Загрузка видео...

Не удалось загрузить видео

На главную

Оригинални текст песме АЈДЕ ЈАНО која се чува у архиву етномузиколошке грађе на Конзерваторијуму New England у Бостону. Садашња песма нема везе са оригиналним текстом. Када је чујете схватићете колико се разликује. Нема продаје, нема раскалашног играња, јер ово је песма са Косова и Метохије. Кроз песме се најлакше...

Ortodox_Serb's profile picture

Инжењер 🇷🇸

26,890 subscribers

17,430 просмотров • 8 месяцев назад •via X (Twitter)

LIVE

Anya Rossi• Live Now

Private livecam show

Комментарии: 0

Нет доступных комментариев

Здесь появятся комментарии из оригинального поста

Похожие видео

Оригинални текст песме АЈДЕ ЈАНО која се чува у архиву етномузиколошке грађе на Конзерваторијуму New England у Бостону. Садашња песма нема везе са оригиналним текстом. Када је чујете схватићете колико се разликује. Нема продаје, нема раскалашног играња, јер ово је песма са Косова и Метохије. Кроз песме се најлакше мења свест.
2:45

Оригинални текст песме АЈДЕ ЈАНО која се чува у архиву етномузиколошке грађе на Конзерваторијуму New England у Бостону. Садашња песма нема везе са оригиналним текстом. Када је чујете схватићете колико се разликује. Нема продаје, нема раскалашног играња, јер ово је песма са Косова и Метохије. Кроз песме се најлакше мења свест.

Ћацијарх Профитије

48,908 просмотров • 1 год назад

Ево прилике да народ Србије види истину. Пошто nova.rs хоћете да се бавите том темом, ево изазов за вас - дајте емисију уживо, позовите ме, донећу снимке, па да гледамо, између осталог и како Перишић у стану прима новац и потписује признаницу шефу ЦИА за Југоисточну Европу Нејбору. Изгледа да исти новинари пишу текстове и вама и Informer. Годинама се правите глуви и слепи, ајде сад кад већ нешто објављујете, ред је да онда направите емисију, па да се народ увери својим очима. Позовете и Перишића, и његове адвокате, и Белошевића, па кад одгледамо снимке и доказе, да видимо шта ће ко имати да каже.
2:19

Ево прилике да народ Србије види истину. Пошто nova.rs хоћете да се бавите том темом, ево изазов за вас - дајте емисију уживо, позовите ме, донећу снимке, па да гледамо, између осталог и како Перишић у стану прима новац и потписује признаницу шефу ЦИА за Југоисточну Европу Нејбору. Изгледа да исти новинари пишу текстове и вама и Informer. Годинама се правите глуви и слепи, ајде сад кад већ нешто објављујете, ред је да онда направите емисију, па да се народ увери својим очима. Позовете и Перишића, и његове адвокате, и Белошевића, па кад одгледамо снимке и доказе, да видимо шта ће ко имати да каже.

Срђан Ного

16,057 просмотров • 28 дней назад

Ваш чувени дијалог. Увек сте били пуни тих прича о дијалогу. А онда је стварно дошло време за дебату. Нема проблема, само што је раније нисте водили? Него сте 13 година држали монолог. Сад кад се тресе престо - ајде да дебатујемо. Е па...свима вама поштенима!
0:41

Ваш чувени дијалог. Увек сте били пуни тих прича о дијалогу. А онда је стварно дошло време за дебату. Нема проблема, само што је раније нисте водили? Него сте 13 година држали монолог. Сад кад се тресе престо - ајде да дебатујемо. Е па...свима вама поштенима!

Blokada Politehnika

14,161 просмотров • 1 год назад

Стотине хиљада људи синоћ на улицама Београда. Нема полиције на свету која то може да контролише, а све је прошло у савршеном реду. Ниједан полупан прозор. Сво насиље је долазило из Пионирског парка од људи у црним капуљачама који су бацали петарде и каменице и полупали чак и тракторе. Све најаве власти се показују као обмана и пропао план. Све улице су биле препуне цело поподне и вече. Све српске заставе. Ниједна мајданска. Протести никакве везе немају са ЕУ обојеним револуцијама, а власт се баш упиње да их прикаже као такве. Да Србија има опозицију, студентске захтеве који нису политички и огромну енергију народа коју су покренули, би пратили разумни, рацоионални, политички захтеви, а не покушаји да се студентима преотму протести, димне бомбе у скупштини и трагикомични захтеви за прелазном владом. Тако мали Ђокица очекује да им власт преда власт и сама оде. А шта су паметни политички захтев? Студенти су показали. Захтеви морају бити такви да и велики број гласача власти каже да су захтеви добри. Јер све је не бирачком телу, народу. Бирачи, народ, грађани Србије, су једини суверен. Захтевима морате привући суверена да их привати. Студенти то знају. Да студенти не носе српске заставе, певају српске песме, не показују родољубље, солидарност, не подносе жртву и не обилазе Србију пешке, суверен их не би прихватио. Потези које вуче власт су катастрофални. То почиње да смета и бирачима власти. Што дуже трају протести студената, и што више власт буде лагала, подметала и обмањивала суверена да би се извукла, то ће им подршка бити све мања. Можеш да лажеш неке људе све време, можеш и све људе неко време, али не можеш све људе, све време. Власт је очигледно изгубила легитимитет код суверена. Оно што још има је легалитет (изабрана је на изборима), има стабилну скупштинску већину и подрку у бирачком телу већу од подршке било које друге опозиционе странке, али више не и већинску. Та подршка власти је све мања. Студенти су је начели и она се осипа. Сваку владу бира скупштинска већина. Нема владе без ње. Свуда у свету, док год постоји стабилна скупштинска већина, не постоје прелазне владе. Јер сваку владу мора да изабере скупштинска већина. Када падне влада и нестане скупштинска већина, нова се окупља око договорног прављења прелазне владе да би се уређено дошло до избора. Очекивати од власти са стабилном скупштинском већином да изгласа нечију прелазну владу је неозбиљно. Једини излаз из кризе су избори на свим нивоима. То није и не треба да буде студентски захтев, то треба да буде захтев опозиције. Зна се шта студенти траже и то ће тражити од сваке владе. То мора да буде затев опозиције. Пре избора, морају да се договори чишћење бирачког списка и медијска заступљеност и озбиљна опозиција би већ имала те конкретне захтеве спремне. Чак и без тога, власт је толико изгубила подршку да више не може ни да накраде и купи гласове за победу. ДЈБ има конкретне захтеве за бирачки списак и поштену медијски заступљеност већ годинама, само свим медијима је очигледно приоритет да промовишу лаж да се власт не може победити на изборима јер краду. Да бије било бојкота избора у Београду 2020. и 2024. власт би, и поред крађе, изгубила Београд још пре 5 година. А о београдским општинама да и не говорим. Исто тако и Ниш. Да није било бојкота референдума за промену Устава, власт би изгубила и тај референдум. Замислите када би сви људи са ове слике и сва младост Србије изашла на изборе. Који би то празник за Србију био и каква би то промена била.
1:02

Стотине хиљада људи синоћ на улицама Београда. Нема полиције на свету која то може да контролише, а све је прошло у савршеном реду. Ниједан полупан прозор. Сво насиље је долазило из Пионирског парка од људи у црним капуљачама који су бацали петарде и каменице и полупали чак и тракторе. Све најаве власти се показују као обмана и пропао план. Све улице су биле препуне цело поподне и вече. Све српске заставе. Ниједна мајданска. Протести никакве везе немају са ЕУ обојеним револуцијама, а власт се баш упиње да их прикаже као такве. Да Србија има опозицију, студентске захтеве који нису политички и огромну енергију народа коју су покренули, би пратили разумни, рацоионални, политички захтеви, а не покушаји да се студентима преотму протести, димне бомбе у скупштини и трагикомични захтеви за прелазном владом. Тако мали Ђокица очекује да им власт преда власт и сама оде. А шта су паметни политички захтев? Студенти су показали. Захтеви морају бити такви да и велики број гласача власти каже да су захтеви добри. Јер све је не бирачком телу, народу. Бирачи, народ, грађани Србије, су једини суверен. Захтевима морате привући суверена да их привати. Студенти то знају. Да студенти не носе српске заставе, певају српске песме, не показују родољубље, солидарност, не подносе жртву и не обилазе Србију пешке, суверен их не би прихватио. Потези које вуче власт су катастрофални. То почиње да смета и бирачима власти. Што дуже трају протести студената, и што више власт буде лагала, подметала и обмањивала суверена да би се извукла, то ће им подршка бити све мања. Можеш да лажеш неке људе све време, можеш и све људе неко време, али не можеш све људе, све време. Власт је очигледно изгубила легитимитет код суверена. Оно што још има је легалитет (изабрана је на изборима), има стабилну скупштинску већину и подрку у бирачком телу већу од подршке било које друге опозиционе странке, али више не и већинску. Та подршка власти је све мања. Студенти су је начели и она се осипа. Сваку владу бира скупштинска већина. Нема владе без ње. Свуда у свету, док год постоји стабилна скупштинска већина, не постоје прелазне владе. Јер сваку владу мора да изабере скупштинска већина. Када падне влада и нестане скупштинска већина, нова се окупља око договорног прављења прелазне владе да би се уређено дошло до избора. Очекивати од власти са стабилном скупштинском већином да изгласа нечију прелазну владу је неозбиљно. Једини излаз из кризе су избори на свим нивоима. То није и не треба да буде студентски захтев, то треба да буде захтев опозиције. Зна се шта студенти траже и то ће тражити од сваке владе. То мора да буде затев опозиције. Пре избора, морају да се договори чишћење бирачког списка и медијска заступљеност и озбиљна опозиција би већ имала те конкретне захтеве спремне. Чак и без тога, власт је толико изгубила подршку да више не може ни да накраде и купи гласове за победу. ДЈБ има конкретне захтеве за бирачки списак и поштену медијски заступљеност већ годинама, само свим медијима је очигледно приоритет да промовишу лаж да се власт не може победити на изборима јер краду. Да бије било бојкота избора у Београду 2020. и 2024. власт би, и поред крађе, изгубила Београд још пре 5 година. А о београдским општинама да и не говорим. Исто тако и Ниш. Да није било бојкота референдума за промену Устава, власт би изгубила и тај референдум. Замислите када би сви људи са ове слике и сва младост Србије изашла на изборе. Који би то празник за Србију био и каква би то промена била.

