Загрузка видео...

Не удалось загрузить видео

На главную

⚠️Откривамо ко је кум Веселина Милића са којим је Жвакс оштетио буџет Србије за стотине милиона евра. ⚠️Ево како функционише пореска шема која се помиње у контексту шверца текстила и прања новца, објашњена кроз званична правила о Порезу на додату вредност (ПДВ) при увозу робе у Србију. ⚠️При легалном...

Ortodox_Serb's profile picture

Инжењер 🇷🇸

26,747 subscribers

13,545 просмотров • 4 месяцев назад •via X (Twitter)

LIVE

Anya Rossi• Live Now

Private livecam show

Комментарии: 0

Нет доступных комментариев

Здесь появятся комментарии из оригинального поста

Похожие видео

Да би нам било боље, мора да се изврши ПОРЕСКА РЕФОРМА. Она је темељ економског система. Без ње живимо у свету лоших ђака, буразера и шпекуланата. Са њом промовишемо памет и способност, подстичемо најбоље. Ово је нешто што се великом броју људи чини досадним и неважним. Политичари и не знају да говоре о томе. За ДЈБ то је основ од кога се полази. Београд заслужује градоначелника који то разуме, који зна где је новац и како га вратити Београђанима. Само 500 хектара земљишта за Београд на води је вредно 5 милијарди евра, а Београђани од тог новца нису добили ништа. Тако се не управља градом. Од тог новца смо могли цео Београд да препородимо, од канализације, преко метроа и обнове трамваја и тролејбуса, до озелењавања града, изградње вртића и бесплатних уџбеника за нашу децу. Зато на изборима заокружи листу број 13. Доста је било - РЕШЕЊЕ ЗА ПРОМЕНУ. Да уведемо ред и донесемо ПРОМЕНУ коју Београђани заслужују.
1:25

Да би нам било боље, мора да се изврши ПОРЕСКА РЕФОРМА. Она је темељ економског система. Без ње живимо у свету лоших ђака, буразера и шпекуланата. Са њом промовишемо памет и способност, подстичемо најбоље. Ово је нешто што се великом броју људи чини досадним и неважним. Политичари и не знају да говоре о томе. За ДЈБ то је основ од кога се полази. Београд заслужује градоначелника који то разуме, који зна где је новац и како га вратити Београђанима. Само 500 хектара земљишта за Београд на води је вредно 5 милијарди евра, а Београђани од тог новца нису добили ништа. Тако се не управља градом. Од тог новца смо могли цео Београд да препородимо, од канализације, преко метроа и обнове трамваја и тролејбуса, до озелењавања града, изградње вртића и бесплатних уџбеника за нашу децу. Зато на изборима заокружи листу број 13. Доста је било - РЕШЕЊЕ ЗА ПРОМЕНУ. Да уведемо ред и донесемо ПРОМЕНУ коју Београђани заслужују.

Saša Radulović

285,464 просмотров • 2 лет назад

Не плачем ја често. Али, ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која је пред вама је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (и... да, за то је крив један архитекта). Та прича би могла да почне подсећањем на окупацију. Рецимо.. Нашу. Замислите да се оно „петвековно ропство“ заправо уопште није завршило. Да траје, рецимо, 740 година. Да ли би неко од нас уопште више говорио српски? Или бисмо, најпре вековима под чизмом освајача, а потом навикнути на његове и ничије друге аршине, просто постали мајушни део његове силине, уклопивши се онако мали и немоћни у један другачији свет, другачији језик...? А једном народу се то десило. И, прича о њему, заправо, не почиње баш пре 740 година, већ још пре више од милинијум и по када је римски генерал Магнус Максимус 383. урадио кључну ствар за народ Велса: повукао је трупе из Британије да би покушао да се домогне императорског трона, решио да „острвом“ управља на даљину, из Галије, а оставио праву власт локалним вођама. Сматра се зато оснивачем неколико велшких краљевских династија, а локална племена су с колена на колено преносила захвалност што им је дозволио да буду оно што јесу, да не живе као робови. Но, ропство их је, ипак, снашло пре 740 година, када је после двовековног рата енглески краљ Едвард Први окончао то освајање како је и желео. И, године су почеле да пролазе. Деценије. Векови, у којима стари, велшки језик, није био прихваћен нигде: ни у једном документу, ни у каквим преговорима, ни у једној јединој званичној комуникацији. Почео је, као такав, да изумире. Малтене су, тамо негде, 70-их година 20. века престали и да постоје људи који га знају. Добро, било је неких бораца за тај стари језик (да ли сте знали да је „мор“ на велшком оно што ми називамо „море“? Не? Ето, на крају ове приче чека вас један снимак због ког сам научио монтажу, а за који сам преводио речи једне песме и урадио вам титлове, но... не пуштајте то одмах, да најпре нешто друго сазнате). Дакле, јесте било бораца да се тај стари језик сачува, попут архитекте Дафида Ивана. Стар је он, не баш колико и велшки језик, али недавно је ушао у девету деценију живота. А тамо негде, средином прошлог века, привођен је због својих активности да се велшки језик врати где му је место, у институције, у образовни систем, чак је и политиком почео да се бави из љубави према језику својих родитеља, предака... Ал', затварали га. Нису га слушали, нити му жеље услишили. Почео је да се бави и музиком. Онако, за своју душу. Писао и песме, па их сам изводио, а једна од њих је била посебно занимљива тадашњим британскима властима на чијем је челу била Маргарет Тачер. Песма се звала „И даље – ту“, а кроз три врло кратке строфе говорила је о томе кроз шта је Велс прошао за ових 1600 година: и како су тај народ тлачили и потцењивали, али како је он издржао и стварне појаве попут карикатуралног лика из књижевности, Велшанина који се звао Дик Сион Дафид, коме је све енглеско милије од велшког (ко је рекао „Аха, нека врста другосрбијанаца“? Без добацивања, ово је прича о Велсу), како је тај народ и тај језик издржао и „стару Меги и њену екипу“ (песма је писана када ја „Меги“ Тачер припремала затварање свих велшких рудника, што је потом довело до тога да је мање од 40% домаћинстава у Велсу имало неког члана породице који је стално запослен; Да... чизма уме да буде страшна, нарочито ако не приметиш да ти је већ на врату, па ти се чини да те неко милује. Вековима). Проблем је био што је песму мало ко разумео, јер... писана је и извођена на старом велшком. А то малтене „нико жив“ (не баш буквално) у Велсу више није разумео. Изводио ју је онај архитекта и рударима, прихватио те стихове и један покрет који се залагао за независност, али... Пролазиле су године. Семена која је јунак ове приче, што по затвору, што на улици, што с рударима који више нису имали где да раде, што са децом којој се обраћао – као да су, бар се тако чинило, била посејена узалуд. А онда је Дафид Иван, сада 80-годишњак, пред 80. рођендан позван да ту своју песму отпева у Кардифу. И то на стадиону. Нешто преко 32.000 људи је било ту. Почео је он своју причу у стиховима, прву од три строфе, чуло се и како публика мрмља, позната јој је мелодија, а када је на ред дошао рефрен... Не, то вам нећу писати. То ћете видети, сад, када пустите снимак. А он је пред вама само због љубави. За род свој и језик свој. Љубави која је довела до правог чуда да сада, пре три месеца када је обављено последње истраживање, скоро 29,2% становништа Велса може да прича старим велшким језиком, док нешто више, чак 33 одсто њих, разуме када неко прича велшки. Чудо? Не, само плод љубави од које се не одустаје. Баш због ње је ова прича о песми пред вама. И, она звучи – овако: (ако заплачете кад и Дафид Иван, тамо код стиха "... а жив ће бити и велшки језик!", не брините. Међу својима сте) #YmaOHyd
4:21

Не плачем ја често. Али, ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која је пред вама је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (и... да, за то је крив један архитекта). Та прича би могла да почне подсећањем на окупацију. Рецимо.. Нашу. Замислите да се оно „петвековно ропство“ заправо уопште није завршило. Да траје, рецимо, 740 година. Да ли би неко од нас уопште више говорио српски? Или бисмо, најпре вековима под чизмом освајача, а потом навикнути на његове и ничије друге аршине, просто постали мајушни део његове силине, уклопивши се онако мали и немоћни у један другачији свет, другачији језик...? А једном народу се то десило. И, прича о њему, заправо, не почиње баш пре 740 година, већ још пре више од милинијум и по када је римски генерал Магнус Максимус 383. урадио кључну ствар за народ Велса: повукао је трупе из Британије да би покушао да се домогне императорског трона, решио да „острвом“ управља на даљину, из Галије, а оставио праву власт локалним вођама. Сматра се зато оснивачем неколико велшких краљевских династија, а локална племена су с колена на колено преносила захвалност што им је дозволио да буду оно што јесу, да не живе као робови. Но, ропство их је, ипак, снашло пре 740 година, када је после двовековног рата енглески краљ Едвард Први окончао то освајање како је и желео. И, године су почеле да пролазе. Деценије. Векови, у којима стари, велшки језик, није био прихваћен нигде: ни у једном документу, ни у каквим преговорима, ни у једној јединој званичној комуникацији. Почео је, као такав, да изумире. Малтене су, тамо негде, 70-их година 20. века престали и да постоје људи који га знају. Добро, било је неких бораца за тај стари језик (да ли сте знали да је „мор“ на велшком оно што ми називамо „море“? Не? Ето, на крају ове приче чека вас један снимак због ког сам научио монтажу, а за који сам преводио речи једне песме и урадио вам титлове, но... не пуштајте то одмах, да најпре нешто друго сазнате). Дакле, јесте било бораца да се тај стари језик сачува, попут архитекте Дафида Ивана. Стар је он, не баш колико и велшки језик, али недавно је ушао у девету деценију живота. А тамо негде, средином прошлог века, привођен је због својих активности да се велшки језик врати где му је место, у институције, у образовни систем, чак је и политиком почео да се бави из љубави према језику својих родитеља, предака... Ал', затварали га. Нису га слушали, нити му жеље услишили. Почео је да се бави и музиком. Онако, за своју душу. Писао и песме, па их сам изводио, а једна од њих је била посебно занимљива тадашњим британскима властима на чијем је челу била Маргарет Тачер. Песма се звала „И даље – ту“, а кроз три врло кратке строфе говорила је о томе кроз шта је Велс прошао за ових 1600 година: и како су тај народ тлачили и потцењивали, али како је он издржао и стварне појаве попут карикатуралног лика из књижевности, Велшанина који се звао Дик Сион Дафид, коме је све енглеско милије од велшког (ко је рекао „Аха, нека врста другосрбијанаца“? Без добацивања, ово је прича о Велсу), како је тај народ и тај језик издржао и „стару Меги и њену екипу“ (песма је писана када ја „Меги“ Тачер припремала затварање свих велшких рудника, што је потом довело до тога да је мање од 40% домаћинстава у Велсу имало неког члана породице који је стално запослен; Да... чизма уме да буде страшна, нарочито ако не приметиш да ти је већ на врату, па ти се чини да те неко милује. Вековима). Проблем је био што је песму мало ко разумео, јер... писана је и извођена на старом велшком. А то малтене „нико жив“ (не баш буквално) у Велсу више није разумео. Изводио ју је онај архитекта и рударима, прихватио те стихове и један покрет који се залагао за независност, али... Пролазиле су године. Семена која је јунак ове приче, што по затвору, што на улици, што с рударима који више нису имали где да раде, што са децом којој се обраћао – као да су, бар се тако чинило, била посејена узалуд. А онда је Дафид Иван, сада 80-годишњак, пред 80. рођендан позван да ту своју песму отпева у Кардифу. И то на стадиону. Нешто преко 32.000 људи је било ту. Почео је он своју причу у стиховима, прву од три строфе, чуло се и како публика мрмља, позната јој је мелодија, а када је на ред дошао рефрен... Не, то вам нећу писати. То ћете видети, сад, када пустите снимак. А он је пред вама само због љубави. За род свој и језик свој. Љубави која је довела до правог чуда да сада, пре три месеца када је обављено последње истраживање, скоро 29,2% становништа Велса може да прича старим велшким језиком, док нешто више, чак 33 одсто њих, разуме када неко прича велшки. Чудо? Не, само плод љубави од које се не одустаје. Баш због ње је ова прича о песми пред вама. И, она звучи – овако: (ако заплачете кад и Дафид Иван, тамо код стиха "... а жив ће бити и велшки језик!", не брините. Међу својима сте) #YmaOHyd

Дарко Николић

105,258 просмотров • 2 лет назад

За вас који нисте из Београда... Цео потез од Трга па скоро до Славије је од недавно ограђен са непрекидним низом ограде (ограда пролази и са доње стране ћациленда). И није једини проблем што у ситуацији, као што је ова са снимка, живот грађана може бити у опасности, већ замислите нпр. да некоме у једној од зграда позли! Хитна помоћ не може да приђе, већ мора да блокира цео саобраћај, јер возило не може да се попне на тротоар. Друго, да би убацили пацијента у возило, морају да га носе до првог семафора, јер једино нема ограде на пешачком прелазу. Замислите да се деси велики пожар или било шта друго... Наравно да о овоме нису размишљали, јер су то људи који се само играју "државе" кроз прање новца за приватне џепове. Схватате ли да ни један тзв. функционер СНС-а буквално нема, не само основно образовање, већ су сви когнитивно осакаћени! Они се играју власти са нашим новцем... 🇷🇸 СРПСКИ ГЛАСНИК
0:32

