Video wird geladen...

Video konnte nicht geladen werden

Zur Startseite

Да ли сте знали да се две трећине српских презимена завршава на „-ић“? А ево и зашто је то тако. Некада је значило „син од“ или „потомак“. Петровић - Петров син. Јовановић - Јованов потомак. Зато иста презимена не значе и исто порекло. „-ић“ је више од наставка, то...

17,059 Aufrufe • vor 6 Monaten •via X (Twitter)

0 Kommentare

Keine Kommentare verfügbar

Kommentare vom Original-Post werden hier angezeigt

Ähnliche Videos

Оно јуче је слика избора у Србији. Безобразно су покрали, као и увек до сада. И опет им пролази, баш као и сваки пут. И тако ће бити док ми не одлучимо да је доста и то окончамо. Не признаје се изборна крађа, и не узимају се мандати са покрадених избора, јер је то легализација крађе и саучесништво. Да ли постоји ико нормалан који мисли да се ова мафија руши изборима? Да ће се било који наредни избори разликовати од ових? Мислите ли да ће ови батинаши и криминалци признати икада да су изгубили изборе? Да ће само једног дана да се пробуде и кажу нећемо више да вас бијемо, крадемо, уништавамо, доста је било. Ја не знам да постоји случај у свету да се неко спасао криминалца који га рекетира и малтретира тако што га је молио да престане. Напротив, сви примери у свету показују да људи који су се спасили криминалаца који су их рекетирали су то успели на 2 начина: или се обратиш јачем криминалцу који ти то реши, али онда њему плаћаш рекет, или су се супроставили, пребии или упуцали криминалце. Знамо са ким имамо посла, и да је за њих то питање живота, јер знају шта су радили, али и за нас је. А нас је много више.

Срђан Ного

15,855 Aufrufe • vor 6 Monaten

👀 "Сада је и званично потврђено. Дисциплинска комисија је утврдила да је васпитачица Лидија Штрбац учинила тешку повреду радне дисциплине, тако што је у предшколској установи оставила малу децу саму и закључану и отишла „неким својим послом“. Деца, уплашена и без надзора, изашла су кроз прозор и необезбеђеним коловозом вратила се у патофнама својим кућама. За то је кажњена суспензијом са посла од 3 месеца. У овом тренутку не знамо шта та суспензија тачно значи, односно, да ли прима пуну плату, део плате или ништа од тога. А све од наведеног је могуће. Иначе, закон предвиђа да уколико је ово дело учињено свесним нехатом, намерно или у циљу прибављања себи или другоме противправне имовинске користи, обавезан је престанак радног односа. Међутим, Лидијини партијски другови сматрају да није био тај случај. Додуше, изоставили су њен неуспео покушај подмићивања родитеља да је за то не терети, као и тиме изазван Лидијин вербални и физички напад на јавном месту, што је већ и кривично дело. Понављам њени партијски другови чине све да се „ствар заборави“ и да је сасвим морално и оправдано да и даље буде одборник у Скупштини града Крагујевца. Да и даље активно саучествије у руинирању нашег Крагујевца. Fb Nedeljko Ašanin" - Ana Kolašinac Popović

