Загрузка видео...

Не удалось загрузить видео

На главную

…доводио је Олену Зеленску у ректорат. То је жена овог Владимира, што се назива Володимир. Доводио ју је у недељу, по Вучићевом наређењу, када ректорат не ради. Када су међународне активности, по дефиницији требало је да ја ту будем присутан. Наравно, мене нису звали…

12,314 просмотров • 5 месяцев назад •via X (Twitter)

Комментарии: 0

Нет доступных комментариев

Здесь появятся комментарии из оригинального поста

Похожие видео

Поставићу вам овде један низ твитова којима сам покушао да вам објасним шта се дешава у свету и ко води игру. Глумци су вам свима познати. Ако до сад нисте укапирали да је ово финална борба против хришћанства и белог човека ја вам ту не могу помоћи. Рећи ћу вам само да је та борба почела 1999. г. бобардовањем ср југославије отимањем Косова и Метохије. Операције олуја и бљесак су биле само увод у то и дисциплиновање Срба, познатих по својој ратоборности и спремности да изгину сви до последњег. Што није искључено да ће се на крају и десити, као што ће нестати и многи други народи који нису спремни да постану Гоје. Ништа што се дешава у србистану није случајно, све је пројектовано из једног центра од Рибникара па сад до пада надстрешнице. Ја знам да многи од вас то не виде и да и не могу да виде јер је ово никад снажнија psyop операција. Држе вас у стању благе анестезије и дозирају по потреби мало хемијом мало вибрацијама и немогуће је да се пробудите из матрикса. Једини начин је да све што сте до сад мислили да знате заборавите, све је лаж.

☦️Милан Ђорђевић☦️

56,794 просмотров • 1 год назад

Не плачем ја често. Али, ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која је пред вама је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (и... да, за то је крив један архитекта). Та прича би могла да почне подсећањем на окупацију. Рецимо.. Нашу. Замислите да се оно „петвековно ропство“ заправо уопште није завршило. Да траје, рецимо, 740 година. Да ли би неко од нас уопште више говорио српски? Или бисмо, најпре вековима под чизмом освајача, а потом навикнути на његове и ничије друге аршине, просто постали мајушни део његове силине, уклопивши се онако мали и немоћни у један другачији свет, другачији језик...? А једном народу се то десило. И, прича о њему, заправо, не почиње баш пре 740 година, већ још пре више од милинијум и по када је римски генерал Магнус Максимус 383. урадио кључну ствар за народ Велса: повукао је трупе из Британије да би покушао да се домогне императорског трона, решио да „острвом“ управља на даљину, из Галије, а оставио праву власт локалним вођама. Сматра се зато оснивачем неколико велшких краљевских династија, а локална племена су с колена на колено преносила захвалност што им је дозволио да буду оно што јесу, да не живе као робови. Но, ропство их је, ипак, снашло пре 740 година, када је после двовековног рата енглески краљ Едвард Први окончао то освајање како је и желео. И, године су почеле да пролазе. Деценије. Векови, у којима стари, велшки језик, није био прихваћен нигде: ни у једном документу, ни у каквим преговорима, ни у једној јединој званичној комуникацији. Почео је, као такав, да изумире. Малтене су, тамо негде, 70-их година 20. века престали и да постоје људи који га знају. Добро, било је неких бораца за тај стари језик (да ли сте знали да је „мор“ на велшком оно што ми називамо „море“? Не? Ето, на крају ове приче чека вас један снимак због ког сам научио монтажу, а за који сам преводио речи једне песме и урадио вам титлове, но... не пуштајте то одмах, да најпре нешто друго сазнате). Дакле, јесте било бораца да се тај стари језик сачува, попут архитекте Дафида Ивана. Стар је он, не баш колико и велшки језик, али недавно је ушао у девету деценију живота. А тамо негде, средином прошлог века, привођен је због својих активности да се велшки језик врати где му је место, у институције, у образовни систем, чак је и политиком почео да се бави из љубави према језику својих родитеља, предака... Ал', затварали га. Нису га слушали, нити му жеље услишили. Почео је да се бави и музиком. Онако, за своју душу. Писао и песме, па их сам изводио, а једна од њих је била посебно занимљива тадашњим британскима властима на чијем је челу била Маргарет Тачер. Песма се звала „И даље – ту“, а кроз три врло кратке строфе говорила је о томе кроз шта је Велс прошао за ових 1600 година: и како су тај народ тлачили и потцењивали, али како је он издржао и стварне појаве попут карикатуралног лика из књижевности, Велшанина који се звао Дик Сион Дафид, коме је све енглеско милије од велшког (ко је рекао „Аха, нека врста другосрбијанаца“? Без добацивања, ово је прича о Велсу), како је тај народ и тај језик издржао и „стару Меги и њену екипу“ (песма је писана када ја „Меги“ Тачер припремала затварање свих велшких рудника, што је потом довело до тога да је мање од 40% домаћинстава у Велсу имало неког члана породице који је стално запослен; Да... чизма уме да буде страшна, нарочито ако не приметиш да ти је већ на врату, па ти се чини да те неко милује. Вековима). Проблем је био што је песму мало ко разумео, јер... писана је и извођена на старом велшком. А то малтене „нико жив“ (не баш буквално) у Велсу више није разумео. Изводио ју је онај архитекта и рударима, прихватио те стихове и један покрет који се залагао за независност, али... Пролазиле су године. Семена која је јунак ове приче, што по затвору, што на улици, што с рударима који више нису имали где да раде, што са децом којој се обраћао – као да су, бар се тако чинило, била посејена узалуд. А онда је Дафид Иван, сада 80-годишњак, пред 80. рођендан позван да ту своју песму отпева у Кардифу. И то на стадиону. Нешто преко 32.000 људи је било ту. Почео је он своју причу у стиховима, прву од три строфе, чуло се и како публика мрмља, позната јој је мелодија, а када је на ред дошао рефрен... Не, то вам нећу писати. То ћете видети, сад, када пустите снимак. А он је пред вама само због љубави. За род свој и језик свој. Љубави која је довела до правог чуда да сада, пре три месеца када је обављено последње истраживање, скоро 29,2% становништа Велса може да прича старим велшким језиком, док нешто више, чак 33 одсто њих, разуме када неко прича велшки. Чудо? Не, само плод љубави од које се не одустаје. Баш због ње је ова прича о песми пред вама. И, она звучи – овако: (ако заплачете кад и Дафид Иван, тамо код стиха "... а жив ће бити и велшки језик!", не брините. Међу својима сте) #YmaOHyd