За вас који нисте из Београда... Цео потез од Трга па скоро до Славије је од недавно ограђен са непрекидним низом ограде (ограда пролази и са доње стране ћациленда). И није једини проблем што у ситуацији, као што је ова са снимка, живот грађана може бити у опасности, већ замислите нпр. да некоме у једној од зграда позли! Хитна помоћ не може да приђе, већ мора да блокира цео саобраћај, јер возило не може да се попне на тротоар. Друго, да би убацили пацијента у возило, морају да га носе до првог семафора, јер једино нема ограде на пешачком прелазу. Замислите да се деси велики пожар или било шта друго... Наравно да о овоме нису размишљали, јер су то људи који се само играју "државе" кроз прање новца за приватне џепове. Схватате ли да ни један тзв. функционер СНС-а буквално нема, не само основно образовање, већ су сви когнитивно осакаћени! Они се играју власти са нашим новцем... 🇷🇸 СРПСКИ ГЛАСНИК

Инжењер 🇷🇸

42,871 просмотров • 3 месяцев назад

Моје обраћање на данашњој ванредној конференцији за новинаре у Влади Републике Србије НЕ МОГУ ДА ПРИХВАТИМ КРИВИЦУ, ОСТАВКУ ПОДНОСИМ КАО ОДГОВОРАН И МОРАЛАН ЧОВЕК Поштоване грађанке и грађани, Прошао је Дан жалости у Републици Србији поводом страшне трагедије која се догодила на железничкој станици у Новом Саду. Нисам се до сада оглашавао из пијетета према страдалима и њиховим породицама. Био сам те страшне ноћи на железничкој станици у Новом Саду молећи се да храбри спасиоци спасу бар још један живот. Оставку сам понудио истог дана председнику Владе Србије када се догодила несрећа у Новом Саду и саопштио своју намеру да поднесем оставку председнику Републике Србије. Желим да вас обавестим да ћу сутра ујутру званично поднети оставку на место министра грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре председнику Владе Републике Србије. Када Народна скупштина буде констатовала моју оставку, престаћу да обављам ову функцију и у техничком мандату. Не могу да прихватим кривицу за смрт 14 људи јер ни ја, ни људи који раде са мном, немамо ни трунку одговорности за трагедију која се догодила. Сигуран сам да ће то да покаже истрага коју води надлежно тужилаштво. Први сам се одазвао позиву тужилаштва као министар јер министарство на чијем сам челу жели да се утврди ко је одговаран за несрећу која се догодила. Оставку подносим јер као одговоран човек желим да личним примером покажем да у данашњој Србији постоји морална одговорност за то што се таква страшна несрећа догодила у ресору који водим. Зашто не могу да прихватим кривицу? Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктура апсолутно ниједним својим актом није могло да утиче на пројекат, квалитет и надзор радова на станици у Новом Саду. Зато желим да јавности Србије саопштим хронологију издавања документације за пројектовање и реконструкцију железничке станице у Новом Саду. 09. 10. 2017. године – Инфраструктура железнице Србије дала је пројектни задатак ЦИП-у за израду идејног пројекта. 27. 02. 2018. године – Потписан је уговор о изради идејног пројекта између МГСИ и Саобраћајног института ЦИП. 07. 07. 2018. године – Потписан је комерцијални Уговор о модернизацији и реконструкцији мађарско-српске железнице на територији Републике Србије. У периоду од 06. 04. 2020. до 30. 09. 2021. године –МГСИ издаје локацијске услове. 06. 08. 2020. године – Републичка ревизиона комисија даје Извештај о стручној контроли пројекта који пре тога урадио Саобраћајни институт ЦИП. 21.04.2020. године – Потписан је уговор о пројектовању између извођача и Саобраћајног института ЦИП. 21. 10. 2021. године – Завод за заштиту споменика културе Новог Сада дао је конзерваторске услове. 28. 10. 2021. године – Коначан Извештај о урађеној техничкој контроли пројекта за грађевинску дозволу од стране компаније „ЦЕСТРА”, коју је требало да ангажује Инфраструктура железнице Србије. 2021. године – Урађен пројекат за грађевинску дозволу према пројектном задатку за израду пројекта за грађевинску дозволу коју је урадила Инфраструктура железнице. 26. 10. 2021. године – Издата грађевинска дозвола. 12. 08. 2022. године – Дата сагласност Завода за заштиту споменика културе Нови Сад на урађен пројекат за извођење. Све се ово догодило пре него што сам изабран за министра у Влади Републике Србије. Да будем јасан, у мом мандату урађен је само коначан пројекат за извођење који чак и не одобрава министарство на чијем сам челу. Извођење радова радио је кинески конзорцијум ”China Railway“ и „CCCC“, надзор конзорцијум „Утибер” и „Ежис”, а инвеститор радова је Инфраструктура железница Србије. МГСИ је према овом уговору било само финансијер. Желео сам да јавно прочитам ову хронологију комплетне документације за изградњу железничке пруге, а у склопу тога и железничке станице Ноби, сад не зато да бих у било кога упро прстом, већ да бих показао да као министар у свом мандату нисам донео ниједан акт који је могао да има утицај на крајње исходиште овог пројекта. Позивам надлежне органе, пре свега тужилаштво, да што је пре могуће утврде ко је одговоран због несреће која се догодила, ко је у кругу пројектант, извођач радова, надзор и инвеститор није урадио свој посао односно због кога је умрло 14 невиних људи. Тако ће се скинути љага са имена многих људи који су ових дана помињани у јавности. Такође, очекујем да се утврди зашто Инфраструктура железнице није одржавала станицу у Новом Саду јер је то њихова законска обавеза. Управо зато што се многи инфраструктурни пројекти не одржавају пре неколико недеља сам поднео иницијативу да се уради Закон о одржавању инфраструктуре. Надам се да ће ову добру идеју спровести неко ко долази после мене. Верујем да ће и други који су именовани на функције од Владе Републике Србије, а били су директно или индиректно у ланцу доношења одлука у случају реконструкције станице, следити мој пример. На крају, желим да вам кажем нешто лично. Трпео сам ових дана увреде и нападе оних који сваку трагедију и сваку смрт покушавају да злоупотребе за скупљање политичких поена. Трпео сам увреде оних који мисле да је нечија смрт и несрећа њихова шанса да се докопају власти. Трпео сам увреде и оних који су се смејали због тога што сам гутао кнедле и једва изговарао речи тог страшног дана на железничкој станици у Новом Саду, јер сам пре тога видео тела људи који су пронађени испод рушевина. Када су ме оптуживали да глумим, полазили су од себе, јер они мисле да је и смрт политичка шанса. Људи који данас раде са мном и ја, плачемо за тим људима. Ја и данас размишљам о деки који је са унукама кренуо на воз и нико од њих није жив. Плакаћу за њима док сам жив као човек. Иако нажалост немам децу, не могу да дозволим да било ко упире прстом у мене и каже да сам одговоран за смрт неког детета. Посебно не гори од мене. Оставку подносим као одговоран човек свестан да ова трагедија није смела да се догоди. Слушао сам ових дана приче о моралу. Не бих да причам о моралу људи који су те придике држали али морал подразумева праведност. А правда је да одговарају они коју су криви, а не да се оптужују невини. Желим да будем потпуно јасан. Министар сам постао као члан Српске напредне странке (СНС СРБИЈА) на предлог председника Вучића. У политику сам се вратио због Александра Вучића (Александар Вучић) и бићу ту док се он бави политиком. Кажем ово због оних у мојој странци који су ме претходних дана прозивали да покажем одговорност, а сами нису одговорни за било шта. Ја одговорност и част имам, а потрудићу се да покажем у будућности колико је они немају. Поносан сам члан Српске напредне странке и председништва наше организације и то ћу остати и сада када нисам министар. Захвалан сам Александру Вучићу на поверењу и сигуран сам да сам то поверење оправдао. Њему лично увек ћу бити на располагању. Још једном желим да изразим саучешће породицама страдалих. Њихове најближе нико не може да врати. Трагедија је страшна и молим све, медије, политичке странке и невладине организације да се суздрже, да не злоупотребљавају трагедију. Да дозволе да истражни органи заврше у миру свој посао, а да ми као друштво нађемо снаге да се ово више никада не понови. Желим да се захвалим медијима на сарадњи јер било је и тешких тренутака, али ја верујем да су медији, када су добронамерни, најбољи коректив политике. Одлазим са ове функције чисте савести и поносан на резултате који остају иза мене и мог тима. Радили смо у најбољој вери искључиво у интересу Србије. Хвала на пажњи!
12:15

Моје обраћање на данашњој ванредној конференцији за новинаре у Влади Републике Србије НЕ МОГУ ДА ПРИХВАТИМ КРИВИЦУ, ОСТАВКУ ПОДНОСИМ КАО ОДГОВОРАН И МОРАЛАН ЧОВЕК Поштоване грађанке и грађани, Прошао је Дан жалости у Републици Србији поводом страшне трагедије која се догодила на железничкој станици у Новом Саду. Нисам се до сада оглашавао из пијетета према страдалима и њиховим породицама. Био сам те страшне ноћи на железничкој станици у Новом Саду молећи се да храбри спасиоци спасу бар још један живот. Оставку сам понудио истог дана председнику Владе Србије када се догодила несрећа у Новом Саду и саопштио своју намеру да поднесем оставку председнику Републике Србије. Желим да вас обавестим да ћу сутра ујутру званично поднети оставку на место министра грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре председнику Владе Републике Србије. Када Народна скупштина буде констатовала моју оставку, престаћу да обављам ову функцију и у техничком мандату. Не могу да прихватим кривицу за смрт 14 људи јер ни ја, ни људи који раде са мном, немамо ни трунку одговорности за трагедију која се догодила. Сигуран сам да ће то да покаже истрага коју води надлежно тужилаштво. Први сам се одазвао позиву тужилаштва као министар јер министарство на чијем сам челу жели да се утврди ко је одговаран за несрећу која се догодила. Оставку подносим јер као одговоран човек желим да личним примером покажем да у данашњој Србији постоји морална одговорност за то што се таква страшна несрећа догодила у ресору који водим. Зашто не могу да прихватим кривицу? Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктура апсолутно ниједним својим актом није могло да утиче на пројекат, квалитет и надзор радова на станици у Новом Саду. Зато желим да јавности Србије саопштим хронологију издавања документације за пројектовање и реконструкцију железничке станице у Новом Саду. 09. 10. 2017. године – Инфраструктура железнице Србије дала је пројектни задатак ЦИП-у за израду идејног пројекта. 27. 02. 2018. године – Потписан је уговор о изради идејног пројекта између МГСИ и Саобраћајног института ЦИП. 07. 07. 2018. године – Потписан је комерцијални Уговор о модернизацији и реконструкцији мађарско-српске железнице на територији Републике Србије. У периоду од 06. 04. 2020. до 30. 09. 2021. године –МГСИ издаје локацијске услове. 06. 08. 2020. године – Републичка ревизиона комисија даје Извештај о стручној контроли пројекта који пре тога урадио Саобраћајни институт ЦИП. 21.04.2020. године – Потписан је уговор о пројектовању између извођача и Саобраћајног института ЦИП. 21. 10. 2021. године – Завод за заштиту споменика културе Новог Сада дао је конзерваторске услове. 28. 10. 2021. године – Коначан Извештај о урађеној техничкој контроли пројекта за грађевинску дозволу од стране компаније „ЦЕСТРА”, коју је требало да ангажује Инфраструктура железнице Србије. 2021. године – Урађен пројекат за грађевинску дозволу према пројектном задатку за израду пројекта за грађевинску дозволу коју је урадила Инфраструктура железнице. 26. 10. 2021. године – Издата грађевинска дозвола. 12. 08. 2022. године – Дата сагласност Завода за заштиту споменика културе Нови Сад на урађен пројекат за извођење. Све се ово догодило пре него што сам изабран за министра у Влади Републике Србије. Да будем јасан, у мом мандату урађен је само коначан пројекат за извођење који чак и не одобрава министарство на чијем сам челу. Извођење радова радио је кинески конзорцијум ”China Railway“ и „CCCC“, надзор конзорцијум „Утибер” и „Ежис”, а инвеститор радова је Инфраструктура железница Србије. МГСИ је према овом уговору било само финансијер. Желео сам да јавно прочитам ову хронологију комплетне документације за изградњу железничке пруге, а у склопу тога и железничке станице Ноби, сад не зато да бих у било кога упро прстом, већ да бих показао да као министар у свом мандату нисам донео ниједан акт који је могао да има утицај на крајње исходиште овог пројекта. Позивам надлежне органе, пре свега тужилаштво, да што је пре могуће утврде ко је одговоран због несреће која се догодила, ко је у кругу пројектант, извођач радова, надзор и инвеститор није урадио свој посао односно због кога је умрло 14 невиних људи. Тако ће се скинути љага са имена многих људи који су ових дана помињани у јавности. Такође, очекујем да се утврди зашто Инфраструктура железнице није одржавала станицу у Новом Саду јер је то њихова законска обавеза. Управо зато што се многи инфраструктурни пројекти не одржавају пре неколико недеља сам поднео иницијативу да се уради Закон о одржавању инфраструктуре. Надам се да ће ову добру идеју спровести неко ко долази после мене. Верујем да ће и други који су именовани на функције од Владе Републике Србије, а били су директно или индиректно у ланцу доношења одлука у случају реконструкције станице, следити мој пример. На крају, желим да вам кажем нешто лично. Трпео сам ових дана увреде и нападе оних који сваку трагедију и сваку смрт покушавају да злоупотребе за скупљање политичких поена. Трпео сам увреде оних који мисле да је нечија смрт и несрећа њихова шанса да се докопају власти. Трпео сам увреде и оних који су се смејали због тога што сам гутао кнедле и једва изговарао речи тог страшног дана на железничкој станици у Новом Саду, јер сам пре тога видео тела људи који су пронађени испод рушевина. Када су ме оптуживали да глумим, полазили су од себе, јер они мисле да је и смрт политичка шанса. Људи који данас раде са мном и ја, плачемо за тим људима. Ја и данас размишљам о деки који је са унукама кренуо на воз и нико од њих није жив. Плакаћу за њима док сам жив као човек. Иако нажалост немам децу, не могу да дозволим да било ко упире прстом у мене и каже да сам одговоран за смрт неког детета. Посебно не гори од мене. Оставку подносим као одговоран човек свестан да ова трагедија није смела да се догоди. Слушао сам ових дана приче о моралу. Не бих да причам о моралу људи који су те придике држали али морал подразумева праведност. А правда је да одговарају они коју су криви, а не да се оптужују невини. Желим да будем потпуно јасан. Министар сам постао као члан Српске напредне странке (СНС СРБИЈА) на предлог председника Вучића. У политику сам се вратио због Александра Вучића (Александар Вучић) и бићу ту док се он бави политиком. Кажем ово због оних у мојој странци који су ме претходних дана прозивали да покажем одговорност, а сами нису одговорни за било шта. Ја одговорност и част имам, а потрудићу се да покажем у будућности колико је они немају. Поносан сам члан Српске напредне странке и председништва наше организације и то ћу остати и сада када нисам министар. Захвалан сам Александру Вучићу на поверењу и сигуран сам да сам то поверење оправдао. Њему лично увек ћу бити на располагању. Још једном желим да изразим саучешће породицама страдалих. Њихове најближе нико не може да врати. Трагедија је страшна и молим све, медије, политичке странке и невладине организације да се суздрже, да не злоупотребљавају трагедију. Да дозволе да истражни органи заврше у миру свој посао, а да ми као друштво нађемо снаге да се ово више никада не понови. Желим да се захвалим медијима на сарадњи јер било је и тешких тренутака, али ја верујем да су медији, када су добронамерни, најбољи коректив политике. Одлазим са ове функције чисте савести и поносан на резултате који остају иза мене и мог тима. Радили смо у најбољој вери искључиво у интересу Србије. Хвала на пажњи!

