Video wird geladen...

Video konnte nicht geladen werden

Beim Laden dieses Videos ist ein Problem aufgetreten. Dies könnte an einem vorübergehenden Netzwerkproblem liegen oder das Video ist möglicherweise nicht verfügbar.

Пред вама је снимак после ког нећете остати исти. Направило га је Српско национално веће у Хрватској. На приморју је снимано: баш леп амбијент, море, острвце, страни туристи и.. .. један неуобичајени детаљ за које странци не знају, а мештани не желе да (други) знају. Усташки логор Слана, на... острву Пагу, налазио се баш ту, где се сада обављају трке. "Авантуристички туризам", како се то описује. И како је то сад тамо важно развити. Баш ту. Мештани околних насеља кажу за кућу која је и радила ову снажну причу, да "нису чули ни за какав логор" или истичу да се, ето, "ради о преувеличавању". А ради ли се? Погледајте и сами:show more

Дарко Николић

12,032 subscribers

53,505 Aufrufe • vor 2 Jahren •via X (Twitter)

Anya Rossi• Live Now

Private livecam show

8 Kommentare

Profilbild von 🇷🇸 Boky 🇷🇸

🇷🇸 Boky 🇷🇸vor 2 Jahren

Tako lijepa, tako genocidna i tako razvijena u zanijekanju i nastrojena prekrajanju istorije. Žitelji Zagreba vjeruju da su u Jasenovcu logorovali Hrvati i da je to bio vrtić.

Profilbild von Luka Matic

Luka Maticvor 2 Jahren

Увек треба наглашавати да су усташе злочин над Србима починили по налогу Ватикана!!!

Profilbild von Сиви Вук 🇷🇸🏴‍☠️

Сиви Вук 🇷🇸🏴‍☠️vor 2 Jahren

Ево данас, аматерски преведено и на енглески језик. Ко жели нека дијели и странцима

Profilbild von С.А.Стојков 🎬 Сваки Атом На Своје Место ⚛️⚛️⚛️™️

С.А.Стојков 🎬 Сваки Атом На Своје Место ⚛️⚛️⚛️™️vor 2 Jahren

Нико као савремена Хрватска није тако вичан у замагљивању хрватске тисућлећне повијесне збиље.

Profilbild von Ulysses 

Ulysses vor 2 Jahren

Treba sve ovo pripremiti i dokumentovati. Hteli su rezolucije, i dobiće ih

Profilbild von Pitam za Prijatelja

Pitam za Prijateljavor 2 Jahren

Bravo za Objavu. Nek se pitaju oni što se u tita kunu, zašto se sve krilo....

Profilbild von Ж. Пантелић-Бунар 1244

Ж. Пантелић-Бунар 1244vor 2 Jahren

Пре девет година сам подсетио Србе на Метајну у склопу чланка о Јадовну, али они још више иду на хрватско приморје.

Profilbild von Natasa Hercegov

Natasa Hercegovvor 2 Jahren

у ж а с

Ähnliche Videos

Оно јуче је слика избора у Србији. Безобразно су покрали, као и увек до сада. И опет им пролази, баш као и сваки пут. И тако ће бити док ми не одлучимо да је доста и то окончамо. Не признаје се изборна крађа, и не узимају се мандати са покрадених избора, јер је то легализација крађе и саучесништво. Да ли постоји ико нормалан који мисли да се ова мафија руши изборима? Да ће се било који наредни избори разликовати од ових? Мислите ли да ће ови батинаши и криминалци признати икада да су изгубили изборе? Да ће само једног дана да се пробуде и кажу нећемо више да вас бијемо, крадемо, уништавамо, доста је било. Ја не знам да постоји случај у свету да се неко спасао криминалца који га рекетира и малтретира тако што га је молио да престане. Напротив, сви примери у свету показују да људи који су се спасили криминалаца који су их рекетирали су то успели на 2 начина: или се обратиш јачем криминалцу који ти то реши, али онда њему плаћаш рекет, или су се супроставили, пребии или упуцали криминалце. Знамо са ким имамо посла, и да је за њих то питање живота, јер знају шта су радили, али и за нас је. А нас је много више.

Оно јуче је слика избора у Србији. Безобразно су покрали, као и увек до сада. И опет им пролази, баш као и сваки пут. И тако ће бити док ми не одлучимо да је доста и то окончамо. Не признаје се изборна крађа, и не узимају се мандати са покрадених избора, јер је то легализација крађе и саучесништво. Да ли постоји ико нормалан који мисли да се ова мафија руши изборима? Да ће се било који наредни избори разликовати од ових? Мислите ли да ће ови батинаши и криминалци признати икада да су изгубили изборе? Да ће само једног дана да се пробуде и кажу нећемо више да вас бијемо, крадемо, уништавамо, доста је било. Ја не знам да постоји случај у свету да се неко спасао криминалца који га рекетира и малтретира тако што га је молио да престане. Напротив, сви примери у свету показују да људи који су се спасили криминалаца који су их рекетирали су то успели на 2 начина: или се обратиш јачем криминалцу који ти то реши, али онда њему плаћаш рекет, или су се супроставили, пребии или упуцали криминалце. Знамо са ким имамо посла, и да је за њих то питање живота, јер знају шта су радили, али и за нас је. А нас је много више.

Срђан Ного

15,838 Aufrufe • vor 5 Monaten

Не плачем ја често. Али, ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која је пред вама је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (и... да, за то је крив један архитекта). Та прича би могла да почне подсећањем на окупацију. Рецимо.. Нашу. Замислите да се оно „петвековно ропство“ заправо уопште није завршило. Да траје, рецимо, 740 година. Да ли би неко од нас уопште више говорио српски? Или бисмо, најпре вековима под чизмом освајача, а потом навикнути на његове и ничије друге аршине, просто постали мајушни део његове силине, уклопивши се онако мали и немоћни у један другачији свет, другачији језик...? А једном народу се то десило. И, прича о њему, заправо, не почиње баш пре 740 година, већ још пре више од милинијум и по када је римски генерал Магнус Максимус 383. урадио кључну ствар за народ Велса: повукао је трупе из Британије да би покушао да се домогне императорског трона, решио да „острвом“ управља на даљину, из Галије, а оставио праву власт локалним вођама. Сматра се зато оснивачем неколико велшких краљевских династија, а локална племена су с колена на колено преносила захвалност што им је дозволио да буду оно што јесу, да не живе као робови. Но, ропство их је, ипак, снашло пре 740 година, када је после двовековног рата енглески краљ Едвард Први окончао то освајање како је и желео. И, године су почеле да пролазе. Деценије. Векови, у којима стари, велшки језик, није био прихваћен нигде: ни у једном документу, ни у каквим преговорима, ни у једној јединој званичној комуникацији. Почео је, као такав, да изумире. Малтене су, тамо негде, 70-их година 20. века престали и да постоје људи који га знају. Добро, било је неких бораца за тај стари језик (да ли сте знали да је „мор“ на велшком оно што ми називамо „море“? Не? Ето, на крају ове приче чека вас један снимак због ког сам научио монтажу, а за који сам преводио речи једне песме и урадио вам титлове, но... не пуштајте то одмах, да најпре нешто друго сазнате). Дакле, јесте било бораца да се тај стари језик сачува, попут архитекте Дафида Ивана. Стар је он, не баш колико и велшки језик, али недавно је ушао у девету деценију живота. А тамо негде, средином прошлог века, привођен је због својих активности да се велшки језик врати где му је место, у институције, у образовни систем, чак је и политиком почео да се бави из љубави према језику својих родитеља, предака... Ал', затварали га. Нису га слушали, нити му жеље услишили. Почео је да се бави и музиком. Онако, за своју душу. Писао и песме, па их сам изводио, а једна од њих је била посебно занимљива тадашњим британскима властима на чијем је челу била Маргарет Тачер. Песма се звала „И даље – ту“, а кроз три врло кратке строфе говорила је о томе кроз шта је Велс прошао за ових 1600 година: и како су тај народ тлачили и потцењивали, али како је он издржао и стварне појаве попут карикатуралног лика из књижевности, Велшанина који се звао Дик Сион Дафид, коме је све енглеско милије од велшког (ко је рекао „Аха, нека врста другосрбијанаца“? Без добацивања, ово је прича о Велсу), како је тај народ и тај језик издржао и „стару Меги и њену екипу“ (песма је писана када ја „Меги“ Тачер припремала затварање свих велшких рудника, што је потом довело до тога да је мање од 40% домаћинстава у Велсу имало неког члана породице који је стално запослен; Да... чизма уме да буде страшна, нарочито ако не приметиш да ти је већ на врату, па ти се чини да те неко милује. Вековима). Проблем је био што је песму мало ко разумео, јер... писана је и извођена на старом велшком. А то малтене „нико жив“ (не баш буквално) у Велсу више није разумео. Изводио ју је онај архитекта и рударима, прихватио те стихове и један покрет који се залагао за независност, али... Пролазиле су године. Семена која је јунак ове приче, што по затвору, што на улици, што с рударима који више нису имали где да раде, што са децом којој се обраћао – као да су, бар се тако чинило, била посејена узалуд. А онда је Дафид Иван, сада 80-годишњак, пред 80. рођендан позван да ту своју песму отпева у Кардифу. И то на стадиону. Нешто преко 32.000 људи је било ту. Почео је он своју причу у стиховима, прву од три строфе, чуло се и како публика мрмља, позната јој је мелодија, а када је на ред дошао рефрен... Не, то вам нећу писати. То ћете видети, сад, када пустите снимак. А он је пред вама само због љубави. За род свој и језик свој. Љубави која је довела до правог чуда да сада, пре три месеца када је обављено последње истраживање, скоро 29,2% становништа Велса може да прича старим велшким језиком, док нешто више, чак 33 одсто њих, разуме када неко прича велшки. Чудо? Не, само плод љубави од које се не одустаје. Баш због ње је ова прича о песми пред вама. И, она звучи – овако: (ако заплачете кад и Дафид Иван, тамо код стиха "... а жив ће бити и велшки језик!", не брините. Међу својима сте) #YmaOHyd

