Loading video...

Video Failed to Load

There was a problem loading this video. This could be due to a temporary network issue or the video might be unavailable.

На Православном богословском факултету данас додељивали дипломе. Довели патријарха и гомилу ћаци архијереја. Појавио се ЈЕДАН студент. Честитамо колеги.

Blagoje Pantelic

13,088 subscribers

34,844 views • 1 year ago •via X (Twitter)

Arts News & Politics Education

Anya Rossi• Live Now

Private livecam show

11 Comments

Kristal Met Dejmon Cekas1 year ago

Ćacijereji.

Vera1 year ago

student 2.0 koji zeli da uci kreten neki

petdo1 year ago

Mrak.

Standing for Freedom Center2 years ago

One hundred years ago, American universities still formally affirmed their Christian character and Christian values had a natural and expected place in American higher education. What happened?

Bodljikava 🇷🇸1 year ago

U blokadama je garantovano bilo onih koji su hteli da se nastave predavanja ali nisu smeli da istupe, jer ko danas tuži fakultete? Drugo, postoji veliki problem da se osobe koje su prekinule studiranje predstavljaju intelektualno dominantnim, dok je suprotna strana ćaci.

Dr@dr1 year ago

Da je neke pravde i naroda da sve ovo pobrija i pošiša...

Mihailo1 year ago

🤭

Stevan Obradovic1 year ago

Koliko se studira na PBF?

Blagoje Pantelic1 year ago

Preko hiljadu...

Владимир Rajković1 year ago

Јака порука.

Pavlitoboy1 year ago

Јавна кућа.

Related Videos

Само неколико сати пре трагедије, један професор Филозофског факултета и један докторанд на истом факултету су, по ко зна који пут, упозорили на стање у згради факултета - да се на сваком спрату налазе просторије "пленума" (ма шта то било) које им је уступила управа факултета за активности о којима нико ништа не зна. Сада смо видели шта се ту све складишти и под којим условима...

Само неколико сати пре трагедије, један професор Филозофског факултета и један докторанд на истом факултету су, по ко зна који пут, упозорили на стање у згради факултета - да се на сваком спрату налазе просторије "пленума" (ма шта то било) које им је уступила управа факултета за активности о којима нико ништа не зна. Сада смо видели шта се ту све складишти и под којим условима...

Народни непријатељ 🇷🇸

26,966 views • 4 months ago

Данас је истекао петнаестодневни рок који су шиптарске власти дале Србима да уклоне своје викендице са језера Газиводе. Јесте, управо оних Газивода које Александар Вучић није дао. У том року су имали право да поднесу захтев за заштиту имовине, што су сви и урадили, али су и поред тога што на захтеве није одговорено шиптари дошли са дугим цевима и машинама и викендице порушили. На другом снимку видите да народ просечног коефицијента интелигенције 50 кличе оном ко је то потписао. Поред свих парадокса који постоје у математици и филозофији, на које ни данас нема одговора (зато се и зову парадокси-„наизглед апсурдно, али ипак истинито"), надам се да ће се једног дана изучавати и ,,Ћаци парадокс'', у ком је један народ нестајао и до нестанка клицао и тапшао оном који је до нестанка довео.

Данас је истекао петнаестодневни рок који су шиптарске власти дале Србима да уклоне своје викендице са језера Газиводе. Јесте, управо оних Газивода које Александар Вучић није дао. У том року су имали право да поднесу захтев за заштиту имовине, што су сви и урадили, али су и поред тога што на захтеве није одговорено шиптари дошли са дугим цевима и машинама и викендице порушили. На другом снимку видите да народ просечног коефицијента интелигенције 50 кличе оном ко је то потписао. Поред свих парадокса који постоје у математици и филозофији, на које ни данас нема одговора (зато се и зову парадокси-„наизглед апсурдно, али ипак истинито"), надам се да ће се једног дана изучавати и ,,Ћаци парадокс'', у ком је један народ нестајао и до нестанка клицао и тапшао оном који је до нестанка довео.

Ж. Пантелић-Бунар 1244

25,891 views • 14 days ago

Данас је на насловној страни Шолаковог политичког памфлета Данас осванула још једна "карикатура" на којој се председник Републике Србије Александар Вучић поистовећује са највећим злочинцем и најгорим крволоком у историји света - Адолфом Хитлером. Ово није први пут. Никада у Србији, ни један политичар, ни једна особа генерално, није била изложена таквој дехуманизацији и криминализацији као што је то случај са Александром Вучићем. Борићемо се против тога свим демократским средствима, резултатима, радом, јавношћу. Борићемо се, и од те борбе никада нећемо одустати.

Данас је на насловној страни Шолаковог политичког памфлета Данас осванула још једна "карикатура" на којој се председник Републике Србије Александар Вучић поистовећује са највећим злочинцем и најгорим крволоком у историји света - Адолфом Хитлером. Ово није први пут. Никада у Србији, ни један политичар, ни једна особа генерално, није била изложена таквој дехуманизацији и криминализацији као што је то случај са Александром Вучићем. Борићемо се против тога свим демократским средствима, резултатима, радом, јавношћу. Борићемо се, и од те борбе никада нећемо одустати.

Ana Brnabic

17,648 views • 1 year ago

Праштајте браћо и сестре што вам се јављам у моментима када ишчекујемо велику радост, рођење Сина Божијег, али дужан сам да вам укажем на један ужасан скандал у вези са процесом који се води против Николе Селаковића и још троје окривљених пред Посебним одељењем за организовани криминал Вишег суда у Београду. Оптужни предлог, као и позив за претрес, добио сам данас поподне, на Бадњи дан. Веровали или не, оптужни предлог су Н1 и НОВА С цитирали још пре 20 и кусур дана, а ја као бранилац га добијам тек данас. Чак сам и о датуму претреса сазнао од Мариника Тепић, што је ван памети, да бих данас негде око 14 часова тек добио позив и оптужни предлог. Ово је срамота и најбољи показатељ припреме наратива за притисак на рад суда и каква одлука да се донесе. Плашим се да је Селаковићу и осталима пресуда већ донета и да је суђење само фарса.

Праштајте браћо и сестре што вам се јављам у моментима када ишчекујемо велику радост, рођење Сина Божијег, али дужан сам да вам укажем на један ужасан скандал у вези са процесом који се води против Николе Селаковића и још троје окривљених пред Посебним одељењем за организовани криминал Вишег суда у Београду. Оптужни предлог, као и позив за претрес, добио сам данас поподне, на Бадњи дан. Веровали или не, оптужни предлог су Н1 и НОВА С цитирали још пре 20 и кусур дана, а ја као бранилац га добијам тек данас. Чак сам и о датуму претреса сазнао од Мариника Тепић, што је ван памети, да бих данас негде око 14 часова тек добио позив и оптужни предлог. Ово је срамота и најбољи показатељ припреме наратива за притисак на рад суда и каква одлука да се донесе. Плашим се да је Селаковићу и осталима пресуда већ донета и да је суђење само фарса.

Владимир Ђукановић

16,895 views • 7 months ago

Поводом измишљотина у појединим медијима о преговорима о правном положају Српске Православне Цркве на Косову и Метохији Они који су смислили и пустили у етар такве клевете против Цркве желе да за рачун Куртијеве камариле даље дестабилизују српски народ на Косову и Метохији. Тог народа ради, али и ради свих наших верних, поновићемо речи Његове Светости Патријарха изговорене на научном скупу о Косову и Метохији, одржаном 26. марта 2024. године, а које изражавају и став Митрополита г. Иринеја по овом питању: “…Неспорно је да су права и слободе свештенства, монаштва и верног народа, као и српски православни идентитет, сакрална и остала имовина Српске Православне Цркве на Косову и Метохији угрожени. Српска Православна Црква не може прихватити ни један правни и политички модел који се противи Јеванђељу и њеном осмовековном постојању на Косову и Метохији. Српска Православна Црква је била, јесте и остаје Црква Христова на Косову и Метохији и свуда где се простире њена канонска јурисдикција.”

Поводом измишљотина у појединим медијима о преговорима о правном положају Српске Православне Цркве на Косову и Метохији Они који су смислили и пустили у етар такве клевете против Цркве желе да за рачун Куртијеве камариле даље дестабилизују српски народ на Косову и Метохији. Тог народа ради, али и ради свих наших верних, поновићемо речи Његове Светости Патријарха изговорене на научном скупу о Косову и Метохији, одржаном 26. марта 2024. године, а које изражавају и став Митрополита г. Иринеја по овом питању: “…Неспорно је да су права и слободе свештенства, монаштва и верног народа, као и српски православни идентитет, сакрална и остала имовина Српске Православне Цркве на Косову и Метохији угрожени. Српска Православна Црква не може прихватити ни један правни и политички модел који се противи Јеванђељу и њеном осмовековном постојању на Косову и Метохији. Српска Православна Црква је била, јесте и остаје Црква Христова на Косову и Метохији и свуда где се простире њена канонска јурисдикција.”

Информативна служба Српске Православне Цркве

30,152 views • 1 year ago

Мислим да је вријеме да се појединим људима коначно каже ДОСТА. Наратив који су задњих година заступали довео их је управо тамо гдје се данас налазе. Сваки пут када је требало на режимским медијима бранити Владу и Додика, били су међу првима у реду. И данас их користе за исте сврхе у гебелсовским прилозима, заједно са Драгом Вуковићем и сличним „аналитичарима“ који су годинама политички опстајали захваљујући Српској демократској странци. Управо је таква политика један од кључних разлога због којих смо губили изборе. Свјестан сам да ће режимски медији и ову моју изјаву покушати злоупотријебити, али више нема смисла ћутати и толерисати понашања која су нас довела у ову позицију. Поштујем све заслуге и све што је Милован учинио у прошлости. Међутим, вријеме је учинило своје. Данас је његово мјесто на челу стола за Петровдан, међу оснивачима и ветеранима странке, да свједочи о тешким временима, о стварању Републике Српске и да подсјећа ко је подржавао Венс-Овенов план и друге одлуке које су биле супротне интересима Републике Српске. Размисли само о једној ствари: држиш ли данас соколачки СДС као таоца своје сујете и политике која је доживјела пораз? Али данас је неко друго вријеме. Вријеме које тражи нове људе, нову енергију, нове идеје и нови имиџ. Ако желимо да побјеђујемо, онда то морамо створити и наметнути. Политика не живи од успомена на јуче, већ од визије за сутра!