Горан Весић

92,063 просмотров • 1 год назад

Молим људе да погледају овај ТВ прилог од пре 12 година (из 2012. године). Сећате се - тада је на власти била коалиција окупљена око Demokratska stranka (ДС), више-мање иста као и све коалиције од 2000. године (ДС-ДСС-Г17 Плус). Најважније из прилога: (1) Јадарит – минерал који садржи литијум, а о коме се прича већ 7 година. (Дакле, од 2005. године!) (2) Захваљујући истражним бушотинама и пројекту, места у околини су почела да оживљавају, а мештани су од бушотина успели да направе профит. Отварање рудника, о чему се размишља, било би добро за лозничку општину. (3) Држава ће тражити да се на нашој територији прерађује руда и производи роба. (АХА! Која држава - они људи који вас данас убеђују да нису за литијум, да су против Рио Тинта, који протестују? Тада су у власти, и активни у политици, као власт, били и Драган Ђилас, и Борко Стефановић, и Срђан Миливојевић, и Мариника Тепић, и Зоран Лутовац, и Милош Јовановић, а држава је очигледно планирала, и рудник, и прераду литијума!) Ратко Ристић каже да је ћутао зато што га "нико ништа није ни питао" и зато што је пројекат био "обавијен велом тајни". А истина је да су о пројекту сви причали на свим медијима и то само и искључиво позитивно. Где су тада били Кокановићи, Петковићи и Ђедовићи да протестују? Где је била Љиљана Браловић? Драгана Ђорђевић? Како и зашто су сви ћутали до 2022. године ако их заиста брине литијум и утицај на животну средину? Једноставно: Немају ови протести и ова хистерија која се ствара никакве везе ни са литијумом ни са животном средином. Овај пројекат би Србији, а понајвише западној Србији, донео новац, радна места, стратешку и лидерску позицију као европског и светског снабдевача стратешке сировине и производа. Донео би Србији политичку снагу и позицију, полуге моћи, о каквима нисмо могли ни да сањамо. Донео би енергетску и економску независност. Има много земаља и обавештајних служби широм света које не желе да виде Србију у таквој позицији. То је разумљиво. Штета је само што су у Србији нашли - неке вољне, неке свакако невољне, али преварене, погрешно информисане или теоретичаре завере - као партнере да им помогну у томе да се Србија спречи да искористи своја богатства за себе. Ми се морамо борити за овај пројекат разговором са људима, укључивањем наших најбољих стручњака, без обзира на њихово политичко опредељење, транспарентношћу и вером у наше људе и ову земљу.
2:37

Молим људе да погледају овај ТВ прилог од пре 12 година (из 2012. године). Сећате се - тада је на власти била коалиција окупљена око Demokratska stranka (ДС), више-мање иста као и све коалиције од 2000. године (ДС-ДСС-Г17 Плус). Најважније из прилога: (1) Јадарит – минерал који садржи литијум, а о коме се прича већ 7 година. (Дакле, од 2005. године!) (2) Захваљујући истражним бушотинама и пројекту, места у околини су почела да оживљавају, а мештани су од бушотина успели да направе профит. Отварање рудника, о чему се размишља, било би добро за лозничку општину. (3) Држава ће тражити да се на нашој територији прерађује руда и производи роба. (АХА! Која држава - они људи који вас данас убеђују да нису за литијум, да су против Рио Тинта, који протестују? Тада су у власти, и активни у политици, као власт, били и Драган Ђилас, и Борко Стефановић, и Срђан Миливојевић, и Мариника Тепић, и Зоран Лутовац, и Милош Јовановић, а држава је очигледно планирала, и рудник, и прераду литијума!) Ратко Ристић каже да је ћутао зато што га "нико ништа није ни питао" и зато што је пројекат био "обавијен велом тајни". А истина је да су о пројекту сви причали на свим медијима и то само и искључиво позитивно. Где су тада били Кокановићи, Петковићи и Ђедовићи да протестују? Где је била Љиљана Браловић? Драгана Ђорђевић? Како и зашто су сви ћутали до 2022. године ако их заиста брине литијум и утицај на животну средину? Једноставно: Немају ови протести и ова хистерија која се ствара никакве везе ни са литијумом ни са животном средином. Овај пројекат би Србији, а понајвише западној Србији, донео новац, радна места, стратешку и лидерску позицију као европског и светског снабдевача стратешке сировине и производа. Донео би Србији политичку снагу и позицију, полуге моћи, о каквима нисмо могли ни да сањамо. Донео би енергетску и економску независност. Има много земаља и обавештајних служби широм света које не желе да виде Србију у таквој позицији. То је разумљиво. Штета је само што су у Србији нашли - неке вољне, неке свакако невољне, али преварене, погрешно информисане или теоретичаре завере - као партнере да им помогну у томе да се Србија спречи да искористи своја богатства за себе. Ми се морамо борити за овај пројекат разговором са људима, укључивањем наших најбољих стручњака, без обзира на њихово политичко опредељење, транспарентношћу и вером у наше људе и ову земљу.

Ana Brnabic

50,648 просмотров • 2 лет назад

Не плачем ја баш често, али... Ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која следи је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (шта ћете, можда и за ово постоји "архитектонска кривица", рецимо као она када сам вам писао о велшком језику). Као што знате, већ мало више од две деценије сам спортски новинар и нагледао сам се, стварно, свега и свачега. А и наслушао. Међутим, овог викенда ми је поглед застао на снимку који се изненадно појавио преда мном док сам нешто шпартао интернетом, правећи паузу у истраживању за моју нову историјску књигу. А на снимку од десетак секунди - пљушти киша, права провала облака, ал' упркос томе неке девојке загрљене стоје и певају као да су из средњег века дошле. Е, сад, "проблем" са тим снимком је што га је британски ББЦ на Твитеру, баш када сам ја ту свратио, пустио уз шаљив (ма, заправо, погрдан) коментар (просто се Енглези правили Енглези) иако су на снимку биле спортисткиње, и то са територије коју ББЦ "покрива" јер је јавни сервис те државе. А ја баш имам проблем кад неко исмева друге. Нарочито када је реч о овој теми. Зато вас прича одједном води у нешто о чему бих исто "књигу могао да напишем". Води вас у давни 14. век, у једну нестварну јунску битку. Не, није ово прича о Косовском боју. Али... следи нешто што ће вас, имам благи осећај, ганути као да јесте. Тог јуна 1314. са једне стране бојног поља био је "поносни Едвард" (други), енглески краљ, који је решио да под своју пету стави Шкоте једном за свагда. Повео је баш озбиљну војску на тај задатак. Па, само тешких оклопних коњаника је било преко 2.500 (Шкоти нису имали ниједног јединог таквог коњаника), било је са "поносним" и чак 15 хиљада Енглеза-пешадинаца, и три хиљаде стрелаца са оним великим луковима, каквим није било равних у Европи... А Шкоти? Они су имали четири пута мање војника, малтене све пешадија. Али су имали и једну жељу. Слободу. Сада ћемо да прескочимо и распоред замки припремљених за противничку коњицу, и 2.000 година стару тактику коју је, мртав-ладан, Роберт Брус спремио за надолазеће Енглезе, прексочићемо и нестварну дисциплину шкотских малих "дивизија". Просто, овај део приче ћемо да закључимо речима да су Енглези после (потпуно нетипичног за средњи век) дводневног боја - "подвили реп" као никада пре и вратили се одакле су дошли, не знајући шта их је снашло у тој битки код Бенокберна. Али, тај најтежи пораз који су Енглези у целој свој историји доживели у ратовима против Шкота - почео је да бива затрпаван у шкотском сећању захваљујући енглеској чизми која је у потоњим вековима прилично чврсто стала за врат северних суседа. Заправо, више се о томе малтене и није јавно причало. А кад се нешто прећуткује, онда временом и нестаје... И, ту у причу (баш на овај дан на који, ето, годинама већ волим да пишем неке лепе приче) улази један момак. Звао се Рој Вилијамсон. Као дечкић, син адвоката и пијанисткиње, био је избачен из музичке школе јер се правио да зна да чита ноте, а заправо је фрулу свирао на слух. Али, удаљити неког од оног што воли само зато што се не понаша како то од њега други очекују - не значи да ту љубав престаје. Као што никад није престајала ни његова љубав према родној Шкотској. Једном је, када је порастао ту, у свом а шкотском Единбургу, направио музичку групу (иако је био избачен из музичке школе, права је та његова љубав ка музици била. Права, стварно; Заправо ... вечна. А ако није вечна - онда и није љубав, зар не?). Из те врло мале групе су неки одлазили, други у њу долазили, па су после неколико година само Рој Вилијамсон и његов другар Рони Браун остали. И решили да тако, као дует, наступају, чувајући стари шкотски звук. Шездесетих година 20. века Рој је написао речи песме, а заједно су потом компоновали мелодију. Назив песме био је као што гласи и њен први стих - "Цвет Шкотске". Није то била нека ботаничарска песма, иако говори и о брдима (hills) и великој шкотској долини (Glen), већ је то једна врло кратка прича у свега осам стихова о цвету шкотске младости који је учествовао у битки код Бенокберна шест и по векова пре него што је песма настала. Мелодија није била претенциозна. Нису биле претенциозне ни речи. Просто, тих осам стихова били су одраз духа. Одраз кућног васпитања, које се, као такво, "независно од чизме", преносило с колена на колено. А од британских власти углавном је гурано под тепих. Некад и забрањивано, али углавном су те забране извођене "у белим рукавицама". Отприлике онако као што у Америци спортски тимови не могу да се зову "сијукси", "команчи", "апачи" због перфидног правила "Знате, тиме бисмо увредили домороце". Замислите. Е, тако некако је и деценијама, ма - вековима, сан о шкотској слободи био третиран од стране "чизмаша", али, Рој и његов другар Рони Браун су песму изводили кад год би сели или стали да запевају коју. Рој Вилијамсон је, међутим, већ као 54-годишњак преминуо, и - време је потом пролазило... Недеље, месеци, године, сад већ и деценије. Енглези су се понадали да ће та њихова песма, просто, нестати. Утихнути, као и сећање на оно на шта песма, "Цвет Шкотске", подсећа. Такав је, просто био план: да се искључиво зацари стање навике на потчињеност, а да нестане свест о истинској слободи. И, ту прича постаје прилично занимљива. Шкотска, као што знате, нема химну. Не сме ни да је има, јер је она само део једне веће државе. Ал', има ту једна занимљивост. Вероватно сте приметили да у појединим спортовима постоје и репрезентације земаља које нису независне. Како и зашто постоје? Па, ето, зато што су се те репрезентације надметале у тим спортовима пре остатка планете. Тако сад фудбал и играју Шкотска, Велс, Северна Ирска, иако су они само део веће, британске државе - али, играју јер су као такви, Шкоти, Велшани, Ирци, играли фудбал пре него што је ФИФА, као светска фудбалска организација, настала. Тако је и у рагбију, рецимо. Но, те екипе химну не могу да имају јер, ето... нису из независних држава. У ову причу сад улази - баш онај цвет Шкотске. (Због њега сам опет вежбао да преводим и титлујем вам снимак, да би вам овај дан постао лепши, колико год се Енглези трудили да исмеју нешто величанствено. Чека вас тај снимак испод ових исписаних редова, само причекајте који трен, да видите прво зашто је он важан) Наиме, Шкоти (и остали поменути) имају право да пред своје репрезентативне спортске мечеве интонирају неку "свечану песму", која, ето, није химна - јер химну, јелте, стварно не смеју да имају. И, кад су се Шкоти почешкали по глави, размишљајући шта да одаберу, није им избор пао не неке од чудесних песама које су прославиле гајде (нпр. нема ко не зна мелодију "Scotland the brave", али када је људи чују - не знају многи како се она зове), него је избор пао на ово што следи пред вама. А пред вама је мој скромни рад на монтажи у кућним условима. У питању су три врло, врло кратка, обједињена снимка: најпре онај који је ББЦ погрдно описао као "Shower of Scotland" (туширање, пљусак), а на коме се виде девојке које играју рагби за Шкотску. Виде се како стоје на правој провали облака. Стоје у дресовима, не пада им на памет да се склоне, јер треба меч да им почне. И не пада им на памет да ћуте, јер су, попут Роја и Ронија решиле да пркосе забораву. После тих десетак секунди сам вам ставио снимак када је стари, тада 70-годишњи Рони Браун (да, ОНАЈ Рони Браун) позван на један фудбалски меч репрезентације Шкотске, да пред целим стадионом поручи и да "прошлост треба да остане у прошлости". Када чујете његово "Come on!" слободно му се придружите. И, коначно, на крају можете да видите како, на 150. годишњицу првог фудбалског мегдана са Енглеском - цела Шкотска пева и себи и Енглезима нешто. Ал', пева, а да нема ниједног професионалног певача који води певање са центра. Пева цела једна земља из душе, пркосећи чизми и забранама. Да, ту можете да видите како пева и плаче Шкотска, чак и кад њене гајде утихну... ... а пева, просто да све нас подсети на снагу вере, чак и када је чува малишан избачен из музичке школе. Да подсети на силину коју у себи носи искрена подршка, као код истинског пријатеља (чак и кад је старац), ма... пева да подсети колика је важност кућног васпитања (и оног предања с колена на колено) за чување здравог духа једног народа, али пре свега да нас подсети - на свевременост љубави. Јер, ако није вечна, онда и није љубав, зар не? А ако је права, онда и страни краљеви и њихове војске немају шта да траже кад изађете пред њих заједно, као они ономад, оног јуна, века четрнаестог... Видимо се у песми. (Ако заплачете кад и неко са снимка, не брините. Међу својима сте) #FlowerOfScotland
3:30