Дарко Николић

105,231 просмотров • 2 лет назад

Јама Бивоље брдо – подвиг Илије Шакоте Када је у децембру 1990. године из јаме Бивоље брдо код Стоца вађено костију српских мученика, у доњим слојевима пронађена је и једна зарђала пушка са муницијом. Та пушка није припадала жртви. Припадала је усташи - Меху Делићу. У Видовданској ноћи 1941. године, под светлошћу батерија и камионских фарова, усташе су довеле око 120 Срба из села Козица. На превару су похватани, затворени и мучени у Дуванској станици у Домановићима, а затим доведени на јаму дубоку око 40 метара. Један по један гурнути су у понор. Међу њима је био и Илија Шакота. Када је на ивици јаме угледао Меху Делића - свог некадашњег друга из војске - знао је да му спаса нема. Није тражио милост. Само га је позвао да приђе да се опросте. Када му је Мехо пришао, Илија га је ухватио за каиш и повукао са собом у јаму. Усташе су после тога прекинуле ликвидацију. Сутрадан су покушавале да нађу некога ко би се спустио у понор и извукао Меху, али међу њима није било јунака. Тако је Мехо Делић остао међу онима које је довео да убије. Годинама после рата ова прича се преносила по славама српских кућа око Стоца и Чапљине. Неки су сумњали да је истинита. Све док 1990. године, из дубине јаме, није извађена његова пушка. Илији Шакоти се исте 1941. године родио син јединац. Добио је име - Илија. Да се памти.

