Video wird geladen...

Video konnte nicht geladen werden

Zur Startseite

Посетио сам Далибора Марковића Палму, сина мога брата Драгана Марковића Палме, на ТВ Палма Плус у Јагодини и сетио се дивних дана из младости, када смо овде гостовали, а вече завршавали уз најбогатију софру. Далибору и целој његовој породици желим добро здравље и много успеха у сваком послу. Много...

avucic's profile picture

Александар Вучић

400,195 subscribers

50,613 Aufrufe • vor 9 Stunden •via X (Twitter)

Nachrichten & PolitikBildung
LIVE

Anya Rossi• Live Now

Private livecam show

33 Kommentare

Profilbild von Stefanos
Stefanosvor 8 Stunden

Palma je od Jagodine napravio ozbiljan grad u svakom smislu i bio je ljudina, ma sta god neko pricao. Vama Aleksandre puna podrska i idemo do pobede!💪🇷🇸

Profilbild von Stranac_SRB
Stranac_SRBvor 8 Stunden

Oćete se najesti nekad? Oće vam to biti dovoljno..jedite oči gladneee...

Profilbild von Zlobroćudni Zmaj (Dušovadnik Mondegreen) ⚡
Zlobroćudni Zmaj (Dušovadnik Mondegreen) ⚡vor 8 Stunden

Pravi li mladunac bunga bunga žurke kao tata ili samo čuva snimke sa istih da bi živeo na državnoj sisi od ucene?

Profilbild von sbbs
sbbsvor 8 Stunden

Јел се и он добро дружио, па запослио?

Profilbild von Slađan Mijailović
Slađan Mijailovićvor 8 Stunden

Braća mafijaška:

Profilbild von Borhes
Borhesvor 8 Stunden

I? Kako mu ide mafijanje?

Profilbild von Miloš Obrenović
Miloš Obrenovićvor 8 Stunden

I obojica ćete završiti u zatvoru. Bez sofre.

Profilbild von Akcionari Agrobanke, Agrobanka Shareholders
Akcionari Agrobanke, Agrobanka Shareholdersvor 8 Stunden

„Kakva dirljiva poseta i ‘sećanje na divne dane iz mladosti’ uz ‘najbogatiju trpezu’ sa sinom vašeg pokojnog političkog brata, nesretniče! Dok glumite tugu i ‘nedostajanje’ za onim koji je bio sinonim za palanačku korupciju i vašu višedecenijsku simbiozu, država vam se raspada pod teretom sopstvenog lopovluka i nasilja. Vaša ‘briga’ o narodu je najgora farsa ikada, jer ste vi jedini koji ste pokazali da ne služite interesima građana, već isključivo interesima očuvanja sopstvene apsolutne vlasti pod bilo koju cenu. Srećno u novom krugu obmana, nesretniče! @sns_srbija

Profilbild von Boo
Boovor 8 Stunden

cime se vi hvalite... da najbogatiju sofru dok su ljudi kopali po kontejnerima .... Boze spasi...

Profilbild von Zoran Tričković
Zoran Tričkovićvor 8 Stunden

Koja porodicca ? Gde su mu žena i dete ? Vratili se za Paraćin. Skot mafijaški ...

Profilbild von Marija Žarevac
Marija Žarevacvor 8 Stunden

Tu najbogatiju sofru mnogi u Srbiji nisu imali i sada nemaju. Posebno deca i stari ljudi. Zahvaljujući vama. Prijatno vam bilo......

Profilbild von ЕКСПО ДИГИМОН
ЕКСПО ДИГИМОНvor 8 Stunden

Педофилско друштво ти и приличи, стоко шиптарска.

Profilbild von Anksiozna optimistkinja
Anksiozna optimistkinjavor 8 Stunden

Ovaj se ne skida sa mreža, gori je od prosečne tinejdžerke. 🙄🙄🙄

Profilbild von superhik
superhikvor 8 Stunden

Este pravili žurku, jel bilo piletine?

Profilbild von nikola
nikolavor 8 Stunden

Je l to ovaj lik ima 7-8 televizora samo u trpezariji?

Profilbild von 💎GG💎
💎GG💎vor 8 Stunden

Kako “za dva čoveka” kad nigde ne mrdaš bez o ezbedjenja. Spremio za njih.

Profilbild von Ljubo Djurovic 🇷🇸🇺🇸 🇲🇪
Ljubo Djurovic 🇷🇸🇺🇸 🇲🇪vor 8 Stunden

Jerry sade Dalibor pravi bunga bunga žurke?

Profilbild von Kole
Kolevor 8 Stunden

Dva kereca govneta

Profilbild von Murasaki
Murasakivor 7 Stunden

Bunga bunga

Profilbild von Mita Mitic
Mita Miticvor 6 Stunden

Bunga-bunga sećanja?

Profilbild von Misa Veselinovic
Misa Veselinovicvor 8 Stunden

dzaba se trudis. nema ti spasa.

Profilbild von Mika Afrika
Mika Afrikavor 7 Stunden

Ova lobanja ne bi imao za pastetu da mu tata nije imao tapiju na sav ugalj iz Kolubare..smradovi jedni

Profilbild von Miljan Pavlović
Miljan Pavlovićvor 8 Stunden

Palma junior ima više televizora nego prosečna kladionica.

Profilbild von f4ctp
f4ctpvor 8 Stunden

100 godina robije na snimku

Profilbild von ИвчаДобри..
ИвчаДобри..vor 7 Stunden

Setio se bunga bunga žurki

Profilbild von Zoran
Zoranvor 7 Stunden

To sin od “ 3000 za gospodju “ ? Jedan vrhunski inTELEktualac ! Samo guraj , na dobrom si putu !

Profilbild von želja tvoja jedina
želja tvoja jedinavor 6 Stunden

kaži lepo bunga bunga žurke - pedofolija bolest najmilija

Profilbild von Milinko
Milinkovor 6 Stunden

Сви педифили, криминалци и убице су твоја браћа. Био је и Веља Невоља твој брат па онога тренутка кад су се ствари отеле контроли дај брже да се ухапси, тек након што су самлели десетине људи.

Profilbild von Марко Лазаревић
Марко Лазаревићvor 6 Stunden

Ne želimo da znamo kako ste veče završavali.

Profilbild von Miki
Mikivor 7 Stunden

Ako nisi prisustvovao bunga-bunga žurci kao da nisi posetio Jagodinu.

Profilbild von Blah blah Bruc bruc
Blah blah Bruc brucvor 6 Stunden

A jel se prisetiš da je Palma sexualno uznemiravao žene, il si bio pijan?

Profilbild von MBo
MBovor 8 Stunden

S kim si, takav si!

Profilbild von zeljkodam
zeljkodamvor 7 Stunden

Jel bila Bunga Bunga zurka?

Ähnliche Videos

У ЗЕМЉИ ЕКОНОМСКОГ ТИГРА, ПРИЧА КОЈА КИДА ДУШУ... Тамара Мисирлић: "Сваког дана бака Борка стоји на улици и продаје оно што је сама узгајила у својој башти. Понесе мало лука, понесе шта има... и стоји ту сатима. Стоји ту са једним јединим циљем, да скупи новац да подигне споменик својој ћерки. Кад ми је то рекла, гледала ме је право у очи и изговорила реченицу коју никада нећу заборавити: ,,Ја не могу да умрем док јој не подигнем споменик. Не могу да оставим моју ћерку без споменика." Док сам је слушала, толико ме је нешто стегло у грудима. Толико бола, толико љубави и толико достојанства у једној жени која сваког дана стоји на улици и продаје своје поврће. Рекла ми је да некад заради 180 динара, некад 500, некад 600, некад 1000 ако је добар дан. И тако, мало по мало, скупља новац, а уз то брине и о болесној сестри. Из џепа је извадила један папирић. На њему је нацртан споменик, написане димензије и број телефона човека који их ради. Тај папир носи са собом као нешто највредније што има, то је њен циљ, њена мисија, њена последња жеља. У једном тренутку више нисам могла да слушам, а да ништа не кажем. Рекла сам јој: ,,Бако, ми ћемо подићи споменик.“ А она се одмах постидела, онако како то умеју само стари, поштени људи. Почела је да пита: „А како ћу ја то да вратим? Како ћу да се одужим, сине?" Рекла сам јој да ми само да мало лука из своје баште, за салату. И ништа више. Али истина је да сам тог дана ја од ње добила много више од тог лука. Добила сам лекцију шта је мајчинска љубав. Љубав која не престаје ни када живот прође, ни када године притисну, ни када човек остане сам. Љубав због које једна мајка сваког дана стоји на улици, продаје оно што има, и понавља само једну реченицу: ,,Не могу да умрем док моја ћерка не добије споменик." 🇷🇸 СРПСКИ ГЛАСНИК
1:32

У ЗЕМЉИ ЕКОНОМСКОГ ТИГРА, ПРИЧА КОЈА КИДА ДУШУ... Тамара Мисирлић: "Сваког дана бака Борка стоји на улици и продаје оно што је сама узгајила у својој башти. Понесе мало лука, понесе шта има... и стоји ту сатима. Стоји ту са једним јединим циљем, да скупи новац да подигне споменик својој ћерки. Кад ми је то рекла, гледала ме је право у очи и изговорила реченицу коју никада нећу заборавити: ,,Ја не могу да умрем док јој не подигнем споменик. Не могу да оставим моју ћерку без споменика." Док сам је слушала, толико ме је нешто стегло у грудима. Толико бола, толико љубави и толико достојанства у једној жени која сваког дана стоји на улици и продаје своје поврће. Рекла ми је да некад заради 180 динара, некад 500, некад 600, некад 1000 ако је добар дан. И тако, мало по мало, скупља новац, а уз то брине и о болесној сестри. Из џепа је извадила један папирић. На њему је нацртан споменик, написане димензије и број телефона човека који их ради. Тај папир носи са собом као нешто највредније што има, то је њен циљ, њена мисија, њена последња жеља. У једном тренутку више нисам могла да слушам, а да ништа не кажем. Рекла сам јој: ,,Бако, ми ћемо подићи споменик.“ А она се одмах постидела, онако како то умеју само стари, поштени људи. Почела је да пита: „А како ћу ја то да вратим? Како ћу да се одужим, сине?" Рекла сам јој да ми само да мало лука из своје баште, за салату. И ништа више. Али истина је да сам тог дана ја од ње добила много више од тог лука. Добила сам лекцију шта је мајчинска љубав. Љубав која не престаје ни када живот прође, ни када године притисну, ни када човек остане сам. Љубав због које једна мајка сваког дана стоји на улици, продаје оно што има, и понавља само једну реченицу: ,,Не могу да умрем док моја ћерка не добије споменик." 🇷🇸 СРПСКИ ГЛАСНИК

Инжењер 🇷🇸

10,980 Aufrufe • vor 6 Monaten

Драган Ђилас је одавно симбол бахатости, насиља и дивљаштва , а најновији инцидент који је започео лично он показао је још једном право лице антисрпске опозиције, која већ више од месец дана прижељкује нереде, насиље и дубоке поделе у нашем друштву. Понашање Драгана Ђиласа на снимку који је објавила његова странка, није понашање нормалног човека, политичара, него батинаша и силеџије. Драган Ђилас, режисер новог насиља на улицама, напао је младе људе, само зато што му се њихове активности, а које раде активисти свих странака, нису свиделе. Толико је агресиван, жељан сукоба, да то више не може да сакрије. Човек који покушава да унесе хаос у Србију, поделу међу људима, братоубилачке сукобе, па чак и да преузме протесте од студената, да би себе приказао као најважнијег и најбитнијег у редовима опозиције. Замислимо шта би било да је Александар Вучић урадио нешто слично. Сваки дан се лепе плакати, исписују графити против њега. Са много горим порукама и претњама, нападима на његову децу и породицу, позивима на линч и физичку ликвидацију. Како бисмо ми требали да реагујемо када нам сваки дан говоре да смо убице, да су нам „руке крваве“, да смо убили 15 људи. А он, Драган Ђилас лично, је потписник најгорег насиља само зато што му је неко рекао да је лопов, што узгред и јесте, по сопственом признању. Коме није било јасно након дешавања у Скупштини да је насиље једини језик којим говори Ђилас, више нема дилеме! Све маске су пале! Закони у Србији морају да се поштују и примењују, јер Србија је демократска земља! Неће бити грађанског рата у Србији, неће бити братоубилачких сукоба и неће бити обојене револуције! Закон мора да важи подједнако за све, па и за Драгана Ђиласа!
1:30

Драган Ђилас је одавно симбол бахатости, насиља и дивљаштва , а најновији инцидент који је започео лично он показао је још једном право лице антисрпске опозиције, која већ више од месец дана прижељкује нереде, насиље и дубоке поделе у нашем друштву. Понашање Драгана Ђиласа на снимку који је објавила његова странка, није понашање нормалног човека, политичара, него батинаша и силеџије. Драган Ђилас, режисер новог насиља на улицама, напао је младе људе, само зато што му се њихове активности, а које раде активисти свих странака, нису свиделе. Толико је агресиван, жељан сукоба, да то више не може да сакрије. Човек који покушава да унесе хаос у Србију, поделу међу људима, братоубилачке сукобе, па чак и да преузме протесте од студената, да би себе приказао као најважнијег и најбитнијег у редовима опозиције. Замислимо шта би било да је Александар Вучић урадио нешто слично. Сваки дан се лепе плакати, исписују графити против њега. Са много горим порукама и претњама, нападима на његову децу и породицу, позивима на линч и физичку ликвидацију. Како бисмо ми требали да реагујемо када нам сваки дан говоре да смо убице, да су нам „руке крваве“, да смо убили 15 људи. А он, Драган Ђилас лично, је потписник најгорег насиља само зато што му је неко рекао да је лопов, што узгред и јесте, по сопственом признању. Коме није било јасно након дешавања у Скупштини да је насиље једини језик којим говори Ђилас, више нема дилеме! Све маске су пале! Закони у Србији морају да се поштују и примењују, јер Србија је демократска земља! Неће бити грађанског рата у Србији, неће бити братоубилачких сукоба и неће бити обојене револуције! Закон мора да важи подједнако за све, па и за Драгана Ђиласа!