Не плачем ја баш често, али... Ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која следи је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (шта ћете, можда и за ово постоји "архитектонска кривица", рецимо као она када сам вам писао о велшком језику). Као што знате, већ мало више од две деценије сам спортски новинар и нагледао сам се, стварно, свега и свачега. А и наслушао. Међутим, овог викенда ми је поглед застао на снимку који се изненадно појавио преда мном док сам нешто шпартао интернетом, правећи паузу у истраживању за моју нову историјску књигу. А на снимку од десетак секунди - пљушти киша, права провала облака, ал' упркос томе неке девојке загрљене стоје и певају као да су из средњег века дошле. Е, сад, "проблем" са тим снимком је што га је британски ББЦ на Твитеру, баш када сам ја ту свратио, пустио уз шаљив (ма, заправо, погрдан) коментар (просто се Енглези правили Енглези) иако су на снимку биле спортисткиње, и то са територије коју ББЦ "покрива" јер је јавни сервис те државе. А ја баш имам проблем кад неко исмева друге. Нарочито када је реч о овој теми. Зато вас прича одједном води у нешто о чему бих исто "књигу могао да напишем". Води вас у давни 14. век, у једну нестварну јунску битку. Не, није ово прича о Косовском боју. Али... следи нешто што ће вас, имам благи осећај, ганути као да јесте. Тог јуна 1314. са једне стране бојног поља био је "поносни Едвард" (други), енглески краљ, који је решио да под своју пету стави Шкоте једном за свагда. Повео је баш озбиљну војску на тај задатак. Па, само тешких оклопних коњаника је било преко 2.500 (Шкоти нису имали ниједног јединог таквог коњаника), било је са "поносним" и чак 15 хиљада Енглеза-пешадинаца, и три хиљаде стрелаца са оним великим луковима, каквим није било равних у Европи... А Шкоти? Они су имали четири пута мање војника, малтене све пешадија. Али су имали и једну жељу. Слободу. Сада ћемо да прескочимо и распоред замки припремљених за противничку коњицу, и 2.000 година стару тактику коју је, мртав-ладан, Роберт Брус спремио за надолазеће Енглезе, прексочићемо и нестварну дисциплину шкотских малих "дивизија". Просто, овај део приче ћемо да закључимо речима да су Енглези после (потпуно нетипичног за средњи век) дводневног боја - "подвили реп" као никада пре и вратили се одакле су дошли, не знајући шта их је снашло у тој битки код Бенокберна. Али, тај најтежи пораз који су Енглези у целој свој историји доживели у ратовима против Шкота - почео је да бива затрпаван у шкотском сећању захваљујући енглеској чизми која је у потоњим вековима прилично чврсто стала за врат северних суседа. Заправо, више се о томе малтене и није јавно причало. А кад се нешто прећуткује, онда временом и нестаје... И, ту у причу (баш на овај дан на који, ето, годинама већ волим да пишем неке лепе приче) улази један момак. Звао се Рој Вилијамсон. Као дечкић, син адвоката и пијанисткиње, био је избачен из музичке школе јер се правио да зна да чита ноте, а заправо је фрулу свирао на слух. Али, удаљити неког од оног што воли само зато што се не понаша како то од њега други очекују - не значи да ту љубав престаје. Као што никад није престајала ни његова љубав према родној Шкотској. Једном је, када је порастао ту, у свом а шкотском Единбургу, направио музичку групу (иако је био избачен из музичке школе, права је та његова љубав ка музици била. Права, стварно; Заправо ... вечна. А ако није вечна - онда и није љубав, зар не?). Из те врло мале групе су неки одлазили, други у њу долазили, па су после неколико година само Рој Вилијамсон и његов другар Рони Браун остали. И решили да тако, као дует, наступају, чувајући стари шкотски звук. Шездесетих година 20. века Рој је написао речи песме, а заједно су потом компоновали мелодију. Назив песме био је као што гласи и њен први стих - "Цвет Шкотске". Није то била нека ботаничарска песма, иако говори и о брдима (hills) и великој шкотској долини (Glen), већ је то једна врло кратка прича у свега осам стихова о цвету шкотске младости који је учествовао у битки код Бенокберна шест и по векова пре него што је песма настала. Мелодија није била претенциозна. Нису биле претенциозне ни речи. Просто, тих осам стихова били су одраз духа. Одраз кућног васпитања, које се, као такво, "независно од чизме", преносило с колена на колено. А од британских власти углавном је гурано под тепих. Некад и забрањивано, али углавном су те забране извођене "у белим рукавицама". Отприлике онако као што у Америци спортски тимови не могу да се зову "сијукси", "команчи", "апачи" због перфидног правила "Знате, тиме бисмо увредили домороце". Замислите. Е, тако некако је и деценијама, ма - вековима, сан о шкотској слободи био третиран од стране "чизмаша", али, Рој и његов другар Рони Браун су песму изводили кад год би сели или стали да запевају коју. Рој Вилијамсон је, међутим, већ као 54-годишњак преминуо, и - време је потом пролазило... Недеље, месеци, године, сад већ и деценије. Енглези су се понадали да ће та њихова песма, просто, нестати. Утихнути, као и сећање на оно на шта песма, "Цвет Шкотске", подсећа. Такав је, просто био план: да се искључиво зацари стање навике на потчињеност, а да нестане свест о истинској слободи. И, ту прича постаје прилично занимљива. Шкотска, као што знате, нема химну. Не сме ни да је има, јер је она само део једне веће државе. Ал', има ту једна занимљивост. Вероватно сте приметили да у појединим спортовима постоје и репрезентације земаља које нису независне. Како и зашто постоје? Па, ето, зато што су се те репрезентације надметале у тим спортовима пре остатка планете. Тако сад фудбал и играју Шкотска, Велс, Северна Ирска, иако су они само део веће, британске државе - али, играју јер су као такви, Шкоти, Велшани, Ирци, играли фудбал пре него што је ФИФА, као светска фудбалска организација, настала. Тако је и у рагбију, рецимо. Но, те екипе химну не могу да имају јер, ето... нису из независних држава. У ову причу сад улази - баш онај цвет Шкотске. (Због њега сам опет вежбао да преводим и титлујем вам снимак, да би вам овај дан постао лепши, колико год се Енглези трудили да исмеју нешто величанствено. Чека вас тај снимак испод ових исписаних редова, само причекајте који трен, да видите прво зашто је он важан) Наиме, Шкоти (и остали поменути) имају право да пред своје репрезентативне спортске мечеве интонирају неку "свечану песму", која, ето, није химна - јер химну, јелте, стварно не смеју да имају. И, кад су се Шкоти почешкали по глави, размишљајући шта да одаберу, није им избор пао не неке од чудесних песама које су прославиле гајде (нпр. нема ко не зна мелодију "Scotland the brave", али када је људи чују - не знају многи како се она зове), него је избор пао на ово што следи пред вама. А пред вама је мој скромни рад на монтажи у кућним условима. У питању су три врло, врло кратка, обједињена снимка: најпре онај који је ББЦ погрдно описао као "Shower of Scotland" (туширање, пљусак), а на коме се виде девојке које играју рагби за Шкотску. Виде се како стоје на правој провали облака. Стоје у дресовима, не пада им на памет да се склоне, јер треба меч да им почне. И не пада им на памет да ћуте, јер су, попут Роја и Ронија решиле да пркосе забораву. После тих десетак секунди сам вам ставио снимак када је стари, тада 70-годишњи Рони Браун (да, ОНАЈ Рони Браун) позван на један фудбалски меч репрезентације Шкотске, да пред целим стадионом поручи и да "прошлост треба да остане у прошлости". Када чујете његово "Come on!" слободно му се придружите. И, коначно, на крају можете да видите како, на 150. годишњицу првог фудбалског мегдана са Енглеском - цела Шкотска пева и себи и Енглезима нешто. Ал', пева, а да нема ниједног професионалног певача који води певање са центра. Пева цела једна земља из душе, пркосећи чизми и забранама. Да, ту можете да видите како пева и плаче Шкотска, чак и кад њене гајде утихну... ... а пева, просто да све нас подсети на снагу вере, чак и када је чува малишан избачен из музичке школе. Да подсети на силину коју у себи носи искрена подршка, као код истинског пријатеља (чак и кад је старац), ма... пева да подсети колика је важност кућног васпитања (и оног предања с колена на колено) за чување здравог духа једног народа, али пре свега да нас подсети - на свевременост љубави. Јер, ако није вечна, онда и није љубав, зар не? А ако је права, онда и страни краљеви и њихове војске немају шта да траже кад изађете пред њих заједно, као они ономад, оног јуна, века четрнаестог... Видимо се у песми. (Ако заплачете кад и неко са снимка, не брините. Међу својима сте) #FlowerOfScotland

Дарко Николић

30,890 просмотров • 2 лет назад

У Филмове и серијама у којима је глумила блокадерка Милена Радуловић држава уложила стотине милиона динара! Милена Радуловић која тврди да свако мало одлази на месец дана у иностранство како би одморила од “тираније” Александра Вучића, глумила је искључиво у пројектима које је држава финансирала и то у милионским износима. Држава је за филмове и серије у којима је глумила блокадерка Милена Радуловић издвојила најмање 183 милиона динара! Филмови и серије у којима је глумила Милена Радуловић а које је финансирала држава од новца народа Србије: 1) Једне летње ноћи 2) Прваци света 3) Патуљци са насловних страна 4)Серија Пет 5)Балканска Међа 6)Државни службеник 7)Бележница професора Мишковића 8)Тома 9)Траг дивљачи 10) Беса За ове пројекте држава је издвојила најмање 183.000.000 динара само кроз директне конкурсе Филмског центра Србије (ФЦС), не рачунајући вишемилионска улагања Телекома и РТС-а за које се тачни комерцијални подаци по пројекту често чувају као пословна тајна. Готово све што је зарадила у Србији платила је држава коју пљује. Од народног новца плаћа себи путовања по свету а затим вређа исти тај народ како је крезуб и примитиван.
0:41

У Филмове и серијама у којима је глумила блокадерка Милена Радуловић држава уложила стотине милиона динара! Милена Радуловић која тврди да свако мало одлази на месец дана у иностранство како би одморила од “тираније” Александра Вучића, глумила је искључиво у пројектима које је држава финансирала и то у милионским износима. Држава је за филмове и серије у којима је глумила блокадерка Милена Радуловић издвојила најмање 183 милиона динара! Филмови и серије у којима је глумила Милена Радуловић а које је финансирала држава од новца народа Србије: 1) Једне летње ноћи 2) Прваци света 3) Патуљци са насловних страна 4)Серија Пет 5)Балканска Међа 6)Државни службеник 7)Бележница професора Мишковића 8)Тома 9)Траг дивљачи 10) Беса За ове пројекте држава је издвојила најмање 183.000.000 динара само кроз директне конкурсе Филмског центра Србије (ФЦС), не рачунајући вишемилионска улагања Телекома и РТС-а за које се тачни комерцијални подаци по пројекту често чувају као пословна тајна. Готово све што је зарадила у Србији платила је држава коју пљује. Од народног новца плаћа себи путовања по свету а затим вређа исти тај народ како је крезуб и примитиван.