Saša Radulović

28,648 просмотров • 1 год назад

Не плачем ја често. Али, ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која је пред вама је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (и... да, за то је крив један архитекта). Та прича би могла да почне подсећањем на окупацију. Рецимо.. Нашу. Замислите да се оно „петвековно ропство“ заправо уопште није завршило. Да траје, рецимо, 740 година. Да ли би неко од нас уопште више говорио српски? Или бисмо, најпре вековима под чизмом освајача, а потом навикнути на његове и ничије друге аршине, просто постали мајушни део његове силине, уклопивши се онако мали и немоћни у један другачији свет, другачији језик...? А једном народу се то десило. И, прича о њему, заправо, не почиње баш пре 740 година, већ још пре више од милинијум и по када је римски генерал Магнус Максимус 383. урадио кључну ствар за народ Велса: повукао је трупе из Британије да би покушао да се домогне императорског трона, решио да „острвом“ управља на даљину, из Галије, а оставио праву власт локалним вођама. Сматра се зато оснивачем неколико велшких краљевских династија, а локална племена су с колена на колено преносила захвалност што им је дозволио да буду оно што јесу, да не живе као робови. Но, ропство их је, ипак, снашло пре 740 година, када је после двовековног рата енглески краљ Едвард Први окончао то освајање како је и желео. И, године су почеле да пролазе. Деценије. Векови, у којима стари, велшки језик, није био прихваћен нигде: ни у једном документу, ни у каквим преговорима, ни у једној јединој званичној комуникацији. Почео је, као такав, да изумире. Малтене су, тамо негде, 70-их година 20. века престали и да постоје људи који га знају. Добро, било је неких бораца за тај стари језик (да ли сте знали да је „мор“ на велшком оно што ми називамо „море“? Не? Ето, на крају ове приче чека вас један снимак због ког сам научио монтажу, а за који сам преводио речи једне песме и урадио вам титлове, но... не пуштајте то одмах, да најпре нешто друго сазнате). Дакле, јесте било бораца да се тај стари језик сачува, попут архитекте Дафида Ивана. Стар је он, не баш колико и велшки језик, али недавно је ушао у девету деценију живота. А тамо негде, средином прошлог века, привођен је због својих активности да се велшки језик врати где му је место, у институције, у образовни систем, чак је и политиком почео да се бави из љубави према језику својих родитеља, предака... Ал', затварали га. Нису га слушали, нити му жеље услишили. Почео је да се бави и музиком. Онако, за своју душу. Писао и песме, па их сам изводио, а једна од њих је била посебно занимљива тадашњим британскима властима на чијем је челу била Маргарет Тачер. Песма се звала „И даље – ту“, а кроз три врло кратке строфе говорила је о томе кроз шта је Велс прошао за ових 1600 година: и како су тај народ тлачили и потцењивали, али како је он издржао и стварне појаве попут карикатуралног лика из књижевности, Велшанина који се звао Дик Сион Дафид, коме је све енглеско милије од велшког (ко је рекао „Аха, нека врста другосрбијанаца“? Без добацивања, ово је прича о Велсу), како је тај народ и тај језик издржао и „стару Меги и њену екипу“ (песма је писана када ја „Меги“ Тачер припремала затварање свих велшких рудника, што је потом довело до тога да је мање од 40% домаћинстава у Велсу имало неког члана породице који је стално запослен; Да... чизма уме да буде страшна, нарочито ако не приметиш да ти је већ на врату, па ти се чини да те неко милује. Вековима). Проблем је био што је песму мало ко разумео, јер... писана је и извођена на старом велшком. А то малтене „нико жив“ (не баш буквално) у Велсу више није разумео. Изводио ју је онај архитекта и рударима, прихватио те стихове и један покрет који се залагао за независност, али... Пролазиле су године. Семена која је јунак ове приче, што по затвору, што на улици, што с рударима који више нису имали где да раде, што са децом којој се обраћао – као да су, бар се тако чинило, била посејена узалуд. А онда је Дафид Иван, сада 80-годишњак, пред 80. рођендан позван да ту своју песму отпева у Кардифу. И то на стадиону. Нешто преко 32.000 људи је било ту. Почео је он своју причу у стиховима, прву од три строфе, чуло се и како публика мрмља, позната јој је мелодија, а када је на ред дошао рефрен... Не, то вам нећу писати. То ћете видети, сад, када пустите снимак. А он је пред вама само због љубави. За род свој и језик свој. Љубави која је довела до правог чуда да сада, пре три месеца када је обављено последње истраживање, скоро 29,2% становништа Велса може да прича старим велшким језиком, док нешто више, чак 33 одсто њих, разуме када неко прича велшки. Чудо? Не, само плод љубави од које се не одустаје. Баш због ње је ова прича о песми пред вама. И, она звучи – овако: (ако заплачете кад и Дафид Иван, тамо код стиха "... а жив ће бити и велшки језик!", не брините. Међу својима сте) #YmaOHyd
4:21

Не плачем ја често. Али, ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која је пред вама је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (и... да, за то је крив један архитекта). Та прича би могла да почне подсећањем на окупацију. Рецимо.. Нашу. Замислите да се оно „петвековно ропство“ заправо уопште није завршило. Да траје, рецимо, 740 година. Да ли би неко од нас уопште више говорио српски? Или бисмо, најпре вековима под чизмом освајача, а потом навикнути на његове и ничије друге аршине, просто постали мајушни део његове силине, уклопивши се онако мали и немоћни у један другачији свет, другачији језик...? А једном народу се то десило. И, прича о њему, заправо, не почиње баш пре 740 година, већ још пре више од милинијум и по када је римски генерал Магнус Максимус 383. урадио кључну ствар за народ Велса: повукао је трупе из Британије да би покушао да се домогне императорског трона, решио да „острвом“ управља на даљину, из Галије, а оставио праву власт локалним вођама. Сматра се зато оснивачем неколико велшких краљевских династија, а локална племена су с колена на колено преносила захвалност што им је дозволио да буду оно што јесу, да не живе као робови. Но, ропство их је, ипак, снашло пре 740 година, када је после двовековног рата енглески краљ Едвард Први окончао то освајање како је и желео. И, године су почеле да пролазе. Деценије. Векови, у којима стари, велшки језик, није био прихваћен нигде: ни у једном документу, ни у каквим преговорима, ни у једној јединој званичној комуникацији. Почео је, као такав, да изумире. Малтене су, тамо негде, 70-их година 20. века престали и да постоје људи који га знају. Добро, било је неких бораца за тај стари језик (да ли сте знали да је „мор“ на велшком оно што ми називамо „море“? Не? Ето, на крају ове приче чека вас један снимак због ког сам научио монтажу, а за који сам преводио речи једне песме и урадио вам титлове, но... не пуштајте то одмах, да најпре нешто друго сазнате). Дакле, јесте било бораца да се тај стари језик сачува, попут архитекте Дафида Ивана. Стар је он, не баш колико и велшки језик, али недавно је ушао у девету деценију живота. А тамо негде, средином прошлог века, привођен је због својих активности да се велшки језик врати где му је место, у институције, у образовни систем, чак је и политиком почео да се бави из љубави према језику својих родитеља, предака... Ал', затварали га. Нису га слушали, нити му жеље услишили. Почео је да се бави и музиком. Онако, за своју душу. Писао и песме, па их сам изводио, а једна од њих је била посебно занимљива тадашњим британскима властима на чијем је челу била Маргарет Тачер. Песма се звала „И даље – ту“, а кроз три врло кратке строфе говорила је о томе кроз шта је Велс прошао за ових 1600 година: и како су тај народ тлачили и потцењивали, али како је он издржао и стварне појаве попут карикатуралног лика из књижевности, Велшанина који се звао Дик Сион Дафид, коме је све енглеско милије од велшког (ко је рекао „Аха, нека врста другосрбијанаца“? Без добацивања, ово је прича о Велсу), како је тај народ и тај језик издржао и „стару Меги и њену екипу“ (песма је писана када ја „Меги“ Тачер припремала затварање свих велшких рудника, што је потом довело до тога да је мање од 40% домаћинстава у Велсу имало неког члана породице који је стално запослен; Да... чизма уме да буде страшна, нарочито ако не приметиш да ти је већ на врату, па ти се чини да те неко милује. Вековима). Проблем је био што је песму мало ко разумео, јер... писана је и извођена на старом велшком. А то малтене „нико жив“ (не баш буквално) у Велсу више није разумео. Изводио ју је онај архитекта и рударима, прихватио те стихове и један покрет који се залагао за независност, али... Пролазиле су године. Семена која је јунак ове приче, што по затвору, што на улици, што с рударима који више нису имали где да раде, што са децом којој се обраћао – као да су, бар се тако чинило, била посејена узалуд. А онда је Дафид Иван, сада 80-годишњак, пред 80. рођендан позван да ту своју песму отпева у Кардифу. И то на стадиону. Нешто преко 32.000 људи је било ту. Почео је он своју причу у стиховима, прву од три строфе, чуло се и како публика мрмља, позната јој је мелодија, а када је на ред дошао рефрен... Не, то вам нећу писати. То ћете видети, сад, када пустите снимак. А он је пред вама само због љубави. За род свој и језик свој. Љубави која је довела до правог чуда да сада, пре три месеца када је обављено последње истраживање, скоро 29,2% становништа Велса може да прича старим велшким језиком, док нешто више, чак 33 одсто њих, разуме када неко прича велшки. Чудо? Не, само плод љубави од које се не одустаје. Баш због ње је ова прича о песми пред вама. И, она звучи – овако: (ако заплачете кад и Дафид Иван, тамо код стиха "... а жив ће бити и велшки језик!", не брините. Међу својима сте) #YmaOHyd

Дарко Николић

105,258 просмотров • 2 лет назад

2. ДЕО- извршитељ СНС картела На исељењу 26.5. извршни поверилац извршитеља Немање Протића физички је напао Сашу и њене ћерке, гурао их на под, чупао и попрскао сузавцем. Јуче је Саша, са ћерком, отишла у канцеларију господина Протића, како би га питала зашто није одговорио на Приговор трећег лица и Предлог за одлагање извршења, али и да види хоће ли се насилник некако санкционисати и зашто је Протић позвао ватрогасно возило, ветерину и бравара, али не и полицију. Да је полиција била ту, поверилац не би могао да физички злоставља жену која болује од канцера и њене ћерке. Протић није хтео да прими Сашку и њену ћерку, већ се као најгора кукавица закључао у својој канцеларији, сачекао крај радног времена, после чега га је из канцеларије ескортовало 20 припадника интервентне јединице полиције. Сашка нема никакве везе са дугом, који је направио њен бивши муж. лако је у току парница за поделу брачне имовине, Протић је продао читаву кућу, и притом и лагао на јавној исправи о томе да „нема сазнања да ли ико живи у некретнини". Знамо да је лагао, јер је претходно наплаћивао алиментацију истим овим женама које је пре два дана покушао принудно да исели и које су пре два дана физички малтретиране од стране једног од купца куће. 🇷🇸 СРПСКИ ГЛАСНИК
2:04