Милош Вучевић

26,521 Aufrufe • vor 1 Jahr

Милан Трешњић, мајор ОЗНЕ о злочинима и ослобођењу “Првих петнаест дана по уласку у Београд, Озна је била једини суд и закон. За то време је ликвидирано неколико хиљада сарадника окупатора и грађана. Ја се не осећам кривим, иако сам у томе учествовао. Заклео сам се још као скојевац, кад дођем у Београд и упаднем у ове виле експлоататора, крвопија радничке класе и поштених људи, да ћу пронаћи најлуксузнију вилу неког буржуја, ускочити у њу, потражити најлуксузнији кревет и са чизмама својим партизанским и личким блатом на њима – лећи и преспавати. Тако се и десило. Упао сам те прве ноћи у вилу Тасића, преко пута чувене рестаурације “Дедиње”. А у тој вили су становали немачки пуковници, који су безглаво побегли. У рерни су још цврчале, недопечене, ћурке и гуске. Е ту смо преноћили, уз обилату вечеру, добро вино, есцајг, ма свашта. Променим свој партизански веш, обучем чисту кошуљу, чарапе, нисам наравно променио своју униформу, која је била незаменљива, али све што сам могао променити, ја сам променио. Нисмо ми у партизанима патили од сувишног прибора. Мени је била довољна кашика, виљушка, наравно нож и то је било све; мало соли да имаш и евентуално да носиш са собом резервну кошуљу и гаће. То је мени и мојој групи официра била најбоља вечера у животу. И ја испуних себи обећање и у чизмама легох у кревет са балдахином. То је била дивна ствар.”
2:48

Милан Трешњић, мајор ОЗНЕ о злочинима и ослобођењу “Првих петнаест дана по уласку у Београд, Озна је била једини суд и закон. За то време је ликвидирано неколико хиљада сарадника окупатора и грађана. Ја се не осећам кривим, иако сам у томе учествовао. Заклео сам се још као скојевац, кад дођем у Београд и упаднем у ове виле експлоататора, крвопија радничке класе и поштених људи, да ћу пронаћи најлуксузнију вилу неког буржуја, ускочити у њу, потражити најлуксузнији кревет и са чизмама својим партизанским и личким блатом на њима – лећи и преспавати. Тако се и десило. Упао сам те прве ноћи у вилу Тасића, преко пута чувене рестаурације “Дедиње”. А у тој вили су становали немачки пуковници, који су безглаво побегли. У рерни су још цврчале, недопечене, ћурке и гуске. Е ту смо преноћили, уз обилату вечеру, добро вино, есцајг, ма свашта. Променим свој партизански веш, обучем чисту кошуљу, чарапе, нисам наравно променио своју униформу, која је била незаменљива, али све што сам могао променити, ја сам променио. Нисмо ми у партизанима патили од сувишног прибора. Мени је била довољна кашика, виљушка, наравно нож и то је било све; мало соли да имаш и евентуално да носиш са собом резервну кошуљу и гаће. То је мени и мојој групи официра била најбоља вечера у животу. И ја испуних себи обећање и у чизмама легох у кревет са балдахином. То је била дивна ствар.”

Србија чиста и уједињена 🇷🇸🙏☦️

12,212 Aufrufe • vor 3 Monaten

#AndrijaMandic: Срби у Црној Гори више никада неће бити грађани другог реда; Наш глас ће се чути и одлучивати! Изузетна ми је част и задовољство што као предсједник Нове српске демократије, парламентарне странке која се поноси својим српским именом, имам привилегију да вам се обратим на великом, и видим величанственом сабрању, каква је Скупштина ваше странке. Желим да ово обраћање буде један од симбола снажне сарадње српског народа и његових политичких представника коју не може спријечити нико, јер ми припадамо истој култури, истој Цркви и нацији. Ми смо један живи организам који је изложен многобројним, често недобронамјерним и супротстављеним утицајима на различитим дјеловима нашег националног тијела. Као што сам прије неколико ноћи приликом отварања изложбе коју је приред ила Скупштина Црне Горе саопштио многобројним високим званицама – мој посао није да тражим непријатеља, већ пријатеља, и да вјерујем да је сваки човјек и сваки народ јачи ако увећава број пријатеља, а смањује број непријатеља. И управо због тога, драги моји пријатељи, одлучио сам да са посебном толеранцијом и разумијевањем кренем у промовисање и снажење подршке за оне идеје које су виталне за живот, развој и напредак нашег српског народа у Црној Гори, а посебно наше младости. У коначном, то је и мој посао и моја национална дужност, и моја одговорност, јер многи и данас желе да српски народ у Црној Гори врате у положај грађана другог реда, а неки прижељкују да нас опет потчине управи Мила Ђукановића и његовог ДПС-а. Ми смо демократски изабрани од народа, нашег српског народа и грађана Црне Горе – да заступамо и бранимо њихове интересе. Не да се повлачимо, него да учествујемо у доношењу одлука које директно утичу на њихове животе. Не треба ни мени ни Србима власт да би били у фотељама, него да се боље и утицајније чује српски глас, да се поштује њихова ријеч, да се испуне њихови оправдани захтјеви. Слободно могу да кажем: по први пут од завршетка Другог свјетског рата Срби су дио власти у Црној Гори, и то демократске и проевропске власти, уважени од других, посвећени помирењу и мирном животу, као и напретку свих, без било каквих искључивости, без болних подјела и сталног враћања назад. Чврсто вјерујем да је таква политика помирења исправна – и да може бити љековита и за читав наш бурни, страдални регион. Наравно, много је још питања која српски народ у Црној Гори треба да отвори и у договору са другим својим већинским савезницима ријеши. То је лакше и изводљивије остварити вољом већине него као изгурана мањина чекати милост од било кога. Зато ми имамо стрпљења, снаге и воље да не одустанемо, да се боримо за наше националне интересе доследно и умно, споразумно и помирујуће – у име свих Срба и грађана у Црној Гори. Сами – имамо срце и вољу, али немамо и број да би одлучивали без других. Зато у другима тражимо савезника, партнера, пријатеља и не копамо ровове неповјерења и сумње који нас удаљавају и лишавају снаге и моћи. Црна Гора данас увози нову радну снагу, јер је стопа незапослености сведена на историјски минимум, а у последњих пет година запослено је више од сто хиљада људи. Већина њих су наши сународници, који су деценијама били тешко дискриминисани, а посебно по питању највећег животног проблема – сталног запослења и уредне плате. Просјечне плате и пензије повећанe су више него дупло у односу на 2020. годину, и то је, између осталог, резултат управо учешћа српских представника у власти. Данас наш српски народ у Црној Гори не мора да брине за своју егзистенцију, и то је резултат његове борбе и упорности. Наши кадрови који данас врше власт, министри, предсједници општина, директори, секретари, новозапослени чиновници и радници властитим квалитетима високо надмашују некадашње функционере старог режима. Нема корупције, нема крађе, нема селективности у одлучној борби против организованог криминала – плате и пензије расту и боље се живи. Да кажем и ово! Мој лични однос према судбини српског народа показао сам сваки пут када су наш народ и наша заједничка држава били угрожени. Одазвао сам се као резервни официр позиву државе 1991, учествовао сам у одбрани СР Југославије 1999, био сам као политичар и најмлађи лидер блока за одбрану заједничке државе 2006. године. Не црвени ми се лице ни пред једним другим Србином патриотом и свакога могу погледати у очи и то желим да кажем баш овдје у Бањалуци, јер ви сте, поред наше браће с Косова и Метохије, највише пропатили и страдали у последњим ратовима који су нашем народу наметнути. Свашта је наш народ преживио, издржао и опстао. Није посустао када му је било најтеже, а зашто би данас у времену слободе када на сваком кораку пулсира његова снага! Политичари су дужни да трпе више него они које представљају. По срамоти и подлости напада на наш народ, не само од стране Ђукановића, него и неких наших сународника, издвојио бих лажни државни удар из 2016. године и судски процес који је трајао донедавно, када смо правоснажно ослобођени мој колега Милан Кнежевић, Михаило Чађеновић и моја маленкост из Црне Горе, осам држављана Србије и двојица држављана Русије. Тим суђењем, а потом и тешким насиљем над Српском православном црквом и покушајем њеног прогона из Црне Горе, антисрпски и паду склони режим се заљуљао и народ је величанственим литијама припремио прву демократску смјену власти у историји Црне Горе која се десила на изборима 30. августа 2020. године. Опростите, драга браћо, што сам мало одужио, али као и увијек, из Бањалуке се шаљу неке од најважнијих порука за цијели српски народ. Хвала ти, брате Ненаде, што сте твоја странка и ти увијек раме уз раме уз нашу Нову српску демократију и српски народ у Црној Гори. Хвала ти, предсједниче Додик, што си нам помогао да унапредимо сарадњу и са оним међународним адресама до којих раније нисмо могли доћи. Хвала вам свима, браћо из Србије и Републике Српске, на подршци коју сте нам годинама давали. Свима нам је то било важно, а посебно драгоцјено да разбијемо блокаду коју су нам тако дуго заједно наметали бивши антисрпски режим Црне Горе и његови савезници изван државе. Желим вам срећу на данашњој скупштини и све вас поздрављам ријечима: Живјела Црна Гора, живјела Република Српска, живјела Србија и цијели српски род, ма гдје се налазио!
9:43

#AndrijaMandic: Срби у Црној Гори више никада неће бити грађани другог реда; Наш глас ће се чути и одлучивати! Изузетна ми је част и задовољство што као предсједник Нове српске демократије, парламентарне странке која се поноси својим српским именом, имам привилегију да вам се обратим на великом, и видим величанственом сабрању, каква је Скупштина ваше странке. Желим да ово обраћање буде један од симбола снажне сарадње српског народа и његових политичких представника коју не може спријечити нико, јер ми припадамо истој култури, истој Цркви и нацији. Ми смо један живи организам који је изложен многобројним, често недобронамјерним и супротстављеним утицајима на различитим дјеловима нашег националног тијела. Као што сам прије неколико ноћи приликом отварања изложбе коју је приред ила Скупштина Црне Горе саопштио многобројним високим званицама – мој посао није да тражим непријатеља, већ пријатеља, и да вјерујем да је сваки човјек и сваки народ јачи ако увећава број пријатеља, а смањује број непријатеља. И управо због тога, драги моји пријатељи, одлучио сам да са посебном толеранцијом и разумијевањем кренем у промовисање и снажење подршке за оне идеје које су виталне за живот, развој и напредак нашег српског народа у Црној Гори, а посебно наше младости. У коначном, то је и мој посао и моја национална дужност, и моја одговорност, јер многи и данас желе да српски народ у Црној Гори врате у положај грађана другог реда, а неки прижељкују да нас опет потчине управи Мила Ђукановића и његовог ДПС-а. Ми смо демократски изабрани од народа, нашег српског народа и грађана Црне Горе – да заступамо и бранимо њихове интересе. Не да се повлачимо, него да учествујемо у доношењу одлука које директно утичу на њихове животе. Не треба ни мени ни Србима власт да би били у фотељама, него да се боље и утицајније чује српски глас, да се поштује њихова ријеч, да се испуне њихови оправдани захтјеви. Слободно могу да кажем: по први пут од завршетка Другог свјетског рата Срби су дио власти у Црној Гори, и то демократске и проевропске власти, уважени од других, посвећени помирењу и мирном животу, као и напретку свих, без било каквих искључивости, без болних подјела и сталног враћања назад. Чврсто вјерујем да је таква политика помирења исправна – и да може бити љековита и за читав наш бурни, страдални регион. Наравно, много је још питања која српски народ у Црној Гори треба да отвори и у договору са другим својим већинским савезницима ријеши. То је лакше и изводљивије остварити вољом већине него као изгурана мањина чекати милост од било кога. Зато ми имамо стрпљења, снаге и воље да не одустанемо, да се боримо за наше националне интересе доследно и умно, споразумно и помирујуће – у име свих Срба и грађана у Црној Гори. Сами – имамо срце и вољу, али немамо и број да би одлучивали без других. Зато у другима тражимо савезника, партнера, пријатеља и не копамо ровове неповјерења и сумње који нас удаљавају и лишавају снаге и моћи. Црна Гора данас увози нову радну снагу, јер је стопа незапослености сведена на историјски минимум, а у последњих пет година запослено је више од сто хиљада људи. Већина њих су наши сународници, који су деценијама били тешко дискриминисани, а посебно по питању највећег животног проблема – сталног запослења и уредне плате. Просјечне плате и пензије повећанe су више него дупло у односу на 2020. годину, и то је, између осталог, резултат управо учешћа српских представника у власти. Данас наш српски народ у Црној Гори не мора да брине за своју егзистенцију, и то је резултат његове борбе и упорности. Наши кадрови који данас врше власт, министри, предсједници општина, директори, секретари, новозапослени чиновници и радници властитим квалитетима високо надмашују некадашње функционере старог режима. Нема корупције, нема крађе, нема селективности у одлучној борби против организованог криминала – плате и пензије расту и боље се живи. Да кажем и ово! Мој лични однос према судбини српског народа показао сам сваки пут када су наш народ и наша заједничка држава били угрожени. Одазвао сам се као резервни официр позиву државе 1991, учествовао сам у одбрани СР Југославије 1999, био сам као политичар и најмлађи лидер блока за одбрану заједничке државе 2006. године. Не црвени ми се лице ни пред једним другим Србином патриотом и свакога могу погледати у очи и то желим да кажем баш овдје у Бањалуци, јер ви сте, поред наше браће с Косова и Метохије, највише пропатили и страдали у последњим ратовима који су нашем народу наметнути. Свашта је наш народ преживио, издржао и опстао. Није посустао када му је било најтеже, а зашто би данас у времену слободе када на сваком кораку пулсира његова снага! Политичари су дужни да трпе више него они које представљају. По срамоти и подлости напада на наш народ, не само од стране Ђукановића, него и неких наших сународника, издвојио бих лажни државни удар из 2016. године и судски процес који је трајао донедавно, када смо правоснажно ослобођени мој колега Милан Кнежевић, Михаило Чађеновић и моја маленкост из Црне Горе, осам држављана Србије и двојица држављана Русије. Тим суђењем, а потом и тешким насиљем над Српском православном црквом и покушајем њеног прогона из Црне Горе, антисрпски и паду склони режим се заљуљао и народ је величанственим литијама припремио прву демократску смјену власти у историји Црне Горе која се десила на изборима 30. августа 2020. године. Опростите, драга браћо, што сам мало одужио, али као и увијек, из Бањалуке се шаљу неке од најважнијих порука за цијели српски народ. Хвала ти, брате Ненаде, што сте твоја странка и ти увијек раме уз раме уз нашу Нову српску демократију и српски народ у Црној Гори. Хвала ти, предсједниче Додик, што си нам помогао да унапредимо сарадњу и са оним међународним адресама до којих раније нисмо могли доћи. Хвала вам свима, браћо из Србије и Републике Српске, на подршци коју сте нам годинама давали. Свима нам је то било важно, а посебно драгоцјено да разбијемо блокаду коју су нам тако дуго заједно наметали бивши антисрпски режим Црне Горе и његови савезници изван државе. Желим вам срећу на данашњој скупштини и све вас поздрављам ријечима: Живјела Црна Гора, живјела Република Српска, живјела Србија и цијели српски род, ма гдје се налазио!