Не плачем ја често. Али, ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која је пред вама је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (и... да, за то је крив један архитекта). Та прича би могла да почне подсећањем на окупацију. Рецимо.. Нашу. Замислите да се оно „петвековно ропство“ заправо уопште није завршило. Да траје, рецимо, 740 година. Да ли би неко од нас уопште више говорио српски? Или бисмо, најпре вековима под чизмом освајача, а потом навикнути на његове и ничије друге аршине, просто постали мајушни део његове силине, уклопивши се онако мали и немоћни у један другачији свет, другачији језик...? А једном народу се то десило. И, прича о њему, заправо, не почиње баш пре 740 година, већ још пре више од милинијум и по када је римски генерал Магнус Максимус 383. урадио кључну ствар за народ Велса: повукао је трупе из Британије да би покушао да се домогне императорског трона, решио да „острвом“ управља на даљину, из Галије, а оставио праву власт локалним вођама. Сматра се зато оснивачем неколико велшких краљевских династија, а локална племена су с колена на колено преносила захвалност што им је дозволио да буду оно што јесу, да не живе као робови. Но, ропство их је, ипак, снашло пре 740 година, када је после двовековног рата енглески краљ Едвард Први окончао то освајање како је и желео. И, године су почеле да пролазе. Деценије. Векови, у којима стари, велшки језик, није био прихваћен нигде: ни у једном документу, ни у каквим преговорима, ни у једној јединој званичној комуникацији. Почео је, као такав, да изумире. Малтене су, тамо негде, 70-их година 20. века престали и да постоје људи који га знају. Добро, било је неких бораца за тај стари језик (да ли сте знали да је „мор“ на велшком оно што ми називамо „море“? Не? Ето, на крају ове приче чека вас један снимак због ког сам научио монтажу, а за који сам преводио речи једне песме и урадио вам титлове, но... не пуштајте то одмах, да најпре нешто друго сазнате). Дакле, јесте било бораца да се тај стари језик сачува, попут архитекте Дафида Ивана. Стар је он, не баш колико и велшки језик, али недавно је ушао у девету деценију живота. А тамо негде, средином прошлог века, привођен је због својих активности да се велшки језик врати где му је место, у институције, у образовни систем, чак је и политиком почео да се бави из љубави према језику својих родитеља, предака... Ал', затварали га. Нису га слушали, нити му жеље услишили. Почео је да се бави и музиком. Онако, за своју душу. Писао и песме, па их сам изводио, а једна од њих је била посебно занимљива тадашњим британскима властима на чијем је челу била Маргарет Тачер. Песма се звала „И даље – ту“, а кроз три врло кратке строфе говорила је о томе кроз шта је Велс прошао за ових 1600 година: и како су тај народ тлачили и потцењивали, али како је он издржао и стварне појаве попут карикатуралног лика из књижевности, Велшанина који се звао Дик Сион Дафид, коме је све енглеско милије од велшког (ко је рекао „Аха, нека врста другосрбијанаца“? Без добацивања, ово је прича о Велсу), како је тај народ и тај језик издржао и „стару Меги и њену екипу“ (песма је писана када ја „Меги“ Тачер припремала затварање свих велшких рудника, што је потом довело до тога да је мање од 40% домаћинстава у Велсу имало неког члана породице који је стално запослен; Да... чизма уме да буде страшна, нарочито ако не приметиш да ти је већ на врату, па ти се чини да те неко милује. Вековима). Проблем је био што је песму мало ко разумео, јер... писана је и извођена на старом велшком. А то малтене „нико жив“ (не баш буквално) у Велсу више није разумео. Изводио ју је онај архитекта и рударима, прихватио те стихове и један покрет који се залагао за независност, али... Пролазиле су године. Семена која је јунак ове приче, што по затвору, што на улици, што с рударима који више нису имали где да раде, што са децом којој се обраћао – као да су, бар се тако чинило, била посејена узалуд. А онда је Дафид Иван, сада 80-годишњак, пред 80. рођендан позван да ту своју песму отпева у Кардифу. И то на стадиону. Нешто преко 32.000 људи је било ту. Почео је он своју причу у стиховима, прву од три строфе, чуло се и како публика мрмља, позната јој је мелодија, а када је на ред дошао рефрен... Не, то вам нећу писати. То ћете видети, сад, када пустите снимак. А он је пред вама само због љубави. За род свој и језик свој. Љубави која је довела до правог чуда да сада, пре три месеца када је обављено последње истраживање, скоро 29,2% становништа Велса може да прича старим велшким језиком, док нешто више, чак 33 одсто њих, разуме када неко прича велшки. Чудо? Не, само плод љубави од које се не одустаје. Баш због ње је ова прича о песми пред вама. И, она звучи – овако: (ако заплачете кад и Дафид Иван, тамо код стиха "... а жив ће бити и велшки језик!", не брините. Међу својима сте) #YmaOHyd

Дарко Николић

105,231 Aufrufe • vor 2 Jahren

Фон Бекерат, ЕУ амбасадор у Србији, директно је био ангажован на Евромајдану у Кијеву 2014. године као амбасадор Шведске. О томе је и јавно говорио, а писао сам и ја овде кад је именован, па да се не понављам. Да погађамо како је баш он пао да буде избор за представника Брисела у Србији? И како се са његовим именовањем поклапају многи догађаји?

Фон Бекерат, ЕУ амбасадор у Србији, директно је био ангажован на Евромајдану у Кијеву 2014. године као амбасадор Шведске. О томе је и јавно говорио, а писао сам и ја овде кад је именован, па да се не понављам. Да погађамо како је баш он пао да буде избор за представника Брисела у Србији? И како се са његовим именовањем поклапају многи догађаји?