Мислим да је вријеме да се појединим људима коначно каже ДОСТА. Наратив који су задњих година заступали довео их је управо тамо гдје се данас налазе. Сваки пут када је требало на режимским медијима бранити Владу и Додика, били су међу првима у реду. И данас их користе за исте сврхе у гебелсовским прилозима, заједно са Драгом Вуковићем и сличним „аналитичарима“ који су годинама политички опстајали захваљујући Српској демократској странци. Управо је таква политика један од кључних разлога због којих смо губили изборе. Свјестан сам да ће режимски медији и ову моју изјаву покушати злоупотријебити, али више нема смисла ћутати и толерисати понашања која су нас довела у ову позицију. Поштујем све заслуге и све што је Милован учинио у прошлости. Међутим, вријеме је учинило своје. Данас је његово мјесто на челу стола за Петровдан, међу оснивачима и ветеранима странке, да свједочи о тешким временима, о стварању Републике Српске и да подсјећа ко је подржавао Венс-Овенов план и друге одлуке које су биле супротне интересима Републике Српске. Размисли само о једној ствари: држиш ли данас соколачки СДС као таоца своје сујете и политике која је доживјела пораз? Али данас је неко друго вријеме. Вријеме које тражи нове људе, нову енергију, нове идеје и нови имиџ. Ако желимо да побјеђујемо, онда то морамо створити и наметнути. Политика не живи од успомена на јуче, већ од визије за сутра!

Marinko Bozovic

10,417 views • 1 month ago

Изливи мржње и подјела нашег народа које предсједник Републике Српске свакодневно шири наносе немјерљиву штету нашем народу. Затражио сам од њега да се јавно извини свим новинарима и људима које је јуче увриједио, али умјесто тога, данас је обећао да ће бити још вулгарнији и примитивнији. Нажалост, то је једино његово обећање које ће сигурно испунити. Предсједник нема ни најмање право на овакве ријечи – чак и да се било ко од ових људи у неком ставу огријешио о њега. Државник мора бити први који ће истрпити, прећутати и, упркос свему, бирати најбоље и најадекватније ријечи. Он је дужан да представља и изражава национално јединство, као што то налаже члан 64 Устава Републике Српске. Јасно нам је да се неће извинити и сигурни да ће опет овакве поступке поновити, али најгоре од свега је што један предсједник мисли да је то исправно и добро по Републику Српску, поготово у данашњем тренутку! На нама је да и данас останемо мирни и мудри, да мјеримо сваку ријеч и важемо сваки потез, али и да останемо страствени у борби за нашу Републику Српску у којој нема мјеста за овакав рјечник и срамно понашање.

Изливи мржње и подјела нашег народа које предсједник Републике Српске свакодневно шири наносе немјерљиву штету нашем народу. Затражио сам од њега да се јавно извини свим новинарима и људима које је јуче увриједио, али умјесто тога, данас је обећао да ће бити још вулгарнији и примитивнији. Нажалост, то је једино његово обећање које ће сигурно испунити. Предсједник нема ни најмање право на овакве ријечи – чак и да се било ко од ових људи у неком ставу огријешио о њега. Државник мора бити први који ће истрпити, прећутати и, упркос свему, бирати најбоље и најадекватније ријечи. Он је дужан да представља и изражава национално јединство, као што то налаже члан 64 Устава Републике Српске. Јасно нам је да се неће извинити и сигурни да ће опет овакве поступке поновити, али најгоре од свега је што један предсједник мисли да је то исправно и добро по Републику Српску, поготово у данашњем тренутку! На нама је да и данас останемо мирни и мудри, да мјеримо сваку ријеч и важемо сваки потез, али и да останемо страствени у борби за нашу Републику Српску у којој нема мјеста за овакав рјечник и срамно понашање.

Драшко Станивуковић

49,079 views • 1 year ago

СЛОВЕНЦИ СУ НА "ТАЈНОМ ПЛЕНУМУ" 1966. ДОНЕЛИ СПИСАК О СМЕЊИВАЊУ 42 НАЈУСПЕШНИЈИХ СРПСКИХ ДИРЕКТОРА У ЦИЉУ РУШЕЊА СРПСКЕ ПРИВРЕДЕ И ПРЕДУЗЕЋА У ЕКСПАНЗИЈИ Прича о економском и друштвеном урушавању Србије у другој половини 20. века није била последица случајности нити спонтаних тржишних кретања, већ део директног и пажљиво планираног удара на све што је српско. О томе са свим својим стручним и људским кредибилитетом сведочи Миодраг Чеперковић - рударски инжењер, један од оснивача и професор на Факултету организационих наука, од 1982. године члан Њујоршке академије наука, дугогодишњи директор Смедеревске железаре и човек за кога се сматра да је дао кључни допринос развоју црне металургије и индустрије Србије. Чеперковић отворено открива позадину овог плана и подсећа на речи из тог времена: "Донета је одлука да се руши привредно руководство Србије. Направљен је списак од 42 директора који се безусловно морају сменити, да би се депресирала експанзија српске привреде." У тренутку када је тај списак направљен, Србија је била у пуном економском замаху - са гигантима попут Електронске индустрије Ниш која је била убедљиво највећа у својој бранши, Заставе у Крагујевцу, Ваљаонице бакра у Севојну, моћном црном металургијом, развијеним банкарским системом и спољнотрговинским гигантима попут Генералекспорта. Смена 42 најуспешнија директора није била обична кадровска промена, већ системско уклањање људи који су знали како да воде велике системе. Лишити Србију њених најспособнијих привредника значило је зауставити њену даљу економску експанзију и свести је на подређени положај, чије су се последице осећале деценијама касније. То планско обезглављивање српске привреде није погодило само економију; то је био део ширег, систематског затирања српске историје, сузбијања културе и слабљења националног утицаја, чије тешке последице осећамо и данас.

СЛОВЕНЦИ СУ НА "ТАЈНОМ ПЛЕНУМУ" 1966. ДОНЕЛИ СПИСАК О СМЕЊИВАЊУ 42 НАЈУСПЕШНИЈИХ СРПСКИХ ДИРЕКТОРА У ЦИЉУ РУШЕЊА СРПСКЕ ПРИВРЕДЕ И ПРЕДУЗЕЋА У ЕКСПАНЗИЈИ Прича о економском и друштвеном урушавању Србије у другој половини 20. века није била последица случајности нити спонтаних тржишних кретања, већ део директног и пажљиво планираног удара на све што је српско. О томе са свим својим стручним и људским кредибилитетом сведочи Миодраг Чеперковић - рударски инжењер, један од оснивача и професор на Факултету организационих наука, од 1982. године члан Њујоршке академије наука, дугогодишњи директор Смедеревске железаре и човек за кога се сматра да је дао кључни допринос развоју црне металургије и индустрије Србије. Чеперковић отворено открива позадину овог плана и подсећа на речи из тог времена: "Донета је одлука да се руши привредно руководство Србије. Направљен је списак од 42 директора који се безусловно морају сменити, да би се депресирала експанзија српске привреде." У тренутку када је тај списак направљен, Србија је била у пуном економском замаху - са гигантима попут Електронске индустрије Ниш која је била убедљиво највећа у својој бранши, Заставе у Крагујевцу, Ваљаонице бакра у Севојну, моћном црном металургијом, развијеним банкарским системом и спољнотрговинским гигантима попут Генералекспорта. Смена 42 најуспешнија директора није била обична кадровска промена, већ системско уклањање људи који су знали како да воде велике системе. Лишити Србију њених најспособнијих привредника значило је зауставити њену даљу економску експанзију и свести је на подређени положај, чије су се последице осећале деценијама касније. То планско обезглављивање српске привреде није погодило само економију; то је био део ширег, систематског затирања српске историје, сузбијања културе и слабљења националног утицаја, чије тешке последице осећамо и данас.