Андрија Мандић

12,028 Aufrufe • vor 4 Monaten

Молим људе да погледају овај ТВ прилог од пре 12 година (из 2012. године). Сећате се - тада је на власти била коалиција окупљена око Demokratska stranka (ДС), више-мање иста као и све коалиције од 2000. године (ДС-ДСС-Г17 Плус). Најважније из прилога: (1) Јадарит – минерал који садржи литијум, а о коме се прича већ 7 година. (Дакле, од 2005. године!) (2) Захваљујући истражним бушотинама и пројекту, места у околини су почела да оживљавају, а мештани су од бушотина успели да направе профит. Отварање рудника, о чему се размишља, било би добро за лозничку општину. (3) Држава ће тражити да се на нашој територији прерађује руда и производи роба. (АХА! Која држава - они људи који вас данас убеђују да нису за литијум, да су против Рио Тинта, који протестују? Тада су у власти, и активни у политици, као власт, били и Драган Ђилас, и Борко Стефановић, и Срђан Миливојевић, и Мариника Тепић, и Зоран Лутовац, и Милош Јовановић, а држава је очигледно планирала, и рудник, и прераду литијума!) Ратко Ристић каже да је ћутао зато што га "нико ништа није ни питао" и зато што је пројекат био "обавијен велом тајни". А истина је да су о пројекту сви причали на свим медијима и то само и искључиво позитивно. Где су тада били Кокановићи, Петковићи и Ђедовићи да протестују? Где је била Љиљана Браловић? Драгана Ђорђевић? Како и зашто су сви ћутали до 2022. године ако их заиста брине литијум и утицај на животну средину? Једноставно: Немају ови протести и ова хистерија која се ствара никакве везе ни са литијумом ни са животном средином. Овај пројекат би Србији, а понајвише западној Србији, донео новац, радна места, стратешку и лидерску позицију као европског и светског снабдевача стратешке сировине и производа. Донео би Србији политичку снагу и позицију, полуге моћи, о каквима нисмо могли ни да сањамо. Донео би енергетску и економску независност. Има много земаља и обавештајних служби широм света које не желе да виде Србију у таквој позицији. То је разумљиво. Штета је само што су у Србији нашли - неке вољне, неке свакако невољне, али преварене, погрешно информисане или теоретичаре завере - као партнере да им помогну у томе да се Србија спречи да искористи своја богатства за себе. Ми се морамо борити за овај пројекат разговором са људима, укључивањем наших најбољих стручњака, без обзира на њихово политичко опредељење, транспарентношћу и вером у наше људе и ову земљу.
2:37

Молим људе да погледају овај ТВ прилог од пре 12 година (из 2012. године). Сећате се - тада је на власти била коалиција окупљена око Demokratska stranka (ДС), више-мање иста као и све коалиције од 2000. године (ДС-ДСС-Г17 Плус). Најважније из прилога: (1) Јадарит – минерал који садржи литијум, а о коме се прича већ 7 година. (Дакле, од 2005. године!) (2) Захваљујући истражним бушотинама и пројекту, места у околини су почела да оживљавају, а мештани су од бушотина успели да направе профит. Отварање рудника, о чему се размишља, било би добро за лозничку општину. (3) Држава ће тражити да се на нашој територији прерађује руда и производи роба. (АХА! Која држава - они људи који вас данас убеђују да нису за литијум, да су против Рио Тинта, који протестују? Тада су у власти, и активни у политици, као власт, били и Драган Ђилас, и Борко Стефановић, и Срђан Миливојевић, и Мариника Тепић, и Зоран Лутовац, и Милош Јовановић, а држава је очигледно планирала, и рудник, и прераду литијума!) Ратко Ристић каже да је ћутао зато што га "нико ништа није ни питао" и зато што је пројекат био "обавијен велом тајни". А истина је да су о пројекту сви причали на свим медијима и то само и искључиво позитивно. Где су тада били Кокановићи, Петковићи и Ђедовићи да протестују? Где је била Љиљана Браловић? Драгана Ђорђевић? Како и зашто су сви ћутали до 2022. године ако их заиста брине литијум и утицај на животну средину? Једноставно: Немају ови протести и ова хистерија која се ствара никакве везе ни са литијумом ни са животном средином. Овај пројекат би Србији, а понајвише западној Србији, донео новац, радна места, стратешку и лидерску позицију као европског и светског снабдевача стратешке сировине и производа. Донео би Србији политичку снагу и позицију, полуге моћи, о каквима нисмо могли ни да сањамо. Донео би енергетску и економску независност. Има много земаља и обавештајних служби широм света које не желе да виде Србију у таквој позицији. То је разумљиво. Штета је само што су у Србији нашли - неке вољне, неке свакако невољне, али преварене, погрешно информисане или теоретичаре завере - као партнере да им помогну у томе да се Србија спречи да искористи своја богатства за себе. Ми се морамо борити за овај пројекат разговором са људима, укључивањем наших најбољих стручњака, без обзира на њихово политичко опредељење, транспарентношћу и вером у наше људе и ову земљу.

Ana Brnabic

50,648 Aufrufe • vor 2 Jahren

Трећи неуспјели покушај смјене учиниће нас одлучнијим да градимо помирење, Срби више никада неће бити грађани другог реда "Драги грађани Црне Горе, Покушај да се угаси политика помирења још једном је пропао. Коалиција коју смо изградили прије три године, упркос бројним искушењима, показала се отпорном и стабилном. Захваљујем свим посланицима који су данас изнијели јасан став да не желе да учествују у још једној расправи о мрачној прошлости Црне Горе. Немојте се заваравати. Они који су покушали да ме смијене са функције нису жељели мјесто предсједника Скупштине зато што су хтјели да боље служе грађанима. Нити су ово говорили зато што им је посебно стало до морала. Они су и ову тему, као и приликом претходна два покушаја, злоупотријебили, изврнули, изокренули, како би лаж постала истина, а истина била избрисана. Оно чега се плаше и што покушавају да зауставе јесте све већа интеграција и напредак српске заједнице у Црној Гори и свеобухватно помирење које данас постижемо са свим осталим заједницама. Њима не одговара мир. Они желе да се Црна Гора врати у вријеме константних тензија. Они желе да нас константно држе у рововима. За разлику од дискриминације и запостављања које су Срби трпјели двадесет година под ДПС-ом и Милом Ђукановићем, последње три године биле су најбоље не само за српски народ у Црној Гори, већ за све грађане у Црној Гори. Од Нове године, наши суграђани ће имати знатно веће плате и пензије, имаћемо нова, реална радна мјеста, квалитет живота се побољшава и друштвена кохезија се оснажује. Мило Ђукановић, Данијел Живковић и други на ово гледају као на јерес и ништа их не чини љубоморнијим и љућим него чињеница да више немају апсолутну власт. Они желе Црну Гору само за себе – да контролишу и присвоје њену економију, трговину, царину и да одлучују ко ће добити који посао, коју функцију, који бизнис и који уговор. Замислите шта би се догодило када бисмо ми били избачени, а ДПС се вратио. Врло брзо би покушали да разграде све што смо изградили и да нас врате у оне исте ровове у којима су толико година покушавали да нас држе. Опет би организовани криминал царовао Црном Гором. Али, баш као што прије шест година нису успјели да преузму контролу над Црквом, тако су и данас поново доживјели потпуни неуспјех, злоупотребљавајући осјећања једног народа, тада српског, сада бошњачког. А овај неуспјели покушај само ће нас учинити снажнијим и одлучнијим да радимо више на помирењу и суживоту међу свим заједницама, јер ми градимо европску Црну Гору – земљу слободних, срећних и богатих људи. Неки су ми предложили да се данас радујем и прогласим побједу. Нећу то учинити. Пред нама је још много посла. Тридесет година дискриминације, подјела, нетрпељивости и запостављања не могу се лако преокренути. Процес опоравка захтијева вријеме и труд. У последње три године почели смо да исправљамо ствари тако што смо дио власти и што имамо важно и утицајно мјесто за столом за којим се доносе одлуке. А што се тиче гласања, подсјетио бих све да ћемо ускоро имати редовне изборе и на државном и на локалном нивоу, тако да ће грађани моћи да оцијене свачији учинак и свачији рад. Наша је обавеза да будемо у институцијама, да градимо помирење, да градимо европску будућност и да наставимо да побољшавамо живот Срба, али и свих наших рођака и комшија у Црној Гори. На крају крајева, ово је и наша држава и у њој смо равноправни партнери, баш као и свака друга заједница. Срби више никада неће бити грађани другог реда. Заклињем се да ћу наставити овим путем. Нека Бог чува нашу Црну Гору – земљу слободних, срећних и помирених људи!“
4:52

Трећи неуспјели покушај смјене учиниће нас одлучнијим да градимо помирење, Срби више никада неће бити грађани другог реда "Драги грађани Црне Горе, Покушај да се угаси политика помирења још једном је пропао. Коалиција коју смо изградили прије три године, упркос бројним искушењима, показала се отпорном и стабилном. Захваљујем свим посланицима који су данас изнијели јасан став да не желе да учествују у још једној расправи о мрачној прошлости Црне Горе. Немојте се заваравати. Они који су покушали да ме смијене са функције нису жељели мјесто предсједника Скупштине зато што су хтјели да боље служе грађанима. Нити су ово говорили зато што им је посебно стало до морала. Они су и ову тему, као и приликом претходна два покушаја, злоупотријебили, изврнули, изокренули, како би лаж постала истина, а истина била избрисана. Оно чега се плаше и што покушавају да зауставе јесте све већа интеграција и напредак српске заједнице у Црној Гори и свеобухватно помирење које данас постижемо са свим осталим заједницама. Њима не одговара мир. Они желе да се Црна Гора врати у вријеме константних тензија. Они желе да нас константно држе у рововима. За разлику од дискриминације и запостављања које су Срби трпјели двадесет година под ДПС-ом и Милом Ђукановићем, последње три године биле су најбоље не само за српски народ у Црној Гори, већ за све грађане у Црној Гори. Од Нове године, наши суграђани ће имати знатно веће плате и пензије, имаћемо нова, реална радна мјеста, квалитет живота се побољшава и друштвена кохезија се оснажује. Мило Ђукановић, Данијел Живковић и други на ово гледају као на јерес и ништа их не чини љубоморнијим и љућим него чињеница да више немају апсолутну власт. Они желе Црну Гору само за себе – да контролишу и присвоје њену економију, трговину, царину и да одлучују ко ће добити који посао, коју функцију, који бизнис и који уговор. Замислите шта би се догодило када бисмо ми били избачени, а ДПС се вратио. Врло брзо би покушали да разграде све што смо изградили и да нас врате у оне исте ровове у којима су толико година покушавали да нас држе. Опет би организовани криминал царовао Црном Гором. Али, баш као што прије шест година нису успјели да преузму контролу над Црквом, тако су и данас поново доживјели потпуни неуспјех, злоупотребљавајући осјећања једног народа, тада српског, сада бошњачког. А овај неуспјели покушај само ће нас учинити снажнијим и одлучнијим да радимо више на помирењу и суживоту међу свим заједницама, јер ми градимо европску Црну Гору – земљу слободних, срећних и богатих људи. Неки су ми предложили да се данас радујем и прогласим побједу. Нећу то учинити. Пред нама је још много посла. Тридесет година дискриминације, подјела, нетрпељивости и запостављања не могу се лако преокренути. Процес опоравка захтијева вријеме и труд. У последње три године почели смо да исправљамо ствари тако што смо дио власти и што имамо важно и утицајно мјесто за столом за којим се доносе одлуке. А што се тиче гласања, подсјетио бих све да ћемо ускоро имати редовне изборе и на државном и на локалном нивоу, тако да ће грађани моћи да оцијене свачији учинак и свачији рад. Наша је обавеза да будемо у институцијама, да градимо помирење, да градимо европску будућност и да наставимо да побољшавамо живот Срба, али и свих наших рођака и комшија у Црној Гори. На крају крајева, ово је и наша држава и у њој смо равноправни партнери, баш као и свака друга заједница. Срби више никада неће бити грађани другог реда. Заклињем се да ћу наставити овим путем. Нека Бог чува нашу Црну Гору – земљу слободних, срећних и помирених људи!“