Госпођица Баљевић

32,252 просмотров • 5 месяцев назад

Трећи неуспјели покушај смјене учиниће нас одлучнијим да градимо помирење, Срби више никада неће бити грађани другог реда "Драги грађани Црне Горе, Покушај да се угаси политика помирења још једном је пропао. Коалиција коју смо изградили прије три године, упркос бројним искушењима, показала се отпорном и стабилном. Захваљујем свим посланицима који су данас изнијели јасан став да не желе да учествују у још једној расправи о мрачној прошлости Црне Горе. Немојте се заваравати. Они који су покушали да ме смијене са функције нису жељели мјесто предсједника Скупштине зато што су хтјели да боље служе грађанима. Нити су ово говорили зато што им је посебно стало до морала. Они су и ову тему, као и приликом претходна два покушаја, злоупотријебили, изврнули, изокренули, како би лаж постала истина, а истина била избрисана. Оно чега се плаше и што покушавају да зауставе јесте све већа интеграција и напредак српске заједнице у Црној Гори и свеобухватно помирење које данас постижемо са свим осталим заједницама. Њима не одговара мир. Они желе да се Црна Гора врати у вријеме константних тензија. Они желе да нас константно држе у рововима. За разлику од дискриминације и запостављања које су Срби трпјели двадесет година под ДПС-ом и Милом Ђукановићем, последње три године биле су најбоље не само за српски народ у Црној Гори, већ за све грађане у Црној Гори. Од Нове године, наши суграђани ће имати знатно веће плате и пензије, имаћемо нова, реална радна мјеста, квалитет живота се побољшава и друштвена кохезија се оснажује. Мило Ђукановић, Данијел Живковић и други на ово гледају као на јерес и ништа их не чини љубоморнијим и љућим него чињеница да више немају апсолутну власт. Они желе Црну Гору само за себе – да контролишу и присвоје њену економију, трговину, царину и да одлучују ко ће добити који посао, коју функцију, који бизнис и који уговор. Замислите шта би се догодило када бисмо ми били избачени, а ДПС се вратио. Врло брзо би покушали да разграде све што смо изградили и да нас врате у оне исте ровове у којима су толико година покушавали да нас држе. Опет би организовани криминал царовао Црном Гором. Али, баш као што прије шест година нису успјели да преузму контролу над Црквом, тако су и данас поново доживјели потпуни неуспјех, злоупотребљавајући осјећања једног народа, тада српског, сада бошњачког. А овај неуспјели покушај само ће нас учинити снажнијим и одлучнијим да радимо више на помирењу и суживоту међу свим заједницама, јер ми градимо европску Црну Гору – земљу слободних, срећних и богатих људи. Неки су ми предложили да се данас радујем и прогласим побједу. Нећу то учинити. Пред нама је још много посла. Тридесет година дискриминације, подјела, нетрпељивости и запостављања не могу се лако преокренути. Процес опоравка захтијева вријеме и труд. У последње три године почели смо да исправљамо ствари тако што смо дио власти и што имамо важно и утицајно мјесто за столом за којим се доносе одлуке. А што се тиче гласања, подсјетио бих све да ћемо ускоро имати редовне изборе и на државном и на локалном нивоу, тако да ће грађани моћи да оцијене свачији учинак и свачији рад. Наша је обавеза да будемо у институцијама, да градимо помирење, да градимо европску будућност и да наставимо да побољшавамо живот Срба, али и свих наших рођака и комшија у Црној Гори. На крају крајева, ово је и наша држава и у њој смо равноправни партнери, баш као и свака друга заједница. Срби више никада неће бити грађани другог реда. Заклињем се да ћу наставити овим путем. Нека Бог чува нашу Црну Гору – земљу слободних, срећних и помирених људи!“
4:52

Трећи неуспјели покушај смјене учиниће нас одлучнијим да градимо помирење, Срби више никада неће бити грађани другог реда "Драги грађани Црне Горе, Покушај да се угаси политика помирења још једном је пропао. Коалиција коју смо изградили прије три године, упркос бројним искушењима, показала се отпорном и стабилном. Захваљујем свим посланицима који су данас изнијели јасан став да не желе да учествују у још једној расправи о мрачној прошлости Црне Горе. Немојте се заваравати. Они који су покушали да ме смијене са функције нису жељели мјесто предсједника Скупштине зато што су хтјели да боље служе грађанима. Нити су ово говорили зато што им је посебно стало до морала. Они су и ову тему, као и приликом претходна два покушаја, злоупотријебили, изврнули, изокренули, како би лаж постала истина, а истина била избрисана. Оно чега се плаше и што покушавају да зауставе јесте све већа интеграција и напредак српске заједнице у Црној Гори и свеобухватно помирење које данас постижемо са свим осталим заједницама. Њима не одговара мир. Они желе да се Црна Гора врати у вријеме константних тензија. Они желе да нас константно држе у рововима. За разлику од дискриминације и запостављања које су Срби трпјели двадесет година под ДПС-ом и Милом Ђукановићем, последње три године биле су најбоље не само за српски народ у Црној Гори, већ за све грађане у Црној Гори. Од Нове године, наши суграђани ће имати знатно веће плате и пензије, имаћемо нова, реална радна мјеста, квалитет живота се побољшава и друштвена кохезија се оснажује. Мило Ђукановић, Данијел Живковић и други на ово гледају као на јерес и ништа их не чини љубоморнијим и љућим него чињеница да више немају апсолутну власт. Они желе Црну Гору само за себе – да контролишу и присвоје њену економију, трговину, царину и да одлучују ко ће добити који посао, коју функцију, који бизнис и који уговор. Замислите шта би се догодило када бисмо ми били избачени, а ДПС се вратио. Врло брзо би покушали да разграде све што смо изградили и да нас врате у оне исте ровове у којима су толико година покушавали да нас држе. Опет би организовани криминал царовао Црном Гором. Али, баш као што прије шест година нису успјели да преузму контролу над Црквом, тако су и данас поново доживјели потпуни неуспјех, злоупотребљавајући осјећања једног народа, тада српског, сада бошњачког. А овај неуспјели покушај само ће нас учинити снажнијим и одлучнијим да радимо више на помирењу и суживоту међу свим заједницама, јер ми градимо европску Црну Гору – земљу слободних, срећних и богатих људи. Неки су ми предложили да се данас радујем и прогласим побједу. Нећу то учинити. Пред нама је још много посла. Тридесет година дискриминације, подјела, нетрпељивости и запостављања не могу се лако преокренути. Процес опоравка захтијева вријеме и труд. У последње три године почели смо да исправљамо ствари тако што смо дио власти и што имамо важно и утицајно мјесто за столом за којим се доносе одлуке. А што се тиче гласања, подсјетио бих све да ћемо ускоро имати редовне изборе и на државном и на локалном нивоу, тако да ће грађани моћи да оцијене свачији учинак и свачији рад. Наша је обавеза да будемо у институцијама, да градимо помирење, да градимо европску будућност и да наставимо да побољшавамо живот Срба, али и свих наших рођака и комшија у Црној Гори. На крају крајева, ово је и наша држава и у њој смо равноправни партнери, баш као и свака друга заједница. Срби више никада неће бити грађани другог реда. Заклињем се да ћу наставити овим путем. Нека Бог чува нашу Црну Гору – земљу слободних, срећних и помирених људи!“

Андрија Мандић

43,651 просмотров • 11 дней назад

Стотине хиљада људи синоћ на улицама Београда. Нема полиције на свету која то може да контролише, а све је прошло у савршеном реду. Ниједан полупан прозор. Сво насиље је долазило из Пионирског парка од људи у црним капуљачама који су бацали петарде и каменице и полупали чак и тракторе. Све најаве власти се показују као обмана и пропао план. Све улице су биле препуне цело поподне и вече. Све српске заставе. Ниједна мајданска. Протести никакве везе немају са ЕУ обојеним револуцијама, а власт се баш упиње да их прикаже као такве. Да Србија има опозицију, студентске захтеве који нису политички и огромну енергију народа коју су покренули, би пратили разумни, рацоионални, политички захтеви, а не покушаји да се студентима преотму протести, димне бомбе у скупштини и трагикомични захтеви за прелазном владом. Тако мали Ђокица очекује да им власт преда власт и сама оде. А шта су паметни политички захтев? Студенти су показали. Захтеви морају бити такви да и велики број гласача власти каже да су захтеви добри. Јер све је не бирачком телу, народу. Бирачи, народ, грађани Србије, су једини суверен. Захтевима морате привући суверена да их привати. Студенти то знају. Да студенти не носе српске заставе, певају српске песме, не показују родољубље, солидарност, не подносе жртву и не обилазе Србију пешке, суверен их не би прихватио. Потези које вуче власт су катастрофални. То почиње да смета и бирачима власти. Што дуже трају протести студената, и што више власт буде лагала, подметала и обмањивала суверена да би се извукла, то ће им подршка бити све мања. Можеш да лажеш неке људе све време, можеш и све људе неко време, али не можеш све људе, све време. Власт је очигледно изгубила легитимитет код суверена. Оно што још има је легалитет (изабрана је на изборима), има стабилну скупштинску већину и подрку у бирачком телу већу од подршке било које друге опозиционе странке, али више не и већинску. Та подршка власти је све мања. Студенти су је начели и она се осипа. Сваку владу бира скупштинска већина. Нема владе без ње. Свуда у свету, док год постоји стабилна скупштинска већина, не постоје прелазне владе. Јер сваку владу мора да изабере скупштинска већина. Када падне влада и нестане скупштинска већина, нова се окупља око договорног прављења прелазне владе да би се уређено дошло до избора. Очекивати од власти са стабилном скупштинском већином да изгласа нечију прелазну владу је неозбиљно. Једини излаз из кризе су избори на свим нивоима. То није и не треба да буде студентски захтев, то треба да буде захтев опозиције. Зна се шта студенти траже и то ће тражити од сваке владе. То мора да буде затев опозиције. Пре избора, морају да се договори чишћење бирачког списка и медијска заступљеност и озбиљна опозиција би већ имала те конкретне захтеве спремне. Чак и без тога, власт је толико изгубила подршку да више не може ни да накраде и купи гласове за победу. ДЈБ има конкретне захтеве за бирачки списак и поштену медијски заступљеност већ годинама, само свим медијима је очигледно приоритет да промовишу лаж да се власт не може победити на изборима јер краду. Да бије било бојкота избора у Београду 2020. и 2024. власт би, и поред крађе, изгубила Београд још пре 5 година. А о београдским општинама да и не говорим. Исто тако и Ниш. Да није било бојкота референдума за промену Устава, власт би изгубила и тај референдум. Замислите када би сви људи са ове слике и сва младост Србије изашла на изборе. Који би то празник за Србију био и каква би то промена била.
1:02

Стотине хиљада људи синоћ на улицама Београда. Нема полиције на свету која то може да контролише, а све је прошло у савршеном реду. Ниједан полупан прозор. Сво насиље је долазило из Пионирског парка од људи у црним капуљачама који су бацали петарде и каменице и полупали чак и тракторе. Све најаве власти се показују као обмана и пропао план. Све улице су биле препуне цело поподне и вече. Све српске заставе. Ниједна мајданска. Протести никакве везе немају са ЕУ обојеним револуцијама, а власт се баш упиње да их прикаже као такве. Да Србија има опозицију, студентске захтеве који нису политички и огромну енергију народа коју су покренули, би пратили разумни, рацоионални, политички захтеви, а не покушаји да се студентима преотму протести, димне бомбе у скупштини и трагикомични захтеви за прелазном владом. Тако мали Ђокица очекује да им власт преда власт и сама оде. А шта су паметни политички захтев? Студенти су показали. Захтеви морају бити такви да и велики број гласача власти каже да су захтеви добри. Јер све је не бирачком телу, народу. Бирачи, народ, грађани Србије, су једини суверен. Захтевима морате привући суверена да их привати. Студенти то знају. Да студенти не носе српске заставе, певају српске песме, не показују родољубље, солидарност, не подносе жртву и не обилазе Србију пешке, суверен их не би прихватио. Потези које вуче власт су катастрофални. То почиње да смета и бирачима власти. Што дуже трају протести студената, и што више власт буде лагала, подметала и обмањивала суверена да би се извукла, то ће им подршка бити све мања. Можеш да лажеш неке људе све време, можеш и све људе неко време, али не можеш све људе, све време. Власт је очигледно изгубила легитимитет код суверена. Оно што још има је легалитет (изабрана је на изборима), има стабилну скупштинску већину и подрку у бирачком телу већу од подршке било које друге опозиционе странке, али више не и већинску. Та подршка власти је све мања. Студенти су је начели и она се осипа. Сваку владу бира скупштинска већина. Нема владе без ње. Свуда у свету, док год постоји стабилна скупштинска већина, не постоје прелазне владе. Јер сваку владу мора да изабере скупштинска већина. Када падне влада и нестане скупштинска већина, нова се окупља око договорног прављења прелазне владе да би се уређено дошло до избора. Очекивати од власти са стабилном скупштинском већином да изгласа нечију прелазну владу је неозбиљно. Једини излаз из кризе су избори на свим нивоима. То није и не треба да буде студентски захтев, то треба да буде захтев опозиције. Зна се шта студенти траже и то ће тражити од сваке владе. То мора да буде затев опозиције. Пре избора, морају да се договори чишћење бирачког списка и медијска заступљеност и озбиљна опозиција би већ имала те конкретне захтеве спремне. Чак и без тога, власт је толико изгубила подршку да више не може ни да накраде и купи гласове за победу. ДЈБ има конкретне захтеве за бирачки списак и поштену медијски заступљеност већ годинама, само свим медијима је очигледно приоритет да промовишу лаж да се власт не може победити на изборима јер краду. Да бије било бојкота избора у Београду 2020. и 2024. власт би, и поред крађе, изгубила Београд још пре 5 година. А о београдским општинама да и не говорим. Исто тако и Ниш. Да није било бојкота референдума за промену Устава, власт би изгубила и тај референдум. Замислите када би сви људи са ове слике и сва младост Србије изашла на изборе. Који би то празник за Србију био и каква би то промена била.

