Video yükleniyor...

Video Yüklenemedi

Ana Sayfaya Dön

Полицијата не смее да служи само да ги казнува возачите на автомобили. Полицијата МОРА да ги казнува и овие дебили кои директно не загрозуваат сите возачи. Казните не смеат да бидат симболични туку во иљадници евра!

10,542 görüntüleme • 4 gün önce •via X (Twitter)

0 Yorum

Yorum bulunmuyor

Orijinal gönderinin yorumları burada görünecek

Benzer Videolar

"Вратим се ја из Великог рата у моје лепо село поред Тополе сав срећан што сам остао жив. А прошао сам све и Цер и Колубару и Албанију и Крф и Кајмакчалан. Бог ме је спасио, а све мислим и освештана тисовина што ми мајка даде кад пођох у рат. Одкако смо отишли из Србије ништа не знам за своје па сам у великој неизвесности. Дођем кући и куцам на врата и нико ми се не јавља. Ухвати ме страх. Погледам кроз прозор видим гори ватра. Одма ми беше лакше. Убрзо се појави мој стари отац Марко иде из штале. Гледам у њега пуно остарио и обелео. Угледа и он мене па пожури. Изљубисмо смо се, а сузе нам ударише обадвојици. Само да ти кажем ја сам Трифко Топаловић, Шумадијска дивизија Пешадијски пук. Уђемо у кућу и ја се мало распремим, а отац насу две чаше ракије. Наздрависмо, а отац поче да прича. Мајка Рада и сестра Милојка умреше од тифуса оне године када смо се повлачили. Прича како му је било тешко. Да није било краве Лене умро би. Одем поподне до гробља да упалим свеће и да мало прошетам селом. Сви се променили и остарили. Неки не могу да ме препознају. Препознала ме моја Дана. Још издаљине трчи ми у сусрет. Какви су то били загрљаји. Сањао сам то. Прича да јој је брат Иван погинуо на Кајмакчалану. Договорисмо смо се о брзом венчању. И би тако венчасмо се за Нову годину. А посла имам преко главе. Морам све да посејем јер без сејања нема ни жетве. Морао сам да орем са кравама. Пуно сам се намучио. Тврда земља. Неколико година није рађена. На јесен добих сина Радмила Бог да га поживи. Лепо смо прославили. За годину добијем и ћеру Милицу. Бог те твој, сад сам прави човек мислим ја док љубим Дару и децу. И тако мало по мало ја све више напредујем. Скоро сам се повратио на предратна времена. Даће Бог да имам и више." Овакве приче нису писане да би се читале лако, већ да би се памтиле. У њима нема великих речи, али има свега што нас је одржало: губитка који се носи ћутке, рада који лечи и наде која се не показује, већ живи. Судбина једног човека постаје сведочанство читавог народа - да се после највећег страдања живот није предао, већ се, тихо и упорно, поново засејао. 🙏☦️🇷🇸

Јелена Ђоковић Ивић

44,788 görüntüleme • 7 ay önce

Блокадери настављају са деструкцијом, насрћући на Капетан Мишино здање и полицију. Органи МУП-а само покушавају да утврде чињенице о трагичној смрти студенткиње Филозофског факултета, али за блокадере Ректорат Универзитета у Београду није територија Србије, него база побуне против државе. Полиција брани своје колеге одговарајући на бруталне нападе минималном силом, док блокадери не бирају средства којима ће напасти и вређају српске полицајце, државу и председника, а све у име недодирљивости Владана Ђокића. Ово срамотно насиље још је један у низу доказа да блокадери не маре ни за животе студената, ни за правду и истину, већ их занима само рушење мира и поретка и наметање идеологије подела и мржње, преко узурпације институцијаи насиља над сваким који, попут полицијских службеника, остаје веран својој Отаџбини и брани њене законе. Србија ће победити!l

Милош Вучевић

15,311 görüntüleme • 4 ay önce