正在加载视频...

视频加载失败

Након што му је угашен YouTube налог, огласио се Емир Кустурица. О „тоталитарној, нацистичкој Европи“ у којој се непожељни гласови више не побеђују аргументима, него се једноставно искључе. Кад слобода говора важи само за оне који говоре оно што желиш да чујеш, то више није слобода. То је ропство.

37,074 次观看 • 10 天前 •via X (Twitter)

0 条评论

暂无评论

原始帖子的评论将显示在这里

相关视频

Оно јуче је слика избора у Србији. Безобразно су покрали, као и увек до сада. И опет им пролази, баш као и сваки пут. И тако ће бити док ми не одлучимо да је доста и то окончамо. Не признаје се изборна крађа, и не узимају се мандати са покрадених избора, јер је то легализација крађе и саучесништво. Да ли постоји ико нормалан који мисли да се ова мафија руши изборима? Да ће се било који наредни избори разликовати од ових? Мислите ли да ће ови батинаши и криминалци признати икада да су изгубили изборе? Да ће само једног дана да се пробуде и кажу нећемо више да вас бијемо, крадемо, уништавамо, доста је било. Ја не знам да постоји случај у свету да се неко спасао криминалца који га рекетира и малтретира тако што га је молио да престане. Напротив, сви примери у свету показују да људи који су се спасили криминалаца који су их рекетирали су то успели на 2 начина: или се обратиш јачем криминалцу који ти то реши, али онда њему плаћаш рекет, или су се супроставили, пребии или упуцали криминалце. Знамо са ким имамо посла, и да је за њих то питање живота, јер знају шта су радили, али и за нас је. А нас је много више.

Срђан Ного

15,838 次观看 • 5 个月前

"Пре девет година, када сам последњи пут боравио у Србији, стање је било тако очајно да сам іедва чекао да се вратим у Америку. У народу сеосећаш дух безнадежности као да су људи били дигли руке и од самих себе и од свог живота. Чекали су да одживотаре тај остатак живота што им је Бог дао. Није се видело ни једно светло на крају тог мрачног тунела. Оно што су студенти ПОСТИГЛИ у Oвом народу іе нешто што ја гледам кроз ту духовну призму, они су заиста глас Божји у овом народу. Они су успели да одраде оно најтеже, а то је да пробуде у народу веру у боље сутра, да му дају наду и да се вреди борити за то боље сутра. Још једну изузетну ствар су студенти постигли а то је да су они као лакмус папир- они су нашем друштву показали јасно ко је ко и у режиму, и у опозициији, и у невладиним организацијама па и у Српској православној цркви. Више немамо никаквих недоумица где је ко, па тако и треба да се поставимо" О Саша

Ћацијарх Профитије

10,824 次观看 • 9 个月前

„То јесте једна контраверзна тема, али ја мислим да лидери морају да отварају контраверзне теме, не да подилазе јавном мњењу, него да указују на проблеме. Ми ћемо, без обзира на критике и молбе које сам ја добио из светских центара да спустим лопту и не таласам, ја сам реко: „Не, ја имам поштовања за ваше приоритете и државне интересе, али немојте да тражите од мене да то буду моји приоритети. То што ви имате Ирак, ја разумем и поштујем, али ја имам Косово.” „То што ви не можете да попијете кафу у Приштини и Призрену па то су појединачни случајеви и инциденти, али ви нисте такви, ви сте разумни. Нека албански бизнисмени купе Теразије својим нарко-доларима и нека Србија буде практично албанска држава. То је оно што ћемо ми спречити.” „Ја сам рекао: ако не важи за Србију оно што важи у Дејтону, а то је да су националне заједнице добиле свој колективни статус и да су границе непромењиве, и да је оно што је било сматрамо светињом, и да се каже: „У реду, те републике из Титове Југославије, оне су државе” — ако то не важи за Србију, па ја мислим да уназад неће важити више ни за кога. Јер, како објаснити сада да је једини преседан направљен управо на Србији?” „Ако ви желите сада да створите албанску државу у 21. веку на територији која припада држави Србији, онда ћете отворити поново процес који сте мислили да сте Дејтоном затворили. И то није моја жеља, ТО ЈЕ ОПИС СТАЊА!”