2. ДЕО- извршитељ СНС картела На исељењу 26.5. извршни поверилац извршитеља Немање Протића физички је напао Сашу и њене ћерке, гурао их на под, чупао и попрскао сузавцем. Јуче је Саша, са ћерком, отишла у канцеларију господина Протића, како би га питала зашто није одговорио на Приговор трећег лица и Предлог за одлагање извршења, али и да види хоће ли се насилник некако санкционисати и зашто је Протић позвао ватрогасно возило, ветерину и бравара, али не и полицију. Да је полиција била ту, поверилац не би могао да физички злоставља жену која болује од канцера и њене ћерке. Протић није хтео да прими Сашку и њену ћерку, већ се као најгора кукавица закључао у својој канцеларији, сачекао крај радног времена, после чега га је из канцеларије ескортовало 20 припадника интервентне јединице полиције. Сашка нема никакве везе са дугом, који је направио њен бивши муж. лако је у току парница за поделу брачне имовине, Протић је продао читаву кућу, и притом и лагао на јавној исправи о томе да „нема сазнања да ли ико живи у некретнини". Знамо да је лагао, јер је претходно наплаћивао алиментацију истим овим женама које је пре два дана покушао принудно да исели и које су пре два дана физички малтретиране од стране једног од купца куће. 🇷🇸 СРПСКИ ГЛАСНИК

Инжењер 🇷🇸

21,399 просмотров • 4 месяцев назад

Др Војислав Шешељ: Чедомир Антић не може да буде председник Републике Србије јер је оставио два аутистична сина и њихову мајку „Чедомир Антић не може да буде председник Републике Србије јер је оставио два аутистична сина и њихову мајку. Развео се и склопио нови брак у коме има другу децу. Такав човек не може бити председник Републике. Јер прави мушкарац и прави Србин, ако, не дај Боже, има два аутистична сина – то ником живом не желим – али ако се деси, он треба да остане уз ту мајку и да буде отац деци до краја живота. Лидија Макрагић: Добро, то су, то су већ приватне одлуке, професоре, знате... Али, ако... Др Војислав Шешељ: Не, ту нема приватног! Код председника Републике нема ништа приватно. Кад је Томислав Николић био председник Републике, ја сам указивао да има троје ванбрачне деце. Никад се огласио није поводом тога. Немам ја ништа против, то је његова приватна ствар, али он је морао ту своју децу да призна. Лидија Макрагић: Ви немате никаквих мрља? Др Војислав Шешељ: Шта? Лидија Макрагић: Ви немате никаквих мрља у биографији? Др Војислав Шешељ: Па сигурно да имам, сваки је човек грешан, али таквих не. Пазите, ја кад бих чуо да постоји негде неко дете коме сам ја отац, па ја бих преко екватора прешао и тражио и признао то дете... ....Не може (Чедомир Антић) да буде председник Републике са таквом мрљом. То је сувише тешка мрља. Ако неће да се жртвује за своју децу, па за кога ће? Хоће ли за Србију? Па неће. Он оставља жену са двоје аутистичне деце, уместо као брижан отац да се савије око њих, да им помаже. Стално се неки нови лекови развијају. Та деца су прилично интелигентна у принципу, ја сад не знам конкретну ситуацију. Тој деци треба добра подука, треба добро васпитање, а Боже дај, појавиће се и лекови који ће их довести у потпуно нормално стање. Тако треба да се понаша прави родитељ, а не да напусти жену, два аутистична детета, и хоће на чело Србије. Хоће на... Само што не рекох на шта он хоће.” ТВ Информер, емисија "Инфо јутро", 27. јун 2026.
3:57

Др Војислав Шешељ: Чедомир Антић не може да буде председник Републике Србије јер је оставио два аутистична сина и њихову мајку „Чедомир Антић не може да буде председник Републике Србије јер је оставио два аутистична сина и њихову мајку. Развео се и склопио нови брак у коме има другу децу. Такав човек не може бити председник Републике. Јер прави мушкарац и прави Србин, ако, не дај Боже, има два аутистична сина – то ником живом не желим – али ако се деси, он треба да остане уз ту мајку и да буде отац деци до краја живота. Лидија Макрагић: Добро, то су, то су већ приватне одлуке, професоре, знате... Али, ако... Др Војислав Шешељ: Не, ту нема приватног! Код председника Републике нема ништа приватно. Кад је Томислав Николић био председник Републике, ја сам указивао да има троје ванбрачне деце. Никад се огласио није поводом тога. Немам ја ништа против, то је његова приватна ствар, али он је морао ту своју децу да призна. Лидија Макрагић: Ви немате никаквих мрља? Др Војислав Шешељ: Шта? Лидија Макрагић: Ви немате никаквих мрља у биографији? Др Војислав Шешељ: Па сигурно да имам, сваки је човек грешан, али таквих не. Пазите, ја кад бих чуо да постоји негде неко дете коме сам ја отац, па ја бих преко екватора прешао и тражио и признао то дете... ....Не може (Чедомир Антић) да буде председник Републике са таквом мрљом. То је сувише тешка мрља. Ако неће да се жртвује за своју децу, па за кога ће? Хоће ли за Србију? Па неће. Он оставља жену са двоје аутистичне деце, уместо као брижан отац да се савије око њих, да им помаже. Стално се неки нови лекови развијају. Та деца су прилично интелигентна у принципу, ја сад не знам конкретну ситуацију. Тој деци треба добра подука, треба добро васпитање, а Боже дај, појавиће се и лекови који ће их довести у потпуно нормално стање. Тако треба да се понаша прави родитељ, а не да напусти жену, два аутистична детета, и хоће на чело Србије. Хоће на... Само што не рекох на шта он хоће.” ТВ Информер, емисија "Инфо јутро", 27. јун 2026.

Српски радикали

27,951 просмотров • 3 месяцев назад

У ЗЕМЉИ ЕКОНОМСКОГ ТИГРА, ПРИЧА КОЈА КИДА ДУШУ... Тамара Мисирлић: "Сваког дана бака Борка стоји на улици и продаје оно што је сама узгајила у својој башти. Понесе мало лука, понесе шта има... и стоји ту сатима. Стоји ту са једним јединим циљем, да скупи новац да подигне споменик својој ћерки. Кад ми је то рекла, гледала ме је право у очи и изговорила реченицу коју никада нећу заборавити: ,,Ја не могу да умрем док јој не подигнем споменик. Не могу да оставим моју ћерку без споменика." Док сам је слушала, толико ме је нешто стегло у грудима. Толико бола, толико љубави и толико достојанства у једној жени која сваког дана стоји на улици и продаје своје поврће. Рекла ми је да некад заради 180 динара, некад 500, некад 600, некад 1000 ако је добар дан. И тако, мало по мало, скупља новац, а уз то брине и о болесној сестри. Из џепа је извадила један папирић. На њему је нацртан споменик, написане димензије и број телефона човека који их ради. Тај папир носи са собом као нешто највредније што има, то је њен циљ, њена мисија, њена последња жеља. У једном тренутку више нисам могла да слушам, а да ништа не кажем. Рекла сам јој: ,,Бако, ми ћемо подићи споменик.“ А она се одмах постидела, онако како то умеју само стари, поштени људи. Почела је да пита: „А како ћу ја то да вратим? Како ћу да се одужим, сине?" Рекла сам јој да ми само да мало лука из своје баште, за салату. И ништа више. Али истина је да сам тог дана ја од ње добила много више од тог лука. Добила сам лекцију шта је мајчинска љубав. Љубав која не престаје ни када живот прође, ни када године притисну, ни када човек остане сам. Љубав због које једна мајка сваког дана стоји на улици, продаје оно што има, и понавља само једну реченицу: ,,Не могу да умрем док моја ћерка не добије споменик." 🇷🇸 СРПСКИ ГЛАСНИК
1:32

У ЗЕМЉИ ЕКОНОМСКОГ ТИГРА, ПРИЧА КОЈА КИДА ДУШУ... Тамара Мисирлић: "Сваког дана бака Борка стоји на улици и продаје оно што је сама узгајила у својој башти. Понесе мало лука, понесе шта има... и стоји ту сатима. Стоји ту са једним јединим циљем, да скупи новац да подигне споменик својој ћерки. Кад ми је то рекла, гледала ме је право у очи и изговорила реченицу коју никада нећу заборавити: ,,Ја не могу да умрем док јој не подигнем споменик. Не могу да оставим моју ћерку без споменика." Док сам је слушала, толико ме је нешто стегло у грудима. Толико бола, толико љубави и толико достојанства у једној жени која сваког дана стоји на улици и продаје своје поврће. Рекла ми је да некад заради 180 динара, некад 500, некад 600, некад 1000 ако је добар дан. И тако, мало по мало, скупља новац, а уз то брине и о болесној сестри. Из џепа је извадила један папирић. На њему је нацртан споменик, написане димензије и број телефона човека који их ради. Тај папир носи са собом као нешто највредније што има, то је њен циљ, њена мисија, њена последња жеља. У једном тренутку више нисам могла да слушам, а да ништа не кажем. Рекла сам јој: ,,Бако, ми ћемо подићи споменик.“ А она се одмах постидела, онако како то умеју само стари, поштени људи. Почела је да пита: „А како ћу ја то да вратим? Како ћу да се одужим, сине?" Рекла сам јој да ми само да мало лука из своје баште, за салату. И ништа више. Али истина је да сам тог дана ја од ње добила много више од тог лука. Добила сам лекцију шта је мајчинска љубав. Љубав која не престаје ни када живот прође, ни када године притисну, ни када човек остане сам. Љубав због које једна мајка сваког дана стоји на улици, продаје оно што има, и понавља само једну реченицу: ,,Не могу да умрем док моја ћерка не добије споменик." 🇷🇸 СРПСКИ ГЛАСНИК