Saša Radulović

28,648 просмотров • 1 год назад

Гламочко немо коло — србска Морзеова азбука ка Богу Гламочко немо (глуво) коло јединствено је у свету по томе што нема никакву инструменталну нити вокалну пратњу. Свирача нема. Текст се не пева док траје онај кључни део. У Гламочком немом колу сваки покрет, правац кретања, па чак и положај тела играча носе дубоку, прастару симболику која превазилази пусту забаву и заправо представља живу космолошку драму. У србској традицији, тишина није празнина — тишина је простор када говори Бог. Ударац петом о земљу је дуги, тешки знак (оно што је „црта“ у Морезовом коду) . Ситни кораци и звекет накита су брзи, краткотрајни знаци („тачка“). Тајац и прекид је пауза која раздваја поруке или речи. Ако се посматра структура ударца у Гламочком колу, она није произвољна. Играчи хватају ритмички образац који се понавља у тачним интервалима. У древним временима, пре појаве писма какав данас познајемо, ритам је био писмо, порука. Играчи су у једноме тренутку лицем окренути унутра, а у следећем окрећу леђа. Када су сви окренути ка унутрашњости, круг је затворен. Играчи се гледају, прате ритам и заједно ударају у земљу. То је симбол саборности, заједништва и посвећености унутрашњем завету заједнице. Овде је центар тачка молитве — заједнички олтар. Када коло направи заокрет па су играчи леђима ка центру, а лицем ка спољашњем свету, створена је тврђава. То је живо србско заштитно бедем-коло. Они чувају свој центар (огњиште, светињу, кућу) тако што су лицем сврстани ка свим спољним претњама и непријатељима. Измена „лице-леђа“ представља вечиту смену рата и мира, одбране и сабирања. Заједница мора да гледа унутра да би се духовно нахранила, а мора да се окрене ка споља да би се одбранила. У србској предхришћанској и ранохришћанској традицији, Земља није само мртва материја, већ Жива Мајка — креација Божија. Када играчи у Гламочком колу сложно, физичком снагом десетина људи, ударају петама о камен и земљу, они шаљу сеизмички сигнал. Ударац иде надоле (ка земљи), али одјек и вибрација кроз кости играча и камени простор Динаре одлазе нагоре — ка Небу. Женски накит (тешки сребрни новац) и мушке токе на грудима током скакања производе посебан, метални звук високог фреквентног опсега. То ствара двоструку фреквенцију: ниски тупи ударац пете о земљу (земља) и високи звон сребра (небо). То је савршена хармонија два звучна кода. Зашто се коло игра у затвореном кругу? У србској староверној традицији, круг је симбол Сунца, Вечности и Бога (Коло = Сунце, одатле и речи коледо, коловрат). Круг који се скупља и шири, спирала која се увија ка праизвору и развија ка вечности, као и играчи који час чувају свој центар, а час бране своје границе — сви они заједно чини необорив доказ да је ово коло много више од народног плеса. То је обредна хроника у којој је читав поглед на свет и космос преточен у физички покрет. Музика је одбачена да би остала чиста, сува истина — завет урезан у камен кроз корак. Гламочко немо коло јесте звучно-ритмички систем комуникације (претеча онога што данас зовемо Морзеовим кодом). То није била обична забава за народ, већ обредна шифра — порука, молитва, кодирана реч упућена Творцу.
4:47

Гламочко немо коло — србска Морзеова азбука ка Богу Гламочко немо (глуво) коло јединствено је у свету по томе што нема никакву инструменталну нити вокалну пратњу. Свирача нема. Текст се не пева док траје онај кључни део. У Гламочком немом колу сваки покрет, правац кретања, па чак и положај тела играча носе дубоку, прастару симболику која превазилази пусту забаву и заправо представља живу космолошку драму. У србској традицији, тишина није празнина — тишина је простор када говори Бог. Ударац петом о земљу је дуги, тешки знак (оно што је „црта“ у Морезовом коду) . Ситни кораци и звекет накита су брзи, краткотрајни знаци („тачка“). Тајац и прекид је пауза која раздваја поруке или речи. Ако се посматра структура ударца у Гламочком колу, она није произвољна. Играчи хватају ритмички образац који се понавља у тачним интервалима. У древним временима, пре појаве писма какав данас познајемо, ритам је био писмо, порука. Играчи су у једноме тренутку лицем окренути унутра, а у следећем окрећу леђа. Када су сви окренути ка унутрашњости, круг је затворен. Играчи се гледају, прате ритам и заједно ударају у земљу. То је симбол саборности, заједништва и посвећености унутрашњем завету заједнице. Овде је центар тачка молитве — заједнички олтар. Када коло направи заокрет па су играчи леђима ка центру, а лицем ка спољашњем свету, створена је тврђава. То је живо србско заштитно бедем-коло. Они чувају свој центар (огњиште, светињу, кућу) тако што су лицем сврстани ка свим спољним претњама и непријатељима. Измена „лице-леђа“ представља вечиту смену рата и мира, одбране и сабирања. Заједница мора да гледа унутра да би се духовно нахранила, а мора да се окрене ка споља да би се одбранила. У србској предхришћанској и ранохришћанској традицији, Земља није само мртва материја, већ Жива Мајка — креација Божија. Када играчи у Гламочком колу сложно, физичком снагом десетина људи, ударају петама о камен и земљу, они шаљу сеизмички сигнал. Ударац иде надоле (ка земљи), али одјек и вибрација кроз кости играча и камени простор Динаре одлазе нагоре — ка Небу. Женски накит (тешки сребрни новац) и мушке токе на грудима током скакања производе посебан, метални звук високог фреквентног опсега. То ствара двоструку фреквенцију: ниски тупи ударац пете о земљу (земља) и високи звон сребра (небо). То је савршена хармонија два звучна кода. Зашто се коло игра у затвореном кругу? У србској староверној традицији, круг је симбол Сунца, Вечности и Бога (Коло = Сунце, одатле и речи коледо, коловрат). Круг који се скупља и шири, спирала која се увија ка праизвору и развија ка вечности, као и играчи који час чувају свој центар, а час бране своје границе — сви они заједно чини необорив доказ да је ово коло много више од народног плеса. То је обредна хроника у којој је читав поглед на свет и космос преточен у физички покрет. Музика је одбачена да би остала чиста, сува истина — завет урезан у камен кроз корак. Гламочко немо коло јесте звучно-ритмички систем комуникације (претеча онога што данас зовемо Морзеовим кодом). То није била обична забава за народ, већ обредна шифра — порука, молитва, кодирана реч упућена Творцу.

Стрелац 🎯

14,760 просмотров • 10 дней назад

Прво, Спајићу и остали, не постоје „косовски Срби“, као што не постоје ни „црногорски Срби“. Постоје само Срби. Да ишта знате о српском народу не бисте такве глупости ни говорили. Своју љубав према Русији показали сте тако што сте Русима прво узели паре, онда им увели све пакете санкција, а на крају и визе, па вам је најпаметније да о Русији и односима Србије са Русијом ћутите. Не бави се Вучић вама, него се ви из дана у дан бавите Вучићем. Не прође вам дан без Вучића у изјавама, интервјуима и саопштењима, а онда покушавате да представите како он тобоже тражи сукоб са вама. Једини разлог зашто се толико бавите Вучићем јесте да сакријете колико сте бедни и снисходљиви према Хрватима и свима осталима. Колико вас понижавају и газе, док ви пред њима пузите и увијате се као кишне глисте, па онда на Вучићу покушавате да покажете некакву снагу и кичму коју пред другима немате. Али шта год радила да докаже супротно, кишна глиста кичму нема, нити ће је имати. О издаји вам је тек најбоље да не говорите, ако имало памети имате, кад сте се већ части и морала ослободили. Издали сте литије. Издали сте Србе који су вас подржавали и којима не дате ни језик ни заставу. Издали сте Српску православну цркву. Издали сте Јакова Милатовића. Издали сте и сопствено српство, ако га је икада и било, оног тренутка када сте се одрекли држављанства Србије да бисте се дочепали фотеље у Подгорици. На крају сте издали и достојанство Црне Горе коју водите. Јер вам народ у Црној Гори није дао подршку да Мила Ђукановића љубите у руку, а Пленковића и Милановића од главе до пете, највише се задржавајући у јужном делу леђа. Је ли Александар Вучић послао делегацију да са усташама прославља „Олују“ или сте то урадили ви? Је ли Александар Вучић признао лажну државу Косово и са Аљбином Куртијем успостављао „добросуседске односе“ или то радите ви? Је ли Вучић тај који се одриче сопственог држављанства због фотеље или сте то урадили ви? И после свега тога ви сте нашли да другима држите лекције о издаји? А то што сте нашли своје изданке у Београду који ће да вам правдају ваше издаје причама о некаквом „полицентричном српству“ је посебна прича. Такве теорије можда можете да наручите, поручите и платите својим гласноговорницима по Београду да их измишљају и шире како би вам обезбедили идеолошко покриће за оно што радите. Али то што сте нашли некога да вам правда поступке не значи ни да сте у праву, ни да смо ми слепи и не видимо шта радите. Знамо и ко сте и шта сте. Знамо шта сте обећавали, знамо захваљујући коме сте дошли ту где сте данас и видимо шта радите сада. Зато, када следећи пут пожелите да говорите о Вучићу, Србији, Србима и издаји, најпре се погледајте у огледало, ако за то уопште имате храбрости.
0:40

Прво, Спајићу и остали, не постоје „косовски Срби“, као што не постоје ни „црногорски Срби“. Постоје само Срби. Да ишта знате о српском народу не бисте такве глупости ни говорили. Своју љубав према Русији показали сте тако што сте Русима прво узели паре, онда им увели све пакете санкција, а на крају и визе, па вам је најпаметније да о Русији и односима Србије са Русијом ћутите. Не бави се Вучић вама, него се ви из дана у дан бавите Вучићем. Не прође вам дан без Вучића у изјавама, интервјуима и саопштењима, а онда покушавате да представите како он тобоже тражи сукоб са вама. Једини разлог зашто се толико бавите Вучићем јесте да сакријете колико сте бедни и снисходљиви према Хрватима и свима осталима. Колико вас понижавају и газе, док ви пред њима пузите и увијате се као кишне глисте, па онда на Вучићу покушавате да покажете некакву снагу и кичму коју пред другима немате. Али шта год радила да докаже супротно, кишна глиста кичму нема, нити ће је имати. О издаји вам је тек најбоље да не говорите, ако имало памети имате, кад сте се већ части и морала ослободили. Издали сте литије. Издали сте Србе који су вас подржавали и којима не дате ни језик ни заставу. Издали сте Српску православну цркву. Издали сте Јакова Милатовића. Издали сте и сопствено српство, ако га је икада и било, оног тренутка када сте се одрекли држављанства Србије да бисте се дочепали фотеље у Подгорици. На крају сте издали и достојанство Црне Горе коју водите. Јер вам народ у Црној Гори није дао подршку да Мила Ђукановића љубите у руку, а Пленковића и Милановића од главе до пете, највише се задржавајући у јужном делу леђа. Је ли Александар Вучић послао делегацију да са усташама прославља „Олују“ или сте то урадили ви? Је ли Александар Вучић признао лажну државу Косово и са Аљбином Куртијем успостављао „добросуседске односе“ или то радите ви? Је ли Вучић тај који се одриче сопственог држављанства због фотеље или сте то урадили ви? И после свега тога ви сте нашли да другима држите лекције о издаји? А то што сте нашли своје изданке у Београду који ће да вам правдају ваше издаје причама о некаквом „полицентричном српству“ је посебна прича. Такве теорије можда можете да наручите, поручите и платите својим гласноговорницима по Београду да их измишљају и шире како би вам обезбедили идеолошко покриће за оно што радите. Али то што сте нашли некога да вам правда поступке не значи ни да сте у праву, ни да смо ми слепи и не видимо шта радите. Знамо и ко сте и шта сте. Знамо шта сте обећавали, знамо захваљујући коме сте дошли ту где сте данас и видимо шта радите сада. Зато, када следећи пут пожелите да говорите о Вучићу, Србији, Србима и издаји, најпре се погледајте у огледало, ако за то уопште имате храбрости.