Јелена Ђоковић Ивић

18,421 views • 13 days ago

#AndrijaMandic: Срби у Црној Гори више никада неће бити грађани другог реда; Наш глас ће се чути и одлучивати! Изузетна ми је част и задовољство што као предсједник Нове српске демократије, парламентарне странке која се поноси својим српским именом, имам привилегију да вам се обратим на великом, и видим величанственом сабрању, каква је Скупштина ваше странке. Желим да ово обраћање буде један од симбола снажне сарадње српског народа и његових политичких представника коју не може спријечити нико, јер ми припадамо истој култури, истој Цркви и нацији. Ми смо један живи организам који је изложен многобројним, често недобронамјерним и супротстављеним утицајима на различитим дјеловима нашег националног тијела. Као што сам прије неколико ноћи приликом отварања изложбе коју је приред ила Скупштина Црне Горе саопштио многобројним високим званицама – мој посао није да тражим непријатеља, већ пријатеља, и да вјерујем да је сваки човјек и сваки народ јачи ако увећава број пријатеља, а смањује број непријатеља. И управо због тога, драги моји пријатељи, одлучио сам да са посебном толеранцијом и разумијевањем кренем у промовисање и снажење подршке за оне идеје које су виталне за живот, развој и напредак нашег српског народа у Црној Гори, а посебно наше младости. У коначном, то је и мој посао и моја национална дужност, и моја одговорност, јер многи и данас желе да српски народ у Црној Гори врате у положај грађана другог реда, а неки прижељкују да нас опет потчине управи Мила Ђукановића и његовог ДПС-а. Ми смо демократски изабрани од народа, нашег српског народа и грађана Црне Горе – да заступамо и бранимо њихове интересе. Не да се повлачимо, него да учествујемо у доношењу одлука које директно утичу на њихове животе. Не треба ни мени ни Србима власт да би били у фотељама, него да се боље и утицајније чује српски глас, да се поштује њихова ријеч, да се испуне њихови оправдани захтјеви. Слободно могу да кажем: по први пут од завршетка Другог свјетског рата Срби су дио власти у Црној Гори, и то демократске и проевропске власти, уважени од других, посвећени помирењу и мирном животу, као и напретку свих, без било каквих искључивости, без болних подјела и сталног враћања назад. Чврсто вјерујем да је таква политика помирења исправна – и да може бити љековита и за читав наш бурни, страдални регион. Наравно, много је још питања која српски народ у Црној Гори треба да отвори и у договору са другим својим већинским савезницима ријеши. То је лакше и изводљивије остварити вољом већине него као изгурана мањина чекати милост од било кога. Зато ми имамо стрпљења, снаге и воље да не одустанемо, да се боримо за наше националне интересе доследно и умно, споразумно и помирујуће – у име свих Срба и грађана у Црној Гори. Сами – имамо срце и вољу, али немамо и број да би одлучивали без других. Зато у другима тражимо савезника, партнера, пријатеља и не копамо ровове неповјерења и сумње који нас удаљавају и лишавају снаге и моћи. Црна Гора данас увози нову радну снагу, јер је стопа незапослености сведена на историјски минимум, а у последњих пет година запослено је више од сто хиљада људи. Већина њих су наши сународници, који су деценијама били тешко дискриминисани, а посебно по питању највећег животног проблема – сталног запослења и уредне плате. Просјечне плате и пензије повећанe су више него дупло у односу на 2020. годину, и то је, између осталог, резултат управо учешћа српских представника у власти. Данас наш српски народ у Црној Гори не мора да брине за своју егзистенцију, и то је резултат његове борбе и упорности. Наши кадрови који данас врше власт, министри, предсједници општина, директори, секретари, новозапослени чиновници и радници властитим квалитетима високо надмашују некадашње функционере старог режима. Нема корупције, нема крађе, нема селективности у одлучној борби против организованог криминала – плате и пензије расту и боље се живи. Да кажем и ово! Мој лични однос према судбини српског народа показао сам сваки пут када су наш народ и наша заједничка држава били угрожени. Одазвао сам се као резервни официр позиву државе 1991, учествовао сам у одбрани СР Југославије 1999, био сам као политичар и најмлађи лидер блока за одбрану заједничке државе 2006. године. Не црвени ми се лице ни пред једним другим Србином патриотом и свакога могу погледати у очи и то желим да кажем баш овдје у Бањалуци, јер ви сте, поред наше браће с Косова и Метохије, највише пропатили и страдали у последњим ратовима који су нашем народу наметнути. Свашта је наш народ преживио, издржао и опстао. Није посустао када му је било најтеже, а зашто би данас у времену слободе када на сваком кораку пулсира његова снага! Политичари су дужни да трпе више него они које представљају. По срамоти и подлости напада на наш народ, не само од стране Ђукановића, него и неких наших сународника, издвојио бих лажни државни удар из 2016. године и судски процес који је трајао донедавно, када смо правоснажно ослобођени мој колега Милан Кнежевић, Михаило Чађеновић и моја маленкост из Црне Горе, осам држављана Србије и двојица држављана Русије. Тим суђењем, а потом и тешким насиљем над Српском православном црквом и покушајем њеног прогона из Црне Горе, антисрпски и паду склони режим се заљуљао и народ је величанственим литијама припремио прву демократску смјену власти у историји Црне Горе која се десила на изборима 30. августа 2020. године. Опростите, драга браћо, што сам мало одужио, али као и увијек, из Бањалуке се шаљу неке од најважнијих порука за цијели српски народ. Хвала ти, брате Ненаде, што сте твоја странка и ти увијек раме уз раме уз нашу Нову српску демократију и српски народ у Црној Гори. Хвала ти, предсједниче Додик, што си нам помогао да унапредимо сарадњу и са оним међународним адресама до којих раније нисмо могли доћи. Хвала вам свима, браћо из Србије и Републике Српске, на подршци коју сте нам годинама давали. Свима нам је то било важно, а посебно драгоцјено да разбијемо блокаду коју су нам тако дуго заједно наметали бивши антисрпски режим Црне Горе и његови савезници изван државе. Желим вам срећу на данашњој скупштини и све вас поздрављам ријечима: Живјела Црна Гора, живјела Република Српска, живјела Србија и цијели српски род, ма гдје се налазио!

#AndrijaMandic: Срби у Црној Гори више никада неће бити грађани другог реда; Наш глас ће се чути и одлучивати! Изузетна ми је част и задовољство што као предсједник Нове српске демократије, парламентарне странке која се поноси својим српским именом, имам привилегију да вам се обратим на великом, и видим величанственом сабрању, каква је Скупштина ваше странке. Желим да ово обраћање буде један од симбола снажне сарадње српског народа и његових политичких представника коју не може спријечити нико, јер ми припадамо истој култури, истој Цркви и нацији. Ми смо један живи организам који је изложен многобројним, често недобронамјерним и супротстављеним утицајима на различитим дјеловима нашег националног тијела. Као што сам прије неколико ноћи приликом отварања изложбе коју је приред ила Скупштина Црне Горе саопштио многобројним високим званицама – мој посао није да тражим непријатеља, већ пријатеља, и да вјерујем да је сваки човјек и сваки народ јачи ако увећава број пријатеља, а смањује број непријатеља. И управо због тога, драги моји пријатељи, одлучио сам да са посебном толеранцијом и разумијевањем кренем у промовисање и снажење подршке за оне идеје које су виталне за живот, развој и напредак нашег српског народа у Црној Гори, а посебно наше младости. У коначном, то је и мој посао и моја национална дужност, и моја одговорност, јер многи и данас желе да српски народ у Црној Гори врате у положај грађана другог реда, а неки прижељкују да нас опет потчине управи Мила Ђукановића и његовог ДПС-а. Ми смо демократски изабрани од народа, нашег српског народа и грађана Црне Горе – да заступамо и бранимо њихове интересе. Не да се повлачимо, него да учествујемо у доношењу одлука које директно утичу на њихове животе. Не треба ни мени ни Србима власт да би били у фотељама, него да се боље и утицајније чује српски глас, да се поштује њихова ријеч, да се испуне њихови оправдани захтјеви. Слободно могу да кажем: по први пут од завршетка Другог свјетског рата Срби су дио власти у Црној Гори, и то демократске и проевропске власти, уважени од других, посвећени помирењу и мирном животу, као и напретку свих, без било каквих искључивости, без болних подјела и сталног враћања назад. Чврсто вјерујем да је таква политика помирења исправна – и да може бити љековита и за читав наш бурни, страдални регион. Наравно, много је још питања која српски народ у Црној Гори треба да отвори и у договору са другим својим већинским савезницима ријеши. То је лакше и изводљивије остварити вољом већине него као изгурана мањина чекати милост од било кога. Зато ми имамо стрпљења, снаге и воље да не одустанемо, да се боримо за наше националне интересе доследно и умно, споразумно и помирујуће – у име свих Срба и грађана у Црној Гори. Сами – имамо срце и вољу, али немамо и број да би одлучивали без других. Зато у другима тражимо савезника, партнера, пријатеља и не копамо ровове неповјерења и сумње који нас удаљавају и лишавају снаге и моћи. Црна Гора данас увози нову радну снагу, јер је стопа незапослености сведена на историјски минимум, а у последњих пет година запослено је више од сто хиљада људи. Већина њих су наши сународници, који су деценијама били тешко дискриминисани, а посебно по питању највећег животног проблема – сталног запослења и уредне плате. Просјечне плате и пензије повећанe су више него дупло у односу на 2020. годину, и то је, између осталог, резултат управо учешћа српских представника у власти. Данас наш српски народ у Црној Гори не мора да брине за своју егзистенцију, и то је резултат његове борбе и упорности. Наши кадрови који данас врше власт, министри, предсједници општина, директори, секретари, новозапослени чиновници и радници властитим квалитетима високо надмашују некадашње функционере старог режима. Нема корупције, нема крађе, нема селективности у одлучној борби против организованог криминала – плате и пензије расту и боље се живи. Да кажем и ово! Мој лични однос према судбини српског народа показао сам сваки пут када су наш народ и наша заједничка држава били угрожени. Одазвао сам се као резервни официр позиву државе 1991, учествовао сам у одбрани СР Југославије 1999, био сам као политичар и најмлађи лидер блока за одбрану заједничке државе 2006. године. Не црвени ми се лице ни пред једним другим Србином патриотом и свакога могу погледати у очи и то желим да кажем баш овдје у Бањалуци, јер ви сте, поред наше браће с Косова и Метохије, највише пропатили и страдали у последњим ратовима који су нашем народу наметнути. Свашта је наш народ преживио, издржао и опстао. Није посустао када му је било најтеже, а зашто би данас у времену слободе када на сваком кораку пулсира његова снага! Политичари су дужни да трпе више него они које представљају. По срамоти и подлости напада на наш народ, не само од стране Ђукановића, него и неких наших сународника, издвојио бих лажни државни удар из 2016. године и судски процес који је трајао донедавно, када смо правоснажно ослобођени мој колега Милан Кнежевић, Михаило Чађеновић и моја маленкост из Црне Горе, осам држављана Србије и двојица држављана Русије. Тим суђењем, а потом и тешким насиљем над Српском православном црквом и покушајем њеног прогона из Црне Горе, антисрпски и паду склони режим се заљуљао и народ је величанственим литијама припремио прву демократску смјену власти у историји Црне Горе која се десила на изборима 30. августа 2020. године. Опростите, драга браћо, што сам мало одужио, али као и увијек, из Бањалуке се шаљу неке од најважнијих порука за цијели српски народ. Хвала ти, брате Ненаде, што сте твоја странка и ти увијек раме уз раме уз нашу Нову српску демократију и српски народ у Црној Гори. Хвала ти, предсједниче Додик, што си нам помогао да унапредимо сарадњу и са оним међународним адресама до којих раније нисмо могли доћи. Хвала вам свима, браћо из Србије и Републике Српске, на подршци коју сте нам годинама давали. Свима нам је то било важно, а посебно драгоцјено да разбијемо блокаду коју су нам тако дуго заједно наметали бивши антисрпски режим Црне Горе и његови савезници изван државе. Желим вам срећу на данашњој скупштини и све вас поздрављам ријечима: Живјела Црна Гора, живјела Република Српска, живјела Србија и цијели српски род, ма гдје се налазио!