Blokada Politehnika

37,971 次观看 • 3 个月前

Не плачем ја често. Али, ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која је пред вама је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (и... да, за то је крив један архитекта). Та прича би могла да почне подсећањем на окупацију. Рецимо.. Нашу. Замислите да се оно „петвековно ропство“ заправо уопште није завршило. Да траје, рецимо, 740 година. Да ли би неко од нас уопште више говорио српски? Или бисмо, најпре вековима под чизмом освајача, а потом навикнути на његове и ничије друге аршине, просто постали мајушни део његове силине, уклопивши се онако мали и немоћни у један другачији свет, другачији језик...? А једном народу се то десило. И, прича о њему, заправо, не почиње баш пре 740 година, већ још пре више од милинијум и по када је римски генерал Магнус Максимус 383. урадио кључну ствар за народ Велса: повукао је трупе из Британије да би покушао да се домогне императорског трона, решио да „острвом“ управља на даљину, из Галије, а оставио праву власт локалним вођама. Сматра се зато оснивачем неколико велшких краљевских династија, а локална племена су с колена на колено преносила захвалност што им је дозволио да буду оно што јесу, да не живе као робови. Но, ропство их је, ипак, снашло пре 740 година, када је после двовековног рата енглески краљ Едвард Први окончао то освајање како је и желео. И, године су почеле да пролазе. Деценије. Векови, у којима стари, велшки језик, није био прихваћен нигде: ни у једном документу, ни у каквим преговорима, ни у једној јединој званичној комуникацији. Почео је, као такав, да изумире. Малтене су, тамо негде, 70-их година 20. века престали и да постоје људи који га знају. Добро, било је неких бораца за тај стари језик (да ли сте знали да је „мор“ на велшком оно што ми називамо „море“? Не? Ето, на крају ове приче чека вас један снимак због ког сам научио монтажу, а за који сам преводио речи једне песме и урадио вам титлове, но... не пуштајте то одмах, да најпре нешто друго сазнате). Дакле, јесте било бораца да се тај стари језик сачува, попут архитекте Дафида Ивана. Стар је он, не баш колико и велшки језик, али недавно је ушао у девету деценију живота. А тамо негде, средином прошлог века, привођен је због својих активности да се велшки језик врати где му је место, у институције, у образовни систем, чак је и политиком почео да се бави из љубави према језику својих родитеља, предака... Ал', затварали га. Нису га слушали, нити му жеље услишили. Почео је да се бави и музиком. Онако, за своју душу. Писао и песме, па их сам изводио, а једна од њих је била посебно занимљива тадашњим британскима властима на чијем је челу била Маргарет Тачер. Песма се звала „И даље – ту“, а кроз три врло кратке строфе говорила је о томе кроз шта је Велс прошао за ових 1600 година: и како су тај народ тлачили и потцењивали, али како је он издржао и стварне појаве попут карикатуралног лика из књижевности, Велшанина који се звао Дик Сион Дафид, коме је све енглеско милије од велшког (ко је рекао „Аха, нека врста другосрбијанаца“? Без добацивања, ово је прича о Велсу), како је тај народ и тај језик издржао и „стару Меги и њену екипу“ (песма је писана када ја „Меги“ Тачер припремала затварање свих велшких рудника, што је потом довело до тога да је мање од 40% домаћинстава у Велсу имало неког члана породице који је стално запослен; Да... чизма уме да буде страшна, нарочито ако не приметиш да ти је већ на врату, па ти се чини да те неко милује. Вековима). Проблем је био што је песму мало ко разумео, јер... писана је и извођена на старом велшком. А то малтене „нико жив“ (не баш буквално) у Велсу више није разумео. Изводио ју је онај архитекта и рударима, прихватио те стихове и један покрет који се залагао за независност, али... Пролазиле су године. Семена која је јунак ове приче, што по затвору, што на улици, што с рударима који више нису имали где да раде, што са децом којој се обраћао – као да су, бар се тако чинило, била посејена узалуд. А онда је Дафид Иван, сада 80-годишњак, пред 80. рођендан позван да ту своју песму отпева у Кардифу. И то на стадиону. Нешто преко 32.000 људи је било ту. Почео је он своју причу у стиховима, прву од три строфе, чуло се и како публика мрмља, позната јој је мелодија, а када је на ред дошао рефрен... Не, то вам нећу писати. То ћете видети, сад, када пустите снимак. А он је пред вама само због љубави. За род свој и језик свој. Љубави која је довела до правог чуда да сада, пре три месеца када је обављено последње истраживање, скоро 29,2% становништа Велса може да прича старим велшким језиком, док нешто више, чак 33 одсто њих, разуме када неко прича велшки. Чудо? Не, само плод љубави од које се не одустаје. Баш због ње је ова прича о песми пред вама. И, она звучи – овако: (ако заплачете кад и Дафид Иван, тамо код стиха "... а жив ће бити и велшки језик!", не брините. Међу својима сте) #YmaOHyd