Андрија Мандић

43,368 Aufrufe • vor 6 Tagen

Моје обраћање на данашњој ванредној конференцији за новинаре у Влади Републике Србије НЕ МОГУ ДА ПРИХВАТИМ КРИВИЦУ, ОСТАВКУ ПОДНОСИМ КАО ОДГОВОРАН И МОРАЛАН ЧОВЕК Поштоване грађанке и грађани, Прошао је Дан жалости у Републици Србији поводом страшне трагедије која се догодила на железничкој станици у Новом Саду. Нисам се до сада оглашавао из пијетета према страдалима и њиховим породицама. Био сам те страшне ноћи на железничкој станици у Новом Саду молећи се да храбри спасиоци спасу бар још један живот. Оставку сам понудио истог дана председнику Владе Србије када се догодила несрећа у Новом Саду и саопштио своју намеру да поднесем оставку председнику Републике Србије. Желим да вас обавестим да ћу сутра ујутру званично поднети оставку на место министра грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре председнику Владе Републике Србије. Када Народна скупштина буде констатовала моју оставку, престаћу да обављам ову функцију и у техничком мандату. Не могу да прихватим кривицу за смрт 14 људи јер ни ја, ни људи који раде са мном, немамо ни трунку одговорности за трагедију која се догодила. Сигуран сам да ће то да покаже истрага коју води надлежно тужилаштво. Први сам се одазвао позиву тужилаштва као министар јер министарство на чијем сам челу жели да се утврди ко је одговаран за несрећу која се догодила. Оставку подносим јер као одговоран човек желим да личним примером покажем да у данашњој Србији постоји морална одговорност за то што се таква страшна несрећа догодила у ресору који водим. Зашто не могу да прихватим кривицу? Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктура апсолутно ниједним својим актом није могло да утиче на пројекат, квалитет и надзор радова на станици у Новом Саду. Зато желим да јавности Србије саопштим хронологију издавања документације за пројектовање и реконструкцију железничке станице у Новом Саду. 09. 10. 2017. године – Инфраструктура железнице Србије дала је пројектни задатак ЦИП-у за израду идејног пројекта. 27. 02. 2018. године – Потписан је уговор о изради идејног пројекта између МГСИ и Саобраћајног института ЦИП. 07. 07. 2018. године – Потписан је комерцијални Уговор о модернизацији и реконструкцији мађарско-српске железнице на територији Републике Србије. У периоду од 06. 04. 2020. до 30. 09. 2021. године –МГСИ издаје локацијске услове. 06. 08. 2020. године – Републичка ревизиона комисија даје Извештај о стручној контроли пројекта који пре тога урадио Саобраћајни институт ЦИП. 21.04.2020. године – Потписан је уговор о пројектовању између извођача и Саобраћајног института ЦИП. 21. 10. 2021. године – Завод за заштиту споменика културе Новог Сада дао је конзерваторске услове. 28. 10. 2021. године – Коначан Извештај о урађеној техничкој контроли пројекта за грађевинску дозволу од стране компаније „ЦЕСТРА”, коју је требало да ангажује Инфраструктура железнице Србије. 2021. године – Урађен пројекат за грађевинску дозволу према пројектном задатку за израду пројекта за грађевинску дозволу коју је урадила Инфраструктура железнице. 26. 10. 2021. године – Издата грађевинска дозвола. 12. 08. 2022. године – Дата сагласност Завода за заштиту споменика културе Нови Сад на урађен пројекат за извођење. Све се ово догодило пре него што сам изабран за министра у Влади Републике Србије. Да будем јасан, у мом мандату урађен је само коначан пројекат за извођење који чак и не одобрава министарство на чијем сам челу. Извођење радова радио је кинески конзорцијум ”China Railway“ и „CCCC“, надзор конзорцијум „Утибер” и „Ежис”, а инвеститор радова је Инфраструктура железница Србије. МГСИ је према овом уговору било само финансијер. Желео сам да јавно прочитам ову хронологију комплетне документације за изградњу железничке пруге, а у склопу тога и железничке станице Ноби, сад не зато да бих у било кога упро прстом, већ да бих показао да као министар у свом мандату нисам донео ниједан акт који је могао да има утицај на крајње исходиште овог пројекта. Позивам надлежне органе, пре свега тужилаштво, да што је пре могуће утврде ко је одговоран због несреће која се догодила, ко је у кругу пројектант, извођач радова, надзор и инвеститор није урадио свој посао односно због кога је умрло 14 невиних људи. Тако ће се скинути љага са имена многих људи који су ових дана помињани у јавности. Такође, очекујем да се утврди зашто Инфраструктура железнице није одржавала станицу у Новом Саду јер је то њихова законска обавеза. Управо зато што се многи инфраструктурни пројекти не одржавају пре неколико недеља сам поднео иницијативу да се уради Закон о одржавању инфраструктуре. Надам се да ће ову добру идеју спровести неко ко долази после мене. Верујем да ће и други који су именовани на функције од Владе Републике Србије, а били су директно или индиректно у ланцу доношења одлука у случају реконструкције станице, следити мој пример. На крају, желим да вам кажем нешто лично. Трпео сам ових дана увреде и нападе оних који сваку трагедију и сваку смрт покушавају да злоупотребе за скупљање политичких поена. Трпео сам увреде оних који мисле да је нечија смрт и несрећа њихова шанса да се докопају власти. Трпео сам увреде и оних који су се смејали због тога што сам гутао кнедле и једва изговарао речи тог страшног дана на железничкој станици у Новом Саду, јер сам пре тога видео тела људи који су пронађени испод рушевина. Када су ме оптуживали да глумим, полазили су од себе, јер они мисле да је и смрт политичка шанса. Људи који данас раде са мном и ја, плачемо за тим људима. Ја и данас размишљам о деки који је са унукама кренуо на воз и нико од њих није жив. Плакаћу за њима док сам жив као човек. Иако нажалост немам децу, не могу да дозволим да било ко упире прстом у мене и каже да сам одговоран за смрт неког детета. Посебно не гори од мене. Оставку подносим као одговоран човек свестан да ова трагедија није смела да се догоди. Слушао сам ових дана приче о моралу. Не бих да причам о моралу људи који су те придике држали али морал подразумева праведност. А правда је да одговарају они коју су криви, а не да се оптужују невини. Желим да будем потпуно јасан. Министар сам постао као члан Српске напредне странке (СНС СРБИЈА) на предлог председника Вучића. У политику сам се вратио због Александра Вучића (Александар Вучић) и бићу ту док се он бави политиком. Кажем ово због оних у мојој странци који су ме претходних дана прозивали да покажем одговорност, а сами нису одговорни за било шта. Ја одговорност и част имам, а потрудићу се да покажем у будућности колико је они немају. Поносан сам члан Српске напредне странке и председништва наше организације и то ћу остати и сада када нисам министар. Захвалан сам Александру Вучићу на поверењу и сигуран сам да сам то поверење оправдао. Њему лично увек ћу бити на располагању. Још једном желим да изразим саучешће породицама страдалих. Њихове најближе нико не може да врати. Трагедија је страшна и молим све, медије, политичке странке и невладине организације да се суздрже, да не злоупотребљавају трагедију. Да дозволе да истражни органи заврше у миру свој посао, а да ми као друштво нађемо снаге да се ово више никада не понови. Желим да се захвалим медијима на сарадњи јер било је и тешких тренутака, али ја верујем да су медији, када су добронамерни, најбољи коректив политике. Одлазим са ове функције чисте савести и поносан на резултате који остају иза мене и мог тима. Радили смо у најбољој вери искључиво у интересу Србије. Хвала на пажњи!
12:15

Моје обраћање на данашњој ванредној конференцији за новинаре у Влади Републике Србије НЕ МОГУ ДА ПРИХВАТИМ КРИВИЦУ, ОСТАВКУ ПОДНОСИМ КАО ОДГОВОРАН И МОРАЛАН ЧОВЕК Поштоване грађанке и грађани, Прошао је Дан жалости у Републици Србији поводом страшне трагедије која се догодила на железничкој станици у Новом Саду. Нисам се до сада оглашавао из пијетета према страдалима и њиховим породицама. Био сам те страшне ноћи на железничкој станици у Новом Саду молећи се да храбри спасиоци спасу бар још један живот. Оставку сам понудио истог дана председнику Владе Србије када се догодила несрећа у Новом Саду и саопштио своју намеру да поднесем оставку председнику Републике Србије. Желим да вас обавестим да ћу сутра ујутру званично поднети оставку на место министра грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре председнику Владе Републике Србије. Када Народна скупштина буде констатовала моју оставку, престаћу да обављам ову функцију и у техничком мандату. Не могу да прихватим кривицу за смрт 14 људи јер ни ја, ни људи који раде са мном, немамо ни трунку одговорности за трагедију која се догодила. Сигуран сам да ће то да покаже истрага коју води надлежно тужилаштво. Први сам се одазвао позиву тужилаштва као министар јер министарство на чијем сам челу жели да се утврди ко је одговаран за несрећу која се догодила. Оставку подносим јер као одговоран човек желим да личним примером покажем да у данашњој Србији постоји морална одговорност за то што се таква страшна несрећа догодила у ресору који водим. Зашто не могу да прихватим кривицу? Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктура апсолутно ниједним својим актом није могло да утиче на пројекат, квалитет и надзор радова на станици у Новом Саду. Зато желим да јавности Србије саопштим хронологију издавања документације за пројектовање и реконструкцију железничке станице у Новом Саду. 09. 10. 2017. године – Инфраструктура железнице Србије дала је пројектни задатак ЦИП-у за израду идејног пројекта. 27. 02. 2018. године – Потписан је уговор о изради идејног пројекта између МГСИ и Саобраћајног института ЦИП. 07. 07. 2018. године – Потписан је комерцијални Уговор о модернизацији и реконструкцији мађарско-српске железнице на територији Републике Србије. У периоду од 06. 04. 2020. до 30. 09. 2021. године –МГСИ издаје локацијске услове. 06. 08. 2020. године – Републичка ревизиона комисија даје Извештај о стручној контроли пројекта који пре тога урадио Саобраћајни институт ЦИП. 21.04.2020. године – Потписан је уговор о пројектовању између извођача и Саобраћајног института ЦИП. 21. 10. 2021. године – Завод за заштиту споменика културе Новог Сада дао је конзерваторске услове. 28. 10. 2021. године – Коначан Извештај о урађеној техничкој контроли пројекта за грађевинску дозволу од стране компаније „ЦЕСТРА”, коју је требало да ангажује Инфраструктура железнице Србије. 2021. године – Урађен пројекат за грађевинску дозволу према пројектном задатку за израду пројекта за грађевинску дозволу коју је урадила Инфраструктура железнице. 26. 10. 2021. године – Издата грађевинска дозвола. 12. 08. 2022. године – Дата сагласност Завода за заштиту споменика културе Нови Сад на урађен пројекат за извођење. Све се ово догодило пре него што сам изабран за министра у Влади Републике Србије. Да будем јасан, у мом мандату урађен је само коначан пројекат за извођење који чак и не одобрава министарство на чијем сам челу. Извођење радова радио је кинески конзорцијум ”China Railway“ и „CCCC“, надзор конзорцијум „Утибер” и „Ежис”, а инвеститор радова је Инфраструктура железница Србије. МГСИ је према овом уговору било само финансијер. Желео сам да јавно прочитам ову хронологију комплетне документације за изградњу железничке пруге, а у склопу тога и железничке станице Ноби, сад не зато да бих у било кога упро прстом, већ да бих показао да као министар у свом мандату нисам донео ниједан акт који је могао да има утицај на крајње исходиште овог пројекта. Позивам надлежне органе, пре свега тужилаштво, да што је пре могуће утврде ко је одговоран због несреће која се догодила, ко је у кругу пројектант, извођач радова, надзор и инвеститор није урадио свој посао односно због кога је умрло 14 невиних људи. Тако ће се скинути љага са имена многих људи који су ових дана помињани у јавности. Такође, очекујем да се утврди зашто Инфраструктура железнице није одржавала станицу у Новом Саду јер је то њихова законска обавеза. Управо зато што се многи инфраструктурни пројекти не одржавају пре неколико недеља сам поднео иницијативу да се уради Закон о одржавању инфраструктуре. Надам се да ће ову добру идеју спровести неко ко долази после мене. Верујем да ће и други који су именовани на функције од Владе Републике Србије, а били су директно или индиректно у ланцу доношења одлука у случају реконструкције станице, следити мој пример. На крају, желим да вам кажем нешто лично. Трпео сам ових дана увреде и нападе оних који сваку трагедију и сваку смрт покушавају да злоупотребе за скупљање политичких поена. Трпео сам увреде оних који мисле да је нечија смрт и несрећа њихова шанса да се докопају власти. Трпео сам увреде и оних који су се смејали због тога што сам гутао кнедле и једва изговарао речи тог страшног дана на железничкој станици у Новом Саду, јер сам пре тога видео тела људи који су пронађени испод рушевина. Када су ме оптуживали да глумим, полазили су од себе, јер они мисле да је и смрт политичка шанса. Људи који данас раде са мном и ја, плачемо за тим људима. Ја и данас размишљам о деки који је са унукама кренуо на воз и нико од њих није жив. Плакаћу за њима док сам жив као човек. Иако нажалост немам децу, не могу да дозволим да било ко упире прстом у мене и каже да сам одговоран за смрт неког детета. Посебно не гори од мене. Оставку подносим као одговоран човек свестан да ова трагедија није смела да се догоди. Слушао сам ових дана приче о моралу. Не бих да причам о моралу људи који су те придике држали али морал подразумева праведност. А правда је да одговарају они коју су криви, а не да се оптужују невини. Желим да будем потпуно јасан. Министар сам постао као члан Српске напредне странке (СНС СРБИЈА) на предлог председника Вучића. У политику сам се вратио због Александра Вучића (Александар Вучић) и бићу ту док се он бави политиком. Кажем ово због оних у мојој странци који су ме претходних дана прозивали да покажем одговорност, а сами нису одговорни за било шта. Ја одговорност и част имам, а потрудићу се да покажем у будућности колико је они немају. Поносан сам члан Српске напредне странке и председништва наше организације и то ћу остати и сада када нисам министар. Захвалан сам Александру Вучићу на поверењу и сигуран сам да сам то поверење оправдао. Њему лично увек ћу бити на располагању. Још једном желим да изразим саучешће породицама страдалих. Њихове најближе нико не може да врати. Трагедија је страшна и молим све, медије, политичке странке и невладине организације да се суздрже, да не злоупотребљавају трагедију. Да дозволе да истражни органи заврше у миру свој посао, а да ми као друштво нађемо снаге да се ово више никада не понови. Желим да се захвалим медијима на сарадњи јер било је и тешких тренутака, али ја верујем да су медији, када су добронамерни, најбољи коректив политике. Одлазим са ове функције чисте савести и поносан на резултате који остају иза мене и мог тима. Радили смо у најбољој вери искључиво у интересу Србије. Хвала на пажњи!