Андрија Мандић

11,867 views • 2 months ago

Ево иде нова доза лудила - Вучић прогања породицу Небојше Павковића. Идемо редом о овој измишљотини: - ово лупетање засновано је на изјави Жарка Поповића Попа, али се односи на унуку Небојше Павковића, не на ћерку; - Поповић је само рекао да његова унука није добила посао у БИА, не тврдећи да има било какве квалификације, већ само да би било лепо да њу држава запосли због деде: „макар да диже рампу у БИА” (његов цитат); - Поповић не тврди да јој је било ко рекао "ви сте унука ратног злочинца"; - Медија центар Одбрана, издавачка кућа Министарства одбране, је 2018. године издала Павковићеву четворотомну књигу "Трећа армија 78 дана у загрљају Милосрдног анђела", затим 2019. друго издање књиге "Мирис барута и крви на Косову и Метохији" и 2021. књигу "Кошаре и Паштрик српски Термопили"; - од 2017. до 2023. директори БИА били су Александар Вулин и Бранислав Гашић, а Вулин је од 2017. до 2020. био министар одбране, што је Гашић данас - зашто они издају Павковићеве књиге ако наводно нису желели да му запосле унуку (па није се десило!); - Павковићевог најближег сарадника генерала Лазаревића су по повратку из Хага на аеродрому дочекали управо Братислав Гашић и Никола Селаковић, што опет демантује ова лупетања, а Лазаревић данас активно подржава Вучића и одлази на митинге подршке; - генерал Талијан има 55 година и неће бити никаквог ванредног пензионисања, већ ће у пензију кад му дође време по закону, а никакав сукоб између њега и Вучића није постојао о ангажовању 72. специјалне на протестима (јесте један старији и бенигнији из 2023. године, па као што видимо Вучић га није ни отерао у пензију ни сменио са положаја за ове две и по године); - ако му Вучић наводно прогања породицу, зашто га Павковић хвали у сваком интервјуу уназад 7 година (први интервју из затвора дао 2018, а ово се наводно десило 2017)?

Ево иде нова доза лудила - Вучић прогања породицу Небојше Павковића. Идемо редом о овој измишљотини: - ово лупетање засновано је на изјави Жарка Поповића Попа, али се односи на унуку Небојше Павковића, не на ћерку; - Поповић је само рекао да његова унука није добила посао у БИА, не тврдећи да има било какве квалификације, већ само да би било лепо да њу држава запосли због деде: „макар да диже рампу у БИА” (његов цитат); - Поповић не тврди да јој је било ко рекао "ви сте унука ратног злочинца"; - Медија центар Одбрана, издавачка кућа Министарства одбране, је 2018. године издала Павковићеву четворотомну књигу "Трећа армија 78 дана у загрљају Милосрдног анђела", затим 2019. друго издање књиге "Мирис барута и крви на Косову и Метохији" и 2021. књигу "Кошаре и Паштрик српски Термопили"; - од 2017. до 2023. директори БИА били су Александар Вулин и Бранислав Гашић, а Вулин је од 2017. до 2020. био министар одбране, што је Гашић данас - зашто они издају Павковићеве књиге ако наводно нису желели да му запосле унуку (па није се десило!); - Павковићевог најближег сарадника генерала Лазаревића су по повратку из Хага на аеродрому дочекали управо Братислав Гашић и Никола Селаковић, што опет демантује ова лупетања, а Лазаревић данас активно подржава Вучића и одлази на митинге подршке; - генерал Талијан има 55 година и неће бити никаквог ванредног пензионисања, већ ће у пензију кад му дође време по закону, а никакав сукоб између њега и Вучића није постојао о ангажовању 72. специјалне на протестима (јесте један старији и бенигнији из 2023. године, па као што видимо Вучић га није ни отерао у пензију ни сменио са положаја за ове две и по године); - ако му Вучић наводно прогања породицу, зашто га Павковић хвали у сваком интервјуу уназад 7 година (први интервју из затвора дао 2018, а ово се наводно десило 2017)?

Народни непријатељ 🇷🇸

13,226 views • 10 months ago

ЧУДЕСНИ БОГОРОДИЧИН ПОЈАС ЗА СПАСОВДАН У БЕОГРАДУ Традиционална славска литија од Вазнесењског до Светосавског храма, коју ће предводити Мајка Божја посредством свог Чудесног појаса, јединог личног предмета који је остао по Њеном Успењу на небо, кренуће у 19.00 часова и благословити и освештати сабрани верни народ и престоничке улице и тргове. У Београд ће Свети појас посебним летом донети игуман светогорског манастира Ватопеда г. Јефрем, са братством, уочи градске славе, у среду 20. маја 2026. године. Дочек ове светиње, која верујућем народу доноси благодат какву наш престони Београд и наша Отаџбина нису вековима видели и доживели, биће одржан испред Вазнесењске цркве у 17.00 часова, када ће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служити празнично вечерње. Сутрадан, у порти Вазнесењског храма Његова Светост ће началствовати, уз саслужење отачаствених архијереја, светогорских монаха и нашег клира, на празничној светој Литургији. Чудесни појас Мајке Божје ће и претходне вечери и током Божанствене службе на празник Вазнесења Господњег бити доступан вернима за поклоњење. Свето предање нас учи да је Чудесни појас од камиље длаке сама изаткала Мати Божја и да се прекривала њиме док је у Њој обитавао још нерођени Господ Христос. Тако је на појас пренета благодат исцељења. Постоје стотине и стотине сведочанстава о исцељењима или добијању порода оних који су са вером и молитвом приступили Чудесном појасу Пресвете Богородице. Свети великомученик кнез Лазар Косовски је 1371. године поклонио овај Часни појас манастиру Ватопеду на Светој Гори Атонској, где се ова велика светиња чува од тада до данас.

ЧУДЕСНИ БОГОРОДИЧИН ПОЈАС ЗА СПАСОВДАН У БЕОГРАДУ Традиционална славска литија од Вазнесењског до Светосавског храма, коју ће предводити Мајка Божја посредством свог Чудесног појаса, јединог личног предмета који је остао по Њеном Успењу на небо, кренуће у 19.00 часова и благословити и освештати сабрани верни народ и престоничке улице и тргове. У Београд ће Свети појас посебним летом донети игуман светогорског манастира Ватопеда г. Јефрем, са братством, уочи градске славе, у среду 20. маја 2026. године. Дочек ове светиње, која верујућем народу доноси благодат какву наш престони Београд и наша Отаџбина нису вековима видели и доживели, биће одржан испред Вазнесењске цркве у 17.00 часова, када ће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служити празнично вечерње. Сутрадан, у порти Вазнесењског храма Његова Светост ће началствовати, уз саслужење отачаствених архијереја, светогорских монаха и нашег клира, на празничној светој Литургији. Чудесни појас Мајке Божје ће и претходне вечери и током Божанствене службе на празник Вазнесења Господњег бити доступан вернима за поклоњење. Свето предање нас учи да је Чудесни појас од камиље длаке сама изаткала Мати Божја и да се прекривала њиме док је у Њој обитавао још нерођени Господ Христос. Тако је на појас пренета благодат исцељења. Постоје стотине и стотине сведочанстава о исцељењима или добијању порода оних који су са вером и молитвом приступили Чудесном појасу Пресвете Богородице. Свети великомученик кнез Лазар Косовски је 1371. године поклонио овај Часни појас манастиру Ватопеду на Светој Гори Атонској, где се ова велика светиња чува од тада до данас.