Инжењер 🇷🇸

10,980 просмотров • 6 месяцев назад

Трећи неуспјели покушај смјене учиниће нас одлучнијим да градимо помирење, Срби више никада неће бити грађани другог реда "Драги грађани Црне Горе, Покушај да се угаси политика помирења још једном је пропао. Коалиција коју смо изградили прије три године, упркос бројним искушењима, показала се отпорном и стабилном. Захваљујем свим посланицима који су данас изнијели јасан став да не желе да учествују у још једној расправи о мрачној прошлости Црне Горе. Немојте се заваравати. Они који су покушали да ме смијене са функције нису жељели мјесто предсједника Скупштине зато што су хтјели да боље служе грађанима. Нити су ово говорили зато што им је посебно стало до морала. Они су и ову тему, као и приликом претходна два покушаја, злоупотријебили, изврнули, изокренули, како би лаж постала истина, а истина била избрисана. Оно чега се плаше и што покушавају да зауставе јесте све већа интеграција и напредак српске заједнице у Црној Гори и свеобухватно помирење које данас постижемо са свим осталим заједницама. Њима не одговара мир. Они желе да се Црна Гора врати у вријеме константних тензија. Они желе да нас константно држе у рововима. За разлику од дискриминације и запостављања које су Срби трпјели двадесет година под ДПС-ом и Милом Ђукановићем, последње три године биле су најбоље не само за српски народ у Црној Гори, већ за све грађане у Црној Гори. Од Нове године, наши суграђани ће имати знатно веће плате и пензије, имаћемо нова, реална радна мјеста, квалитет живота се побољшава и друштвена кохезија се оснажује. Мило Ђукановић, Данијел Живковић и други на ово гледају као на јерес и ништа их не чини љубоморнијим и љућим него чињеница да више немају апсолутну власт. Они желе Црну Гору само за себе – да контролишу и присвоје њену економију, трговину, царину и да одлучују ко ће добити који посао, коју функцију, који бизнис и који уговор. Замислите шта би се догодило када бисмо ми били избачени, а ДПС се вратио. Врло брзо би покушали да разграде све што смо изградили и да нас врате у оне исте ровове у којима су толико година покушавали да нас држе. Опет би организовани криминал царовао Црном Гором. Али, баш као што прије шест година нису успјели да преузму контролу над Црквом, тако су и данас поново доживјели потпуни неуспјех, злоупотребљавајући осјећања једног народа, тада српског, сада бошњачког. А овај неуспјели покушај само ће нас учинити снажнијим и одлучнијим да радимо више на помирењу и суживоту међу свим заједницама, јер ми градимо европску Црну Гору – земљу слободних, срећних и богатих људи. Неки су ми предложили да се данас радујем и прогласим побједу. Нећу то учинити. Пред нама је још много посла. Тридесет година дискриминације, подјела, нетрпељивости и запостављања не могу се лако преокренути. Процес опоравка захтијева вријеме и труд. У последње три године почели смо да исправљамо ствари тако што смо дио власти и што имамо важно и утицајно мјесто за столом за којим се доносе одлуке. А што се тиче гласања, подсјетио бих све да ћемо ускоро имати редовне изборе и на државном и на локалном нивоу, тако да ће грађани моћи да оцијене свачији учинак и свачији рад. Наша је обавеза да будемо у институцијама, да градимо помирење, да градимо европску будућност и да наставимо да побољшавамо живот Срба, али и свих наших рођака и комшија у Црној Гори. На крају крајева, ово је и наша држава и у њој смо равноправни партнери, баш као и свака друга заједница. Срби више никада неће бити грађани другог реда. Заклињем се да ћу наставити овим путем. Нека Бог чува нашу Црну Гору – земљу слободних, срећних и помирених људи!“
4:52

Трећи неуспјели покушај смјене учиниће нас одлучнијим да градимо помирење, Срби више никада неће бити грађани другог реда "Драги грађани Црне Горе, Покушај да се угаси политика помирења још једном је пропао. Коалиција коју смо изградили прије три године, упркос бројним искушењима, показала се отпорном и стабилном. Захваљујем свим посланицима који су данас изнијели јасан став да не желе да учествују у још једној расправи о мрачној прошлости Црне Горе. Немојте се заваравати. Они који су покушали да ме смијене са функције нису жељели мјесто предсједника Скупштине зато што су хтјели да боље служе грађанима. Нити су ово говорили зато што им је посебно стало до морала. Они су и ову тему, као и приликом претходна два покушаја, злоупотријебили, изврнули, изокренули, како би лаж постала истина, а истина била избрисана. Оно чега се плаше и што покушавају да зауставе јесте све већа интеграција и напредак српске заједнице у Црној Гори и свеобухватно помирење које данас постижемо са свим осталим заједницама. Њима не одговара мир. Они желе да се Црна Гора врати у вријеме константних тензија. Они желе да нас константно држе у рововима. За разлику од дискриминације и запостављања које су Срби трпјели двадесет година под ДПС-ом и Милом Ђукановићем, последње три године биле су најбоље не само за српски народ у Црној Гори, већ за све грађане у Црној Гори. Од Нове године, наши суграђани ће имати знатно веће плате и пензије, имаћемо нова, реална радна мјеста, квалитет живота се побољшава и друштвена кохезија се оснажује. Мило Ђукановић, Данијел Живковић и други на ово гледају као на јерес и ништа их не чини љубоморнијим и љућим него чињеница да више немају апсолутну власт. Они желе Црну Гору само за себе – да контролишу и присвоје њену економију, трговину, царину и да одлучују ко ће добити који посао, коју функцију, који бизнис и који уговор. Замислите шта би се догодило када бисмо ми били избачени, а ДПС се вратио. Врло брзо би покушали да разграде све што смо изградили и да нас врате у оне исте ровове у којима су толико година покушавали да нас држе. Опет би организовани криминал царовао Црном Гором. Али, баш као што прије шест година нису успјели да преузму контролу над Црквом, тако су и данас поново доживјели потпуни неуспјех, злоупотребљавајући осјећања једног народа, тада српског, сада бошњачког. А овај неуспјели покушај само ће нас учинити снажнијим и одлучнијим да радимо више на помирењу и суживоту међу свим заједницама, јер ми градимо европску Црну Гору – земљу слободних, срећних и богатих људи. Неки су ми предложили да се данас радујем и прогласим побједу. Нећу то учинити. Пред нама је још много посла. Тридесет година дискриминације, подјела, нетрпељивости и запостављања не могу се лако преокренути. Процес опоравка захтијева вријеме и труд. У последње три године почели смо да исправљамо ствари тако што смо дио власти и што имамо важно и утицајно мјесто за столом за којим се доносе одлуке. А што се тиче гласања, подсјетио бих све да ћемо ускоро имати редовне изборе и на државном и на локалном нивоу, тако да ће грађани моћи да оцијене свачији учинак и свачији рад. Наша је обавеза да будемо у институцијама, да градимо помирење, да градимо европску будућност и да наставимо да побољшавамо живот Срба, али и свих наших рођака и комшија у Црној Гори. На крају крајева, ово је и наша држава и у њој смо равноправни партнери, баш као и свака друга заједница. Срби више никада неће бити грађани другог реда. Заклињем се да ћу наставити овим путем. Нека Бог чува нашу Црну Гору – земљу слободних, срећних и помирених људи!“

Андрија Мандић

43,368 просмотров • 6 дней назад

Не плачем ја баш често, али... Ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која следи је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (шта ћете, можда и за ово постоји "архитектонска кривица", рецимо као она када сам вам писао о велшком језику). Као што знате, већ мало више од две деценије сам спортски новинар и нагледао сам се, стварно, свега и свачега. А и наслушао. Међутим, овог викенда ми је поглед застао на снимку који се изненадно појавио преда мном док сам нешто шпартао интернетом, правећи паузу у истраживању за моју нову историјску књигу. А на снимку од десетак секунди - пљушти киша, права провала облака, ал' упркос томе неке девојке загрљене стоје и певају као да су из средњег века дошле. Е, сад, "проблем" са тим снимком је што га је британски ББЦ на Твитеру, баш када сам ја ту свратио, пустио уз шаљив (ма, заправо, погрдан) коментар (просто се Енглези правили Енглези) иако су на снимку биле спортисткиње, и то са територије коју ББЦ "покрива" јер је јавни сервис те државе. А ја баш имам проблем кад неко исмева друге. Нарочито када је реч о овој теми. Зато вас прича одједном води у нешто о чему бих исто "књигу могао да напишем". Води вас у давни 14. век, у једну нестварну јунску битку. Не, није ово прича о Косовском боју. Али... следи нешто што ће вас, имам благи осећај, ганути као да јесте. Тог јуна 1314. са једне стране бојног поља био је "поносни Едвард" (други), енглески краљ, који је решио да под своју пету стави Шкоте једном за свагда. Повео је баш озбиљну војску на тај задатак. Па, само тешких оклопних коњаника је било преко 2.500 (Шкоти нису имали ниједног јединог таквог коњаника), било је са "поносним" и чак 15 хиљада Енглеза-пешадинаца, и три хиљаде стрелаца са оним великим луковима, каквим није било равних у Европи... А Шкоти? Они су имали четири пута мање војника, малтене све пешадија. Али су имали и једну жељу. Слободу. Сада ћемо да прескочимо и распоред замки припремљених за противничку коњицу, и 2.000 година стару тактику коју је, мртав-ладан, Роберт Брус спремио за надолазеће Енглезе, прексочићемо и нестварну дисциплину шкотских малих "дивизија". Просто, овај део приче ћемо да закључимо речима да су Енглези после (потпуно нетипичног за средњи век) дводневног боја - "подвили реп" као никада пре и вратили се одакле су дошли, не знајући шта их је снашло у тој битки код Бенокберна. Али, тај најтежи пораз који су Енглези у целој свој историји доживели у ратовима против Шкота - почео је да бива затрпаван у шкотском сећању захваљујући енглеској чизми која је у потоњим вековима прилично чврсто стала за врат северних суседа. Заправо, више се о томе малтене и није јавно причало. А кад се нешто прећуткује, онда временом и нестаје... И, ту у причу (баш на овај дан на који, ето, годинама већ волим да пишем неке лепе приче) улази један момак. Звао се Рој Вилијамсон. Као дечкић, син адвоката и пијанисткиње, био је избачен из музичке школе јер се правио да зна да чита ноте, а заправо је фрулу свирао на слух. Али, удаљити неког од оног што воли само зато што се не понаша како то од њега други очекују - не значи да ту љубав престаје. Као што никад није престајала ни његова љубав према родној Шкотској. Једном је, када је порастао ту, у свом а шкотском Единбургу, направио музичку групу (иако је био избачен из музичке школе, права је та његова љубав ка музици била. Права, стварно; Заправо ... вечна. А ако није вечна - онда и није љубав, зар не?). Из те врло мале групе су неки одлазили, други у њу долазили, па су после неколико година само Рој Вилијамсон и његов другар Рони Браун остали. И решили да тако, као дует, наступају, чувајући стари шкотски звук. Шездесетих година 20. века Рој је написао речи песме, а заједно су потом компоновали мелодију. Назив песме био је као што гласи и њен први стих - "Цвет Шкотске". Није то била нека ботаничарска песма, иако говори и о брдима (hills) и великој шкотској долини (Glen), већ је то једна врло кратка прича у свега осам стихова о цвету шкотске младости који је учествовао у битки код Бенокберна шест и по векова пре него што је песма настала. Мелодија није била претенциозна. Нису биле претенциозне ни речи. Просто, тих осам стихова били су одраз духа. Одраз кућног васпитања, које се, као такво, "независно од чизме", преносило с колена на колено. А од британских власти углавном је гурано под тепих. Некад и забрањивано, али углавном су те забране извођене "у белим рукавицама". Отприлике онако као што у Америци спортски тимови не могу да се зову "сијукси", "команчи", "апачи" због перфидног правила "Знате, тиме бисмо увредили домороце". Замислите. Е, тако некако је и деценијама, ма - вековима, сан о шкотској слободи био третиран од стране "чизмаша", али, Рој и његов другар Рони Браун су песму изводили кад год би сели или стали да запевају коју. Рој Вилијамсон је, међутим, већ као 54-годишњак преминуо, и - време је потом пролазило... Недеље, месеци, године, сад већ и деценије. Енглези су се понадали да ће та њихова песма, просто, нестати. Утихнути, као и сећање на оно на шта песма, "Цвет Шкотске", подсећа. Такав је, просто био план: да се искључиво зацари стање навике на потчињеност, а да нестане свест о истинској слободи. И, ту прича постаје прилично занимљива. Шкотска, као што знате, нема химну. Не сме ни да је има, јер је она само део једне веће државе. Ал', има ту једна занимљивост. Вероватно сте приметили да у појединим спортовима постоје и репрезентације земаља које нису независне. Како и зашто постоје? Па, ето, зато што су се те репрезентације надметале у тим спортовима пре остатка планете. Тако сад фудбал и играју Шкотска, Велс, Северна Ирска, иако су они само део веће, британске државе - али, играју јер су као такви, Шкоти, Велшани, Ирци, играли фудбал пре него што је ФИФА, као светска фудбалска организација, настала. Тако је и у рагбију, рецимо. Но, те екипе химну не могу да имају јер, ето... нису из независних држава. У ову причу сад улази - баш онај цвет Шкотске. (Због њега сам опет вежбао да преводим и титлујем вам снимак, да би вам овај дан постао лепши, колико год се Енглези трудили да исмеју нешто величанствено. Чека вас тај снимак испод ових исписаних редова, само причекајте који трен, да видите прво зашто је он важан) Наиме, Шкоти (и остали поменути) имају право да пред своје репрезентативне спортске мечеве интонирају неку "свечану песму", која, ето, није химна - јер химну, јелте, стварно не смеју да имају. И, кад су се Шкоти почешкали по глави, размишљајући шта да одаберу, није им избор пао не неке од чудесних песама које су прославиле гајде (нпр. нема ко не зна мелодију "Scotland the brave", али када је људи чују - не знају многи како се она зове), него је избор пао на ово што следи пред вама. А пред вама је мој скромни рад на монтажи у кућним условима. У питању су три врло, врло кратка, обједињена снимка: најпре онај који је ББЦ погрдно описао као "Shower of Scotland" (туширање, пљусак), а на коме се виде девојке које играју рагби за Шкотску. Виде се како стоје на правој провали облака. Стоје у дресовима, не пада им на памет да се склоне, јер треба меч да им почне. И не пада им на памет да ћуте, јер су, попут Роја и Ронија решиле да пркосе забораву. После тих десетак секунди сам вам ставио снимак када је стари, тада 70-годишњи Рони Браун (да, ОНАЈ Рони Браун) позван на један фудбалски меч репрезентације Шкотске, да пред целим стадионом поручи и да "прошлост треба да остане у прошлости". Када чујете његово "Come on!" слободно му се придружите. И, коначно, на крају можете да видите како, на 150. годишњицу првог фудбалског мегдана са Енглеском - цела Шкотска пева и себи и Енглезима нешто. Ал', пева, а да нема ниједног професионалног певача који води певање са центра. Пева цела једна земља из душе, пркосећи чизми и забранама. Да, ту можете да видите како пева и плаче Шкотска, чак и кад њене гајде утихну... ... а пева, просто да све нас подсети на снагу вере, чак и када је чува малишан избачен из музичке школе. Да подсети на силину коју у себи носи искрена подршка, као код истинског пријатеља (чак и кад је старац), ма... пева да подсети колика је важност кућног васпитања (и оног предања с колена на колено) за чување здравог духа једног народа, али пре свега да нас подсети - на свевременост љубави. Јер, ако није вечна, онда и није љубав, зар не? А ако је права, онда и страни краљеви и њихове војске немају шта да траже кад изађете пред њих заједно, као они ономад, оног јуна, века четрнаестог... Видимо се у песми. (Ако заплачете кад и неко са снимка, не брините. Међу својима сте) #FlowerOfScotland
3:30