Народни непријатељ 🇷🇸

10,507 Aufrufe • vor 10 Monaten

Ово се не ради. Овако се не говори. Уместо да схвате колико су погрешли и да гледају како да почну да праве промене, влада се закопава све дубље. Ово је трагедија за коју је крива власт. Ово се не ради. Овако се не говори. Млади људи дубље осећају неправду од старијих људи. Старији људи рационализују много више. Млад човек не прави такве компромисе. Млади људи вам говоре колико сте забрљали и колико су провидни поккушаји да се одговорност гурне под тепих. Ако влада заиста жели промену, прву ствар коју би морала да уради је да затвори све друге објекте без употребне дозволе док не добију употребну дозволу. И приступи ревизији свих пројеката. Ово би требао и да буде главни захтев власти. Цела Србија очекује промену. И гласачи власти очекују промену. И они виде корупцију и нестручност. И чланови СНС-а такође виде разне типове који не узимају само кајмак већ и пола млека. И они гледају изнад главе да ли ће им нешто пасти на главу. Било би паметно за власт и добро за све грађане, да власт схвати ово. Технологија власти која се ослања на буразерску економију која је огрезла у корупцији не може да опстане. То мора да се мења. Не каже се за бадава: можеш како хоћеш, али не можеш докле хоћеш. Оно што је изазвало погибију 15 људи и још двоје за чији се живот и даље боре лекари, је неодговорност власти која је пустила објекат без употребне дозволе у употребу. Кривицу носи и корупција и нестручност за изградњу, али главни разлог за трагидју је што је непроверен објекат без употребне дозволе пуштен у употребу. Да се то није десило, да је због корупције и нестручне изградње само пала надстрешница, то би била "само" материјална штета. Ову трагедију и жељу грађана за променом обилато користи цела НВО булумента. Надам се да неће успети. Борба за промену иде и против лоше власти, њихових медија и њених лоших кадрова и против НВО булументе и њихових спонзора и медија. Због њих борба и јесте дупло тежа.

Ово се не ради. Овако се не говори. Уместо да схвате колико су погрешли и да гледају како да почну да праве промене, влада се закопава све дубље. Ово је трагедија за коју је крива власт. Ово се не ради. Овако се не говори. Млади људи дубље осећају неправду од старијих људи. Старији људи рационализују много више. Млад човек не прави такве компромисе. Млади људи вам говоре колико сте забрљали и колико су провидни поккушаји да се одговорност гурне под тепих. Ако влада заиста жели промену, прву ствар коју би морала да уради је да затвори све друге објекте без употребне дозволе док не добију употребну дозволу. И приступи ревизији свих пројеката. Ово би требао и да буде главни захтев власти. Цела Србија очекује промену. И гласачи власти очекују промену. И они виде корупцију и нестручност. И чланови СНС-а такође виде разне типове који не узимају само кајмак већ и пола млека. И они гледају изнад главе да ли ће им нешто пасти на главу. Било би паметно за власт и добро за све грађане, да власт схвати ово. Технологија власти која се ослања на буразерску економију која је огрезла у корупцији не може да опстане. То мора да се мења. Не каже се за бадава: можеш како хоћеш, али не можеш докле хоћеш. Оно што је изазвало погибију 15 људи и још двоје за чији се живот и даље боре лекари, је неодговорност власти која је пустила објекат без употребне дозволе у употребу. Кривицу носи и корупција и нестручност за изградњу, али главни разлог за трагидју је што је непроверен објекат без употребне дозволе пуштен у употребу. Да се то није десило, да је због корупције и нестручне изградње само пала надстрешница, то би била "само" материјална штета. Ову трагедију и жељу грађана за променом обилато користи цела НВО булумента. Надам се да неће успети. Борба за промену иде и против лоше власти, њихових медија и њених лоших кадрова и против НВО булументе и њихових спонзора и медија. Због њих борба и јесте дупло тежа.

Saša Radulović

22,354 Aufrufe • vor 1 Jahr

Ђуричку сметају српске заставе и ту "прати лову", али му не смета да ради за Анђелину Џоли која зове Епстина на премијере филмова. Да пратимо даље и видимо како се она као много брине за децу без родитеља, посебно из иностранства, а и да је Епстин имао сличних интересовања...? Али да, треба пратити лову. Ево то је баш Vukša Dragović одрадио. Све лепо посложено. О тим дивним, младим, самоорганизованим студентима и транспарентима, пицама, колима, мегафонима, бинама, озвучењима и пиротехником који падају са неба.

Ђуричку сметају српске заставе и ту "прати лову", али му не смета да ради за Анђелину Џоли која зове Епстина на премијере филмова. Да пратимо даље и видимо како се она као много брине за децу без родитеља, посебно из иностранства, а и да је Епстин имао сличних интересовања...? Али да, треба пратити лову. Ево то је баш Vukša Dragović одрадио. Све лепо посложено. О тим дивним, младим, самоорганизованим студентима и транспарентима, пицама, колима, мегафонима, бинама, озвучењима и пиротехником који падају са неба.

Народни непријатељ 🇷🇸

10,229 Aufrufe • vor 2 Monaten

Да би нам било боље, мора да се изврши ПОРЕСКА РЕФОРМА. Она је темељ економског система. Без ње живимо у свету лоших ђака, буразера и шпекуланата. Са њом промовишемо памет и способност, подстичемо најбоље. Ово је нешто што се великом броју људи чини досадним и неважним. Политичари и не знају да говоре о томе. За ДЈБ то је основ од кога се полази. Београд заслужује градоначелника који то разуме, који зна где је новац и како га вратити Београђанима. Само 500 хектара земљишта за Београд на води је вредно 5 милијарди евра, а Београђани од тог новца нису добили ништа. Тако се не управља градом. Од тог новца смо могли цео Београд да препородимо, од канализације, преко метроа и обнове трамваја и тролејбуса, до озелењавања града, изградње вртића и бесплатних уџбеника за нашу децу. Зато на изборима заокружи листу број 13. Доста је било - РЕШЕЊЕ ЗА ПРОМЕНУ. Да уведемо ред и донесемо ПРОМЕНУ коју Београђани заслужују.

Да би нам било боље, мора да се изврши ПОРЕСКА РЕФОРМА. Она је темељ економског система. Без ње живимо у свету лоших ђака, буразера и шпекуланата. Са њом промовишемо памет и способност, подстичемо најбоље. Ово је нешто што се великом броју људи чини досадним и неважним. Политичари и не знају да говоре о томе. За ДЈБ то је основ од кога се полази. Београд заслужује градоначелника који то разуме, који зна где је новац и како га вратити Београђанима. Само 500 хектара земљишта за Београд на води је вредно 5 милијарди евра, а Београђани од тог новца нису добили ништа. Тако се не управља градом. Од тог новца смо могли цео Београд да препородимо, од канализације, преко метроа и обнове трамваја и тролејбуса, до озелењавања града, изградње вртића и бесплатних уџбеника за нашу децу. Зато на изборима заокружи листу број 13. Доста је било - РЕШЕЊЕ ЗА ПРОМЕНУ. Да уведемо ред и донесемо ПРОМЕНУ коју Београђани заслужују.

Saša Radulović

285,464 Aufrufe • vor 2 Jahren

Сад се сви чуде како USAID контролише правосуђе. Какав USAID, то је експозитура CIA, која контролише правосуђе, и за то имам необориве доказе, транскрипте и снимке означене као државна тајна. Читао сам стенограме када је све то почело 1996-1997 године, када су шефови ЦИА овде започели преузимање правосуђа што је комплетно завршено референдумом 2022. Зато сам и разбио гласачку кутију. Последњих 9 година сам потпуно разобличио правосуђе, како ради и ко га контролише, само се сви праве блесави. И сад славе неки USAID се гаси. Зашто славе? Они су у Србији све завршили, могу да иду. Поставили опрему у судовима, поставили кадрове, услови за избор и напредовање су да зна енглески језик и да је био на курсевима у Америци. И такви сад сами себе бирају и сами себи одговарају.