Горан Весић

92,063 Aufrufe • vor 1 Jahr

‼️Како је о Рачку говорио адвокат Миша Огњановић: "Ми смо успели да докажемо да 43 тела која су пронађена у Јарузи нису цивили убијени од стране припадника српске полиције. Доставили су нам око 1.200 фотографија тих тела. Данима сам само то гледао, чинило ми се да што више гледам, све мање видим. А онда сам, уз Божју помоћ, угледао како се на једној од тих фотографија види да крв тече узбрдо. Ти људи су пресвучени, њима су скидане униформе ОВК-а, на сваком од тих тела су биле откопчане панталоне, јер их је на брзину неко облачио. Дакле, они су требали да се пењy уз Јаругу и наводно на 30 метара испред њих стајала су два српска полицајца која су на њих пуцала из митраљеза. Сви су наводно погођени у груди и горње екстремитете, а пошто су се кретали узбрдо, нико од њих није пао главом низбрдо, него обрнуто. А гравитација и сила кинетичке тежине чине то да су морали да падну обрнуто од затеченог стања".
0:47

‼️Како је о Рачку говорио адвокат Миша Огњановић: "Ми смо успели да докажемо да 43 тела која су пронађена у Јарузи нису цивили убијени од стране припадника српске полиције. Доставили су нам око 1.200 фотографија тих тела. Данима сам само то гледао, чинило ми се да што више гледам, све мање видим. А онда сам, уз Божју помоћ, угледао како се на једној од тих фотографија види да крв тече узбрдо. Ти људи су пресвучени, њима су скидане униформе ОВК-а, на сваком од тих тела су биле откопчане панталоне, јер их је на брзину неко облачио. Дакле, они су требали да се пењy уз Јаругу и наводно на 30 метара испред њих стајала су два српска полицајца која су на њих пуцала из митраљеза. Сви су наводно погођени у груди и горње екстремитете, а пошто су се кретали узбрдо, нико од њих није пао главом низбрдо, него обрнуто. А гравитација и сила кинетичке тежине чине то да су морали да падну обрнуто од затеченог стања".

Инжењер 🇷🇸

33,462 Aufrufe • vor 8 Monaten

Не плачем ја баш често, али... Ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која следи је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (шта ћете, можда и за ово постоји "архитектонска кривица", рецимо као она када сам вам писао о велшком језику). Као што знате, већ мало више од две деценије сам спортски новинар и нагледао сам се, стварно, свега и свачега. А и наслушао. Међутим, овог викенда ми је поглед застао на снимку који се изненадно појавио преда мном док сам нешто шпартао интернетом, правећи паузу у истраживању за моју нову историјску књигу. А на снимку од десетак секунди - пљушти киша, права провала облака, ал' упркос томе неке девојке загрљене стоје и певају као да су из средњег века дошле. Е, сад, "проблем" са тим снимком је што га је британски ББЦ на Твитеру, баш када сам ја ту свратио, пустио уз шаљив (ма, заправо, погрдан) коментар (просто се Енглези правили Енглези) иако су на снимку биле спортисткиње, и то са територије коју ББЦ "покрива" јер је јавни сервис те државе. А ја баш имам проблем кад неко исмева друге. Нарочито када је реч о овој теми. Зато вас прича одједном води у нешто о чему бих исто "књигу могао да напишем". Води вас у давни 14. век, у једну нестварну јунску битку. Не, није ово прича о Косовском боју. Али... следи нешто што ће вас, имам благи осећај, ганути као да јесте. Тог јуна 1314. са једне стране бојног поља био је "поносни Едвард" (други), енглески краљ, који је решио да под своју пету стави Шкоте једном за свагда. Повео је баш озбиљну војску на тај задатак. Па, само тешких оклопних коњаника је било преко 2.500 (Шкоти нису имали ниједног јединог таквог коњаника), било је са "поносним" и чак 15 хиљада Енглеза-пешадинаца, и три хиљаде стрелаца са оним великим луковима, каквим није било равних у Европи... А Шкоти? Они су имали четири пута мање војника, малтене све пешадија. Али су имали и једну жељу. Слободу. Сада ћемо да прескочимо и распоред замки припремљених за противничку коњицу, и 2.000 година стару тактику коју је, мртав-ладан, Роберт Брус спремио за надолазеће Енглезе, прексочићемо и нестварну дисциплину шкотских малих "дивизија". Просто, овај део приче ћемо да закључимо речима да су Енглези после (потпуно нетипичног за средњи век) дводневног боја - "подвили реп" као никада пре и вратили се одакле су дошли, не знајући шта их је снашло у тој битки код Бенокберна. Али, тај најтежи пораз који су Енглези у целој свој историји доживели у ратовима против Шкота - почео је да бива затрпаван у шкотском сећању захваљујући енглеској чизми која је у потоњим вековима прилично чврсто стала за врат северних суседа. Заправо, више се о томе малтене и није јавно причало. А кад се нешто прећуткује, онда временом и нестаје... И, ту у причу (баш на овај дан на који, ето, годинама већ волим да пишем неке лепе приче) улази један момак. Звао се Рој Вилијамсон. Као дечкић, син адвоката и пијанисткиње, био је избачен из музичке школе јер се правио да зна да чита ноте, а заправо је фрулу свирао на слух. Али, удаљити неког од оног што воли само зато што се не понаша како то од њега други очекују - не значи да ту љубав престаје. Као што никад није престајала ни његова љубав према родној Шкотској. Једном је, када је порастао ту, у свом а шкотском Единбургу, направио музичку групу (иако је био избачен из музичке школе, права је та његова љубав ка музици била. Права, стварно; Заправо ... вечна. А ако није вечна - онда и није љубав, зар не?). Из те врло мале групе су неки одлазили, други у њу долазили, па су после неколико година само Рој Вилијамсон и његов другар Рони Браун остали. И решили да тако, као дует, наступају, чувајући стари шкотски звук. Шездесетих година 20. века Рој је написао речи песме, а заједно су потом компоновали мелодију. Назив песме био је као што гласи и њен први стих - "Цвет Шкотске". Није то била нека ботаничарска песма, иако говори и о брдима (hills) и великој шкотској долини (Glen), већ је то једна врло кратка прича у свега осам стихова о цвету шкотске младости који је учествовао у битки код Бенокберна шест и по векова пре него што је песма настала. Мелодија није била претенциозна. Нису биле претенциозне ни речи. Просто, тих осам стихова били су одраз духа. Одраз кућног васпитања, које се, као такво, "независно од чизме", преносило с колена на колено. А од британских власти углавном је гурано под тепих. Некад и забрањивано, али углавном су те забране извођене "у белим рукавицама". Отприлике онако као што у Америци спортски тимови не могу да се зову "сијукси", "команчи", "апачи" због перфидног правила "Знате, тиме бисмо увредили домороце". Замислите. Е, тако некако је и деценијама, ма - вековима, сан о шкотској слободи био третиран од стране "чизмаша", али, Рој и његов другар Рони Браун су песму изводили кад год би сели или стали да запевају коју. Рој Вилијамсон је, међутим, већ као 54-годишњак преминуо, и - време је потом пролазило... Недеље, месеци, године, сад већ и деценије. Енглези су се понадали да ће та њихова песма, просто, нестати. Утихнути, као и сећање на оно на шта песма, "Цвет Шкотске", подсећа. Такав је, просто био план: да се искључиво зацари стање навике на потчињеност, а да нестане свест о истинској слободи. И, ту прича постаје прилично занимљива. Шкотска, као што знате, нема химну. Не сме ни да је има, јер је она само део једне веће државе. Ал', има ту једна занимљивост. Вероватно сте приметили да у појединим спортовима постоје и репрезентације земаља које нису независне. Како и зашто постоје? Па, ето, зато што су се те репрезентације надметале у тим спортовима пре остатка планете. Тако сад фудбал и играју Шкотска, Велс, Северна Ирска, иако су они само део веће, британске државе - али, играју јер су као такви, Шкоти, Велшани, Ирци, играли фудбал пре него што је ФИФА, као светска фудбалска организација, настала. Тако је и у рагбију, рецимо. Но, те екипе химну не могу да имају јер, ето... нису из независних држава. У ову причу сад улази - баш онај цвет Шкотске. (Због њега сам опет вежбао да преводим и титлујем вам снимак, да би вам овај дан постао лепши, колико год се Енглези трудили да исмеју нешто величанствено. Чека вас тај снимак испод ових исписаних редова, само причекајте који трен, да видите прво зашто је он важан) Наиме, Шкоти (и остали поменути) имају право да пред своје репрезентативне спортске мечеве интонирају неку "свечану песму", која, ето, није химна - јер химну, јелте, стварно не смеју да имају. И, кад су се Шкоти почешкали по глави, размишљајући шта да одаберу, није им избор пао не неке од чудесних песама које су прославиле гајде (нпр. нема ко не зна мелодију "Scotland the brave", али када је људи чују - не знају многи како се она зове), него је избор пао на ово што следи пред вама. А пред вама је мој скромни рад на монтажи у кућним условима. У питању су три врло, врло кратка, обједињена снимка: најпре онај који је ББЦ погрдно описао као "Shower of Scotland" (туширање, пљусак), а на коме се виде девојке које играју рагби за Шкотску. Виде се како стоје на правој провали облака. Стоје у дресовима, не пада им на памет да се склоне, јер треба меч да им почне. И не пада им на памет да ћуте, јер су, попут Роја и Ронија решиле да пркосе забораву. После тих десетак секунди сам вам ставио снимак када је стари, тада 70-годишњи Рони Браун (да, ОНАЈ Рони Браун) позван на један фудбалски меч репрезентације Шкотске, да пред целим стадионом поручи и да "прошлост треба да остане у прошлости". Када чујете његово "Come on!" слободно му се придружите. И, коначно, на крају можете да видите како, на 150. годишњицу првог фудбалског мегдана са Енглеском - цела Шкотска пева и себи и Енглезима нешто. Ал', пева, а да нема ниједног професионалног певача који води певање са центра. Пева цела једна земља из душе, пркосећи чизми и забранама. Да, ту можете да видите како пева и плаче Шкотска, чак и кад њене гајде утихну... ... а пева, просто да све нас подсети на снагу вере, чак и када је чува малишан избачен из музичке школе. Да подсети на силину коју у себи носи искрена подршка, као код истинског пријатеља (чак и кад је старац), ма... пева да подсети колика је важност кућног васпитања (и оног предања с колена на колено) за чување здравог духа једног народа, али пре свега да нас подсети - на свевременост љубави. Јер, ако није вечна, онда и није љубав, зар не? А ако је права, онда и страни краљеви и њихове војске немају шта да траже кад изађете пред њих заједно, као они ономад, оног јуна, века четрнаестог... Видимо се у песми. (Ако заплачете кад и неко са снимка, не брините. Међу својима сте) #FlowerOfScotland
3:30