Информативна служба Српске Православне Цркве

173,349 views • 2 months ago

Моје обраћање на данашњој ванредној конференцији за новинаре у Влади Републике Србије НЕ МОГУ ДА ПРИХВАТИМ КРИВИЦУ, ОСТАВКУ ПОДНОСИМ КАО ОДГОВОРАН И МОРАЛАН ЧОВЕК Поштоване грађанке и грађани, Прошао је Дан жалости у Републици Србији поводом страшне трагедије која се догодила на железничкој станици у Новом Саду. Нисам се до сада оглашавао из пијетета према страдалима и њиховим породицама. Био сам те страшне ноћи на железничкој станици у Новом Саду молећи се да храбри спасиоци спасу бар још један живот. Оставку сам понудио истог дана председнику Владе Србије када се догодила несрећа у Новом Саду и саопштио своју намеру да поднесем оставку председнику Републике Србије. Желим да вас обавестим да ћу сутра ујутру званично поднети оставку на место министра грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре председнику Владе Републике Србије. Када Народна скупштина буде констатовала моју оставку, престаћу да обављам ову функцију и у техничком мандату. Не могу да прихватим кривицу за смрт 14 људи јер ни ја, ни људи који раде са мном, немамо ни трунку одговорности за трагедију која се догодила. Сигуран сам да ће то да покаже истрага коју води надлежно тужилаштво. Први сам се одазвао позиву тужилаштва као министар јер министарство на чијем сам челу жели да се утврди ко је одговаран за несрећу која се догодила. Оставку подносим јер као одговоран човек желим да личним примером покажем да у данашњој Србији постоји морална одговорност за то што се таква страшна несрећа догодила у ресору који водим. Зашто не могу да прихватим кривицу? Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктура апсолутно ниједним својим актом није могло да утиче на пројекат, квалитет и надзор радова на станици у Новом Саду. Зато желим да јавности Србије саопштим хронологију издавања документације за пројектовање и реконструкцију железничке станице у Новом Саду. 09. 10. 2017. године – Инфраструктура железнице Србије дала је пројектни задатак ЦИП-у за израду идејног пројекта. 27. 02. 2018. године – Потписан је уговор о изради идејног пројекта између МГСИ и Саобраћајног института ЦИП. 07. 07. 2018. године – Потписан је комерцијални Уговор о модернизацији и реконструкцији мађарско-српске железнице на територији Републике Србије. У периоду од 06. 04. 2020. до 30. 09. 2021. године –МГСИ издаје локацијске услове. 06. 08. 2020. године – Републичка ревизиона комисија даје Извештај о стручној контроли пројекта који пре тога урадио Саобраћајни институт ЦИП. 21.04.2020. године – Потписан је уговор о пројектовању између извођача и Саобраћајног института ЦИП. 21. 10. 2021. године – Завод за заштиту споменика културе Новог Сада дао је конзерваторске услове. 28. 10. 2021. године – Коначан Извештај о урађеној техничкој контроли пројекта за грађевинску дозволу од стране компаније „ЦЕСТРА”, коју је требало да ангажује Инфраструктура железнице Србије. 2021. године – Урађен пројекат за грађевинску дозволу према пројектном задатку за израду пројекта за грађевинску дозволу коју је урадила Инфраструктура железнице. 26. 10. 2021. године – Издата грађевинска дозвола. 12. 08. 2022. године – Дата сагласност Завода за заштиту споменика културе Нови Сад на урађен пројекат за извођење. Све се ово догодило пре него што сам изабран за министра у Влади Републике Србије. Да будем јасан, у мом мандату урађен је само коначан пројекат за извођење који чак и не одобрава министарство на чијем сам челу. Извођење радова радио је кинески конзорцијум ”China Railway“ и „CCCC“, надзор конзорцијум „Утибер” и „Ежис”, а инвеститор радова је Инфраструктура железница Србије. МГСИ је према овом уговору било само финансијер. Желео сам да јавно прочитам ову хронологију комплетне документације за изградњу железничке пруге, а у склопу тога и железничке станице Ноби, сад не зато да бих у било кога упро прстом, већ да бих показао да као министар у свом мандату нисам донео ниједан акт који је могао да има утицај на крајње исходиште овог пројекта. Позивам надлежне органе, пре свега тужилаштво, да што је пре могуће утврде ко је одговоран због несреће која се догодила, ко је у кругу пројектант, извођач радова, надзор и инвеститор није урадио свој посао односно због кога је умрло 14 невиних људи. Тако ће се скинути љага са имена многих људи који су ових дана помињани у јавности. Такође, очекујем да се утврди зашто Инфраструктура железнице није одржавала станицу у Новом Саду јер је то њихова законска обавеза. Управо зато што се многи инфраструктурни пројекти не одржавају пре неколико недеља сам поднео иницијативу да се уради Закон о одржавању инфраструктуре. Надам се да ће ову добру идеју спровести неко ко долази после мене. Верујем да ће и други који су именовани на функције од Владе Републике Србије, а били су директно или индиректно у ланцу доношења одлука у случају реконструкције станице, следити мој пример. На крају, желим да вам кажем нешто лично. Трпео сам ових дана увреде и нападе оних који сваку трагедију и сваку смрт покушавају да злоупотребе за скупљање политичких поена. Трпео сам увреде оних који мисле да је нечија смрт и несрећа њихова шанса да се докопају власти. Трпео сам увреде и оних који су се смејали због тога што сам гутао кнедле и једва изговарао речи тог страшног дана на железничкој станици у Новом Саду, јер сам пре тога видео тела људи који су пронађени испод рушевина. Када су ме оптуживали да глумим, полазили су од себе, јер они мисле да је и смрт политичка шанса. Људи који данас раде са мном и ја, плачемо за тим људима. Ја и данас размишљам о деки који је са унукама кренуо на воз и нико од њих није жив. Плакаћу за њима док сам жив као човек. Иако нажалост немам децу, не могу да дозволим да било ко упире прстом у мене и каже да сам одговоран за смрт неког детета. Посебно не гори од мене. Оставку подносим као одговоран човек свестан да ова трагедија није смела да се догоди. Слушао сам ових дана приче о моралу. Не бих да причам о моралу људи који су те придике држали али морал подразумева праведност. А правда је да одговарају они коју су криви, а не да се оптужују невини. Желим да будем потпуно јасан. Министар сам постао као члан Српске напредне странке (СНС СРБИЈА) на предлог председника Вучића. У политику сам се вратио због Александра Вучића (Александар Вучић) и бићу ту док се он бави политиком. Кажем ово због оних у мојој странци који су ме претходних дана прозивали да покажем одговорност, а сами нису одговорни за било шта. Ја одговорност и част имам, а потрудићу се да покажем у будућности колико је они немају. Поносан сам члан Српске напредне странке и председништва наше организације и то ћу остати и сада када нисам министар. Захвалан сам Александру Вучићу на поверењу и сигуран сам да сам то поверење оправдао. Њему лично увек ћу бити на располагању. Још једном желим да изразим саучешће породицама страдалих. Њихове најближе нико не може да врати. Трагедија је страшна и молим све, медије, политичке странке и невладине организације да се суздрже, да не злоупотребљавају трагедију. Да дозволе да истражни органи заврше у миру свој посао, а да ми као друштво нађемо снаге да се ово више никада не понови. Желим да се захвалим медијима на сарадњи јер било је и тешких тренутака, али ја верујем да су медији, када су добронамерни, најбољи коректив политике. Одлазим са ове функције чисте савести и поносан на резултате који остају иза мене и мог тима. Радили смо у најбољој вери искључиво у интересу Србије. Хвала на пажњи!