Миленко Јованов

12,816 просмотров • 1 месяц назад

Пшеничников: Тренутак истине током Зеленског посете Београду: званично је објављено отварање заједничког погона за производњу јуришних дронова у Србији са Украјином. Тренутак истине је коначно стигао. Српски председник Вучић и његов гост, украјински гад, открили су своју тајну. Вучић је признао да су током званичне посете Зеленског Београду, он и Зеленски постигли договор о отварању заједничког погона за производњу јуришних дронова у Србији. Вучић је рекао да Србија већ има заједнички погон за производњу дронова са Израелом на својој територији. А Украјина, тврдио је, такође има велико искуство у овој области. Вучић је најавио да ће заједнички погон за производњу јуришних дронова са Украјином бити отворен у Србији између 15. и 20. септембра ове године. Нема потребе објашњавати коме и у које сврхе ће се ови дронови из Србије испоручивати. Данас цела Европа ради за Украјину, снабдевајући је јуришним дроновима. У ствари, Запад нема задатак да успостави производни погон у Украјини који би могао бити уништен једним ракетним ударом. Циљ је да се производња дронова распореди по целој Европи и тиме обезбеде ове фабрике. Сада је и Србија у тој акцији. Председник Вучић заслужује честитке: отворено се придружио редовима оних који ће снабдевати Кијев оружјем, тачније борбеним дроновима, који ће летети у Русију. Сви Вучићеви претходни изговори о томе да га није брига где се испоручује извоз српског оружја више не важе. Вучић се отворено придружио редовима непријатеља Русије и, по наређењу Вашингтона и Брисела, покушава да одвоји Србију и њен народ од Русије, претварајући своју земљу и Србе у наше непријатеље. Сада, у веома вероватном рату који САД и Европа спремају против Русије, руске ракете ће циљати не само војне фабрике у Западној Европи, већ и оне у Србији. Ово је главни резултат Зеленске посете Београду. То је кулминација циничних и издајничких политика председника Вучића, који је, да би одржао сопствену моћ и подршку САД и Европе, спреман да братски српски народ претвори у непријатеље Руса.
0:23

Пшеничников: Тренутак истине током Зеленског посете Београду: званично је објављено отварање заједничког погона за производњу јуришних дронова у Србији са Украјином. Тренутак истине је коначно стигао. Српски председник Вучић и његов гост, украјински гад, открили су своју тајну. Вучић је признао да су током званичне посете Зеленског Београду, он и Зеленски постигли договор о отварању заједничког погона за производњу јуришних дронова у Србији. Вучић је рекао да Србија већ има заједнички погон за производњу дронова са Израелом на својој територији. А Украјина, тврдио је, такође има велико искуство у овој области. Вучић је најавио да ће заједнички погон за производњу јуришних дронова са Украјином бити отворен у Србији између 15. и 20. септембра ове године. Нема потребе објашњавати коме и у које сврхе ће се ови дронови из Србије испоручивати. Данас цела Европа ради за Украјину, снабдевајући је јуришним дроновима. У ствари, Запад нема задатак да успостави производни погон у Украјини који би могао бити уништен једним ракетним ударом. Циљ је да се производња дронова распореди по целој Европи и тиме обезбеде ове фабрике. Сада је и Србија у тој акцији. Председник Вучић заслужује честитке: отворено се придружио редовима оних који ће снабдевати Кијев оружјем, тачније борбеним дроновима, који ће летети у Русију. Сви Вучићеви претходни изговори о томе да га није брига где се испоручује извоз српског оружја више не важе. Вучић се отворено придружио редовима непријатеља Русије и, по наређењу Вашингтона и Брисела, покушава да одвоји Србију и њен народ од Русије, претварајући своју земљу и Србе у наше непријатеље. Сада, у веома вероватном рату који САД и Европа спремају против Русије, руске ракете ће циљати не само војне фабрике у Западној Европи, већ и оне у Србији. Ово је главни резултат Зеленске посете Београду. То је кулминација циничних и издајничких политика председника Вучића, који је, да би одржао сопствену моћ и подршку САД и Европе, спреман да братски српски народ претвори у непријатеље Руса.

Косово је ❤️ Србије! 🇷🇸❤️🇷🇺

12,884 просмотров • 1 месяц назад

У ЗЕМЉИ ЕКОНОМСКОГ ТИГРА, ПРИЧА КОЈА КИДА ДУШУ... Тамара Мисирлић: "Сваког дана бака Борка стоји на улици и продаје оно што је сама узгајила у својој башти. Понесе мало лука, понесе шта има... и стоји ту сатима. Стоји ту са једним јединим циљем, да скупи новац да подигне споменик својој ћерки. Кад ми је то рекла, гледала ме је право у очи и изговорила реченицу коју никада нећу заборавити: ,,Ја не могу да умрем док јој не подигнем споменик. Не могу да оставим моју ћерку без споменика." Док сам је слушала, толико ме је нешто стегло у грудима. Толико бола, толико љубави и толико достојанства у једној жени која сваког дана стоји на улици и продаје своје поврће. Рекла ми је да некад заради 180 динара, некад 500, некад 600, некад 1000 ако је добар дан. И тако, мало по мало, скупља новац, а уз то брине и о болесној сестри. Из џепа је извадила један папирић. На њему је нацртан споменик, написане димензије и број телефона човека који их ради. Тај папир носи са собом као нешто највредније што има, то је њен циљ, њена мисија, њена последња жеља. У једном тренутку више нисам могла да слушам, а да ништа не кажем. Рекла сам јој: ,,Бако, ми ћемо подићи споменик.“ А она се одмах постидела, онако како то умеју само стари, поштени људи. Почела је да пита: „А како ћу ја то да вратим? Како ћу да се одужим, сине?" Рекла сам јој да ми само да мало лука из своје баште, за салату. И ништа више. Али истина је да сам тог дана ја од ње добила много више од тог лука. Добила сам лекцију шта је мајчинска љубав. Љубав која не престаје ни када живот прође, ни када године притисну, ни када човек остане сам. Љубав због које једна мајка сваког дана стоји на улици, продаје оно што има, и понавља само једну реченицу: ,,Не могу да умрем док моја ћерка не добије споменик." 🇷🇸 СРПСКИ ГЛАСНИК
1:32

У ЗЕМЉИ ЕКОНОМСКОГ ТИГРА, ПРИЧА КОЈА КИДА ДУШУ... Тамара Мисирлић: "Сваког дана бака Борка стоји на улици и продаје оно што је сама узгајила у својој башти. Понесе мало лука, понесе шта има... и стоји ту сатима. Стоји ту са једним јединим циљем, да скупи новац да подигне споменик својој ћерки. Кад ми је то рекла, гледала ме је право у очи и изговорила реченицу коју никада нећу заборавити: ,,Ја не могу да умрем док јој не подигнем споменик. Не могу да оставим моју ћерку без споменика." Док сам је слушала, толико ме је нешто стегло у грудима. Толико бола, толико љубави и толико достојанства у једној жени која сваког дана стоји на улици и продаје своје поврће. Рекла ми је да некад заради 180 динара, некад 500, некад 600, некад 1000 ако је добар дан. И тако, мало по мало, скупља новац, а уз то брине и о болесној сестри. Из џепа је извадила један папирић. На њему је нацртан споменик, написане димензије и број телефона човека који их ради. Тај папир носи са собом као нешто највредније што има, то је њен циљ, њена мисија, њена последња жеља. У једном тренутку више нисам могла да слушам, а да ништа не кажем. Рекла сам јој: ,,Бако, ми ћемо подићи споменик.“ А она се одмах постидела, онако како то умеју само стари, поштени људи. Почела је да пита: „А како ћу ја то да вратим? Како ћу да се одужим, сине?" Рекла сам јој да ми само да мало лука из своје баште, за салату. И ништа више. Али истина је да сам тог дана ја од ње добила много више од тог лука. Добила сам лекцију шта је мајчинска љубав. Љубав која не престаје ни када живот прође, ни када године притисну, ни када човек остане сам. Љубав због које једна мајка сваког дана стоји на улици, продаје оно што има, и понавља само једну реченицу: ,,Не могу да умрем док моја ћерка не добије споменик." 🇷🇸 СРПСКИ ГЛАСНИК

Инжењер 🇷🇸

10,980 просмотров • 7 месяцев назад

Господине Dragan Djilas, будите уверени да ћу наставити да причам о Ваших 619 милиона евра, које не само да сте сами пријавили, већ сте и неколико пута јавно то поновили и рекли да се поносите тиме. Тиме сте додатно увредили све људе у Србији који су, ваљда, глупи, па нису могли да зараде 619 милиона евра за 10 година ваше владавине. Још једном – ви сте за 10 година власти, док је око 500 хиљада људи остало без посла, сами пријавили да сте „зарадили“ 619 МИЛИОНА ЕВРА, или 2.164.336 просечних плата (у ваше време) медицинске сестре у Србији. Човече, 180 хиљада година треба да живи и све време ради једна медицинска сестра да би зарадила оно што сте Ви украли за само 10 година! Дакле, порекло новца који сте сами пријавили – знамо. Тај новац директно води порекло из џепова свих грађана Србије. Прикупили сте га преко пореза и ставили у ваш џеп. Нисте одговарали захваљујући „реформи судства“ из 2009. године када сте око 1.000 људи из правосуђа отерали на улицу, а све тужиоце и судије постављали по партијском кључу и то у општинским одборима странке познате као „жуто предузеће“. Што се насиља у породици тиче, у прилогу је службена белешка од 7. децембра 2014. године, а тиче се бруталног насиља над Ивом Ђилас. Или сам и то измислила? Да ли сте, господине Ђилас, тукли ову жену, а онда и њеног оца и да ли сте јој, као што је сама пријавила, претили речима „Одрубићу ти главу“? Да ли се и тиме поносите, као што се поносите, како сте сами рекли, тиме што сте „зарадили“ 619 милиона евра за 10 година власти? Још једном – да, наставићу да причам о овоме, јер Србија ово никада не сме да заборави.
1:19

Господине Dragan Djilas, будите уверени да ћу наставити да причам о Ваших 619 милиона евра, које не само да сте сами пријавили, већ сте и неколико пута јавно то поновили и рекли да се поносите тиме. Тиме сте додатно увредили све људе у Србији који су, ваљда, глупи, па нису могли да зараде 619 милиона евра за 10 година ваше владавине. Још једном – ви сте за 10 година власти, док је око 500 хиљада људи остало без посла, сами пријавили да сте „зарадили“ 619 МИЛИОНА ЕВРА, или 2.164.336 просечних плата (у ваше време) медицинске сестре у Србији. Човече, 180 хиљада година треба да живи и све време ради једна медицинска сестра да би зарадила оно што сте Ви украли за само 10 година! Дакле, порекло новца који сте сами пријавили – знамо. Тај новац директно води порекло из џепова свих грађана Србије. Прикупили сте га преко пореза и ставили у ваш џеп. Нисте одговарали захваљујући „реформи судства“ из 2009. године када сте око 1.000 људи из правосуђа отерали на улицу, а све тужиоце и судије постављали по партијском кључу и то у општинским одборима странке познате као „жуто предузеће“. Што се насиља у породици тиче, у прилогу је службена белешка од 7. децембра 2014. године, а тиче се бруталног насиља над Ивом Ђилас. Или сам и то измислила? Да ли сте, господине Ђилас, тукли ову жену, а онда и њеног оца и да ли сте јој, као што је сама пријавила, претили речима „Одрубићу ти главу“? Да ли се и тиме поносите, као што се поносите, како сте сами рекли, тиме што сте „зарадили“ 619 милиона евра за 10 година власти? Још једном – да, наставићу да причам о овоме, јер Србија ово никада не сме да заборави.