Не плачем ја баш често, али... Ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која следи је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (шта ћете, можда и за ово постоји "архитектонска кривица", рецимо као она када сам вам писао о велшком језику). Као што знате, већ мало више од две деценије сам спортски новинар и нагледао сам се, стварно, свега и свачега. А и наслушао. Међутим, овог викенда ми је поглед застао на снимку који се изненадно појавио преда мном док сам нешто шпартао интернетом, правећи паузу у истраживању за моју нову историјску књигу. А на снимку од десетак секунди - пљушти киша, права провала облака, ал' упркос томе неке девојке загрљене стоје и певају као да су из средњег века дошле. Е, сад, "проблем" са тим снимком је што га је британски ББЦ на Твитеру, баш када сам ја ту свратио, пустио уз шаљив (ма, заправо, погрдан) коментар (просто се Енглези правили Енглези) иако су на снимку биле спортисткиње, и то са територије коју ББЦ "покрива" јер је јавни сервис те државе. А ја баш имам проблем кад неко исмева друге. Нарочито када је реч о овој теми. Зато вас прича одједном води у нешто о чему бих исто "књигу могао да напишем". Води вас у давни 14. век, у једну нестварну јунску битку. Не, није ово прича о Косовском боју. Али... следи нешто што ће вас, имам благи осећај, ганути као да јесте. Тог јуна 1314. са једне стране бојног поља био је "поносни Едвард" (други), енглески краљ, који је решио да под своју пету стави Шкоте једном за свагда. Повео је баш озбиљну војску на тај задатак. Па, само тешких оклопних коњаника је било преко 2.500 (Шкоти нису имали ниједног јединог таквог коњаника), било је са "поносним" и чак 15 хиљада Енглеза-пешадинаца, и три хиљаде стрелаца са оним великим луковима, каквим није било равних у Европи... А Шкоти? Они су имали четири пута мање војника, малтене све пешадија. Али су имали и једну жељу. Слободу. Сада ћемо да прескочимо и распоред замки припремљених за противничку коњицу, и 2.000 година стару тактику коју је, мртав-ладан, Роберт Брус спремио за надолазеће Енглезе, прексочићемо и нестварну дисциплину шкотских малих "дивизија". Просто, овај део приче ћемо да закључимо речима да су Енглези после (потпуно нетипичног за средњи век) дводневног боја - "подвили реп" као никада пре и вратили се одакле су дошли, не знајући шта их је снашло у тој битки код Бенокберна. Али, тај најтежи пораз који су Енглези у целој свој историји доживели у ратовима против Шкота - почео је да бива затрпаван у шкотском сећању захваљујући енглеској чизми која је у потоњим вековима прилично чврсто стала за врат северних суседа. Заправо, више се о томе малтене и није јавно причало. А кад се нешто прећуткује, онда временом и нестаје... И, ту у причу (баш на овај дан на који, ето, годинама већ волим да пишем неке лепе приче) улази један момак. Звао се Рој Вилијамсон. Као дечкић, син адвоката и пијанисткиње, био је избачен из музичке школе јер се правио да зна да чита ноте, а заправо је фрулу свирао на слух. Али, удаљити неког од оног што воли само зато што се не понаша како то од њега други очекују - не значи да ту љубав престаје. Као што никад није престајала ни његова љубав према родној Шкотској. Једном је, када је порастао ту, у свом а шкотском Единбургу, направио музичку групу (иако је био избачен из музичке школе, права је та његова љубав ка музици била. Права, стварно; Заправо ... вечна. А ако није вечна - онда и није љубав, зар не?). Из те врло мале групе су неки одлазили, други у њу долазили, па су после неколико година само Рој Вилијамсон и његов другар Рони Браун остали. И решили да тако, као дует, наступају, чувајући стари шкотски звук. Шездесетих година 20. века Рој је написао речи песме, а заједно су потом компоновали мелодију. Назив песме био је као што гласи и њен први стих - "Цвет Шкотске". Није то била нека ботаничарска песма, иако говори и о брдима (hills) и великој шкотској долини (Glen), већ је то једна врло кратка прича у свега осам стихова о цвету шкотске младости који је учествовао у битки код Бенокберна шест и по векова пре него што је песма настала. Мелодија није била претенциозна. Нису биле претенциозне ни речи. Просто, тих осам стихова били су одраз духа. Одраз кућног васпитања, које се, као такво, "независно од чизме", преносило с колена на колено. А од британских власти углавном је гурано под тепих. Некад и забрањивано, али углавном су те забране извођене "у белим рукавицама". Отприлике онако као што у Америци спортски тимови не могу да се зову "сијукси", "команчи", "апачи" због перфидног правила "Знате, тиме бисмо увредили домороце". Замислите. Е, тако некако је и деценијама, ма - вековима, сан о шкотској слободи био третиран од стране "чизмаша", али, Рој и његов другар Рони Браун су песму изводили кад год би сели или стали да запевају коју. Рој Вилијамсон је, међутим, већ као 54-годишњак преминуо, и - време је потом пролазило... Недеље, месеци, године, сад већ и деценије. Енглези су се понадали да ће та њихова песма, просто, нестати. Утихнути, као и сећање на оно на шта песма, "Цвет Шкотске", подсећа. Такав је, просто био план: да се искључиво зацари стање навике на потчињеност, а да нестане свест о истинској слободи. И, ту прича постаје прилично занимљива. Шкотска, као што знате, нема химну. Не сме ни да је има, јер је она само део једне веће државе. Ал', има ту једна занимљивост. Вероватно сте приметили да у појединим спортовима постоје и репрезентације земаља које нису независне. Како и зашто постоје? Па, ето, зато што су се те репрезентације надметале у тим спортовима пре остатка планете. Тако сад фудбал и играју Шкотска, Велс, Северна Ирска, иако су они само део веће, британске државе - али, играју јер су као такви, Шкоти, Велшани, Ирци, играли фудбал пре него што је ФИФА, као светска фудбалска организација, настала. Тако је и у рагбију, рецимо. Но, те екипе химну не могу да имају јер, ето... нису из независних држава. У ову причу сад улази - баш онај цвет Шкотске. (Због њега сам опет вежбао да преводим и титлујем вам снимак, да би вам овај дан постао лепши, колико год се Енглези трудили да исмеју нешто величанствено. Чека вас тај снимак испод ових исписаних редова, само причекајте који трен, да видите прво зашто је он важан) Наиме, Шкоти (и остали поменути) имају право да пред своје репрезентативне спортске мечеве интонирају неку "свечану песму", која, ето, није химна - јер химну, јелте, стварно не смеју да имају. И, кад су се Шкоти почешкали по глави, размишљајући шта да одаберу, није им избор пао не неке од чудесних песама које су прославиле гајде (нпр. нема ко не зна мелодију "Scotland the brave", али када је људи чују - не знају многи како се она зове), него је избор пао на ово што следи пред вама. А пред вама је мој скромни рад на монтажи у кућним условима. У питању су три врло, врло кратка, обједињена снимка: најпре онај који је ББЦ погрдно описао као "Shower of Scotland" (туширање, пљусак), а на коме се виде девојке које играју рагби за Шкотску. Виде се како стоје на правој провали облака. Стоје у дресовима, не пада им на памет да се склоне, јер треба меч да им почне. И не пада им на памет да ћуте, јер су, попут Роја и Ронија решиле да пркосе забораву. После тих десетак секунди сам вам ставио снимак када је стари, тада 70-годишњи Рони Браун (да, ОНАЈ Рони Браун) позван на један фудбалски меч репрезентације Шкотске, да пред целим стадионом поручи и да "прошлост треба да остане у прошлости". Када чујете његово "Come on!" слободно му се придружите. И, коначно, на крају можете да видите како, на 150. годишњицу првог фудбалског мегдана са Енглеском - цела Шкотска пева и себи и Енглезима нешто. Ал', пева, а да нема ниједног професионалног певача који води певање са центра. Пева цела једна земља из душе, пркосећи чизми и забранама. Да, ту можете да видите како пева и плаче Шкотска, чак и кад њене гајде утихну... ... а пева, просто да све нас подсети на снагу вере, чак и када је чува малишан избачен из музичке школе. Да подсети на силину коју у себи носи искрена подршка, као код истинског пријатеља (чак и кад је старац), ма... пева да подсети колика је важност кућног васпитања (и оног предања с колена на колено) за чување здравог духа једног народа, али пре свега да нас подсети - на свевременост љубави. Јер, ако није вечна, онда и није љубав, зар не? А ако је права, онда и страни краљеви и њихове војске немају шта да траже кад изађете пред њих заједно, као они ономад, оног јуна, века четрнаестог... Видимо се у песми. (Ако заплачете кад и неко са снимка, не брините. Међу својима сте) #FlowerOfScotland