Моје обраћање на данашњој ванредној конференцији за новинаре у Влади Републике Србије НЕ МОГУ ДА ПРИХВАТИМ КРИВИЦУ, ОСТАВКУ ПОДНОСИМ КАО ОДГОВОРАН И МОРАЛАН ЧОВЕК Поштоване грађанке и грађани, Прошао је Дан жалости у Републици Србији поводом страшне трагедије која се догодила на железничкој станици у Новом Саду. Нисам се до сада оглашавао из пијетета према страдалима и њиховим породицама. Био сам те страшне ноћи на железничкој станици у Новом Саду молећи се да храбри спасиоци спасу бар још један живот. Оставку сам понудио истог дана председнику Владе Србије када се догодила несрећа у Новом Саду и саопштио своју намеру да поднесем оставку председнику Републике Србије. Желим да вас обавестим да ћу сутра ујутру званично поднети оставку на место министра грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре председнику Владе Републике Србије. Када Народна скупштина буде констатовала моју оставку, престаћу да обављам ову функцију и у техничком мандату. Не могу да прихватим кривицу за смрт 14 људи јер ни ја, ни људи који раде са мном, немамо ни трунку одговорности за трагедију која се догодила. Сигуран сам да ће то да покаже истрага коју води надлежно тужилаштво. Први сам се одазвао позиву тужилаштва као министар јер министарство на чијем сам челу жели да се утврди ко је одговаран за несрећу која се догодила. Оставку подносим јер као одговоран човек желим да личним примером покажем да у данашњој Србији постоји морална одговорност за то што се таква страшна несрећа догодила у ресору који водим. Зашто не могу да прихватим кривицу? Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктура апсолутно ниједним својим актом није могло да утиче на пројекат, квалитет и надзор радова на станици у Новом Саду. Зато желим да јавности Србије саопштим хронологију издавања документације за пројектовање и реконструкцију железничке станице у Новом Саду. 09. 10. 2017. године – Инфраструктура железнице Србије дала је пројектни задатак ЦИП-у за израду идејног пројекта. 27. 02. 2018. године – Потписан је уговор о изради идејног пројекта између МГСИ и Саобраћајног института ЦИП. 07. 07. 2018. године – Потписан је комерцијални Уговор о модернизацији и реконструкцији мађарско-српске железнице на територији Републике Србије. У периоду од 06. 04. 2020. до 30. 09. 2021. године –МГСИ издаје локацијске услове. 06. 08. 2020. године – Републичка ревизиона комисија даје Извештај о стручној контроли пројекта који пре тога урадио Саобраћајни институт ЦИП. 21.04.2020. године – Потписан је уговор о пројектовању између извођача и Саобраћајног института ЦИП. 21. 10. 2021. године – Завод за заштиту споменика културе Новог Сада дао је конзерваторске услове. 28. 10. 2021. године – Коначан Извештај о урађеној техничкој контроли пројекта за грађевинску дозволу од стране компаније „ЦЕСТРА”, коју је требало да ангажује Инфраструктура железнице Србије. 2021. године – Урађен пројекат за грађевинску дозволу према пројектном задатку за израду пројекта за грађевинску дозволу коју је урадила Инфраструктура железнице. 26. 10. 2021. године – Издата грађевинска дозвола. 12. 08. 2022. године – Дата сагласност Завода за заштиту споменика културе Нови Сад на урађен пројекат за извођење. Све се ово догодило пре него што сам изабран за министра у Влади Републике Србије. Да будем јасан, у мом мандату урађен је само коначан пројекат за извођење који чак и не одобрава министарство на чијем сам челу. Извођење радова радио је кинески конзорцијум ”China Railway“ и „CCCC“, надзор конзорцијум „Утибер” и „Ежис”, а инвеститор радова је Инфраструктура железница Србије. МГСИ је према овом уговору било само финансијер. Желео сам да јавно прочитам ову хронологију комплетне документације за изградњу железничке пруге, а у склопу тога и железничке станице Ноби, сад не зато да бих у било кога упро прстом, већ да бих показао да као министар у свом мандату нисам донео ниједан акт који је могао да има утицај на крајње исходиште овог пројекта. Позивам надлежне органе, пре свега тужилаштво, да што је пре могуће утврде ко је одговоран због несреће која се догодила, ко је у кругу пројектант, извођач радова, надзор и инвеститор није урадио свој посао односно због кога је умрло 14 невиних људи. Тако ће се скинути љага са имена многих људи који су ових дана помињани у јавности. Такође, очекујем да се утврди зашто Инфраструктура железнице није одржавала станицу у Новом Саду јер је то њихова законска обавеза. Управо зато што се многи инфраструктурни пројекти не одржавају пре неколико недеља сам поднео иницијативу да се уради Закон о одржавању инфраструктуре. Надам се да ће ову добру идеју спровести неко ко долази после мене. Верујем да ће и други који су именовани на функције од Владе Републике Србије, а били су директно или индиректно у ланцу доношења одлука у случају реконструкције станице, следити мој пример. На крају, желим да вам кажем нешто лично. Трпео сам ових дана увреде и нападе оних који сваку трагедију и сваку смрт покушавају да злоупотребе за скупљање политичких поена. Трпео сам увреде оних који мисле да је нечија смрт и несрећа њихова шанса да се докопају власти. Трпео сам увреде и оних који су се смејали због тога што сам гутао кнедле и једва изговарао речи тог страшног дана на железничкој станици у Новом Саду, јер сам пре тога видео тела људи који су пронађени испод рушевина. Када су ме оптуживали да глумим, полазили су од себе, јер они мисле да је и смрт политичка шанса. Људи који данас раде са мном и ја, плачемо за тим људима. Ја и данас размишљам о деки који је са унукама кренуо на воз и нико од њих није жив. Плакаћу за њима док сам жив као човек. Иако нажалост немам децу, не могу да дозволим да било ко упире прстом у мене и каже да сам одговоран за смрт неког детета. Посебно не гори од мене. Оставку подносим као одговоран човек свестан да ова трагедија није смела да се догоди. Слушао сам ових дана приче о моралу. Не бих да причам о моралу људи који су те придике држали али морал подразумева праведност. А правда је да одговарају они коју су криви, а не да се оптужују невини. Желим да будем потпуно јасан. Министар сам постао као члан Српске напредне странке (СНС СРБИЈА) на предлог председника Вучића. У политику сам се вратио због Александра Вучића (Александар Вучић) и бићу ту док се он бави политиком. Кажем ово због оних у мојој странци који су ме претходних дана прозивали да покажем одговорност, а сами нису одговорни за било шта. Ја одговорност и част имам, а потрудићу се да покажем у будућности колико је они немају. Поносан сам члан Српске напредне странке и председништва наше организације и то ћу остати и сада када нисам министар. Захвалан сам Александру Вучићу на поверењу и сигуран сам да сам то поверење оправдао. Њему лично увек ћу бити на располагању. Још једном желим да изразим саучешће породицама страдалих. Њихове најближе нико не може да врати. Трагедија је страшна и молим све, медије, политичке странке и невладине организације да се суздрже, да не злоупотребљавају трагедију. Да дозволе да истражни органи заврше у миру свој посао, а да ми као друштво нађемо снаге да се ово више никада не понови. Желим да се захвалим медијима на сарадњи јер било је и тешких тренутака, али ја верујем да су медији, када су добронамерни, најбољи коректив политике. Одлазим са ове функције чисте савести и поносан на резултате који остају иза мене и мог тима. Радили смо у најбољој вери искључиво у интересу Србије. Хвала на пажњи!

Горан Весић

92,042 views • 1 year ago

Не плачем ја баш често, али... Ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која следи је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (шта ћете, можда и за ово постоји "архитектонска кривица", рецимо као она када сам вам писао о велшком језику). Као што знате, већ мало више од две деценије сам спортски новинар и нагледао сам се, стварно, свега и свачега. А и наслушао. Међутим, овог викенда ми је поглед застао на снимку који се изненадно појавио преда мном док сам нешто шпартао интернетом, правећи паузу у истраживању за моју нову историјску књигу. А на снимку од десетак секунди - пљушти киша, права провала облака, ал' упркос томе неке девојке загрљене стоје и певају као да су из средњег века дошле. Е, сад, "проблем" са тим снимком је што га је британски ББЦ на Твитеру, баш када сам ја ту свратио, пустио уз шаљив (ма, заправо, погрдан) коментар (просто се Енглези правили Енглези) иако су на снимку биле спортисткиње, и то са територије коју ББЦ "покрива" јер је јавни сервис те државе. А ја баш имам проблем кад неко исмева друге. Нарочито када је реч о овој теми. Зато вас прича одједном води у нешто о чему бих исто "књигу могао да напишем". Води вас у давни 14. век, у једну нестварну јунску битку. Не, није ово прича о Косовском боју. Али... следи нешто што ће вас, имам благи осећај, ганути као да јесте. Тог јуна 1314. са једне стране бојног поља био је "поносни Едвард" (други), енглески краљ, који је решио да под своју пету стави Шкоте једном за свагда. Повео је баш озбиљну војску на тај задатак. Па, само тешких оклопних коњаника је било преко 2.500 (Шкоти нису имали ниједног јединог таквог коњаника), било је са "поносним" и чак 15 хиљада Енглеза-пешадинаца, и три хиљаде стрелаца са оним великим луковима, каквим није било равних у Европи... А Шкоти? Они су имали четири пута мање војника, малтене све пешадија. Али су имали и једну жељу. Слободу. Сада ћемо да прескочимо и распоред замки припремљених за противничку коњицу, и 2.000 година стару тактику коју је, мртав-ладан, Роберт Брус спремио за надолазеће Енглезе, прексочићемо и нестварну дисциплину шкотских малих "дивизија". Просто, овај део приче ћемо да закључимо речима да су Енглези после (потпуно нетипичног за средњи век) дводневног боја - "подвили реп" као никада пре и вратили се одакле су дошли, не знајући шта их је снашло у тој битки код Бенокберна. Али, тај најтежи пораз који су Енглези у целој свој историји доживели у ратовима против Шкота - почео је да бива затрпаван у шкотском сећању захваљујући енглеској чизми која је у потоњим вековима прилично чврсто стала за врат северних суседа. Заправо, више се о томе малтене и није јавно причало. А кад се нешто прећуткује, онда временом и нестаје... И, ту у причу (баш на овај дан на који, ето, годинама већ волим да пишем неке лепе приче) улази један момак. Звао се Рој Вилијамсон. Као дечкић, син адвоката и пијанисткиње, био је избачен из музичке школе јер се правио да зна да чита ноте, а заправо је фрулу свирао на слух. Али, удаљити неког од оног што воли само зато што се не понаша како то од њега други очекују - не значи да ту љубав престаје. Као што никад није престајала ни његова љубав према родној Шкотској. Једном је, када је порастао ту, у свом а шкотском Единбургу, направио музичку групу (иако је био избачен из музичке школе, права је та његова љубав ка музици била. Права, стварно; Заправо ... вечна. А ако није вечна - онда и није љубав, зар не?). Из те врло мале групе су неки одлазили, други у њу долазили, па су после неколико година само Рој Вилијамсон и његов другар Рони Браун остали. И решили да тако, као дует, наступају, чувајући стари шкотски звук. Шездесетих година 20. века Рој је написао речи песме, а заједно су потом компоновали мелодију. Назив песме био је као што гласи и њен први стих - "Цвет Шкотске". Није то била нека ботаничарска песма, иако говори и о брдима (hills) и великој шкотској долини (Glen), већ је то једна врло кратка прича у свега осам стихова о цвету шкотске младости који је учествовао у битки код Бенокберна шест и по векова пре него што је песма настала. Мелодија није била претенциозна. Нису биле претенциозне ни речи. Просто, тих осам стихова били су одраз духа. Одраз кућног васпитања, које се, као такво, "независно од чизме", преносило с колена на колено. А од британских власти углавном је гурано под тепих. Некад и забрањивано, али углавном су те забране извођене "у белим рукавицама". Отприлике онако као што у Америци спортски тимови не могу да се зову "сијукси", "команчи", "апачи" због перфидног правила "Знате, тиме бисмо увредили домороце". Замислите. Е, тако некако је и деценијама, ма - вековима, сан о шкотској слободи био третиран од стране "чизмаша", али, Рој и његов другар Рони Браун су песму изводили кад год би сели или стали да запевају коју. Рој Вилијамсон је, међутим, већ као 54-годишњак преминуо, и - време је потом пролазило... Недеље, месеци, године, сад већ и деценије. Енглези су се понадали да ће та њихова песма, просто, нестати. Утихнути, као и сећање на оно на шта песма, "Цвет Шкотске", подсећа. Такав је, просто био план: да се искључиво зацари стање навике на потчињеност, а да нестане свест о истинској слободи. И, ту прича постаје прилично занимљива. Шкотска, као што знате, нема химну. Не сме ни да је има, јер је она само део једне веће државе. Ал', има ту једна занимљивост. Вероватно сте приметили да у појединим спортовима постоје и репрезентације земаља које нису независне. Како и зашто постоје? Па, ето, зато што су се те репрезентације надметале у тим спортовима пре остатка планете. Тако сад фудбал и играју Шкотска, Велс, Северна Ирска, иако су они само део веће, британске државе - али, играју јер су као такви, Шкоти, Велшани, Ирци, играли фудбал пре него што је ФИФА, као светска фудбалска организација, настала. Тако је и у рагбију, рецимо. Но, те екипе химну не могу да имају јер, ето... нису из независних држава. У ову причу сад улази - баш онај цвет Шкотске. (Због њега сам опет вежбао да преводим и титлујем вам снимак, да би вам овај дан постао лепши, колико год се Енглези трудили да исмеју нешто величанствено. Чека вас тај снимак испод ових исписаних редова, само причекајте који трен, да видите прво зашто је он важан) Наиме, Шкоти (и остали поменути) имају право да пред своје репрезентативне спортске мечеве интонирају неку "свечану песму", која, ето, није химна - јер химну, јелте, стварно не смеју да имају. И, кад су се Шкоти почешкали по глави, размишљајући шта да одаберу, није им избор пао не неке од чудесних песама које су прославиле гајде (нпр. нема ко не зна мелодију "Scotland the brave", али када је људи чују - не знају многи како се она зове), него је избор пао на ово што следи пред вама. А пред вама је мој скромни рад на монтажи у кућним условима. У питању су три врло, врло кратка, обједињена снимка: најпре онај који је ББЦ погрдно описао као "Shower of Scotland" (туширање, пљусак), а на коме се виде девојке које играју рагби за Шкотску. Виде се како стоје на правој провали облака. Стоје у дресовима, не пада им на памет да се склоне, јер треба меч да им почне. И не пада им на памет да ћуте, јер су, попут Роја и Ронија решиле да пркосе забораву. После тих десетак секунди сам вам ставио снимак када је стари, тада 70-годишњи Рони Браун (да, ОНАЈ Рони Браун) позван на један фудбалски меч репрезентације Шкотске, да пред целим стадионом поручи и да "прошлост треба да остане у прошлости". Када чујете његово "Come on!" слободно му се придружите. И, коначно, на крају можете да видите како, на 150. годишњицу првог фудбалског мегдана са Енглеском - цела Шкотска пева и себи и Енглезима нешто. Ал', пева, а да нема ниједног професионалног певача који води певање са центра. Пева цела једна земља из душе, пркосећи чизми и забранама. Да, ту можете да видите како пева и плаче Шкотска, чак и кад њене гајде утихну... ... а пева, просто да све нас подсети на снагу вере, чак и када је чува малишан избачен из музичке школе. Да подсети на силину коју у себи носи искрена подршка, као код истинског пријатеља (чак и кад је старац), ма... пева да подсети колика је важност кућног васпитања (и оног предања с колена на колено) за чување здравог духа једног народа, али пре свега да нас подсети - на свевременост љубави. Јер, ако није вечна, онда и није љубав, зар не? А ако је права, онда и страни краљеви и њихове војске немају шта да траже кад изађете пред њих заједно, као они ономад, оног јуна, века четрнаестог... Видимо се у песми. (Ако заплачете кад и неко са снимка, не брините. Међу својима сте) #FlowerOfScotland