Ana Brnabic

113,573 просмотров • 1 год назад

#AndrijaMandic: Срби у Црној Гори више никада неће бити грађани другог реда; Наш глас ће се чути и одлучивати! Изузетна ми је част и задовољство што као предсједник Нове српске демократије, парламентарне странке која се поноси својим српским именом, имам привилегију да вам се обратим на великом, и видим величанственом сабрању, каква је Скупштина ваше странке. Желим да ово обраћање буде један од симбола снажне сарадње српског народа и његових политичких представника коју не може спријечити нико, јер ми припадамо истој култури, истој Цркви и нацији. Ми смо један живи организам који је изложен многобројним, често недобронамјерним и супротстављеним утицајима на различитим дјеловима нашег националног тијела. Као што сам прије неколико ноћи приликом отварања изложбе коју је приред ила Скупштина Црне Горе саопштио многобројним високим званицама – мој посао није да тражим непријатеља, већ пријатеља, и да вјерујем да је сваки човјек и сваки народ јачи ако увећава број пријатеља, а смањује број непријатеља. И управо због тога, драги моји пријатељи, одлучио сам да са посебном толеранцијом и разумијевањем кренем у промовисање и снажење подршке за оне идеје које су виталне за живот, развој и напредак нашег српског народа у Црној Гори, а посебно наше младости. У коначном, то је и мој посао и моја национална дужност, и моја одговорност, јер многи и данас желе да српски народ у Црној Гори врате у положај грађана другог реда, а неки прижељкују да нас опет потчине управи Мила Ђукановића и његовог ДПС-а. Ми смо демократски изабрани од народа, нашег српског народа и грађана Црне Горе – да заступамо и бранимо њихове интересе. Не да се повлачимо, него да учествујемо у доношењу одлука које директно утичу на њихове животе. Не треба ни мени ни Србима власт да би били у фотељама, него да се боље и утицајније чује српски глас, да се поштује њихова ријеч, да се испуне њихови оправдани захтјеви. Слободно могу да кажем: по први пут од завршетка Другог свјетског рата Срби су дио власти у Црној Гори, и то демократске и проевропске власти, уважени од других, посвећени помирењу и мирном животу, као и напретку свих, без било каквих искључивости, без болних подјела и сталног враћања назад. Чврсто вјерујем да је таква политика помирења исправна – и да може бити љековита и за читав наш бурни, страдални регион. Наравно, много је још питања која српски народ у Црној Гори треба да отвори и у договору са другим својим већинским савезницима ријеши. То је лакше и изводљивије остварити вољом већине него као изгурана мањина чекати милост од било кога. Зато ми имамо стрпљења, снаге и воље да не одустанемо, да се боримо за наше националне интересе доследно и умно, споразумно и помирујуће – у име свих Срба и грађана у Црној Гори. Сами – имамо срце и вољу, али немамо и број да би одлучивали без других. Зато у другима тражимо савезника, партнера, пријатеља и не копамо ровове неповјерења и сумње који нас удаљавају и лишавају снаге и моћи. Црна Гора данас увози нову радну снагу, јер је стопа незапослености сведена на историјски минимум, а у последњих пет година запослено је више од сто хиљада људи. Већина њих су наши сународници, који су деценијама били тешко дискриминисани, а посебно по питању највећег животног проблема – сталног запослења и уредне плате. Просјечне плате и пензије повећанe су више него дупло у односу на 2020. годину, и то је, између осталог, резултат управо учешћа српских представника у власти. Данас наш српски народ у Црној Гори не мора да брине за своју егзистенцију, и то је резултат његове борбе и упорности. Наши кадрови који данас врше власт, министри, предсједници општина, директори, секретари, новозапослени чиновници и радници властитим квалитетима високо надмашују некадашње функционере старог режима. Нема корупције, нема крађе, нема селективности у одлучној борби против организованог криминала – плате и пензије расту и боље се живи. Да кажем и ово! Мој лични однос према судбини српског народа показао сам сваки пут када су наш народ и наша заједничка држава били угрожени. Одазвао сам се као резервни официр позиву државе 1991, учествовао сам у одбрани СР Југославије 1999, био сам као политичар и најмлађи лидер блока за одбрану заједничке државе 2006. године. Не црвени ми се лице ни пред једним другим Србином патриотом и свакога могу погледати у очи и то желим да кажем баш овдје у Бањалуци, јер ви сте, поред наше браће с Косова и Метохије, највише пропатили и страдали у последњим ратовима који су нашем народу наметнути. Свашта је наш народ преживио, издржао и опстао. Није посустао када му је било најтеже, а зашто би данас у времену слободе када на сваком кораку пулсира његова снага! Политичари су дужни да трпе више него они које представљају. По срамоти и подлости напада на наш народ, не само од стране Ђукановића, него и неких наших сународника, издвојио бих лажни државни удар из 2016. године и судски процес који је трајао донедавно, када смо правоснажно ослобођени мој колега Милан Кнежевић, Михаило Чађеновић и моја маленкост из Црне Горе, осам држављана Србије и двојица држављана Русије. Тим суђењем, а потом и тешким насиљем над Српском православном црквом и покушајем њеног прогона из Црне Горе, антисрпски и паду склони режим се заљуљао и народ је величанственим литијама припремио прву демократску смјену власти у историји Црне Горе која се десила на изборима 30. августа 2020. године. Опростите, драга браћо, што сам мало одужио, али као и увијек, из Бањалуке се шаљу неке од најважнијих порука за цијели српски народ. Хвала ти, брате Ненаде, што сте твоја странка и ти увијек раме уз раме уз нашу Нову српску демократију и српски народ у Црној Гори. Хвала ти, предсједниче Додик, што си нам помогао да унапредимо сарадњу и са оним међународним адресама до којих раније нисмо могли доћи. Хвала вам свима, браћо из Србије и Републике Српске, на подршци коју сте нам годинама давали. Свима нам је то било важно, а посебно драгоцјено да разбијемо блокаду коју су нам тако дуго заједно наметали бивши антисрпски режим Црне Горе и његови савезници изван државе. Желим вам срећу на данашњој скупштини и све вас поздрављам ријечима: Живјела Црна Гора, живјела Република Српска, живјела Србија и цијели српски род, ма гдје се налазио!
9:43

#AndrijaMandic: Срби у Црној Гори више никада неће бити грађани другог реда; Наш глас ће се чути и одлучивати! Изузетна ми је част и задовољство што као предсједник Нове српске демократије, парламентарне странке која се поноси својим српским именом, имам привилегију да вам се обратим на великом, и видим величанственом сабрању, каква је Скупштина ваше странке. Желим да ово обраћање буде један од симбола снажне сарадње српског народа и његових политичких представника коју не може спријечити нико, јер ми припадамо истој култури, истој Цркви и нацији. Ми смо један живи организам који је изложен многобројним, често недобронамјерним и супротстављеним утицајима на различитим дјеловима нашег националног тијела. Као што сам прије неколико ноћи приликом отварања изложбе коју је приред ила Скупштина Црне Горе саопштио многобројним високим званицама – мој посао није да тражим непријатеља, већ пријатеља, и да вјерујем да је сваки човјек и сваки народ јачи ако увећава број пријатеља, а смањује број непријатеља. И управо због тога, драги моји пријатељи, одлучио сам да са посебном толеранцијом и разумијевањем кренем у промовисање и снажење подршке за оне идеје које су виталне за живот, развој и напредак нашег српског народа у Црној Гори, а посебно наше младости. У коначном, то је и мој посао и моја национална дужност, и моја одговорност, јер многи и данас желе да српски народ у Црној Гори врате у положај грађана другог реда, а неки прижељкују да нас опет потчине управи Мила Ђукановића и његовог ДПС-а. Ми смо демократски изабрани од народа, нашег српског народа и грађана Црне Горе – да заступамо и бранимо њихове интересе. Не да се повлачимо, него да учествујемо у доношењу одлука које директно утичу на њихове животе. Не треба ни мени ни Србима власт да би били у фотељама, него да се боље и утицајније чује српски глас, да се поштује њихова ријеч, да се испуне њихови оправдани захтјеви. Слободно могу да кажем: по први пут од завршетка Другог свјетског рата Срби су дио власти у Црној Гори, и то демократске и проевропске власти, уважени од других, посвећени помирењу и мирном животу, као и напретку свих, без било каквих искључивости, без болних подјела и сталног враћања назад. Чврсто вјерујем да је таква политика помирења исправна – и да може бити љековита и за читав наш бурни, страдални регион. Наравно, много је још питања која српски народ у Црној Гори треба да отвори и у договору са другим својим већинским савезницима ријеши. То је лакше и изводљивије остварити вољом већине него као изгурана мањина чекати милост од било кога. Зато ми имамо стрпљења, снаге и воље да не одустанемо, да се боримо за наше националне интересе доследно и умно, споразумно и помирујуће – у име свих Срба и грађана у Црној Гори. Сами – имамо срце и вољу, али немамо и број да би одлучивали без других. Зато у другима тражимо савезника, партнера, пријатеља и не копамо ровове неповјерења и сумње који нас удаљавају и лишавају снаге и моћи. Црна Гора данас увози нову радну снагу, јер је стопа незапослености сведена на историјски минимум, а у последњих пет година запослено је више од сто хиљада људи. Већина њих су наши сународници, који су деценијама били тешко дискриминисани, а посебно по питању највећег животног проблема – сталног запослења и уредне плате. Просјечне плате и пензије повећанe су више него дупло у односу на 2020. годину, и то је, између осталог, резултат управо учешћа српских представника у власти. Данас наш српски народ у Црној Гори не мора да брине за своју егзистенцију, и то је резултат његове борбе и упорности. Наши кадрови који данас врше власт, министри, предсједници општина, директори, секретари, новозапослени чиновници и радници властитим квалитетима високо надмашују некадашње функционере старог режима. Нема корупције, нема крађе, нема селективности у одлучној борби против организованог криминала – плате и пензије расту и боље се живи. Да кажем и ово! Мој лични однос према судбини српског народа показао сам сваки пут када су наш народ и наша заједничка држава били угрожени. Одазвао сам се као резервни официр позиву државе 1991, учествовао сам у одбрани СР Југославије 1999, био сам као политичар и најмлађи лидер блока за одбрану заједничке државе 2006. године. Не црвени ми се лице ни пред једним другим Србином патриотом и свакога могу погледати у очи и то желим да кажем баш овдје у Бањалуци, јер ви сте, поред наше браће с Косова и Метохије, највише пропатили и страдали у последњим ратовима који су нашем народу наметнути. Свашта је наш народ преживио, издржао и опстао. Није посустао када му је било најтеже, а зашто би данас у времену слободе када на сваком кораку пулсира његова снага! Политичари су дужни да трпе више него они које представљају. По срамоти и подлости напада на наш народ, не само од стране Ђукановића, него и неких наших сународника, издвојио бих лажни државни удар из 2016. године и судски процес који је трајао донедавно, када смо правоснажно ослобођени мој колега Милан Кнежевић, Михаило Чађеновић и моја маленкост из Црне Горе, осам држављана Србије и двојица држављана Русије. Тим суђењем, а потом и тешким насиљем над Српском православном црквом и покушајем њеног прогона из Црне Горе, антисрпски и паду склони режим се заљуљао и народ је величанственим литијама припремио прву демократску смјену власти у историји Црне Горе која се десила на изборима 30. августа 2020. године. Опростите, драга браћо, што сам мало одужио, али као и увијек, из Бањалуке се шаљу неке од најважнијих порука за цијели српски народ. Хвала ти, брате Ненаде, што сте твоја странка и ти увијек раме уз раме уз нашу Нову српску демократију и српски народ у Црној Гори. Хвала ти, предсједниче Додик, што си нам помогао да унапредимо сарадњу и са оним међународним адресама до којих раније нисмо могли доћи. Хвала вам свима, браћо из Србије и Републике Српске, на подршци коју сте нам годинама давали. Свима нам је то било важно, а посебно драгоцјено да разбијемо блокаду коју су нам тако дуго заједно наметали бивши антисрпски режим Црне Горе и његови савезници изван државе. Желим вам срећу на данашњој скупштини и све вас поздрављам ријечима: Живјела Црна Гора, живјела Република Српска, живјела Србија и цијели српски род, ма гдје се налазио!

Андрија Мандић

12,028 просмотров • 4 месяцев назад

Шта можда нисте знали, а требало је? 22. октобра 2024. Вучић је најавио могуће партнерство између државе и Рио Тинта. Само шест дана касније на Њузмакс Балканс (где ми не можемо ни да привиримо), гостује народна посланица, Јелена Павловић са Небојшом Крстићем и изјављује да "само и искључиво држава може да" вади литијум и да се "све потпуно мења" ако држава то ради. Како смо ми који живимо у Јадру и Рађевини против пројекта "Јадар" у било чијој реализацији јер је пројекат деструктиван, логично и са пуним правом смо реаговали негативно на ову њену изјаву. Неће се сумпорна киселина претворити у млеко ако пројекат изводе Кинези, Руси, ЕУ или Срби. Наш став је одувек био да рудник не може и тачка. Пазите сад, адвокатица и народна посланица, Јелена Павловић, подноси тужбу против нашег удружења и председника удружења, тражи 500.000 динарс за "душевну бол" због наше реакције на снимак који видите доле. У међувремену, уважена госпођа Павловић нас назива "корисним идиотима, будалама и его манијацима" у својим јавним објавама. Све то ради са позиције народног посланика. Колико је тужби и кривичних пријава поднела против Вучића, братије и Рио Тинта? Ми не знамо ни за једну, али је зато тужила људе који су покренули борбу против рудника 2019, исте године када је она аплаудирала Вучићу. Нама Вучић никад није дошао на протест нити решио било шта нити бисмо икада прихватили тако нешто. Кад нас је народни посланик, Владимир Ђукановић, назвао "кретенима" због борбе против рудника литијума, добио је кривичну пријаву. У чему је разлика између његовог поступка и ње која нас назива будалама? Да нагласим да нас је будалама назвала јавно након што смо се јавно супротставили њеном тадашњем партијском другару, Браниславу Антонијевићу, који је изјавио да је "рударење јадарита безбедно". Не можете ви да доносите одлуке о нашим животима, а да ми ћутимо и данас застрашујете слап тужбама. Једва чекамо суђење, бићете обавештени о времену и месту одржавања рочишта чим добијемо обавештење. Сви сте позвани 😁
0:52

Шта можда нисте знали, а требало је? 22. октобра 2024. Вучић је најавио могуће партнерство између државе и Рио Тинта. Само шест дана касније на Њузмакс Балканс (где ми не можемо ни да привиримо), гостује народна посланица, Јелена Павловић са Небојшом Крстићем и изјављује да "само и искључиво држава може да" вади литијум и да се "све потпуно мења" ако држава то ради. Како смо ми који живимо у Јадру и Рађевини против пројекта "Јадар" у било чијој реализацији јер је пројекат деструктиван, логично и са пуним правом смо реаговали негативно на ову њену изјаву. Неће се сумпорна киселина претворити у млеко ако пројекат изводе Кинези, Руси, ЕУ или Срби. Наш став је одувек био да рудник не може и тачка. Пазите сад, адвокатица и народна посланица, Јелена Павловић, подноси тужбу против нашег удружења и председника удружења, тражи 500.000 динарс за "душевну бол" због наше реакције на снимак који видите доле. У међувремену, уважена госпођа Павловић нас назива "корисним идиотима, будалама и его манијацима" у својим јавним објавама. Све то ради са позиције народног посланика. Колико је тужби и кривичних пријава поднела против Вучића, братије и Рио Тинта? Ми не знамо ни за једну, али је зато тужила људе који су покренули борбу против рудника 2019, исте године када је она аплаудирала Вучићу. Нама Вучић никад није дошао на протест нити решио било шта нити бисмо икада прихватили тако нешто. Кад нас је народни посланик, Владимир Ђукановић, назвао "кретенима" због борбе против рудника литијума, добио је кривичну пријаву. У чему је разлика између његовог поступка и ње која нас назива будалама? Да нагласим да нас је будалама назвала јавно након што смо се јавно супротставили њеном тадашњем партијском другару, Браниславу Антонијевићу, који је изјавио да је "рударење јадарита безбедно". Не можете ви да доносите одлуке о нашим животима, а да ми ћутимо и данас застрашујете слап тужбама. Једва чекамо суђење, бићете обавештени о времену и месту одржавања рочишта чим добијемо обавештење. Сви сте позвани 😁

Zaštitimo Jadar i Rađevinu

35,785 просмотров • 3 месяцев назад