Дарко Николић

30,890 просмотров • 2 лет назад

Прво, Спајићу и остали, не постоје „косовски Срби“, као што не постоје ни „црногорски Срби“. Постоје само Срби. Да ишта знате о српском народу не бисте такве глупости ни говорили. Своју љубав према Русији показали сте тако што сте Русима прво узели паре, онда им увели све пакете санкција, а на крају и визе, па вам је најпаметније да о Русији и односима Србије са Русијом ћутите. Не бави се Вучић вама, него се ви из дана у дан бавите Вучићем. Не прође вам дан без Вучића у изјавама, интервјуима и саопштењима, а онда покушавате да представите како он тобоже тражи сукоб са вама. Једини разлог зашто се толико бавите Вучићем јесте да сакријете колико сте бедни и снисходљиви према Хрватима и свима осталима. Колико вас понижавају и газе, док ви пред њима пузите и увијате се као кишне глисте, па онда на Вучићу покушавате да покажете некакву снагу и кичму коју пред другима немате. Али шта год радила да докаже супротно, кишна глиста кичму нема, нити ће је имати. О издаји вам је тек најбоље да не говорите, ако имало памети имате, кад сте се већ части и морала ослободили. Издали сте литије. Издали сте Србе који су вас подржавали и којима не дате ни језик ни заставу. Издали сте Српску православну цркву. Издали сте Јакова Милатовића. Издали сте и сопствено српство, ако га је икада и било, оног тренутка када сте се одрекли држављанства Србије да бисте се дочепали фотеље у Подгорици. На крају сте издали и достојанство Црне Горе коју водите. Јер вам народ у Црној Гори није дао подршку да Мила Ђукановића љубите у руку, а Пленковића и Милановића од главе до пете, највише се задржавајући у јужном делу леђа. Је ли Александар Вучић послао делегацију да са усташама прославља „Олују“ или сте то урадили ви? Је ли Александар Вучић признао лажну државу Косово и са Аљбином Куртијем успостављао „добросуседске односе“ или то радите ви? Је ли Вучић тај који се одриче сопственог држављанства због фотеље или сте то урадили ви? И после свега тога ви сте нашли да другима држите лекције о издаји? А то што сте нашли своје изданке у Београду који ће да вам правдају ваше издаје причама о некаквом „полицентричном српству“ је посебна прича. Такве теорије можда можете да наручите, поручите и платите својим гласноговорницима по Београду да их измишљају и шире како би вам обезбедили идеолошко покриће за оно што радите. Али то што сте нашли некога да вам правда поступке не значи ни да сте у праву, ни да смо ми слепи и не видимо шта радите. Знамо и ко сте и шта сте. Знамо шта сте обећавали, знамо захваљујући коме сте дошли ту где сте данас и видимо шта радите сада. Зато, када следећи пут пожелите да говорите о Вучићу, Србији, Србима и издаји, најпре се погледајте у огледало, ако за то уопште имате храбрости.
0:40

Прво, Спајићу и остали, не постоје „косовски Срби“, као што не постоје ни „црногорски Срби“. Постоје само Срби. Да ишта знате о српском народу не бисте такве глупости ни говорили. Своју љубав према Русији показали сте тако што сте Русима прво узели паре, онда им увели све пакете санкција, а на крају и визе, па вам је најпаметније да о Русији и односима Србије са Русијом ћутите. Не бави се Вучић вама, него се ви из дана у дан бавите Вучићем. Не прође вам дан без Вучића у изјавама, интервјуима и саопштењима, а онда покушавате да представите како он тобоже тражи сукоб са вама. Једини разлог зашто се толико бавите Вучићем јесте да сакријете колико сте бедни и снисходљиви према Хрватима и свима осталима. Колико вас понижавају и газе, док ви пред њима пузите и увијате се као кишне глисте, па онда на Вучићу покушавате да покажете некакву снагу и кичму коју пред другима немате. Али шта год радила да докаже супротно, кишна глиста кичму нема, нити ће је имати. О издаји вам је тек најбоље да не говорите, ако имало памети имате, кад сте се већ части и морала ослободили. Издали сте литије. Издали сте Србе који су вас подржавали и којима не дате ни језик ни заставу. Издали сте Српску православну цркву. Издали сте Јакова Милатовића. Издали сте и сопствено српство, ако га је икада и било, оног тренутка када сте се одрекли држављанства Србије да бисте се дочепали фотеље у Подгорици. На крају сте издали и достојанство Црне Горе коју водите. Јер вам народ у Црној Гори није дао подршку да Мила Ђукановића љубите у руку, а Пленковића и Милановића од главе до пете, највише се задржавајући у јужном делу леђа. Је ли Александар Вучић послао делегацију да са усташама прославља „Олују“ или сте то урадили ви? Је ли Александар Вучић признао лажну државу Косово и са Аљбином Куртијем успостављао „добросуседске односе“ или то радите ви? Је ли Вучић тај који се одриче сопственог држављанства због фотеље или сте то урадили ви? И после свега тога ви сте нашли да другима држите лекције о издаји? А то што сте нашли своје изданке у Београду који ће да вам правдају ваше издаје причама о некаквом „полицентричном српству“ је посебна прича. Такве теорије можда можете да наручите, поручите и платите својим гласноговорницима по Београду да их измишљају и шире како би вам обезбедили идеолошко покриће за оно што радите. Али то што сте нашли некога да вам правда поступке не значи ни да сте у праву, ни да смо ми слепи и не видимо шта радите. Знамо и ко сте и шта сте. Знамо шта сте обећавали, знамо захваљујући коме сте дошли ту где сте данас и видимо шта радите сада. Зато, када следећи пут пожелите да говорите о Вучићу, Србији, Србима и издаји, најпре се погледајте у огледало, ако за то уопште имате храбрости.

Миленко Јованов

12,816 просмотров • 1 месяц назад

Драган Ђилас је одавно симбол бахатости, насиља и дивљаштва , а најновији инцидент који је започео лично он показао је још једном право лице антисрпске опозиције, која већ више од месец дана прижељкује нереде, насиље и дубоке поделе у нашем друштву. Понашање Драгана Ђиласа на снимку који је објавила његова странка, није понашање нормалног човека, политичара, него батинаша и силеџије. Драган Ђилас, режисер новог насиља на улицама, напао је младе људе, само зато што му се њихове активности, а које раде активисти свих странака, нису свиделе. Толико је агресиван, жељан сукоба, да то више не може да сакрије. Човек који покушава да унесе хаос у Србију, поделу међу људима, братоубилачке сукобе, па чак и да преузме протесте од студената, да би себе приказао као најважнијег и најбитнијег у редовима опозиције. Замислимо шта би било да је Александар Вучић урадио нешто слично. Сваки дан се лепе плакати, исписују графити против њега. Са много горим порукама и претњама, нападима на његову децу и породицу, позивима на линч и физичку ликвидацију. Како бисмо ми требали да реагујемо када нам сваки дан говоре да смо убице, да су нам „руке крваве“, да смо убили 15 људи. А он, Драган Ђилас лично, је потписник најгорег насиља само зато што му је неко рекао да је лопов, што узгред и јесте, по сопственом признању. Коме није било јасно након дешавања у Скупштини да је насиље једини језик којим говори Ђилас, више нема дилеме! Све маске су пале! Закони у Србији морају да се поштују и примењују, јер Србија је демократска земља! Неће бити грађанског рата у Србији, неће бити братоубилачких сукоба и неће бити обојене револуције! Закон мора да важи подједнако за све, па и за Драгана Ђиласа!
1:30

Драган Ђилас је одавно симбол бахатости, насиља и дивљаштва , а најновији инцидент који је започео лично он показао је још једном право лице антисрпске опозиције, која већ више од месец дана прижељкује нереде, насиље и дубоке поделе у нашем друштву. Понашање Драгана Ђиласа на снимку који је објавила његова странка, није понашање нормалног човека, политичара, него батинаша и силеџије. Драган Ђилас, режисер новог насиља на улицама, напао је младе људе, само зато што му се њихове активности, а које раде активисти свих странака, нису свиделе. Толико је агресиван, жељан сукоба, да то више не може да сакрије. Човек који покушава да унесе хаос у Србију, поделу међу људима, братоубилачке сукобе, па чак и да преузме протесте од студената, да би себе приказао као најважнијег и најбитнијег у редовима опозиције. Замислимо шта би било да је Александар Вучић урадио нешто слично. Сваки дан се лепе плакати, исписују графити против њега. Са много горим порукама и претњама, нападима на његову децу и породицу, позивима на линч и физичку ликвидацију. Како бисмо ми требали да реагујемо када нам сваки дан говоре да смо убице, да су нам „руке крваве“, да смо убили 15 људи. А он, Драган Ђилас лично, је потписник најгорег насиља само зато што му је неко рекао да је лопов, што узгред и јесте, по сопственом признању. Коме није било јасно након дешавања у Скупштини да је насиље једини језик којим говори Ђилас, више нема дилеме! Све маске су пале! Закони у Србији морају да се поштују и примењују, јер Србија је демократска земља! Неће бити грађанског рата у Србији, неће бити братоубилачких сукоба и неће бити обојене револуције! Закон мора да важи подједнако за све, па и за Драгана Ђиласа!