Не плачем ја баш често, али... Ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која следи је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (шта ћете, можда и за ово постоји "архитектонска кривица", рецимо као она када сам вам писао о велшком језику). Као што знате, већ мало више од две деценије сам спортски новинар и нагледао сам се, стварно, свега и свачега. А и наслушао. Међутим, овог викенда ми је поглед застао на снимку који се изненадно појавио преда мном док сам нешто шпартао интернетом, правећи паузу у истраживању за моју нову историјску књигу. А на снимку од десетак секунди - пљушти киша, права провала облака, ал' упркос томе неке девојке загрљене стоје и певају као да су из средњег века дошле. Е, сад, "проблем" са тим снимком је што га је британски ББЦ на Твитеру, баш када сам ја ту свратио, пустио уз шаљив (ма, заправо, погрдан) коментар (просто се Енглези правили Енглези) иако су на снимку биле спортисткиње, и то са територије коју ББЦ "покрива" јер је јавни сервис те државе. А ја баш имам проблем кад неко исмева друге. Нарочито када је реч о овој теми. Зато вас прича одједном води у нешто о чему бих исто "књигу могао да напишем". Води вас у давни 14. век, у једну нестварну јунску битку. Не, није ово прича о Косовском боју. Али... следи нешто што ће вас, имам благи осећај, ганути као да јесте. Тог јуна 1314. са једне стране бојног поља био је "поносни Едвард" (други), енглески краљ, који је решио да под своју пету стави Шкоте једном за свагда. Повео је баш озбиљну војску на тај задатак. Па, само тешких оклопних коњаника је било преко 2.500 (Шкоти нису имали ниједног јединог таквог коњаника), било је са "поносним" и чак 15 хиљада Енглеза-пешадинаца, и три хиљаде стрелаца са оним великим луковима, каквим није било равних у Европи... А Шкоти? Они су имали четири пута мање војника, малтене све пешадија. Али су имали и једну жељу. Слободу. Сада ћемо да прескочимо и распоред замки припремљених за противничку коњицу, и 2.000 година стару тактику коју је, мртав-ладан, Роберт Брус спремио за надолазеће Енглезе, прексочићемо и нестварну дисциплину шкотских малих "дивизија". Просто, овај део приче ћемо да закључимо речима да су Енглези после (потпуно нетипичног за средњи век) дводневног боја - "подвили реп" као никада пре и вратили се одакле су дошли, не знајући шта их је снашло у тој битки код Бенокберна. Али, тај најтежи пораз који су Енглези у целој свој историји доживели у ратовима против Шкота - почео је да бива затрпаван у шкотском сећању захваљујући енглеској чизми која је у потоњим вековима прилично чврсто стала за врат северних суседа. Заправо, више се о томе малтене и није јавно причало. А кад се нешто прећуткује, онда временом и нестаје... И, ту у причу (баш на овај дан на који, ето, годинама већ волим да пишем неке лепе приче) улази један момак. Звао се Рој Вилијамсон. Као дечкић, син адвоката и пијанисткиње, био је избачен из музичке школе јер се правио да зна да чита ноте, а заправо је фрулу свирао на слух. Али, удаљити неког од оног што воли само зато што се не понаша како то од њега други очекују - не значи да ту љубав престаје. Као што никад није престајала ни његова љубав према родној Шкотској. Једном је, када је порастао ту, у свом а шкотском Единбургу, направио музичку групу (иако је био избачен из музичке школе, права је та његова љубав ка музици била. Права, стварно; Заправо ... вечна. А ако није вечна - онда и није љубав, зар не?). Из те врло мале групе су неки одлазили, други у њу долазили, па су после неколико година само Рој Вилијамсон и његов другар Рони Браун остали. И решили да тако, као дует, наступају, чувајући стари шкотски звук. Шездесетих година 20. века Рој је написао речи песме, а заједно су потом компоновали мелодију. Назив песме био је као што гласи и њен први стих - "Цвет Шкотске". Није то била нека ботаничарска песма, иако говори и о брдима (hills) и великој шкотској долини (Glen), већ је то једна врло кратка прича у свега осам стихова о цвету шкотске младости који је учествовао у битки код Бенокберна шест и по векова пре него што је песма настала. Мелодија није била претенциозна. Нису биле претенциозне ни речи. Просто, тих осам стихова били су одраз духа. Одраз кућног васпитања, које се, као такво, "независно од чизме", преносило с колена на колено. А од британских власти углавном је гурано под тепих. Некад и забрањивано, али углавном су те забране извођене "у белим рукавицама". Отприлике онако као што у Америци спортски тимови не могу да се зову "сијукси", "команчи", "апачи" због перфидног правила "Знате, тиме бисмо увредили домороце". Замислите. Е, тако некако је и деценијама, ма - вековима, сан о шкотској слободи био третиран од стране "чизмаша", али, Рој и његов другар Рони Браун су песму изводили кад год би сели или стали да запевају коју. Рој Вилијамсон је, међутим, већ као 54-годишњак преминуо, и - време је потом пролазило... Недеље, месеци, године, сад већ и деценије. Енглези су се понадали да ће та њихова песма, просто, нестати. Утихнути, као и сећање на оно на шта песма, "Цвет Шкотске", подсећа. Такав је, просто био план: да се искључиво зацари стање навике на потчињеност, а да нестане свест о истинској слободи. И, ту прича постаје прилично занимљива. Шкотска, као што знате, нема химну. Не сме ни да је има, јер је она само део једне веће државе. Ал', има ту једна занимљивост. Вероватно сте приметили да у појединим спортовима постоје и репрезентације земаља које нису независне. Како и зашто постоје? Па, ето, зато што су се те репрезентације надметале у тим спортовима пре остатка планете. Тако сад фудбал и играју Шкотска, Велс, Северна Ирска, иако су они само део веће, британске државе - али, играју јер су као такви, Шкоти, Велшани, Ирци, играли фудбал пре него што је ФИФА, као светска фудбалска организација, настала. Тако је и у рагбију, рецимо. Но, те екипе химну не могу да имају јер, ето... нису из независних држава. У ову причу сад улази - баш онај цвет Шкотске. (Због њега сам опет вежбао да преводим и титлујем вам снимак, да би вам овај дан постао лепши, колико год се Енглези трудили да исмеју нешто величанствено. Чека вас тај снимак испод ових исписаних редова, само причекајте који трен, да видите прво зашто је он важан) Наиме, Шкоти (и остали поменути) имају право да пред своје репрезентативне спортске мечеве интонирају неку "свечану песму", која, ето, није химна - јер химну, јелте, стварно не смеју да имају. И, кад су се Шкоти почешкали по глави, размишљајући шта да одаберу, није им избор пао не неке од чудесних песама које су прославиле гајде (нпр. нема ко не зна мелодију "Scotland the brave", али када је људи чују - не знају многи како се она зове), него је избор пао на ово што следи пред вама. А пред вама је мој скромни рад на монтажи у кућним условима. У питању су три врло, врло кратка, обједињена снимка: најпре онај који је ББЦ погрдно описао као "Shower of Scotland" (туширање, пљусак), а на коме се виде девојке које играју рагби за Шкотску. Виде се како стоје на правој провали облака. Стоје у дресовима, не пада им на памет да се склоне, јер треба меч да им почне. И не пада им на памет да ћуте, јер су, попут Роја и Ронија решиле да пркосе забораву. После тих десетак секунди сам вам ставио снимак када је стари, тада 70-годишњи Рони Браун (да, ОНАЈ Рони Браун) позван на један фудбалски меч репрезентације Шкотске, да пред целим стадионом поручи и да "прошлост треба да остане у прошлости". Када чујете његово "Come on!" слободно му се придружите. И, коначно, на крају можете да видите како, на 150. годишњицу првог фудбалског мегдана са Енглеском - цела Шкотска пева и себи и Енглезима нешто. Ал', пева, а да нема ниједног професионалног певача који води певање са центра. Пева цела једна земља из душе, пркосећи чизми и забранама. Да, ту можете да видите како пева и плаче Шкотска, чак и кад њене гајде утихну... ... а пева, просто да све нас подсети на снагу вере, чак и када је чува малишан избачен из музичке школе. Да подсети на силину коју у себи носи искрена подршка, као код истинског пријатеља (чак и кад је старац), ма... пева да подсети колика је важност кућног васпитања (и оног предања с колена на колено) за чување здравог духа једног народа, али пре свега да нас подсети - на свевременост љубави. Јер, ако није вечна, онда и није љубав, зар не? А ако је права, онда и страни краљеви и њихове војске немају шта да траже кад изађете пред њих заједно, као они ономад, оног јуна, века четрнаестог... Видимо се у песми. (Ако заплачете кад и неко са снимка, не брините. Међу својима сте) #FlowerOfScotland

Дарко Николић

30,890 Aufrufe • vor 2 Jahren

Не плачем ја често. Али, ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која је пред вама је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (и... да, за то је крив један архитекта). Та прича би могла да почне подсећањем на окупацију. Рецимо.. Нашу. Замислите да се оно „петвековно ропство“ заправо уопште није завршило. Да траје, рецимо, 740 година. Да ли би неко од нас уопште више говорио српски? Или бисмо, најпре вековима под чизмом освајача, а потом навикнути на његове и ничије друге аршине, просто постали мајушни део његове силине, уклопивши се онако мали и немоћни у један другачији свет, другачији језик...? А једном народу се то десило. И, прича о њему, заправо, не почиње баш пре 740 година, већ још пре више од милинијум и по када је римски генерал Магнус Максимус 383. урадио кључну ствар за народ Велса: повукао је трупе из Британије да би покушао да се домогне императорског трона, решио да „острвом“ управља на даљину, из Галије, а оставио праву власт локалним вођама. Сматра се зато оснивачем неколико велшких краљевских династија, а локална племена су с колена на колено преносила захвалност што им је дозволио да буду оно што јесу, да не живе као робови. Но, ропство их је, ипак, снашло пре 740 година, када је после двовековног рата енглески краљ Едвард Први окончао то освајање како је и желео. И, године су почеле да пролазе. Деценије. Векови, у којима стари, велшки језик, није био прихваћен нигде: ни у једном документу, ни у каквим преговорима, ни у једној јединој званичној комуникацији. Почео је, као такав, да изумире. Малтене су, тамо негде, 70-их година 20. века престали и да постоје људи који га знају. Добро, било је неких бораца за тај стари језик (да ли сте знали да је „мор“ на велшком оно што ми називамо „море“? Не? Ето, на крају ове приче чека вас један снимак због ког сам научио монтажу, а за који сам преводио речи једне песме и урадио вам титлове, но... не пуштајте то одмах, да најпре нешто друго сазнате). Дакле, јесте било бораца да се тај стари језик сачува, попут архитекте Дафида Ивана. Стар је он, не баш колико и велшки језик, али недавно је ушао у девету деценију живота. А тамо негде, средином прошлог века, привођен је због својих активности да се велшки језик врати где му је место, у институције, у образовни систем, чак је и политиком почео да се бави из љубави према језику својих родитеља, предака... Ал', затварали га. Нису га слушали, нити му жеље услишили. Почео је да се бави и музиком. Онако, за своју душу. Писао и песме, па их сам изводио, а једна од њих је била посебно занимљива тадашњим британскима властима на чијем је челу била Маргарет Тачер. Песма се звала „И даље – ту“, а кроз три врло кратке строфе говорила је о томе кроз шта је Велс прошао за ових 1600 година: и како су тај народ тлачили и потцењивали, али како је он издржао и стварне појаве попут карикатуралног лика из књижевности, Велшанина који се звао Дик Сион Дафид, коме је све енглеско милије од велшког (ко је рекао „Аха, нека врста другосрбијанаца“? Без добацивања, ово је прича о Велсу), како је тај народ и тај језик издржао и „стару Меги и њену екипу“ (песма је писана када ја „Меги“ Тачер припремала затварање свих велшких рудника, што је потом довело до тога да је мање од 40% домаћинстава у Велсу имало неког члана породице који је стално запослен; Да... чизма уме да буде страшна, нарочито ако не приметиш да ти је већ на врату, па ти се чини да те неко милује. Вековима). Проблем је био што је песму мало ко разумео, јер... писана је и извођена на старом велшком. А то малтене „нико жив“ (не баш буквално) у Велсу више није разумео. Изводио ју је онај архитекта и рударима, прихватио те стихове и један покрет који се залагао за независност, али... Пролазиле су године. Семена која је јунак ове приче, што по затвору, што на улици, што с рударима који више нису имали где да раде, што са децом којој се обраћао – као да су, бар се тако чинило, била посејена узалуд. А онда је Дафид Иван, сада 80-годишњак, пред 80. рођендан позван да ту своју песму отпева у Кардифу. И то на стадиону. Нешто преко 32.000 људи је било ту. Почео је он своју причу у стиховима, прву од три строфе, чуло се и како публика мрмља, позната јој је мелодија, а када је на ред дошао рефрен... Не, то вам нећу писати. То ћете видети, сад, када пустите снимак. А он је пред вама само због љубави. За род свој и језик свој. Љубави која је довела до правог чуда да сада, пре три месеца када је обављено последње истраживање, скоро 29,2% становништа Велса може да прича старим велшким језиком, док нешто више, чак 33 одсто њих, разуме када неко прича велшки. Чудо? Не, само плод љубави од које се не одустаје. Баш због ње је ова прича о песми пред вама. И, она звучи – овако: (ако заплачете кад и Дафид Иван, тамо код стиха "... а жив ће бити и велшки језик!", не брините. Међу својима сте) #YmaOHyd
4:21

Не плачем ја често. Али, ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која је пред вама је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (и... да, за то је крив један архитекта). Та прича би могла да почне подсећањем на окупацију. Рецимо.. Нашу. Замислите да се оно „петвековно ропство“ заправо уопште није завршило. Да траје, рецимо, 740 година. Да ли би неко од нас уопште више говорио српски? Или бисмо, најпре вековима под чизмом освајача, а потом навикнути на његове и ничије друге аршине, просто постали мајушни део његове силине, уклопивши се онако мали и немоћни у један другачији свет, другачији језик...? А једном народу се то десило. И, прича о њему, заправо, не почиње баш пре 740 година, већ још пре више од милинијум и по када је римски генерал Магнус Максимус 383. урадио кључну ствар за народ Велса: повукао је трупе из Британије да би покушао да се домогне императорског трона, решио да „острвом“ управља на даљину, из Галије, а оставио праву власт локалним вођама. Сматра се зато оснивачем неколико велшких краљевских династија, а локална племена су с колена на колено преносила захвалност што им је дозволио да буду оно што јесу, да не живе као робови. Но, ропство их је, ипак, снашло пре 740 година, када је после двовековног рата енглески краљ Едвард Први окончао то освајање како је и желео. И, године су почеле да пролазе. Деценије. Векови, у којима стари, велшки језик, није био прихваћен нигде: ни у једном документу, ни у каквим преговорима, ни у једној јединој званичној комуникацији. Почео је, као такав, да изумире. Малтене су, тамо негде, 70-их година 20. века престали и да постоје људи који га знају. Добро, било је неких бораца за тај стари језик (да ли сте знали да је „мор“ на велшком оно што ми називамо „море“? Не? Ето, на крају ове приче чека вас један снимак због ког сам научио монтажу, а за који сам преводио речи једне песме и урадио вам титлове, но... не пуштајте то одмах, да најпре нешто друго сазнате). Дакле, јесте било бораца да се тај стари језик сачува, попут архитекте Дафида Ивана. Стар је он, не баш колико и велшки језик, али недавно је ушао у девету деценију живота. А тамо негде, средином прошлог века, привођен је због својих активности да се велшки језик врати где му је место, у институције, у образовни систем, чак је и политиком почео да се бави из љубави према језику својих родитеља, предака... Ал', затварали га. Нису га слушали, нити му жеље услишили. Почео је да се бави и музиком. Онако, за своју душу. Писао и песме, па их сам изводио, а једна од њих је била посебно занимљива тадашњим британскима властима на чијем је челу била Маргарет Тачер. Песма се звала „И даље – ту“, а кроз три врло кратке строфе говорила је о томе кроз шта је Велс прошао за ових 1600 година: и како су тај народ тлачили и потцењивали, али како је он издржао и стварне појаве попут карикатуралног лика из књижевности, Велшанина који се звао Дик Сион Дафид, коме је све енглеско милије од велшког (ко је рекао „Аха, нека врста другосрбијанаца“? Без добацивања, ово је прича о Велсу), како је тај народ и тај језик издржао и „стару Меги и њену екипу“ (песма је писана када ја „Меги“ Тачер припремала затварање свих велшких рудника, што је потом довело до тога да је мање од 40% домаћинстава у Велсу имало неког члана породице који је стално запослен; Да... чизма уме да буде страшна, нарочито ако не приметиш да ти је већ на врату, па ти се чини да те неко милује. Вековима). Проблем је био што је песму мало ко разумео, јер... писана је и извођена на старом велшком. А то малтене „нико жив“ (не баш буквално) у Велсу више није разумео. Изводио ју је онај архитекта и рударима, прихватио те стихове и један покрет који се залагао за независност, али... Пролазиле су године. Семена која је јунак ове приче, што по затвору, што на улици, што с рударима који више нису имали где да раде, што са децом којој се обраћао – као да су, бар се тако чинило, била посејена узалуд. А онда је Дафид Иван, сада 80-годишњак, пред 80. рођендан позван да ту своју песму отпева у Кардифу. И то на стадиону. Нешто преко 32.000 људи је било ту. Почео је он своју причу у стиховима, прву од три строфе, чуло се и како публика мрмља, позната јој је мелодија, а када је на ред дошао рефрен... Не, то вам нећу писати. То ћете видети, сад, када пустите снимак. А он је пред вама само због љубави. За род свој и језик свој. Љубави која је довела до правог чуда да сада, пре три месеца када је обављено последње истраживање, скоро 29,2% становништа Велса може да прича старим велшким језиком, док нешто више, чак 33 одсто њих, разуме када неко прича велшки. Чудо? Не, само плод љубави од које се не одустаје. Баш због ње је ова прича о песми пред вама. И, она звучи – овако: (ако заплачете кад и Дафид Иван, тамо код стиха "... а жив ће бити и велшки језик!", не брините. Међу својима сте) #YmaOHyd