Дарко Николић

105,231 次观看 • 2 年前

Само да подсетим на модус операнди медијских група за притисак. Све је стало у минут. Дакле, наратив је увек исти: сваки састанак председника Републике Србије Александар Вучић је „плаћен“, или је део „предизборне кампање“ (у било којој земљи, потпуно небитно), увек је „Србија на губитку“, и, врхунац, кад је на истоку, што није на западу, а кад је на западу, што није на истоку! У свему су, ипак, најбламантнији спинови типа - неће да му се јави Путин, па Вучић иде код Трампа, а онда уследи да неће Трамп да га види, па иде код Путина – и то све пишу исти медији! Никада се до сада није десило да се председник Србије састао са најважнијим светским лидерима, најутицајнијим светским државницима, или да је организовао њихову посету Србији (коју смо пре Вучића могли само да сањамо), а да медијске групе за притисак (Н1, Нова, Данас и слични) о томе известе као о нечему позитивном за нашу земљу и све њене грађане. Не, они сваки пут нађу све бизарнији начин да о томе известе критикујући председника Вучића и убеђујући све нас да је нешто што је, без сумње сјајно за нашу земљу, у ствари – ужасно. Тако и сада. Увек све исто из те кухиње.

Ana Brnabic

39,097 次观看 • 1 年前

Ово се не ради. Овако се не говори. Уместо да схвате колико су погрешли и да гледају како да почну да праве промене, влада се закопава све дубље. Ово је трагедија за коју је крива власт. Ово се не ради. Овако се не говори. Млади људи дубље осећају неправду од старијих људи. Старији људи рационализују много више. Млад човек не прави такве компромисе. Млади људи вам говоре колико сте забрљали и колико су провидни поккушаји да се одговорност гурне под тепих. Ако влада заиста жели промену, прву ствар коју би морала да уради је да затвори све друге објекте без употребне дозволе док не добију употребну дозволу. И приступи ревизији свих пројеката. Ово би требао и да буде главни захтев власти. Цела Србија очекује промену. И гласачи власти очекују промену. И они виде корупцију и нестручност. И чланови СНС-а такође виде разне типове који не узимају само кајмак већ и пола млека. И они гледају изнад главе да ли ће им нешто пасти на главу. Било би паметно за власт и добро за све грађане, да власт схвати ово. Технологија власти која се ослања на буразерску економију која је огрезла у корупцији не може да опстане. То мора да се мења. Не каже се за бадава: можеш како хоћеш, али не можеш докле хоћеш. Оно што је изазвало погибију 15 људи и још двоје за чији се живот и даље боре лекари, је неодговорност власти која је пустила објекат без употребне дозволе у употребу. Кривицу носи и корупција и нестручност за изградњу, али главни разлог за трагидју је што је непроверен објекат без употребне дозволе пуштен у употребу. Да се то није десило, да је због корупције и нестручне изградње само пала надстрешница, то би била "само" материјална штета. Ову трагедију и жељу грађана за променом обилато користи цела НВО булумента. Надам се да неће успети. Борба за промену иде и против лоше власти, њихових медија и њених лоших кадрова и против НВО булументе и њихових спонзора и медија. Због њих борба и јесте дупло тежа.

Saša Radulović

22,354 次观看 • 1 年前