Сад се сви чуде како USAID контролише правосуђе. Какав USAID, то је експозитура CIA, која контролише правосуђе, и за то имам необориве доказе, транскрипте и снимке означене као државна тајна. Читао сам стенограме када је све то почело 1996-1997 године, када су шефови ЦИА овде започели преузимање правосуђа што је комплетно завршено референдумом 2022. Зато сам и разбио гласачку кутију. Последњих 9 година сам потпуно разобличио правосуђе, како ради и ко га контролише, само се сви праве блесави. И сад славе неки USAID се гаси. Зашто славе? Они су у Србији све завршили, могу да иду. Поставили опрему у судовима, поставили кадрове, услови за избор и напредовање су да зна енглески језик и да је био на курсевима у Америци. И такви сад сами себе бирају и сами себи одговарају.

Срђан Ного

21,630 Aufrufe • vor 1 Jahr

У сну се, на Божић, упокојио композитор Миодраг Говедарица "Бата", за кога кажу да је једини човек после Мокрањца чију је композицију (Тјело Христово) канонизовала наша црква и коју сте, сумње нема, сви чули на литургијама док траје причешћивање. Ево је и у овој објави, изводи је хор при бежанијског цркви Светог Василија Острошког. Господина Говедарицу нисам знао. Нисам до скора ни чуо за њега. Али, Бог душу да му прости. (Уз овај растанак са њим, опет се сетим оног једног питања. Мог, за мене самог: А по чему ће тебе да памте за сто година? А за хиљаду? И, иако знаш пут који води у вечност - идеш ли, заправо, баш том стазом? Кад год бих схватио, или, заправо, сметнуо са ума да сам на странпутици, подсетник је био баш у овој композицији - сваки пут док се корача ка путиру.)

У сну се, на Божић, упокојио композитор Миодраг Говедарица "Бата", за кога кажу да је једини човек после Мокрањца чију је композицију (Тјело Христово) канонизовала наша црква и коју сте, сумње нема, сви чули на литургијама док траје причешћивање. Ево је и у овој објави, изводи је хор при бежанијског цркви Светог Василија Острошког. Господина Говедарицу нисам знао. Нисам до скора ни чуо за њега. Али, Бог душу да му прости. (Уз овај растанак са њим, опет се сетим оног једног питања. Мог, за мене самог: А по чему ће тебе да памте за сто година? А за хиљаду? И, иако знаш пут који води у вечност - идеш ли, заправо, баш том стазом? Кад год бих схватио, или, заправо, сметнуо са ума да сам на странпутици, подсетник је био баш у овој композицији - сваки пут док се корача ка путиру.)

Дарко Николић

33,513 Aufrufe • vor 1 Jahr

Не плачем ја баш често, али... Ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која следи је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (шта ћете, можда и за ово постоји "архитектонска кривица", рецимо као она када сам вам писао о велшком језику). Као што знате, већ мало више од две деценије сам спортски новинар и нагледао сам се, стварно, свега и свачега. А и наслушао. Међутим, овог викенда ми је поглед застао на снимку који се изненадно појавио преда мном док сам нешто шпартао интернетом, правећи паузу у истраживању за моју нову историјску књигу. А на снимку од десетак секунди - пљушти киша, права провала облака, ал' упркос томе неке девојке загрљене стоје и певају као да су из средњег века дошле. Е, сад, "проблем" са тим снимком је што га је британски ББЦ на Твитеру, баш када сам ја ту свратио, пустио уз шаљив (ма, заправо, погрдан) коментар (просто се Енглези правили Енглези) иако су на снимку биле спортисткиње, и то са територије коју ББЦ "покрива" јер је јавни сервис те државе. А ја баш имам проблем кад неко исмева друге. Нарочито када је реч о овој теми. Зато вас прича одједном води у нешто о чему бих исто "књигу могао да напишем". Води вас у давни 14. век, у једну нестварну јунску битку. Не, није ово прича о Косовском боју. Али... следи нешто што ће вас, имам благи осећај, ганути као да јесте. Тог јуна 1314. са једне стране бојног поља био је "поносни Едвард" (други), енглески краљ, који је решио да под своју пету стави Шкоте једном за свагда. Повео је баш озбиљну војску на тај задатак. Па, само тешких оклопних коњаника је било преко 2.500 (Шкоти нису имали ниједног јединог таквог коњаника), било је са "поносним" и чак 15 хиљада Енглеза-пешадинаца, и три хиљаде стрелаца са оним великим луковима, каквим није било равних у Европи... А Шкоти? Они су имали четири пута мање војника, малтене све пешадија. Али су имали и једну жељу. Слободу. Сада ћемо да прескочимо и распоред замки припремљених за противничку коњицу, и 2.000 година стару тактику коју је, мртав-ладан, Роберт Брус спремио за надолазеће Енглезе, прексочићемо и нестварну дисциплину шкотских малих "дивизија". Просто, овај део приче ћемо да закључимо речима да су Енглези после (потпуно нетипичног за средњи век) дводневног боја - "подвили реп" као никада пре и вратили се одакле су дошли, не знајући шта их је снашло у тој битки код Бенокберна. Али, тај најтежи пораз који су Енглези у целој свој историји доживели у ратовима против Шкота - почео је да бива затрпаван у шкотском сећању захваљујући енглеској чизми која је у потоњим вековима прилично чврсто стала за врат северних суседа. Заправо, више се о томе малтене и није јавно причало. А кад се нешто прећуткује, онда временом и нестаје... И, ту у причу (баш на овај дан на који, ето, годинама већ волим да пишем неке лепе приче) улази један момак. Звао се Рој Вилијамсон. Као дечкић, син адвоката и пијанисткиње, био је избачен из музичке школе јер се правио да зна да чита ноте, а заправо је фрулу свирао на слух. Али, удаљити неког од оног што воли само зато што се не понаша како то од њега други очекују - не значи да ту љубав престаје. Као што никад није престајала ни његова љубав према родној Шкотској. Једном је, када је порастао ту, у свом а шкотском Единбургу, направио музичку групу (иако је био избачен из музичке школе, права је та његова љубав ка музици била. Права, стварно; Заправо ... вечна. А ако није вечна - онда и није љубав, зар не?). Из те врло мале групе су неки одлазили, други у њу долазили, па су после неколико година само Рој Вилијамсон и његов другар Рони Браун остали. И решили да тако, као дует, наступају, чувајући стари шкотски звук. Шездесетих година 20. века Рој је написао речи песме, а заједно су потом компоновали мелодију. Назив песме био је као што гласи и њен први стих - "Цвет Шкотске". Није то била нека ботаничарска песма, иако говори и о брдима (hills) и великој шкотској долини (Glen), већ је то једна врло кратка прича у свега осам стихова о цвету шкотске младости који је учествовао у битки код Бенокберна шест и по векова пре него што је песма настала. Мелодија није била претенциозна. Нису биле претенциозне ни речи. Просто, тих осам стихова били су одраз духа. Одраз кућног васпитања, које се, као такво, "независно од чизме", преносило с колена на колено. А од британских власти углавном је гурано под тепих. Некад и забрањивано, али углавном су те забране извођене "у белим рукавицама". Отприлике онако као што у Америци спортски тимови не могу да се зову "сијукси", "команчи", "апачи" због перфидног правила "Знате, тиме бисмо увредили домороце". Замислите. Е, тако некако је и деценијама, ма - вековима, сан о шкотској слободи био третиран од стране "чизмаша", али, Рој и његов другар Рони Браун су песму изводили кад год би сели или стали да запевају коју. Рој Вилијамсон је, међутим, већ као 54-годишњак преминуо, и - време је потом пролазило... Недеље, месеци, године, сад већ и деценије. Енглези су се понадали да ће та њихова песма, просто, нестати. Утихнути, као и сећање на оно на шта песма, "Цвет Шкотске", подсећа. Такав је, просто био план: да се искључиво зацари стање навике на потчињеност, а да нестане свест о истинској слободи. И, ту прича постаје прилично занимљива. Шкотска, као што знате, нема химну. Не сме ни да је има, јер је она само део једне веће државе. Ал', има ту једна занимљивост. Вероватно сте приметили да у појединим спортовима постоје и репрезентације земаља које нису независне. Како и зашто постоје? Па, ето, зато што су се те репрезентације надметале у тим спортовима пре остатка планете. Тако сад фудбал и играју Шкотска, Велс, Северна Ирска, иако су они само део веће, британске државе - али, играју јер су као такви, Шкоти, Велшани, Ирци, играли фудбал пре него што је ФИФА, као светска фудбалска организација, настала. Тако је и у рагбију, рецимо. Но, те екипе химну не могу да имају јер, ето... нису из независних држава. У ову причу сад улази - баш онај цвет Шкотске. (Због њега сам опет вежбао да преводим и титлујем вам снимак, да би вам овај дан постао лепши, колико год се Енглези трудили да исмеју нешто величанствено. Чека вас тај снимак испод ових исписаних редова, само причекајте који трен, да видите прво зашто је он важан) Наиме, Шкоти (и остали поменути) имају право да пред своје репрезентативне спортске мечеве интонирају неку "свечану песму", која, ето, није химна - јер химну, јелте, стварно не смеју да имају. И, кад су се Шкоти почешкали по глави, размишљајући шта да одаберу, није им избор пао не неке од чудесних песама које су прославиле гајде (нпр. нема ко не зна мелодију "Scotland the brave", али када је људи чују - не знају многи како се она зове), него је избор пао на ово што следи пред вама. А пред вама је мој скромни рад на монтажи у кућним условима. У питању су три врло, врло кратка, обједињена снимка: најпре онај који је ББЦ погрдно описао као "Shower of Scotland" (туширање, пљусак), а на коме се виде девојке које играју рагби за Шкотску. Виде се како стоје на правој провали облака. Стоје у дресовима, не пада им на памет да се склоне, јер треба меч да им почне. И не пада им на памет да ћуте, јер су, попут Роја и Ронија решиле да пркосе забораву. После тих десетак секунди сам вам ставио снимак када је стари, тада 70-годишњи Рони Браун (да, ОНАЈ Рони Браун) позван на један фудбалски меч репрезентације Шкотске, да пред целим стадионом поручи и да "прошлост треба да остане у прошлости". Када чујете његово "Come on!" слободно му се придружите. И, коначно, на крају можете да видите како, на 150. годишњицу првог фудбалског мегдана са Енглеском - цела Шкотска пева и себи и Енглезима нешто. Ал', пева, а да нема ниједног професионалног певача који води певање са центра. Пева цела једна земља из душе, пркосећи чизми и забранама. Да, ту можете да видите како пева и плаче Шкотска, чак и кад њене гајде утихну... ... а пева, просто да све нас подсети на снагу вере, чак и када је чува малишан избачен из музичке школе. Да подсети на силину коју у себи носи искрена подршка, као код истинског пријатеља (чак и кад је старац), ма... пева да подсети колика је важност кућног васпитања (и оног предања с колена на колено) за чување здравог духа једног народа, али пре свега да нас подсети - на свевременост љубави. Јер, ако није вечна, онда и није љубав, зар не? А ако је права, онда и страни краљеви и њихове војске немају шта да траже кад изађете пред њих заједно, као они ономад, оног јуна, века четрнаестог... Видимо се у песми. (Ако заплачете кад и неко са снимка, не брините. Међу својима сте) #FlowerOfScotland