Дарко Николић

105,258 Aufrufe • vor 2 Jahren

Шта можда нисте знали, а требало је? 22. октобра 2024. Вучић је најавио могуће партнерство између државе и Рио Тинта. Само шест дана касније на Њузмакс Балканс (где ми не можемо ни да привиримо), гостује народна посланица, Јелена Павловић са Небојшом Крстићем и изјављује да "само и искључиво држава може да" вади литијум и да се "све потпуно мења" ако држава то ради. Како смо ми који живимо у Јадру и Рађевини против пројекта "Јадар" у било чијој реализацији јер је пројекат деструктиван, логично и са пуним правом смо реаговали негативно на ову њену изјаву. Неће се сумпорна киселина претворити у млеко ако пројекат изводе Кинези, Руси, ЕУ или Срби. Наш став је одувек био да рудник не може и тачка. Пазите сад, адвокатица и народна посланица, Јелена Павловић, подноси тужбу против нашег удружења и председника удружења, тражи 500.000 динарс за "душевну бол" због наше реакције на снимак који видите доле. У међувремену, уважена госпођа Павловић нас назива "корисним идиотима, будалама и его манијацима" у својим јавним објавама. Све то ради са позиције народног посланика. Колико је тужби и кривичних пријава поднела против Вучића, братије и Рио Тинта? Ми не знамо ни за једну, али је зато тужила људе који су покренули борбу против рудника 2019, исте године када је она аплаудирала Вучићу. Нама Вучић никад није дошао на протест нити решио било шта нити бисмо икада прихватили тако нешто. Кад нас је народни посланик, Владимир Ђукановић, назвао "кретенима" због борбе против рудника литијума, добио је кривичну пријаву. У чему је разлика између његовог поступка и ње која нас назива будалама? Да нагласим да нас је будалама назвала јавно након што смо се јавно супротставили њеном тадашњем партијском другару, Браниславу Антонијевићу, који је изјавио да је "рударење јадарита безбедно". Не можете ви да доносите одлуке о нашим животима, а да ми ћутимо и данас застрашујете слап тужбама. Једва чекамо суђење, бићете обавештени о времену и месту одржавања рочишта чим добијемо обавештење. Сви сте позвани 😁
0:52

Шта можда нисте знали, а требало је? 22. октобра 2024. Вучић је најавио могуће партнерство између државе и Рио Тинта. Само шест дана касније на Њузмакс Балканс (где ми не можемо ни да привиримо), гостује народна посланица, Јелена Павловић са Небојшом Крстићем и изјављује да "само и искључиво држава може да" вади литијум и да се "све потпуно мења" ако држава то ради. Како смо ми који живимо у Јадру и Рађевини против пројекта "Јадар" у било чијој реализацији јер је пројекат деструктиван, логично и са пуним правом смо реаговали негативно на ову њену изјаву. Неће се сумпорна киселина претворити у млеко ако пројекат изводе Кинези, Руси, ЕУ или Срби. Наш став је одувек био да рудник не може и тачка. Пазите сад, адвокатица и народна посланица, Јелена Павловић, подноси тужбу против нашег удружења и председника удружења, тражи 500.000 динарс за "душевну бол" због наше реакције на снимак који видите доле. У међувремену, уважена госпођа Павловић нас назива "корисним идиотима, будалама и его манијацима" у својим јавним објавама. Све то ради са позиције народног посланика. Колико је тужби и кривичних пријава поднела против Вучића, братије и Рио Тинта? Ми не знамо ни за једну, али је зато тужила људе који су покренули борбу против рудника 2019, исте године када је она аплаудирала Вучићу. Нама Вучић никад није дошао на протест нити решио било шта нити бисмо икада прихватили тако нешто. Кад нас је народни посланик, Владимир Ђукановић, назвао "кретенима" због борбе против рудника литијума, добио је кривичну пријаву. У чему је разлика између његовог поступка и ње која нас назива будалама? Да нагласим да нас је будалама назвала јавно након што смо се јавно супротставили њеном тадашњем партијском другару, Браниславу Антонијевићу, који је изјавио да је "рударење јадарита безбедно". Не можете ви да доносите одлуке о нашим животима, а да ми ћутимо и данас застрашујете слап тужбама. Једва чекамо суђење, бићете обавештени о времену и месту одржавања рочишта чим добијемо обавештење. Сви сте позвани 😁

Zaštitimo Jadar i Rađevinu

35,563 Aufrufe • vor 3 Monaten

РАДНИЧКА ПАРТИЈА ПРИСТУПИЛА НОВОЈ СРПСКОЈ ДЕМОКРАТИЈИ Данас је заиста велики дан за Нову српску демократију. Данас наша породица постаје већа, снажнија и богатија, јер смо предсједник Радничке партије, господин Максим Вучинић, и ја, уз сагласност надлежних органа наших странака, донијели братски договор о приступању Радничке партије Новој српској демократији – поручио је предсједник НСД-а Андрија Мандић. Он је подсјетио да цијела Црна Гора зна како су заједно са својим пријатељима и саборцима из Радничке партије извојевали бројне побједе над режимом ДПС-а, корачајући раме уз раме улицама Црне Горе са хиљадама грађана у потрази за истином и правдом. „Поносан сам што данас, заједно са Максимом Вучинићем, младим, паметним и образованим господином, сином великог борца за радничка права Јанка Вучинића, имам привилегију да започнем нову еру политичког савезништва које смо још давно започели његов покојни отац и ја. На сами помен његовог имена сјетим се свих наших сабораца који више нису са нама. Бићу толико одважан да кажем да је ова одлука у неку руку чување сјећања на све њих, јер сада још јединственији и снажнији настављамо заједничку борбу за праведну Црну Гору“, поручио је Мандић. Предсједник Радничке партије Максим Вучинић поручио је да му је велика част што његова странка постаје дио велике породице Нове српске демократије и што ће заједнички наставити борбу за социјалну правду и бољу будућност Црне Горе. „Хвала вам што сте свих ових година храбро корачали заједно са нама. Хвала вам што сте дали кључни допринос да се смијени криминални режим Мила Ђукановића и хвала вам што сте данас дио ове велике одлуке – да нашу енергију, знање и политичко умијеће унесемо у Нову српску демократију и на тај начин наставимо борбу за узвишене циљеве које смо давно поставили: друштво социјалне правде у којем нема дискриминисаних, већ свако има своје мјесто у изградњи боље будућности Црне Горе. Драго ми је што ће досадашњи чланови поносне Радничке партије постати дио велике породице каква је Нова српска демократија. Сигуран сам да ћемо унутар коалиције За будућност Црне Горе 2027. године, на парламентарним и локалним изборима, остварити историјски резултат који ће бити гарант стабилности наше земље“, истакао је Вучинић. Предсједник Мандић је уручио овом приликом чланске карте Нове српске демократије Максиму Вучинићу, Александру Ровчанину, бившем предсједнику Извршног одбора Радничке партије и Сањи Кркељић, функционерки Радничке партије. Приступањем Радничке партије Новој српској демократији ствара се, како су поручили лидери, још снажнији политички фронт који ће наставити борбу за праведну, стабилну и социјално одговорну Црну Гору.
4:46

РАДНИЧКА ПАРТИЈА ПРИСТУПИЛА НОВОЈ СРПСКОЈ ДЕМОКРАТИЈИ Данас је заиста велики дан за Нову српску демократију. Данас наша породица постаје већа, снажнија и богатија, јер смо предсједник Радничке партије, господин Максим Вучинић, и ја, уз сагласност надлежних органа наших странака, донијели братски договор о приступању Радничке партије Новој српској демократији – поручио је предсједник НСД-а Андрија Мандић. Он је подсјетио да цијела Црна Гора зна како су заједно са својим пријатељима и саборцима из Радничке партије извојевали бројне побједе над режимом ДПС-а, корачајући раме уз раме улицама Црне Горе са хиљадама грађана у потрази за истином и правдом. „Поносан сам што данас, заједно са Максимом Вучинићем, младим, паметним и образованим господином, сином великог борца за радничка права Јанка Вучинића, имам привилегију да започнем нову еру политичког савезништва које смо још давно започели његов покојни отац и ја. На сами помен његовог имена сјетим се свих наших сабораца који више нису са нама. Бићу толико одважан да кажем да је ова одлука у неку руку чување сјећања на све њих, јер сада још јединственији и снажнији настављамо заједничку борбу за праведну Црну Гору“, поручио је Мандић. Предсједник Радничке партије Максим Вучинић поручио је да му је велика част што његова странка постаје дио велике породице Нове српске демократије и што ће заједнички наставити борбу за социјалну правду и бољу будућност Црне Горе. „Хвала вам што сте свих ових година храбро корачали заједно са нама. Хвала вам што сте дали кључни допринос да се смијени криминални режим Мила Ђукановића и хвала вам што сте данас дио ове велике одлуке – да нашу енергију, знање и политичко умијеће унесемо у Нову српску демократију и на тај начин наставимо борбу за узвишене циљеве које смо давно поставили: друштво социјалне правде у којем нема дискриминисаних, већ свако има своје мјесто у изградњи боље будућности Црне Горе. Драго ми је што ће досадашњи чланови поносне Радничке партије постати дио велике породице каква је Нова српска демократија. Сигуран сам да ћемо унутар коалиције За будућност Црне Горе 2027. године, на парламентарним и локалним изборима, остварити историјски резултат који ће бити гарант стабилности наше земље“, истакао је Вучинић. Предсједник Мандић је уручио овом приликом чланске карте Нове српске демократије Максиму Вучинићу, Александру Ровчанину, бившем предсједнику Извршног одбора Радничке партије и Сањи Кркељић, функционерки Радничке партије. Приступањем Радничке партије Новој српској демократији ствара се, како су поручили лидери, још снажнији политички фронт који ће наставити борбу за праведну, стабилну и социјално одговорну Црну Гору.

Андрија Мандић

20,059 Aufrufe • vor 11 Monaten

Након последње проповеди о Ратку Младићу, Арсеније Јовановић треба да изгуби благослов за јавни рад од стране епископа ваљевског. Не само што шири смутњу међу народом, не само да произвољно тумачи историјске догађаје, него и отворено лаже и измишља, а поједини искази упућују да је или превише заглибио у самољубљу или да показује знаке схизофреније. Да не говорим да, док је Младић из ровова бранио српски народ, Арсеније по Њујорку загревао кашике, шприцао се ко зна каквим дрогама и проучавао зен будизам. Па сад да је истински монах, а не сујетни дедица који жали за таквом младошћу и изиграва нам свеца, он би се повукао у монашку келију и окајавао сопствене грехе уместо да другима дописује и оно што нису згрешили. Ево неколико највећих неистина које је изрекао: - Младић не само да није мрзео Краљевину, него се током рата више пута сусретао са Томиславом Карађорђевићем, а о срдачности њихових сусрета је сведочила Биљана Плавшић на неколико места (заједничку фотографију на којој се Младић сам додао у снимку); - Арсеније упорно назива Младића "Титов генерал, марксиста, комуниста, атеиста", а Младић је за још током службе у Скопљу 60-их година, кад је Броз увелико био и жив и виталан, одбио премештај у Титову гарду уз речи да је он официр, а не "шетач пудлица"; због тога је строго укорен и успорена му је служба, мада је био способан, перспективан и увек највишим оценама оцењиван; - криви не само Ратка, него и Неђу Младића да су били задојени комунизмом - Арсеније је причао да је његов отац хтео да му син буде пилот ЈНА, док су му и отац и мајка били просветни радници односно они који су деци утеривали званичну доктрину комунистичког система; најбољи пријатељи Арсенија из младости биле су ћерке Цвијетина Мијатовића (председник Председништва СФРЈ), Милан Младеновић ЕКВ - син официра ЈНА, итд. - Младић никад није показивао мржњу ни према четницима ни према Краљевини, већ према паравојним формацијама, самозваним војводама и лудацима - које и Арсеније овде критикује; - измишља како је Младић 1992. и 1993. био у Книну и свађао се са неким четницима који су му рекли да проба сам да им скине кокарде ако сме - није се десило, а ни Младић није тад био и Книну; - смета му што Младићу сметају кокарде (јер неће идеолошке поделе, него српско јединство), а онда препричава како се свађао са четницима у Лондону због ратне четничке заставе, па их критикује што му нису дали паре јер "буразеру, па српско јединство" и кука "тако се лако цепамо"; да не говорим да му сметају четничке мртвачке лобање, али да на свом столу у манастиру држи праву мртвачку лобању. Време је да се овај човек определи да ли је монах или инфлуенсер. Оба су легитимна. Само ако хоће да буде инфлуенсер, нека скине мантију и напусти манастир. А ако хоће да буде монах, треба му помоћи, најпре тако што ће остати без благослова за овакве небулозе.
3:56

