нисмо народ који живи од хлеба, већ од идеала.“ • „Ако и падне као држава, Србија никада неће умрети као идеал.“ • „Не мислите да је Србија мртва – она је на Голготи, а Голгота се увек завршава победом.“

Јелена Ђоковић Ивић

11,217 次观看 • 6 个月前

没有更多内容可加载