Не плачем ја баш често, али... Ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која следи је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (шта ћете, можда и за ово постоји "архитектонска кривица", рецимо као она када сам вам писао о велшком језику). Као што знате, већ мало више од две деценије сам спортски новинар и нагледао сам се, стварно, свега и свачега. А и наслушао. Међутим, овог викенда ми је поглед застао на снимку који се изненадно појавио преда мном док сам нешто шпартао интернетом, правећи паузу у истраживању за моју нову историјску књигу. А на снимку од десетак секунди - пљушти киша, права провала облака, ал' упркос томе неке девојке загрљене стоје и певају као да су из средњег века дошле. Е, сад, "проблем" са тим снимком је што га је британски ББЦ на Твитеру, баш када сам ја ту свратио, пустио уз шаљив (ма, заправо, погрдан) коментар (просто се Енглези правили Енглези) иако су на снимку биле спортисткиње, и то са територије коју ББЦ "покрива" јер је јавни сервис те државе. А ја баш имам проблем кад неко исмева друге. Нарочито када је реч о овој теми. Зато вас прича одједном води у нешто о чему бих исто "књигу могао да напишем". Води вас у давни 14. век, у једну нестварну јунску битку. Не, није ово прича о Косовском боју. Али... следи нешто што ће вас, имам благи осећај, ганути као да јесте. Тог јуна 1314. са једне стране бојног поља био је "поносни Едвард" (други), енглески краљ, који је решио да под своју пету стави Шкоте једном за свагда. Повео је баш озбиљну војску на тај задатак. Па, само тешких оклопних коњаника је било преко 2.500 (Шкоти нису имали ниједног јединог таквог коњаника), било је са "поносним" и чак 15 хиљада Енглеза-пешадинаца, и три хиљаде стрелаца са оним великим луковима, каквим није било равних у Европи... А Шкоти? Они су имали четири пута мање војника, малтене све пешадија. Али су имали и једну жељу. Слободу. Сада ћемо да прескочимо и распоред замки припремљених за противничку коњицу, и 2.000 година стару тактику коју је, мртав-ладан, Роберт Брус спремио за надолазеће Енглезе, прексочићемо и нестварну дисциплину шкотских малих "дивизија". Просто, овај део приче ћемо да закључимо речима да су Енглези после (потпуно нетипичног за средњи век) дводневног боја - "подвили реп" као никада пре и вратили се одакле су дошли, не знајући шта их је снашло у тој битки код Бенокберна. Али, тај најтежи пораз који су Енглези у целој свој историји доживели у ратовима против Шкота - почео је да бива затрпаван у шкотском сећању захваљујући енглеској чизми која је у потоњим вековима прилично чврсто стала за врат северних суседа. Заправо, више се о томе малтене и није јавно причало. А кад се нешто прећуткује, онда временом и нестаје... И, ту у причу (баш на овај дан на који, ето, годинама већ волим да пишем неке лепе приче) улази један момак. Звао се Рој Вилијамсон. Као дечкић, син адвоката и пијанисткиње, био је избачен из музичке школе јер се правио да зна да чита ноте, а заправо је фрулу свирао на слух. Али, удаљити неког од оног што воли само зато што се не понаша како то од њега други очекују - не значи да ту љубав престаје. Као што никад није престајала ни његова љубав према родној Шкотској. Једном је, када је порастао ту, у свом а шкотском Единбургу, направио музичку групу (иако је био избачен из музичке школе, права је та његова љубав ка музици била. Права, стварно; Заправо ... вечна. А ако није вечна - онда и није љубав, зар не?). Из те врло мале групе су неки одлазили, други у њу долазили, па су после неколико година само Рој Вилијамсон и његов другар Рони Браун остали. И решили да тако, као дует, наступају, чувајући стари шкотски звук. Шездесетих година 20. века Рој је написао речи песме, а заједно су потом компоновали мелодију. Назив песме био је као што гласи и њен први стих - "Цвет Шкотске". Није то била нека ботаничарска песма, иако говори и о брдима (hills) и великој шкотској долини (Glen), већ је то једна врло кратка прича у свега осам стихова о цвету шкотске младости који је учествовао у битки код Бенокберна шест и по векова пре него што је песма настала. Мелодија није била претенциозна. Нису биле претенциозне ни речи. Просто, тих осам стихова били су одраз духа. Одраз кућног васпитања, које се, као такво, "независно од чизме", преносило с колена на колено. А од британских власти углавном је гурано под тепих. Некад и забрањивано, али углавном су те забране извођене "у белим рукавицама". Отприлике онако као што у Америци спортски тимови не могу да се зову "сијукси", "команчи", "апачи" због перфидног правила "Знате, тиме бисмо увредили домороце". Замислите. Е, тако некако је и деценијама, ма - вековима, сан о шкотској слободи био третиран од стране "чизмаша", али, Рој и његов другар Рони Браун су песму изводили кад год би сели или стали да запевају коју. Рој Вилијамсон је, међутим, већ као 54-годишњак преминуо, и - време је потом пролазило... Недеље, месеци, године, сад већ и деценије. Енглези су се понадали да ће та њихова песма, просто, нестати. Утихнути, као и сећање на оно на шта песма, "Цвет Шкотске", подсећа. Такав је, просто био план: да се искључиво зацари стање навике на потчињеност, а да нестане свест о истинској слободи. И, ту прича постаје прилично занимљива. Шкотска, као што знате, нема химну. Не сме ни да је има, јер је она само део једне веће државе. Ал', има ту једна занимљивост. Вероватно сте приметили да у појединим спортовима постоје и репрезентације земаља које нису независне. Како и зашто постоје? Па, ето, зато што су се те репрезентације надметале у тим спортовима пре остатка планете. Тако сад фудбал и играју Шкотска, Велс, Северна Ирска, иако су они само део веће, британске државе - али, играју јер су као такви, Шкоти, Велшани, Ирци, играли фудбал пре него што је ФИФА, као светска фудбалска организација, настала. Тако је и у рагбију, рецимо. Но, те екипе химну не могу да имају јер, ето... нису из независних држава. У ову причу сад улази - баш онај цвет Шкотске. (Због њега сам опет вежбао да преводим и титлујем вам снимак, да би вам овај дан постао лепши, колико год се Енглези трудили да исмеју нешто величанствено. Чека вас тај снимак испод ових исписаних редова, само причекајте који трен, да видите прво зашто је он важан) Наиме, Шкоти (и остали поменути) имају право да пред своје репрезентативне спортске мечеве интонирају неку "свечану песму", која, ето, није химна - јер химну, јелте, стварно не смеју да имају. И, кад су се Шкоти почешкали по глави, размишљајући шта да одаберу, није им избор пао не неке од чудесних песама које су прославиле гајде (нпр. нема ко не зна мелодију "Scotland the brave", али када је људи чују - не знају многи како се она зове), него је избор пао на ово што следи пред вама. А пред вама је мој скромни рад на монтажи у кућним условима. У питању су три врло, врло кратка, обједињена снимка: најпре онај који је ББЦ погрдно описао као "Shower of Scotland" (туширање, пљусак), а на коме се виде девојке које играју рагби за Шкотску. Виде се како стоје на правој провали облака. Стоје у дресовима, не пада им на памет да се склоне, јер треба меч да им почне. И не пада им на памет да ћуте, јер су, попут Роја и Ронија решиле да пркосе забораву. После тих десетак секунди сам вам ставио снимак када је стари, тада 70-годишњи Рони Браун (да, ОНАЈ Рони Браун) позван на један фудбалски меч репрезентације Шкотске, да пред целим стадионом поручи и да "прошлост треба да остане у прошлости". Када чујете његово "Come on!" слободно му се придружите. И, коначно, на крају можете да видите како, на 150. годишњицу првог фудбалског мегдана са Енглеском - цела Шкотска пева и себи и Енглезима нешто. Ал', пева, а да нема ниједног професионалног певача који води певање са центра. Пева цела једна земља из душе, пркосећи чизми и забранама. Да, ту можете да видите како пева и плаче Шкотска, чак и кад њене гајде утихну... ... а пева, просто да све нас подсети на снагу вере, чак и када је чува малишан избачен из музичке школе. Да подсети на силину коју у себи носи искрена подршка, као код истинског пријатеља (чак и кад је старац), ма... пева да подсети колика је важност кућног васпитања (и оног предања с колена на колено) за чување здравог духа једног народа, али пре свега да нас подсети - на свевременост љубави. Јер, ако није вечна, онда и није љубав, зар не? А ако је права, онда и страни краљеви и њихове војске немају шта да траже кад изађете пред њих заједно, као они ономад, оног јуна, века четрнаестог... Видимо се у песми. (Ако заплачете кад и неко са снимка, не брините. Међу својима сте) #FlowerOfScotland