Након последње проповеди о Ратку Младићу, Арсеније Јовановић треба да изгуби благослов за јавни рад од стране епископа ваљевског. Не само што шири смутњу међу народом, не само да произвољно тумачи историјске догађаје, него и отворено лаже и измишља, а поједини искази упућују да је или превише заглибио у самољубљу или да показује знаке схизофреније. Да не говорим да, док је Младић из ровова бранио српски народ, Арсеније по Њујорку загревао кашике, шприцао се ко зна каквим дрогама и проучавао зен будизам. Па сад да је истински монах, а не сујетни дедица који жали за таквом младошћу и изиграва нам свеца, он би се повукао у монашку келију и окајавао сопствене грехе уместо да другима дописује и оно што нису згрешили. Ево неколико највећих неистина које је изрекао: - Младић не само да није мрзео Краљевину, него се током рата више пута сусретао са Томиславом Карађорђевићем, а о срдачности њихових сусрета је сведочила Биљана Плавшић на неколико места (заједничку фотографију на којој се Младић сам додао у снимку); - Арсеније упорно назива Младића "Титов генерал, марксиста, комуниста, атеиста", а Младић је за још током службе у Скопљу 60-их година, кад је Броз увелико био и жив и виталан, одбио премештај у Титову гарду уз речи да је он официр, а не "шетач пудлица"; због тога је строго укорен и успорена му је служба, мада је био способан, перспективан и увек највишим оценама оцењиван; - криви не само Ратка, него и Неђу Младића да су били задојени комунизмом - Арсеније је причао да је његов отац хтео да му син буде пилот ЈНА, док су му и отац и мајка били просветни радници односно они који су деци утеривали званичну доктрину комунистичког система; најбољи пријатељи Арсенија из младости биле су ћерке Цвијетина Мијатовића (председник Председништва СФРЈ), Милан Младеновић ЕКВ - син официра ЈНА, итд. - Младић никад није показивао мржњу ни према четницима ни према Краљевини, већ према паравојним формацијама, самозваним војводама и лудацима - које и Арсеније овде критикује; - измишља како је Младић 1992. и 1993. био у Книну и свађао се са неким четницима који су му рекли да проба сам да им скине кокарде ако сме - није се десило, а ни Младић није тад био и Книну; - смета му што Младићу сметају кокарде (јер неће идеолошке поделе, него српско јединство), а онда препричава како се свађао са четницима у Лондону због ратне четничке заставе, па их критикује што му нису дали паре јер "буразеру, па српско јединство" и кука "тако се лако цепамо"; да не говорим да му сметају четничке мртвачке лобање, али да на свом столу у манастиру држи праву мртвачку лобању. Време је да се овај човек определи да ли је монах или инфлуенсер. Оба су легитимна. Само ако хоће да буде инфлуенсер, нека скине мантију и напусти манастир. А ако хоће да буде монах, треба му помоћи, најпре тако што ће остати без благослова за овакве небулозе.

Народни непријатељ 🇷🇸

21,741 Aufrufe • vor 28 Tagen

Вања Бахиљ, позната на платформи X под налогом koza na štiklama и надимком Коза на штиклама, често се представља као оштар и независан критичар српске власти. Међутим, њена јавна активност открива много сложенију слику. Улогу у медијској и друштвеној мрежи која барем наговештава координисани спољни утицај, пре свега хрватски, на унутрашња политичка дешавања у Србији. Њени постови на X су по правилу испуњени увредама, сарказмом и вулгарним изразима. Често прелазе у личне нападе, груб језик и сексуалне алузије (krenu da jebu, gej saune, jebem te u usta...). Такво понашање није обична политичка полемика. Оно указује на одређени психолошки профил. Агресивност, импулсивност, потребу за провокацијом и деградацијом саговорника. Када се таква вербална агресија комбинује са сталним позивањем на акције, блокаде и хаос, постаје јасно да није реч само о мишљењу. Реч је о стратегији емоционалног и психолошког ратовања на друштвеним мрежама. Смех као одбрамбени механизам, о коме је сама говорила у интервјуима, овде делује више као маска за дубљу фрустрацију или циљану деструкцију јавног простора. Посебно забрињавајућа димензија је њена сарадња са хрватским медијима. Бахиљева је сценариста и дописница емисије Стање нације на хрватском РТЛ-у (водитељ Зоран Шпrajц). У тој сатиричној емисији она учествује у креирању сегмената који систематски исмевају и понижавају Србију, њену власт и друштво. Док у Србији наступа као борац против режима, у хрватском телевизијском програму директно доприноси наративу који Србију приказује као примитивну, корумпирану и смешну. Ова двострука улога, критичар изнутра и сарадник спољних медија, снажно подржава тезу о медијској инфилтрацији и могућем обавештајном утицају Хрватске на српску политичку сцену. Појава у страним медијима док истовремено напада домаћу власт није случајност. То је класичан образац хибридног деловања. Извештаји из прошлости додатно учвршћују ове сумње. Српски медији више пута су објављивали податке о њеним пореским дуговима од преко пет милиона динара, блокадама фирме Вања Бахиљ ПР Уметничко стваралаштво и њеном запослењу у агенцији Ovation BBDO, чији је сувласник повезан са опозиционим круговима око Драгана Ђиласа. Појављивале су се и кампање о наводном усташком пореклу њеног оца из Херцеговине, што она негира, али контекст њених хрватских веза и деловања чини те нападе делом шире политичке игре. Све то заједно слика фигуру која, иако се представља као жртва режима, делује у оквиру мреже која има јасне спољне координате. Укратко, Вања Бахиљ није обичан твитераш или слободни критичар. Њена комбинација увредљивог и психолошки агресивног понашања на друштвеним мрежама, активне сарадње са хрватским телевизијским програмом који систематски напада Србију и веза са домаћом опозицијом барем наговештава улогу у медијско-обавештајној активности усмереној на дестабилизацију српске политике. Док се власт критикује због многобројних грешака, такве фигуре не доприносе истинској опозицији, оне служе као мост за спољне актере који желе да утичу на унутрашња дешавања у Србији. Њихова активност заслужује озбиљну пажњу и анализу, а не наивно тумачење као слободно мишљење.
1:34

Вања Бахиљ, позната на платформи X под налогом koza na štiklama и надимком Коза на штиклама, често се представља као оштар и независан критичар српске власти. Међутим, њена јавна активност открива много сложенију слику. Улогу у медијској и друштвеној мрежи која барем наговештава координисани спољни утицај, пре свега хрватски, на унутрашња политичка дешавања у Србији. Њени постови на X су по правилу испуњени увредама, сарказмом и вулгарним изразима. Често прелазе у личне нападе, груб језик и сексуалне алузије (krenu da jebu, gej saune, jebem te u usta...). Такво понашање није обична политичка полемика. Оно указује на одређени психолошки профил. Агресивност, импулсивност, потребу за провокацијом и деградацијом саговорника. Када се таква вербална агресија комбинује са сталним позивањем на акције, блокаде и хаос, постаје јасно да није реч само о мишљењу. Реч је о стратегији емоционалног и психолошког ратовања на друштвеним мрежама. Смех као одбрамбени механизам, о коме је сама говорила у интервјуима, овде делује више као маска за дубљу фрустрацију или циљану деструкцију јавног простора. Посебно забрињавајућа димензија је њена сарадња са хрватским медијима. Бахиљева је сценариста и дописница емисије Стање нације на хрватском РТЛ-у (водитељ Зоран Шпrajц). У тој сатиричној емисији она учествује у креирању сегмената који систематски исмевају и понижавају Србију, њену власт и друштво. Док у Србији наступа као борац против режима, у хрватском телевизијском програму директно доприноси наративу који Србију приказује као примитивну, корумпирану и смешну. Ова двострука улога, критичар изнутра и сарадник спољних медија, снажно подржава тезу о медијској инфилтрацији и могућем обавештајном утицају Хрватске на српску политичку сцену. Појава у страним медијима док истовремено напада домаћу власт није случајност. То је класичан образац хибридног деловања. Извештаји из прошлости додатно учвршћују ове сумње. Српски медији више пута су објављивали податке о њеним пореским дуговима од преко пет милиона динара, блокадама фирме Вања Бахиљ ПР Уметничко стваралаштво и њеном запослењу у агенцији Ovation BBDO, чији је сувласник повезан са опозиционим круговима око Драгана Ђиласа. Појављивале су се и кампање о наводном усташком пореклу њеног оца из Херцеговине, што она негира, али контекст њених хрватских веза и деловања чини те нападе делом шире политичке игре. Све то заједно слика фигуру која, иако се представља као жртва режима, делује у оквиру мреже која има јасне спољне координате. Укратко, Вања Бахиљ није обичан твитераш или слободни критичар. Њена комбинација увредљивог и психолошки агресивног понашања на друштвеним мрежама, активне сарадње са хрватским телевизијским програмом који систематски напада Србију и веза са домаћом опозицијом барем наговештава улогу у медијско-обавештајној активности усмереној на дестабилизацију српске политике. Док се власт критикује због многобројних грешака, такве фигуре не доприносе истинској опозицији, оне служе као мост за спољне актере који желе да утичу на унутрашња дешавања у Србији. Њихова активност заслужује озбиљну пажњу и анализу, а не наивно тумачење као слободно мишљење.

Драган Вукадиновић

19,863 Aufrufe • vor 3 Monaten

Један Румун успео је да заустави НАТО воз 2. jуна 1999. и спречи његов несметан пролазак кроз Румунију према тадашњој Југославији. Шеф железничке станице Пијелешти, Флорин Патрочоју, након тог чина постао је локални јунак, као и јунак свих Срба. Када је воз стигао, Флорин је прегледао документацију и приметио да недостаје печат за улазак воза у земљу. Упркос процени надлежних да воз може да настави, Флорин је одлучио да га задржи док се сви законски услови не испуне. Трпео је притиске – индиректно преко запослених и касније преко царинских и железничких служби – али није попустио. Након што је документација допуњена, воз је могао да крене. Међутим, покварила се локомотива, а резервна локомотива и истек радног времена посаде изазвали су нова кашњења. Када је престало бомбардовање, воз је кренуо назад и морао је поново да прође кроз исту станицу, а на дежурству је опет био Флорин. „Поново је стигао захтев за пролаз вагонa са опремом и особљем. Када су стигли, било је више вагона него што је било планирано, а нису ни платили таксу за транспорт уз тврдњу да је све решено на дипломатском нивоу“. Опет је зауставио пролаз. „Када сам им саопштио да је потребно да плате 370.000 леја и 20.000 долара, почеле су интервенције од стране виших органа, али нисам желео да одступим од правилника. Док је воз стајао, добио сам телеграм из Букуреша од директора железнице да морам да пустим воз да настави ка одредишту, а да ће таксе бити плаћене накнадно. Наравно, одбио сам то да урадим.“ Командант НАТО-а је покушао да бар део суме плати из свог џепа, али је Флорин и то одбио. Или све или воз остаје да стоји. Прошле су 2 недеље док таксе нису биле уплаћене. „Воз је требало да крене тог дана у 19ч. Нису поштовали време, па смо одредили ново. Пошто ни тада нису кренули, наредио сам да што пре крену како не би блокирали пругу. Коришћен материјал Family Interview Writer Journalist Silvia Giurgiu with her husband Florin Pătrăchioiu Studio ASCIOR Архивци снимци ТВР1 Reportaj de Irina LUCA !! 3 iulie 1999 TVR 1 emisiunea CU OCHII-N PATRU
0:58

Један Румун успео је да заустави НАТО воз 2. jуна 1999. и спречи његов несметан пролазак кроз Румунију према тадашњој Југославији. Шеф железничке станице Пијелешти, Флорин Патрочоју, након тог чина постао је локални јунак, као и јунак свих Срба. Када је воз стигао, Флорин је прегледао документацију и приметио да недостаје печат за улазак воза у земљу. Упркос процени надлежних да воз може да настави, Флорин је одлучио да га задржи док се сви законски услови не испуне. Трпео је притиске – индиректно преко запослених и касније преко царинских и железничких служби – али није попустио. Након што је документација допуњена, воз је могао да крене. Међутим, покварила се локомотива, а резервна локомотива и истек радног времена посаде изазвали су нова кашњења. Када је престало бомбардовање, воз је кренуо назад и морао је поново да прође кроз исту станицу, а на дежурству је опет био Флорин. „Поново је стигао захтев за пролаз вагонa са опремом и особљем. Када су стигли, било је више вагона него што је било планирано, а нису ни платили таксу за транспорт уз тврдњу да је све решено на дипломатском нивоу“. Опет је зауставио пролаз. „Када сам им саопштио да је потребно да плате 370.000 леја и 20.000 долара, почеле су интервенције од стране виших органа, али нисам желео да одступим од правилника. Док је воз стајао, добио сам телеграм из Букуреша од директора железнице да морам да пустим воз да настави ка одредишту, а да ће таксе бити плаћене накнадно. Наравно, одбио сам то да урадим.“ Командант НАТО-а је покушао да бар део суме плати из свог џепа, али је Флорин и то одбио. Или све или воз остаје да стоји. Прошле су 2 недеље док таксе нису биле уплаћене. „Воз је требало да крене тог дана у 19ч. Нису поштовали време, па смо одредили ново. Пошто ни тада нису кренули, наредио сам да што пре крену како не би блокирали пругу. Коришћен материјал Family Interview Writer Journalist Silvia Giurgiu with her husband Florin Pătrăchioiu Studio ASCIOR Архивци снимци ТВР1 Reportaj de Irina LUCA !! 3 iulie 1999 TVR 1 emisiunea CU OCHII-N PATRU

Србија чиста и уједињена 🇷🇸🙏☦️

23,829 Aufrufe • vor 6 Monaten