Не плачем ја баш често, али... Ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која следи је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (шта ћете, можда и за ово постоји "архитектонска кривица", рецимо као она када сам вам писао о велшком језику). Као што знате, већ мало више од две деценије сам спортски новинар и нагледао сам се, стварно, свега и свачега. А и наслушао. Међутим, овог викенда ми је поглед застао на снимку који се изненадно појавио преда мном док сам нешто шпартао интернетом, правећи паузу у истраживању за моју нову историјску књигу. А на снимку од десетак секунди - пљушти киша, права провала облака, ал' упркос томе неке девојке загрљене стоје и певају као да су из средњег века дошле. Е, сад, "проблем" са тим снимком је што га је британски ББЦ на Твитеру, баш када сам ја ту свратио, пустио уз шаљив (ма, заправо, погрдан) коментар (просто се Енглези правили Енглези) иако су на снимку биле спортисткиње, и то са територије коју ББЦ "покрива" јер је јавни сервис те државе. А ја баш имам проблем кад неко исмева друге. Нарочито када је реч о овој теми. Зато вас прича одједном води у нешто о чему бих исто "књигу могао да напишем". Води вас у давни 14. век, у једну нестварну јунску битку. Не, није ово прича о Косовском боју. Али... следи нешто што ће вас, имам благи осећај, ганути као да јесте. Тог јуна 1314. са једне стране бојног поља био је "поносни Едвард" (други), енглески краљ, који је решио да под своју пету стави Шкоте једном за свагда. Повео је баш озбиљну војску на тај задатак. Па, само тешких оклопних коњаника је било преко 2.500 (Шкоти нису имали ниједног јединог таквог коњаника), било је са "поносним" и чак 15 хиљада Енглеза-пешадинаца, и три хиљаде стрелаца са оним великим луковима, каквим није било равних у Европи... А Шкоти? Они су имали четири пута мање војника, малтене све пешадија. Али су имали и једну жељу. Слободу. Сада ћемо да прескочимо и распоред замки припремљених за противничку коњицу, и 2.000 година стару тактику коју је, мртав-ладан, Роберт Брус спремио за надолазеће Енглезе, прексочићемо и нестварну дисциплину шкотских малих "дивизија". Просто, овај део приче ћемо да закључимо речима да су Енглези после (потпуно нетипичног за средњи век) дводневног боја - "подвили реп" као никада пре и вратили се одакле су дошли, не знајући шта их је снашло у тој битки код Бенокберна. Али, тај најтежи пораз који су Енглези у целој свој историји доживели у ратовима против Шкота - почео је да бива затрпаван у шкотском сећању захваљујући енглеској чизми која је у потоњим вековима прилично чврсто стала за врат северних суседа. Заправо, више се о томе малтене и није јавно причало. А кад се нешто прећуткује, онда временом и нестаје... И, ту у причу (баш на овај дан на који, ето, годинама већ волим да пишем неке лепе приче) улази један момак. Звао се Рој Вилијамсон. Као дечкић, син адвоката и пијанисткиње, био је избачен из музичке школе јер се правио да зна да чита ноте, а заправо је фрулу свирао на слух. Али, удаљити неког од оног што воли само зато што се не понаша како то од њега други очекују - не значи да ту љубав престаје. Као што никад није престајала ни његова љубав према родној Шкотској. Једном је, када је порастао ту, у свом а шкотском Единбургу, направио музичку групу (иако је био избачен из музичке школе, права је та његова љубав ка музици била. Права, стварно; Заправо ... вечна. А ако није вечна - онда и није љубав, зар не?). Из те врло мале групе су неки одлазили, други у њу долазили, па су после неколико година само Рој Вилијамсон и његов другар Рони Браун остали. И решили да тако, као дует, наступају, чувајући стари шкотски звук. Шездесетих година 20. века Рој је написао речи песме, а заједно су потом компоновали мелодију. Назив песме био је као што гласи и њен први стих - "Цвет Шкотске". Није то била нека ботаничарска песма, иако говори и о брдима (hills) и великој шкотској долини (Glen), већ је то једна врло кратка прича у свега осам стихова о цвету шкотске младости који је учествовао у битки код Бенокберна шест и по векова пре него што је песма настала. Мелодија није била претенциозна. Нису биле претенциозне ни речи. Просто, тих осам стихова били су одраз духа. Одраз кућног васпитања, које се, као такво, "независно од чизме", преносило с колена на колено. А од британских власти углавном је гурано под тепих. Некад и забрањивано, али углавном су те забране извођене "у белим рукавицама". Отприлике онако као што у Америци спортски тимови не могу да се зову "сијукси", "команчи", "апачи" због перфидног правила "Знате, тиме бисмо увредили домороце". Замислите. Е, тако некако је и деценијама, ма - вековима, сан о шкотској слободи био третиран од стране "чизмаша", али, Рој и његов другар Рони Браун су песму изводили кад год би сели или стали да запевају коју. Рој Вилијамсон је, међутим, већ као 54-годишњак преминуо, и - време је потом пролазило... Недеље, месеци, године, сад већ и деценије. Енглези су се понадали да ће та њихова песма, просто, нестати. Утихнути, као и сећање на оно на шта песма, "Цвет Шкотске", подсећа. Такав је, просто био план: да се искључиво зацари стање навике на потчињеност, а да нестане свест о истинској слободи. И, ту прича постаје прилично занимљива. Шкотска, као што знате, нема химну. Не сме ни да је има, јер је она само део једне веће државе. Ал', има ту једна занимљивост. Вероватно сте приметили да у појединим спортовима постоје и репрезентације земаља које нису независне. Како и зашто постоје? Па, ето, зато што су се те репрезентације надметале у тим спортовима пре остатка планете. Тако сад фудбал и играју Шкотска, Велс, Северна Ирска, иако су они само део веће, британске државе - али, играју јер су као такви, Шкоти, Велшани, Ирци, играли фудбал пре него што је ФИФА, као светска фудбалска организација, настала. Тако је и у рагбију, рецимо. Но, те екипе химну не могу да имају јер, ето... нису из независних држава. У ову причу сад улази - баш онај цвет Шкотске. (Због њега сам опет вежбао да преводим и титлујем вам снимак, да би вам овај дан постао лепши, колико год се Енглези трудили да исмеју нешто величанствено. Чека вас тај снимак испод ових исписаних редова, само причекајте који трен, да видите прво зашто је он важан) Наиме, Шкоти (и остали поменути) имају право да пред своје репрезентативне спортске мечеве интонирају неку "свечану песму", која, ето, није химна - јер химну, јелте, стварно не смеју да имају. И, кад су се Шкоти почешкали по глави, размишљајући шта да одаберу, није им избор пао не неке од чудесних песама које су прославиле гајде (нпр. нема ко не зна мелодију "Scotland the brave", али када је људи чују - не знају многи како се она зове), него је избор пао на ово што следи пред вама. А пред вама је мој скромни рад на монтажи у кућним условима. У питању су три врло, врло кратка, обједињена снимка: најпре онај који је ББЦ погрдно описао као "Shower of Scotland" (туширање, пљусак), а на коме се виде девојке које играју рагби за Шкотску. Виде се како стоје на правој провали облака. Стоје у дресовима, не пада им на памет да се склоне, јер треба меч да им почне. И не пада им на памет да ћуте, јер су, попут Роја и Ронија решиле да пркосе забораву. После тих десетак секунди сам вам ставио снимак када је стари, тада 70-годишњи Рони Браун (да, ОНАЈ Рони Браун) позван на један фудбалски меч репрезентације Шкотске, да пред целим стадионом поручи и да "прошлост треба да остане у прошлости". Када чујете његово "Come on!" слободно му се придружите. И, коначно, на крају можете да видите како, на 150. годишњицу првог фудбалског мегдана са Енглеском - цела Шкотска пева и себи и Енглезима нешто. Ал', пева, а да нема ниједног професионалног певача који води певање са центра. Пева цела једна земља из душе, пркосећи чизми и забранама. Да, ту можете да видите како пева и плаче Шкотска, чак и кад њене гајде утихну... ... а пева, просто да све нас подсети на снагу вере, чак и када је чува малишан избачен из музичке школе. Да подсети на силину коју у себи носи искрена подршка, као код истинског пријатеља (чак и кад је старац), ма... пева да подсети колика је важност кућног васпитања (и оног предања с колена на колено) за чување здравог духа једног народа, али пре свега да нас подсети - на свевременост љубави. Јер, ако није вечна, онда и није љубав, зар не? А ако је права, онда и страни краљеви и њихове војске немају шта да траже кад изађете пред њих заједно, као они ономад, оног јуна, века четрнаестог... Видимо се у песми. (Ако заплачете кад и неко са снимка, не брините. Међу својима сте) #FlowerOfScotland