Јелена Ђоковић Ивић

10,933 просмотров • 6 месяцев назад

У ЗЕМЉИ ЕКОНОМСКОГ ТИГРА, ПРИЧА КОЈА КИДА ДУШУ... Тамара Мисирлић: "Сваког дана бака Борка стоји на улици и продаје оно што је сама узгајила у својој башти. Понесе мало лука, понесе шта има... и стоји ту сатима. Стоји ту са једним јединим циљем, да скупи новац да подигне споменик својој ћерки. Кад ми је то рекла, гледала ме је право у очи и изговорила реченицу коју никада нећу заборавити: ,,Ја не могу да умрем док јој не подигнем споменик. Не могу да оставим моју ћерку без споменика." Док сам је слушала, толико ме је нешто стегло у грудима. Толико бола, толико љубави и толико достојанства у једној жени која сваког дана стоји на улици и продаје своје поврће. Рекла ми је да некад заради 180 динара, некад 500, некад 600, некад 1000 ако је добар дан. И тако, мало по мало, скупља новац, а уз то брине и о болесној сестри. Из џепа је извадила један папирић. На њему је нацртан споменик, написане димензије и број телефона човека који их ради. Тај папир носи са собом као нешто највредније што има, то је њен циљ, њена мисија, њена последња жеља. У једном тренутку више нисам могла да слушам, а да ништа не кажем. Рекла сам јој: ,,Бако, ми ћемо подићи споменик.“ А она се одмах постидела, онако како то умеју само стари, поштени људи. Почела је да пита: „А како ћу ја то да вратим? Како ћу да се одужим, сине?" Рекла сам јој да ми само да мало лука из своје баште, за салату. И ништа више. Али истина је да сам тог дана ја од ње добила много више од тог лука. Добила сам лекцију шта је мајчинска љубав. Љубав која не престаје ни када живот прође, ни када године притисну, ни када човек остане сам. Љубав због које једна мајка сваког дана стоји на улици, продаје оно што има, и понавља само једну реченицу: ,,Не могу да умрем док моја ћерка не добије споменик." 🇷🇸 СРПСКИ ГЛАСНИК

Инжењер 🇷🇸

10,975 просмотров • 6 месяцев назад

Један Румун успео је да заустави НАТО воз 2. jуна 1999. и спречи његов несметан пролазак кроз Румунију према тадашњој Југославији. Шеф железничке станице Пијелешти, Флорин Патрочоју, након тог чина постао је локални јунак, као и јунак свих Срба. Када је воз стигао, Флорин је прегледао документацију и приметио да недостаје печат за улазак воза у земљу. Упркос процени надлежних да воз може да настави, Флорин је одлучио да га задржи док се сви законски услови не испуне. Трпео је притиске – индиректно преко запослених и касније преко царинских и железничких служби – али није попустио. Након што је документација допуњена, воз је могао да крене. Међутим, покварила се локомотива, а резервна локомотива и истек радног времена посаде изазвали су нова кашњења. Када је престало бомбардовање, воз је кренуо назад и морао је поново да прође кроз исту станицу, а на дежурству је опет био Флорин. „Поново је стигао захтев за пролаз вагонa са опремом и особљем. Када су стигли, било је више вагона него што је било планирано, а нису ни платили таксу за транспорт уз тврдњу да је све решено на дипломатском нивоу“. Опет је зауставио пролаз. „Када сам им саопштио да је потребно да плате 370.000 леја и 20.000 долара, почеле су интервенције од стране виших органа, али нисам желео да одступим од правилника. Док је воз стајао, добио сам телеграм из Букуреша од директора железнице да морам да пустим воз да настави ка одредишту, а да ће таксе бити плаћене накнадно. Наравно, одбио сам то да урадим.“ Командант НАТО-а је покушао да бар део суме плати из свог џепа, али је Флорин и то одбио. Или све или воз остаје да стоји. Прошле су 2 недеље док таксе нису биле уплаћене. „Воз је требало да крене тог дана у 19ч. Нису поштовали време, па смо одредили ново. Пошто ни тада нису кренули, наредио сам да што пре крену како не би блокирали пругу. Коришћен материјал Family Interview Writer Journalist Silvia Giurgiu with her husband Florin Pătrăchioiu Studio ASCIOR Архивци снимци ТВР1 Reportaj de Irina LUCA !! 3 iulie 1999 TVR 1 emisiunea CU OCHII-N PATRU

Србија чиста и уједињена 🇷🇸🙏☦️

23,829 просмотров • 5 месяцев назад