Милош Вучевић

26,521 просмотров • 1 год назад

У Епштајновом случају никада није било речи само о једној особи. Џефри Епштајн није деловао изоловано. Слободно се кретао међу председницима, милијардерима, краљевским породицама и глобалним елитама. Имена која се провлаче кроз евиденцију летова, фотографије, састанке и сведочења укључују Била Гејтса, Доналда Трампа, принца Ендруа и неколико других утицајних личности које су обликовале политику, финансије и медије. Овај снимак је узнемирујући јер открива како се штити утицај. Како се истраге успоравају када се појаве моћна имена. Како се жртве игноришу док се везе бришу. Без обзира колико је неко познат, богат или недодирљив, историја чува доказе. Право питање није ко је посетио Епштајна. Право питање је ко је осигурао да истина никада у потпуности не изађе на видело. Пажљиво гледајте. Ово није теорија завере. Ово је документована историја коју многи желе да заборавимо.
1:09

У Епштајновом случају никада није било речи само о једној особи. Џефри Епштајн није деловао изоловано. Слободно се кретао међу председницима, милијардерима, краљевским породицама и глобалним елитама. Имена која се провлаче кроз евиденцију летова, фотографије, састанке и сведочења укључују Била Гејтса, Доналда Трампа, принца Ендруа и неколико других утицајних личности које су обликовале политику, финансије и медије. Овај снимак је узнемирујући јер открива како се штити утицај. Како се истраге успоравају када се појаве моћна имена. Како се жртве игноришу док се везе бришу. Без обзира колико је неко познат, богат или недодирљив, историја чува доказе. Право питање није ко је посетио Епштајна. Право питање је ко је осигурао да истина никада у потпуности не изађе на видело. Пажљиво гледајте. Ово није теорија завере. Ово је документована историја коју многи желе да заборавимо.

Инжењер 🇷🇸

14,423 просмотров • 8 месяцев назад

Најгора појава нашег политичког живота последњих 15 година је Крени-Промени. Сензационалистичка, плаћеничка скупина обучена на западним курсевима активизма и за спровођење обојених револуција (постоје јасни докази) избаци паролу која изазива емоције ("ШАПИЋ УДАРИО ЖЕНУ") и онда прави политичке перформансе. И не видимо доказ да ју је Шапић ударио (можда и јесте), не видимо да јој је "поломио нос и вилицу" пошто на снимцима кад даје изјаве нема ни подлива, не показује ни болове нити било какве знаке тако тешког прелома у пределу лобање, али видимо да је та "жена" високи функционер Крени-Промени и да је преко тзв. Збора Бежанијска коса више пута организивала доласке на Шапићеву кућу, чак делила материјал са њеном локацијом - таргетирање какво се не памти. И сад треба спиновати да је Шапић претукао неку рандом жену на улици зато што је дрогирани ћаци, а не да је у питању намерна провокација Шапића од људи који су већ организовали његово таргетирање? Чак имамо и снимак како иду за Шапићем и добацују му, намерно га провоцирајући. У такву конструкцију може поверовати само неко коме је испран мозак.
3:36

Најгора појава нашег политичког живота последњих 15 година је Крени-Промени. Сензационалистичка, плаћеничка скупина обучена на западним курсевима активизма и за спровођење обојених револуција (постоје јасни докази) избаци паролу која изазива емоције ("ШАПИЋ УДАРИО ЖЕНУ") и онда прави политичке перформансе. И не видимо доказ да ју је Шапић ударио (можда и јесте), не видимо да јој је "поломио нос и вилицу" пошто на снимцима кад даје изјаве нема ни подлива, не показује ни болове нити било какве знаке тако тешког прелома у пределу лобање, али видимо да је та "жена" високи функционер Крени-Промени и да је преко тзв. Збора Бежанијска коса више пута организивала доласке на Шапићеву кућу, чак делила материјал са њеном локацијом - таргетирање какво се не памти. И сад треба спиновати да је Шапић претукао неку рандом жену на улици зато што је дрогирани ћаци, а не да је у питању намерна провокација Шапића од људи који су већ организовали његово таргетирање? Чак имамо и снимак како иду за Шапићем и добацују му, намерно га провоцирајући. У такву конструкцију може поверовати само неко коме је испран мозак.

Народни непријатељ 🇷🇸

13,463 просмотров • 1 день назад

Без икаквог повода, на ТВ Нова С, 30. јула 2025. године, Драган Ђилас је рекао: "Имамо познатог интелектуалца Мила Ломпара, али он је био на једној песничкој вечери посвећеној Радовану Караџићу. Желео бих да моја деца у школи уче песме Шантића и Диса, а не Радована Караџића." Увек спреман да се „тржишно” укључи у корист Вучићу, Ђилас ме је својевремено напао зато што сам говорио против Француско-немачког плана за Косово и Метохију: који је Вучић прихватио. Било је то у априлу 2023. године. Како тржиште не зна за морал, тако је и Ђилас доцније, како пише Политика од 4. децембра 2024. године, занемаривши шта је раније говорио, одједном напао Вучића због прихватања тог плана. Као и Вучић, тако и Ђилас уплиће своју децу у политички живот: у циљу изазивања емоционалног ефекта код публике. Они чине сопствену децу политичким улогом својих каријера. Такви су закони пропагандног погона. Одакле уопште помисао да ће деца у школи учити песме Радована Караџића зато што је објављена књига његових песама? Човек који се бори да води државне послове, као послове најопштијег реда, који подразумевају знање о појединим сегментима друштва, нема основних знања о томе како настаје школски програм. Он не зна да садржај уџбеника и лектире одређују вишестепене установе у оквиру Министарства просвете. То није ни у каквој вези са објављивањем књига код појединих издавача. А ако то зна, док говори како говори, онда он свесно лаже публику. Избор је једноставан: или не зна или лаже. Као што Вучићева ћерка студира у Берлину, док се он обрачунава са српским студентима, тако је Ђиласова ћерка студирала у Лондону. У тим градовима никад нису предавали о Шантићу и Дису. Тако се на песника који је написао песму "Остајте овде" позива човек чија је ћерка студирала у Лондону. И – колико је познато јавности – овде и не живи. Ђилас такође тврди – у једној од бројних објава против мене – да лажем када кажем да је, као опозициони политичар, одласком на председничко канабе 2022. године, после општих избора, дао кредибилитет Александру Вучићу. Он не разликује легитимитет Вучићевог избора за председника државе од кредибилитета истог човека као носиоца републичких и београдских листа СНС-а. Јер, резултати избора су се разликовали, па се председнички резултат не може аутоматски преносити на посланичке и одборничке резултате. Док легитимитат значи законско право на посед, дотле кредибилитет значи добру репутацију, кредитну способност појединца. Ако су републички и београдски избори били под сумњом, ако је опозициона јавност тврдила да су се одвијали у нерегуларним условима, како је могуће да носилац листе владајуће странке – буде кредибилан у тој ствари? Зар његов кредибилитет није угрожен опозиционом тврдњом да двојица сусретника иду изнад својих надлежности, јер о изборима треба да одлучује суд? И шта је била тема састанка са Вучићем после општих избора 2022. године: састанка који је – како пише Слободна Европа од 11. априла 2022. године – негативно оцењен у опозиционој јавности? Ако их је тако оцењивала опозициона јавност, у чему се огледа моја тобожња лаж? О теми тог сусрета било је – преноси Слободна Европа – разних мишљења. И нико се није сетио да су њих двојица можда разговарали о школовању деце и о Шантићевој поезији!
5:00

Без икаквог повода, на ТВ Нова С, 30. јула 2025. године, Драган Ђилас је рекао: "Имамо познатог интелектуалца Мила Ломпара, али он је био на једној песничкој вечери посвећеној Радовану Караџићу. Желео бих да моја деца у школи уче песме Шантића и Диса, а не Радована Караџића." Увек спреман да се „тржишно” укључи у корист Вучићу, Ђилас ме је својевремено напао зато што сам говорио против Француско-немачког плана за Косово и Метохију: који је Вучић прихватио. Било је то у априлу 2023. године. Како тржиште не зна за морал, тако је и Ђилас доцније, како пише Политика од 4. децембра 2024. године, занемаривши шта је раније говорио, одједном напао Вучића због прихватања тог плана. Као и Вучић, тако и Ђилас уплиће своју децу у политички живот: у циљу изазивања емоционалног ефекта код публике. Они чине сопствену децу политичким улогом својих каријера. Такви су закони пропагандног погона. Одакле уопште помисао да ће деца у школи учити песме Радована Караџића зато што је објављена књига његових песама? Човек који се бори да води државне послове, као послове најопштијег реда, који подразумевају знање о појединим сегментима друштва, нема основних знања о томе како настаје школски програм. Он не зна да садржај уџбеника и лектире одређују вишестепене установе у оквиру Министарства просвете. То није ни у каквој вези са објављивањем књига код појединих издавача. А ако то зна, док говори како говори, онда он свесно лаже публику. Избор је једноставан: или не зна или лаже. Као што Вучићева ћерка студира у Берлину, док се он обрачунава са српским студентима, тако је Ђиласова ћерка студирала у Лондону. У тим градовима никад нису предавали о Шантићу и Дису. Тако се на песника који је написао песму "Остајте овде" позива човек чија је ћерка студирала у Лондону. И – колико је познато јавности – овде и не живи. Ђилас такође тврди – у једној од бројних објава против мене – да лажем када кажем да је, као опозициони политичар, одласком на председничко канабе 2022. године, после општих избора, дао кредибилитет Александру Вучићу. Он не разликује легитимитет Вучићевог избора за председника државе од кредибилитета истог човека као носиоца републичких и београдских листа СНС-а. Јер, резултати избора су се разликовали, па се председнички резултат не може аутоматски преносити на посланичке и одборничке резултате. Док легитимитат значи законско право на посед, дотле кредибилитет значи добру репутацију, кредитну способност појединца. Ако су републички и београдски избори били под сумњом, ако је опозициона јавност тврдила да су се одвијали у нерегуларним условима, како је могуће да носилац листе владајуће странке – буде кредибилан у тој ствари? Зар његов кредибилитет није угрожен опозиционом тврдњом да двојица сусретника иду изнад својих надлежности, јер о изборима треба да одлучује суд? И шта је била тема састанка са Вучићем после општих избора 2022. године: састанка који је – како пише Слободна Европа од 11. априла 2022. године – негативно оцењен у опозиционој јавности? Ако их је тако оцењивала опозициона јавност, у чему се огледа моја тобожња лаж? О теми тог сусрета било је – преноси Слободна Европа – разних мишљења. И нико се није сетио да су њих двојица можда разговарали о школовању деце и о Шантићевој поезији!