Дарко Николић

30,890 Aufrufe • vor 2 Jahren

СРБИЈА ЈЕ ЈУЧЕ СУШТИНСКИ ПОСТАЛА ЧЛАНИЦА ЕУ Србија је јуче, потписивањем Меморандума о стратешком партнерству са Европском унијом о одрживим сировинама, ланцима производње батерија и електричним возилима - суштински постала чланица ЕУ. Јучерашњи дан остаће у историји као један од најзначајнијих датума. Формално ће се чланство десити у наредном периоду, али ово је практично први пут да су ЕУ и Немачка нашле конкретан економски интерес за сарадњу са Србијом. До сад су то биле жеље и интереси за проширењем, испуњавали су се услови, а сада постајемо део стратешке производње у ЕУ. Европа покушава да се припреми за време које долази, што значи да се сировине чија су налазишта на континенту користе у европској производњи, а Србија је постала кључна земља у том плану. Србија ће обезбедити више од 20 одсто укупне производње јадарита за ауто-индустрију у Европи. Председник Вучић постигао је победу, јер је осигурао да се јадарит прерађује у Србији. Не да се извози као сировина, већ да добијемо фабрике батерија, а можда и још неких произвођача електричних аутомобила. То је велика победа Србије. Пројекат Јадар доноси, директно и индиректно, 20.000 нових радних места, односно препород за западну Србију и шест милијарди евра директних инвестиција. Када је реч о друмској и железничкој инфраструктури, то ће значити 1,15 милијарди евра инвестиција у том крају. Вучићев потез је историјски, јер је обезбедио будућност Србије. Омогућио је да се у Србији живи пристојно од сопственог рада, да буду боље плате, пензије, да се отварају нова радна места, раст БДП-а итд. Зато ће се о јучерашњем дану тек говорити у будућности.

СРБИЈА ЈЕ ЈУЧЕ СУШТИНСКИ ПОСТАЛА ЧЛАНИЦА ЕУ Србија је јуче, потписивањем Меморандума о стратешком партнерству са Европском унијом о одрживим сировинама, ланцима производње батерија и електричним возилима - суштински постала чланица ЕУ. Јучерашњи дан остаће у историји као један од најзначајнијих датума. Формално ће се чланство десити у наредном периоду, али ово је практично први пут да су ЕУ и Немачка нашле конкретан економски интерес за сарадњу са Србијом. До сад су то биле жеље и интереси за проширењем, испуњавали су се услови, а сада постајемо део стратешке производње у ЕУ. Европа покушава да се припреми за време које долази, што значи да се сировине чија су налазишта на континенту користе у европској производњи, а Србија је постала кључна земља у том плану. Србија ће обезбедити више од 20 одсто укупне производње јадарита за ауто-индустрију у Европи. Председник Вучић постигао је победу, јер је осигурао да се јадарит прерађује у Србији. Не да се извози као сировина, већ да добијемо фабрике батерија, а можда и још неких произвођача електричних аутомобила. То је велика победа Србије. Пројекат Јадар доноси, директно и индиректно, 20.000 нових радних места, односно препород за западну Србију и шест милијарди евра директних инвестиција. Када је реч о друмској и железничкој инфраструктури, то ће значити 1,15 милијарди евра инвестиција у том крају. Вучићев потез је историјски, јер је обезбедио будућност Србије. Омогућио је да се у Србији живи пристојно од сопственог рада, да буду боље плате, пензије, да се отварају нова радна места, раст БДП-а итд. Зато ће се о јучерашњем дану тек говорити у будућности.