Дарко Николић

30,890 views • 2 years ago

Масакрирано дечаштво, бедна казна и канонизација жртве: 34 године од мученичке смрти Слободана Стојановића Постоје злочини који превазилазе све познате оквире људског ума, али постоји и срамота правосуђа која те злочине изнова чини живим ранама. Дванаестогодишњи српски дечак Слободан Стојановић није био борац, није имао чин, нити је разумео идеологије рата који га је окружио у родној Доњој Каменици код Зворника. Имао је само дванаест година и чисто, невино дечије срце које није могло да остави свог везаног пса на кућном прагу. То чисто срце одвело га је 27. јула 1992. године директно у руке звери. Невина дечија лојалност : Када је породица Стојановић под претњама и у кућном притвору морала да напусти свој дом и избегне у заселак Џенарике, дечак је данима туговао за својим љубимцем. Упркос свим упозорењима и молибама родитеља, Слободан се вођен љубављу провукао кроз барикаде и вратио у село да одвеже и спасе свог psa. Уместо дома, затекао је непријатељске снаге. Дванаестогодишње дете постало је заточеник. Док су његов отац Илија и локални мештани са околних брда преко мегафона преклињали да се дете пусти, нудећи сву размену — и живу и мртву — са друге стране стизале су лажи и перфидна уверавања да је Слободан „на сигурном у Тузли”. У стварности, Слободанов пакао тек је почињао: Зверско злостављање: Држан је у подруму, го до паса, пребијан до модрица сваки пут када би изразио дечији нагон да побегне. Тортура над дечијом душом: Према сведочењима самих припадника тзв. Армије БиХ, преплашени дечак се тресао у ћошку, гледајући крупним очима у своје мучитеље, док су они на њему иживљавали свој садизам, измишљајући да је "српски извиђач". Крвави пир у Бајрићима: Током августа 1992. године у насељу Бајрићи – Ново Село, монструозност је добила своје име и презиме: Елфета Весели. Сведочење очевид ца (сведока „С1”) остаје као један од најстрашнијих записа о карактеру тог рата: " Елфета га је држала за косу. Извадила је нож са црним корицама, подигла му главу и повукла нож испод врата. Дијете је почело да кркља... Кад га је неко од војника питао шта то ради, извадила је пиштољ, 'дугу деветку', прислонила му на главу и пуцала." Када су припадници Војске Републике Српске јуна 1993. године на брду Ждријепци пронашли и ископали масовну гробницу, ужас је добио свој коначни, материјални облик. Дечаково тело, уметано у плави раднички мантилић, идентификовале су његова мајка Десанка и петнаестогодишња сестра Слађана, доведена директно из школске клупе. Извештај чувеног патолога др Зорана Станковића заледио је историју: дечаку је за живота одсечено десно уво, стомак му је био распорен оштрим предметом, а у слепоочницу му је из непосредне близине испаљен хитац. Казна као нова увреда жртви и саборни ореол Светог Новомученика Слободанова мајка Десанка није издржала. Мајчино срце је препукло од бола и патологије која јој је заувек одузела дете. Отац Илија остао је да вегетира у тузи, чекајући тренутак када ће отићи на онај свет да се придружи свом Слободану и пресвиснулој супрузи. A шта је урадила такозвана земаљска правда? Суд Босне и Херцеговине осудио је монструма Елфету Весели на срамних 13 година затвора. Тринаест година за оштећено дечаштво, одсечено уво, зверско касапљење и затирање читаве једне породице. Оваква пресуда није правда, она је секундарни злочин и порука да српска дечија суза за световне судове нема вредност. Али оно што су земаљски судови покушали да релативизују, небеска и народна меморија су уздигле на највиши ниво. Српска православна црква канонизовала је малог Слободана Стојановића и уписала га у диптих светих као Светог Новомученика Слободана Зворничког. Његов невини дечији лик са иконе, заједно са свим новомученицима, остаје вечни и непролазни сведок: Земљски судови и замазани параграфи могу да умање казну џелату, али не могу избрисати ореол невиној жртви. Свети Новомученик Слободан данас није само опомена на страдање, већ заштитник невиности коју никакви монструми нису успели да укаљају.

Масакрирано дечаштво, бедна казна и канонизација жртве: 34 године од мученичке смрти Слободана Стојановића Постоје злочини који превазилазе све познате оквире људског ума, али постоји и срамота правосуђа која те злочине изнова чини живим ранама. Дванаестогодишњи српски дечак Слободан Стојановић није био борац, није имао чин, нити је разумео идеологије рата који га је окружио у родној Доњој Каменици код Зворника. Имао је само дванаест година и чисто, невино дечије срце које није могло да остави свог везаног пса на кућном прагу. То чисто срце одвело га је 27. јула 1992. године директно у руке звери. Невина дечија лојалност : Када је породица Стојановић под претњама и у кућном притвору морала да напусти свој дом и избегне у заселак Џенарике, дечак је данима туговао за својим љубимцем. Упркос свим упозорењима и молибама родитеља, Слободан се вођен љубављу провукао кроз барикаде и вратио у село да одвеже и спасе свог psa. Уместо дома, затекао је непријатељске снаге. Дванаестогодишње дете постало је заточеник. Док су његов отац Илија и локални мештани са околних брда преко мегафона преклињали да се дете пусти, нудећи сву размену — и живу и мртву — са друге стране стизале су лажи и перфидна уверавања да је Слободан „на сигурном у Тузли”. У стварности, Слободанов пакао тек је почињао: Зверско злостављање: Држан је у подруму, го до паса, пребијан до модрица сваки пут када би изразио дечији нагон да побегне. Тортура над дечијом душом: Према сведочењима самих припадника тзв. Армије БиХ, преплашени дечак се тресао у ћошку, гледајући крупним очима у своје мучитеље, док су они на њему иживљавали свој садизам, измишљајући да је "српски извиђач". Крвави пир у Бајрићима: Током августа 1992. године у насељу Бајрићи – Ново Село, монструозност је добила своје име и презиме: Елфета Весели. Сведочење очевид ца (сведока „С1”) остаје као један од најстрашнијих записа о карактеру тог рата: " Елфета га је држала за косу. Извадила је нож са црним корицама, подигла му главу и повукла нож испод врата. Дијете је почело да кркља... Кад га је неко од војника питао шта то ради, извадила је пиштољ, 'дугу деветку', прислонила му на главу и пуцала." Када су припадници Војске Републике Српске јуна 1993. године на брду Ждријепци пронашли и ископали масовну гробницу, ужас је добио свој коначни, материјални облик. Дечаково тело, уметано у плави раднички мантилић, идентификовале су његова мајка Десанка и петнаестогодишња сестра Слађана, доведена директно из школске клупе. Извештај чувеног патолога др Зорана Станковића заледио је историју: дечаку је за живота одсечено десно уво, стомак му је био распорен оштрим предметом, а у слепоочницу му је из непосредне близине испаљен хитац. Казна као нова увреда жртви и саборни ореол Светог Новомученика Слободанова мајка Десанка није издржала. Мајчино срце је препукло од бола и патологије која јој је заувек одузела дете. Отац Илија остао је да вегетира у тузи, чекајући тренутак када ће отићи на онај свет да се придружи свом Слободану и пресвиснулој супрузи. A шта је урадила такозвана земаљска правда? Суд Босне и Херцеговине осудио је монструма Елфету Весели на срамних 13 година затвора. Тринаест година за оштећено дечаштво, одсечено уво, зверско касапљење и затирање читаве једне породице. Оваква пресуда није правда, она је секундарни злочин и порука да српска дечија суза за световне судове нема вредност. Али оно што су земаљски судови покушали да релативизују, небеска и народна меморија су уздигле на највиши ниво. Српска православна црква канонизовала је малог Слободана Стојановића и уписала га у диптих светих као Светог Новомученика Слободана Зворничког. Његов невини дечији лик са иконе, заједно са свим новомученицима, остаје вечни и непролазни сведок: Земљски судови и замазани параграфи могу да умање казну џелату, али не могу избрисати ореол невиној жртви. Свети Новомученик Слободан данас није само опомена на страдање, већ заштитник невиности коју никакви монструми нису успели да укаљају.

Јелена Ђоковић Ивић

24,090 views • 8 days ago