Milo Lompar

36,355 просмотров • 2 месяцев назад

Ово је сад срање. Прави дерби је био кад је било легално да Крстајић ради џудо чишћења Кадуу и Лазетићу у 16м, а да се Евандру кидише крампоном на фибулу и тибију од 1. минута. Ееее, то су била времена, па се после пева у свлачионици курва гаси се… а не сада тренер победника даје одмерене изјаве пуне респекта за пораженог, без трунке сеирења или злурадости. Кад су њима председници пола клубова лиге седели у УО, кад тренер БСК Борче (председник је члан УО пртзн) није хтео да изводи најбољи тим против њих јер “су много јаки и свакако би изгубили, него се чувамо за наредно коло против конкурената за опстанак”. Кад су њихови играчи досуђивали себи пенале, то су били дани, сад је баш тешко срање. Кад су нам играче станодавци избацивали из станова због кирија, кад су црнци бежали назад на аеродром кад виде где су дошли, а они вртели Толоа на барјаку и живели најбољи живот. Кад се спречавао преокрет поништавањем Милијашевог гола због "офсајда". Кад је Роберт плаћао ручкове играчима јер нема ко други, а јести се мора. Кад хероји Славиша Стојановић, Нинковић, Мрђа, Печник, покојни Горан Гогић… нису играли Европу, јер није било пара за лиценцу, па су они отишли да играју. Море, све им јебем жртвино да им јебем. Свако ко попуши ову пропаганду и играње на карту жртве има памћење као кокошка. Ово је лакмус папир, тест интелигенције - ако си звездаш, па ти сад дерби није добар и жао ти је пртизана, јеби га брт, глуп си.
1:01

Ово је сад срање. Прави дерби је био кад је било легално да Крстајић ради џудо чишћења Кадуу и Лазетићу у 16м, а да се Евандру кидише крампоном на фибулу и тибију од 1. минута. Ееее, то су била времена, па се после пева у свлачионици курва гаси се… а не сада тренер победника даје одмерене изјаве пуне респекта за пораженог, без трунке сеирења или злурадости. Кад су њима председници пола клубова лиге седели у УО, кад тренер БСК Борче (председник је члан УО пртзн) није хтео да изводи најбољи тим против њих јер “су много јаки и свакако би изгубили, него се чувамо за наредно коло против конкурената за опстанак”. Кад су њихови играчи досуђивали себи пенале, то су били дани, сад је баш тешко срање. Кад су нам играче станодавци избацивали из станова због кирија, кад су црнци бежали назад на аеродром кад виде где су дошли, а они вртели Толоа на барјаку и живели најбољи живот. Кад се спречавао преокрет поништавањем Милијашевог гола због "офсајда". Кад је Роберт плаћао ручкове играчима јер нема ко други, а јести се мора. Кад хероји Славиша Стојановић, Нинковић, Мрђа, Печник, покојни Горан Гогић… нису играли Европу, јер није било пара за лиценцу, па су они отишли да играју. Море, све им јебем жртвино да им јебем. Свако ко попуши ову пропаганду и играње на карту жртве има памћење као кокошка. Ово је лакмус папир, тест интелигенције - ако си звездаш, па ти сад дерби није добар и жао ти је пртизана, јеби га брт, глуп си.

Васил Z РСБ 🇷🇸 ⭐⭐⭐ 🇷🇺 1244 🇨🇳

31,784 просмотров • 2 лет назад

Шта можда нисте знали, а требало је? 22. октобра 2024. Вучић је најавио могуће партнерство између државе и Рио Тинта. Само шест дана касније на Њузмакс Балканс (где ми не можемо ни да привиримо), гостује народна посланица, Јелена Павловић са Небојшом Крстићем и изјављује да "само и искључиво држава може да" вади литијум и да се "све потпуно мења" ако држава то ради. Како смо ми који живимо у Јадру и Рађевини против пројекта "Јадар" у било чијој реализацији јер је пројекат деструктиван, логично и са пуним правом смо реаговали негативно на ову њену изјаву. Неће се сумпорна киселина претворити у млеко ако пројекат изводе Кинези, Руси, ЕУ или Срби. Наш став је одувек био да рудник не може и тачка. Пазите сад, адвокатица и народна посланица, Јелена Павловић, подноси тужбу против нашег удружења и председника удружења, тражи 500.000 динарс за "душевну бол" због наше реакције на снимак који видите доле. У међувремену, уважена госпођа Павловић нас назива "корисним идиотима, будалама и его манијацима" у својим јавним објавама. Све то ради са позиције народног посланика. Колико је тужби и кривичних пријава поднела против Вучића, братије и Рио Тинта? Ми не знамо ни за једну, али је зато тужила људе који су покренули борбу против рудника 2019, исте године када је она аплаудирала Вучићу. Нама Вучић никад није дошао на протест нити решио било шта нити бисмо икада прихватили тако нешто. Кад нас је народни посланик, Владимир Ђукановић, назвао "кретенима" због борбе против рудника литијума, добио је кривичну пријаву. У чему је разлика између његовог поступка и ње која нас назива будалама? Да нагласим да нас је будалама назвала јавно након што смо се јавно супротставили њеном тадашњем партијском другару, Браниславу Антонијевићу, који је изјавио да је "рударење јадарита безбедно". Не можете ви да доносите одлуке о нашим животима, а да ми ћутимо и данас застрашујете слап тужбама. Једва чекамо суђење, бићете обавештени о времену и месту одржавања рочишта чим добијемо обавештење. Сви сте позвани 😁
0:52

Шта можда нисте знали, а требало је? 22. октобра 2024. Вучић је најавио могуће партнерство између државе и Рио Тинта. Само шест дана касније на Њузмакс Балканс (где ми не можемо ни да привиримо), гостује народна посланица, Јелена Павловић са Небојшом Крстићем и изјављује да "само и искључиво држава може да" вади литијум и да се "све потпуно мења" ако држава то ради. Како смо ми који живимо у Јадру и Рађевини против пројекта "Јадар" у било чијој реализацији јер је пројекат деструктиван, логично и са пуним правом смо реаговали негативно на ову њену изјаву. Неће се сумпорна киселина претворити у млеко ако пројекат изводе Кинези, Руси, ЕУ или Срби. Наш став је одувек био да рудник не може и тачка. Пазите сад, адвокатица и народна посланица, Јелена Павловић, подноси тужбу против нашег удружења и председника удружења, тражи 500.000 динарс за "душевну бол" због наше реакције на снимак који видите доле. У међувремену, уважена госпођа Павловић нас назива "корисним идиотима, будалама и его манијацима" у својим јавним објавама. Све то ради са позиције народног посланика. Колико је тужби и кривичних пријава поднела против Вучића, братије и Рио Тинта? Ми не знамо ни за једну, али је зато тужила људе који су покренули борбу против рудника 2019, исте године када је она аплаудирала Вучићу. Нама Вучић никад није дошао на протест нити решио било шта нити бисмо икада прихватили тако нешто. Кад нас је народни посланик, Владимир Ђукановић, назвао "кретенима" због борбе против рудника литијума, добио је кривичну пријаву. У чему је разлика између његовог поступка и ње која нас назива будалама? Да нагласим да нас је будалама назвала јавно након што смо се јавно супротставили њеном тадашњем партијском другару, Браниславу Антонијевићу, који је изјавио да је "рударење јадарита безбедно". Не можете ви да доносите одлуке о нашим животима, а да ми ћутимо и данас застрашујете слап тужбама. Једва чекамо суђење, бићете обавештени о времену и месту одржавања рочишта чим добијемо обавештење. Сви сте позвани 😁

Zaštitimo Jadar i Rađevinu

35,563 просмотров • 3 месяцев назад

Сад сте се сетили Марије Јанковић Дебељак. Кад сам указивао на то шта ради, тада сте је бранили. Неправда која погађа једног, погађа све нас. Кад ћутиш кад се неправда догађа другом, само је питање дана кад ћеш доћи ти на ред. Марија Јанковић Дебељак својевремено је била у Трећем суду са Драганом Милошевићем, и била је сервилна према свим његовим захтевима, због тога ју је пребацио из Првог суда у Виши да би наставили тамо где су стали. Ово није ништа шта ћете тек видети од ње. Ако мислите да ће се уплашити медијских текстова, неће, напротив, врло је осветољубива. Послушник је сваке власти, већ једном није прошла реизбор, не зато што није била по вољи, већ из других околности, и кад је враћена почела је да се свети. Она је једна од 650 разрешених судија која има чланску СНС, али нема исписницу. Позната је по томе што је човеку поставила браниоца по службеној дужности, иако је имао не једног, не два него три изабрана браниоца⁉️Позната је и што јој записници нису веродостојни, чак и кад је због тога тонски снимано суђење, али она не уноси ствари у записник и поред бројних ургенција. Суди без блама странкама са којима има личне кривичне и парничне спорове, као и кад је родбински повезана са једном страном у поступку⁉️ Стриц јој је Драгољуб Јанковић, бивши министар правде, кадар ЈУЛ -а, који је као председник Првог општинског суда 1996. године поништио победу коалиције Заједно на локалним изборима. Брат од стрица јој је судија Раша Јанковић, који је одређивао притворе, баш као она сада, па је 2010. године после протеста против Геј параде, и познат је по образложењу којим одређује притвор "јер се окривљени очигледно противи западним цивилизацијским вредностима којима ова држава тежи"⁉️ Нема везе којој политичкој опцији припадаш, цела породица суди како у том тренутку одговара властима. Колико дуго понављам да су судије и тужиоци највећу кривци за све што нам се дешава, са су канцер друштва, и кад средимо правосуђе средили смо 90% наших проблема.
4:19

Сад сте се сетили Марије Јанковић Дебељак. Кад сам указивао на то шта ради, тада сте је бранили. Неправда која погађа једног, погађа све нас. Кад ћутиш кад се неправда догађа другом, само је питање дана кад ћеш доћи ти на ред. Марија Јанковић Дебељак својевремено је била у Трећем суду са Драганом Милошевићем, и била је сервилна према свим његовим захтевима, због тога ју је пребацио из Првог суда у Виши да би наставили тамо где су стали. Ово није ништа шта ћете тек видети од ње. Ако мислите да ће се уплашити медијских текстова, неће, напротив, врло је осветољубива. Послушник је сваке власти, већ једном није прошла реизбор, не зато што није била по вољи, већ из других околности, и кад је враћена почела је да се свети. Она је једна од 650 разрешених судија која има чланску СНС, али нема исписницу. Позната је по томе што је човеку поставила браниоца по службеној дужности, иако је имао не једног, не два него три изабрана браниоца⁉️Позната је и што јој записници нису веродостојни, чак и кад је због тога тонски снимано суђење, али она не уноси ствари у записник и поред бројних ургенција. Суди без блама странкама са којима има личне кривичне и парничне спорове, као и кад је родбински повезана са једном страном у поступку⁉️ Стриц јој је Драгољуб Јанковић, бивши министар правде, кадар ЈУЛ -а, који је као председник Првог општинског суда 1996. године поништио победу коалиције Заједно на локалним изборима. Брат од стрица јој је судија Раша Јанковић, који је одређивао притворе, баш као она сада, па је 2010. године после протеста против Геј параде, и познат је по образложењу којим одређује притвор "јер се окривљени очигледно противи западним цивилизацијским вредностима којима ова држава тежи"⁉️ Нема везе којој политичкој опцији припадаш, цела породица суди како у том тренутку одговара властима. Колико дуго понављам да су судије и тужиоци највећу кривци за све што нам се дешава, са су канцер друштва, и кад средимо правосуђе средили смо 90% наших проблема.

Срђан Ного

30,063 просмотров • 1 год назад