Горан Весић

54,338 Aufrufe • vor 2 Jahren

Надреално!!!! Против ове жене, која је иначе тужила Васељенску и мене, поднето је 12 дисциплинских пријава и то јер је вређала колеге, није радила свој посао, висила по кафићима за време радног времена, давала савете насилницима како да нападају полицију а да им полиција не врати, бавила се политиком са места тужиоца... О њеној стручности је тужно и говорити, ли то су Загоркини кадрови. Сада ПРИЗНАЈЕ ДА ОДАЈЕ ПОВЕРЉИВЕ ПОДАТКЕ ИЗ СЛУЧАЈЕВА НОВИНАРИМА. Па ово нигде нема нигде!!!!!

Надреално!!!! Против ове жене, која је иначе тужила Васељенску и мене, поднето је 12 дисциплинских пријава и то јер је вређала колеге, није радила свој посао, висила по кафићима за време радног времена, давала савете насилницима како да нападају полицију а да им полиција не врати, бавила се политиком са места тужиоца... О њеној стручности је тужно и говорити, ли то су Загоркини кадрови. Сада ПРИЗНАЈЕ ДА ОДАЈЕ ПОВЕРЉИВЕ ПОДАТКЕ ИЗ СЛУЧАЈЕВА НОВИНАРИМА. Па ово нигде нема нигде!!!!!

Весна Веизовић

12,257 Aufrufe • vor 7 Monaten

Само да подсетим на модус операнди медијских група за притисак. Све је стало у минут. Дакле, наратив је увек исти: сваки састанак председника Републике Србије Александар Вучић је „плаћен“, или је део „предизборне кампање“ (у било којој земљи, потпуно небитно), увек је „Србија на губитку“, и, врхунац, кад је на истоку, што није на западу, а кад је на западу, што није на истоку! У свему су, ипак, најбламантнији спинови типа - неће да му се јави Путин, па Вучић иде код Трампа, а онда уследи да неће Трамп да га види, па иде код Путина – и то све пишу исти медији! Никада се до сада није десило да се председник Србије састао са најважнијим светским лидерима, најутицајнијим светским државницима, или да је организовао њихову посету Србији (коју смо пре Вучића могли само да сањамо), а да медијске групе за притисак (Н1, Нова, Данас и слични) о томе известе као о нечему позитивном за нашу земљу и све њене грађане. Не, они сваки пут нађу све бизарнији начин да о томе известе критикујући председника Вучића и убеђујући све нас да је нешто што је, без сумње сјајно за нашу земљу, у ствари – ужасно. Тако и сада. Увек све исто из те кухиње.

Само да подсетим на модус операнди медијских група за притисак. Све је стало у минут. Дакле, наратив је увек исти: сваки састанак председника Републике Србије Александар Вучић је „плаћен“, или је део „предизборне кампање“ (у било којој земљи, потпуно небитно), увек је „Србија на губитку“, и, врхунац, кад је на истоку, што није на западу, а кад је на западу, што није на истоку! У свему су, ипак, најбламантнији спинови типа - неће да му се јави Путин, па Вучић иде код Трампа, а онда уследи да неће Трамп да га види, па иде код Путина – и то све пишу исти медији! Никада се до сада није десило да се председник Србије састао са најважнијим светским лидерима, најутицајнијим светским државницима, или да је организовао њихову посету Србији (коју смо пре Вучића могли само да сањамо), а да медијске групе за притисак (Н1, Нова, Данас и слични) о томе известе као о нечему позитивном за нашу земљу и све њене грађане. Не, они сваки пут нађу све бизарнији начин да о томе известе критикујући председника Вучића и убеђујући све нас да је нешто што је, без сумње сјајно за нашу земљу, у ствари – ужасно. Тако и сада. Увек све исто из те кухиње.

Ana Brnabic

39,097 Aufrufe • vor 1 Jahr

Ако је ово истина, ово није само правосудни скандал - ово је дубоко бешчашће, увреда за људскост и со на никада зацељене ране. Дечак Слободан Стојановић имао је само дванаест година када му је мучки и зверски прекинут живот. Одузето му је право да порасте, да се радује, да живи. А данас, према овим информацијама, жена осуђена за његово убиство, Елфета Весели, користи ванзаводске погодности и редовно проводи дане на слободи, у непосредној близини породице убијеног детета! Какав је то систем који штити и награђује монструме, а додатно гази и понижава жртве? Како неко ко начини такво зверство над једним дететом уопште може имати било какве погодности?! Како било ко ко је спреман на такав чин може да добије право на слободан викенд и шетњу? Како да се осећа сестра која мора да живи са стрепњом да ће на улици срести убицу свог брата? Ово није питање политике, ово је питање елементарног морала и правде. Када убици детета дате слободу и погодности, ви га не само не штитите од казне - ви изнова газите његову жртву. Позивам да се хитно огласе све надлежне институције, зауставе ово бешчашће и укину било какве погодности за починиоце најтежих злочина. Права жртава морају бити на првом месту! Слободан Стојановић не да не сме бити заборављен - него се не сме допустити да га оваквим одлукама и оваквом неправдом данас опет масакрирају!

Ако је ово истина, ово није само правосудни скандал - ово је дубоко бешчашће, увреда за људскост и со на никада зацељене ране. Дечак Слободан Стојановић имао је само дванаест година када му је мучки и зверски прекинут живот. Одузето му је право да порасте, да се радује, да живи. А данас, према овим информацијама, жена осуђена за његово убиство, Елфета Весели, користи ванзаводске погодности и редовно проводи дане на слободи, у непосредној близини породице убијеног детета! Какав је то систем који штити и награђује монструме, а додатно гази и понижава жртве? Како неко ко начини такво зверство над једним дететом уопште може имати било какве погодности?! Како било ко ко је спреман на такав чин може да добије право на слободан викенд и шетњу? Како да се осећа сестра која мора да живи са стрепњом да ће на улици срести убицу свог брата? Ово није питање политике, ово је питање елементарног морала и правде. Када убици детета дате слободу и погодности, ви га не само не штитите од казне - ви изнова газите његову жртву. Позивам да се хитно огласе све надлежне институције, зауставе ово бешчашће и укину било какве погодности за починиоце најтежих злочина. Права жртава морају бити на првом месту! Слободан Стојановић не да не сме бити заборављен - него се не сме допустити да га оваквим одлукама и оваквом неправдом данас опет масакрирају!

Јелена Ђоковић Ивић

10,459 Aufrufe • vor 1 Monat

Снимак није настао јуче. Није ни из 1999. године. Ово је истина забележена још 1982. - истина коју је тадашњи комунистички режим забранио да се чује, да не би нарушио лажну слику "братства и јединства". Али истина се не може заувек сакрити. Старица Даница Миличић из Самодрежа сведочи мирно, без патетике, а свака њена реч тежа је од крика. Да би јој отели земљу, шиптарски криминалци су јој убили мужа и сина. И ту није био крај. Терор се наставио. Притисци нису престали. Живот јој је претворен у свакодневну борбу за опстанак на сопственом огњишту. Ово није изолован случај. Ово је образац. Ово је систем. Ово је истина која је деценијама гурана под тепих. Зато не дозволимо да нам историју своде на 1999. годину. Јер оно што се тада десило није почело тада. Почело је много раније. Само се о томе ћутало. И више не сме!