Irena Živković

31,144 Aufrufe • vor 10 Monaten

Не плачем ја често. Али, ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која је пред вама је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (и... да, за то је крив један архитекта). Та прича би могла да почне подсећањем на окупацију. Рецимо.. Нашу. Замислите да се оно „петвековно ропство“ заправо уопште није завршило. Да траје, рецимо, 740 година. Да ли би неко од нас уопште више говорио српски? Или бисмо, најпре вековима под чизмом освајача, а потом навикнути на његове и ничије друге аршине, просто постали мајушни део његове силине, уклопивши се онако мали и немоћни у један другачији свет, другачији језик...? А једном народу се то десило. И, прича о њему, заправо, не почиње баш пре 740 година, већ још пре више од милинијум и по када је римски генерал Магнус Максимус 383. урадио кључну ствар за народ Велса: повукао је трупе из Британије да би покушао да се домогне императорског трона, решио да „острвом“ управља на даљину, из Галије, а оставио праву власт локалним вођама. Сматра се зато оснивачем неколико велшких краљевских династија, а локална племена су с колена на колено преносила захвалност што им је дозволио да буду оно што јесу, да не живе као робови. Но, ропство их је, ипак, снашло пре 740 година, када је после двовековног рата енглески краљ Едвард Први окончао то освајање како је и желео. И, године су почеле да пролазе. Деценије. Векови, у којима стари, велшки језик, није био прихваћен нигде: ни у једном документу, ни у каквим преговорима, ни у једној јединој званичној комуникацији. Почео је, као такав, да изумире. Малтене су, тамо негде, 70-их година 20. века престали и да постоје људи који га знају. Добро, било је неких бораца за тај стари језик (да ли сте знали да је „мор“ на велшком оно што ми називамо „море“? Не? Ето, на крају ове приче чека вас један снимак због ког сам научио монтажу, а за који сам преводио речи једне песме и урадио вам титлове, но... не пуштајте то одмах, да најпре нешто друго сазнате). Дакле, јесте било бораца да се тај стари језик сачува, попут архитекте Дафида Ивана. Стар је он, не баш колико и велшки језик, али недавно је ушао у девету деценију живота. А тамо негде, средином прошлог века, привођен је због својих активности да се велшки језик врати где му је место, у институције, у образовни систем, чак је и политиком почео да се бави из љубави према језику својих родитеља, предака... Ал', затварали га. Нису га слушали, нити му жеље услишили. Почео је да се бави и музиком. Онако, за своју душу. Писао и песме, па их сам изводио, а једна од њих је била посебно занимљива тадашњим британскима властима на чијем је челу била Маргарет Тачер. Песма се звала „И даље – ту“, а кроз три врло кратке строфе говорила је о томе кроз шта је Велс прошао за ових 1600 година: и како су тај народ тлачили и потцењивали, али како је он издржао и стварне појаве попут карикатуралног лика из књижевности, Велшанина који се звао Дик Сион Дафид, коме је све енглеско милије од велшког (ко је рекао „Аха, нека врста другосрбијанаца“? Без добацивања, ово је прича о Велсу), како је тај народ и тај језик издржао и „стару Меги и њену екипу“ (песма је писана када ја „Меги“ Тачер припремала затварање свих велшких рудника, што је потом довело до тога да је мање од 40% домаћинстава у Велсу имало неког члана породице који је стално запослен; Да... чизма уме да буде страшна, нарочито ако не приметиш да ти је већ на врату, па ти се чини да те неко милује. Вековима). Проблем је био што је песму мало ко разумео, јер... писана је и извођена на старом велшком. А то малтене „нико жив“ (не баш буквално) у Велсу више није разумео. Изводио ју је онај архитекта и рударима, прихватио те стихове и један покрет који се залагао за независност, али... Пролазиле су године. Семена која је јунак ове приче, што по затвору, што на улици, што с рударима који више нису имали где да раде, што са децом којој се обраћао – као да су, бар се тако чинило, била посејена узалуд. А онда је Дафид Иван, сада 80-годишњак, пред 80. рођендан позван да ту своју песму отпева у Кардифу. И то на стадиону. Нешто преко 32.000 људи је било ту. Почео је он своју причу у стиховима, прву од три строфе, чуло се и како публика мрмља, позната јој је мелодија, а када је на ред дошао рефрен... Не, то вам нећу писати. То ћете видети, сад, када пустите снимак. А он је пред вама само због љубави. За род свој и језик свој. Љубави која је довела до правог чуда да сада, пре три месеца када је обављено последње истраживање, скоро 29,2% становништа Велса може да прича старим велшким језиком, док нешто више, чак 33 одсто њих, разуме када неко прича велшки. Чудо? Не, само плод љубави од које се не одустаје. Баш због ње је ова прича о песми пред вама. И, она звучи – овако: (ако заплачете кад и Дафид Иван, тамо код стиха "... а жив ће бити и велшки језик!", не брините. Међу својима сте) #YmaOHyd

Дарко Николић

105,257 Aufrufe • vor 2 Jahren

“Користим прилику и у присуству Високопреосвећеног митрополита Јоаникија, да вам скренем пажњу на то клизиште, врло често се са превише дрскости - не благословене смелости, коментарише сам врх јерархијски наше Цркве, поступци наших епископа, патријараха. Скоро сам имао прилику, једна наша сестра у духовној кризи… па је очекивала од нас да станемо на страну, у светлу данашње поларизације, па је питала зашто ми не станемо на страну ових или оних? Зашто остављамо народ да буде сам? То је та једна, да кажемо, патетична пројава бриге, она постоји, али као пројава духовне незрелости. У једном тренутку тог њеног излагања и бриге… она на једном месту каже да наш Патријарх није њен Патријарх. Пазите, то је тако страшна изјава, трагична, верујемо да је то у афекту изречено… и на то њено исповедање морао сам да се оградим рекавши да ако њен патријарх није наш патријарх наш даљи разговор нема никаквог смисла, и ту се он, заиста, на моје инсистирање, завршио…. Ми имамо Цркву, имамо патријарха, имамо епископе, свештенике, да ли можемо бити бољи? Можемо! Нека свако крене од себе! Отац Рафаило Бољевић 🫶

Вероучитељка

89,337 Aufrufe • vor 1 Jahr