Снимак није настао јуче. Није ни из 1999. године. Ово је истина забележена још 1982. - истина коју је тадашњи комунистички режим забранио да се чује, да не би нарушио лажну слику "братства и јединства". Али истина се не може заувек сакрити. Старица Даница Миличић из Самодрежа сведочи мирно, без патетике, а свака њена реч тежа је од крика. Да би јој отели земљу, шиптарски криминалци су јој убили мужа и сина. И ту није био крај. Терор се наставио. Притисци нису престали. Живот јој је претворен у свакодневну борбу за опстанак на сопственом огњишту. Ово није изолован случај. Ово је образац. Ово је систем. Ово је истина која је деценијама гурана под тепих. Зато не дозволимо да нам историју своде на 1999. годину. Јер оно што се тада десило није почело тада. Почело је много раније. Само се о томе ћутало. И више не сме!

Јелена Ђоковић Ивић

15,496 Aufrufe • vor 6 Monaten

Република Српска сарађује са Русијом. Додик је направио договор са САД-ом. Скинули су му санкције. Мађарска сарађује са Русијом и нема санкције. Значи договори су могући. САД и Русија сарађују и договорају заједничке инвестиције. Откуд онда Србији санкције и зашто нема ни договора ни разговора већ само шамарчине? САД је променила своју политику. Неће се више бавити "изградњом нација". САД се окренула себи. САД наравно и даље жели да доминира светом. Само им се приступ потпуно променио. На ту промену их је приморала Кина која их је стигла и у многим областима и престигла. Зато морају да мењају игру. У тој промени, ЕУ је постала непотребан вишак. ЕУ ћациленд тога још увек није свестан. Због медијсог мрака у ЕУ, ни Европљани нису свесни шта им њихови ћаци политичари раде. Србија је са својим политиком и даље потпуно на страни ЕУ ћациленда. Велики скандал са фирмом која је из Србије и Венецуеле утицала на гласачке машине у САД-у показује дубину те погрешне процене. И у томе треба тражити и разлог за проблеме са САД-ом које цела Србија осећа. САД већ отворен говори о укидању грађанина Шмита и потпуно недемократских и нелегалних "Бонских овлашћења". На Савету Безбедности УН-а амерички амбасадор је говорио о томе. ЕУ ћацији су покушали да ублаже ставове САД-а, али слаба вајда. САД говори да грађани БиХ морају међусобом да се договоре о будућности БиХ. Пре свих муслимани и православци. Муслимани у БиХ су пореклом Срби (преци су им сами за себе говорили да су Срби). У БиХ Турака практично нема. Генетика је једна, иста и код муслимана и код православаца. Било би паметно за све да схвате да им ЕУ није пријатељ. Главни узрок нестабилности у БиХ је немачки грађанин Шмит. Главни кривац за рат 90-тих је Немачка. Немачкој одговара хаос и мржња на Балкану јер тако добија радну снагу за своју индустрију. ЕУ води ту и такву политику. Мислити да ти је твој комшија, који ти је и брат по крви, непријатељ, а да ти странац који ти је непријатељ ту да ти помогне и пујда те на комшију, је врхунац лудила којим Немачка влада овим просторима две стотине година. И никако да научимо. И том лудилу и пропадамо сви заједно.

Република Српска сарађује са Русијом. Додик је направио договор са САД-ом. Скинули су му санкције. Мађарска сарађује са Русијом и нема санкције. Значи договори су могући. САД и Русија сарађују и договорају заједничке инвестиције. Откуд онда Србији санкције и зашто нема ни договора ни разговора већ само шамарчине? САД је променила своју политику. Неће се више бавити "изградњом нација". САД се окренула себи. САД наравно и даље жели да доминира светом. Само им се приступ потпуно променио. На ту промену их је приморала Кина која их је стигла и у многим областима и престигла. Зато морају да мењају игру. У тој промени, ЕУ је постала непотребан вишак. ЕУ ћациленд тога још увек није свестан. Због медијсог мрака у ЕУ, ни Европљани нису свесни шта им њихови ћаци политичари раде. Србија је са својим политиком и даље потпуно на страни ЕУ ћациленда. Велики скандал са фирмом која је из Србије и Венецуеле утицала на гласачке машине у САД-у показује дубину те погрешне процене. И у томе треба тражити и разлог за проблеме са САД-ом које цела Србија осећа. САД већ отворен говори о укидању грађанина Шмита и потпуно недемократских и нелегалних "Бонских овлашћења". На Савету Безбедности УН-а амерички амбасадор је говорио о томе. ЕУ ћацији су покушали да ублаже ставове САД-а, али слаба вајда. САД говори да грађани БиХ морају међусобом да се договоре о будућности БиХ. Пре свих муслимани и православци. Муслимани у БиХ су пореклом Срби (преци су им сами за себе говорили да су Срби). У БиХ Турака практично нема. Генетика је једна, иста и код муслимана и код православаца. Било би паметно за све да схвате да им ЕУ није пријатељ. Главни узрок нестабилности у БиХ је немачки грађанин Шмит. Главни кривац за рат 90-тих је Немачка. Немачкој одговара хаос и мржња на Балкану јер тако добија радну снагу за своју индустрију. ЕУ води ту и такву политику. Мислити да ти је твој комшија, који ти је и брат по крви, непријатељ, а да ти странац који ти је непријатељ ту да ти помогне и пујда те на комшију, је врхунац лудила којим Немачка влада овим просторима две стотине година. И никако да научимо. И том лудилу и пропадамо сви заједно.

Saša Radulović

27,640 Aufrufe • vor 9 Monaten

Ово је сад срање. Прави дерби је био кад је било легално да Крстајић ради џудо чишћења Кадуу и Лазетићу у 16м, а да се Евандру кидише крампоном на фибулу и тибију од 1. минута. Ееее, то су била времена, па се после пева у свлачионици курва гаси се… а не сада тренер победника даје одмерене изјаве пуне респекта за пораженог, без трунке сеирења или злурадости. Кад су њима председници пола клубова лиге седели у УО, кад тренер БСК Борче (председник је члан УО пртзн) није хтео да изводи најбољи тим против њих јер “су много јаки и свакако би изгубили, него се чувамо за наредно коло против конкурената за опстанак”. Кад су њихови играчи досуђивали себи пенале, то су били дани, сад је баш тешко срање. Кад су нам играче станодавци избацивали из станова због кирија, кад су црнци бежали назад на аеродром кад виде где су дошли, а они вртели Толоа на барјаку и живели најбољи живот. Кад се спречавао преокрет поништавањем Милијашевог гола због "офсајда". Кад је Роберт плаћао ручкове играчима јер нема ко други, а јести се мора. Кад хероји Славиша Стојановић, Нинковић, Мрђа, Печник, покојни Горан Гогић… нису играли Европу, јер није било пара за лиценцу, па су они отишли да играју. Море, све им јебем жртвино да им јебем. Свако ко попуши ову пропаганду и играње на карту жртве има памћење као кокошка. Ово је лакмус папир, тест интелигенције - ако си звездаш, па ти сад дерби није добар и жао ти је пртизана, јеби га брт, глуп си.

Ово је сад срање. Прави дерби је био кад је било легално да Крстајић ради џудо чишћења Кадуу и Лазетићу у 16м, а да се Евандру кидише крампоном на фибулу и тибију од 1. минута. Ееее, то су била времена, па се после пева у свлачионици курва гаси се… а не сада тренер победника даје одмерене изјаве пуне респекта за пораженог, без трунке сеирења или злурадости. Кад су њима председници пола клубова лиге седели у УО, кад тренер БСК Борче (председник је члан УО пртзн) није хтео да изводи најбољи тим против њих јер “су много јаки и свакако би изгубили, него се чувамо за наредно коло против конкурената за опстанак”. Кад су њихови играчи досуђивали себи пенале, то су били дани, сад је баш тешко срање. Кад су нам играче станодавци избацивали из станова због кирија, кад су црнци бежали назад на аеродром кад виде где су дошли, а они вртели Толоа на барјаку и живели најбољи живот. Кад се спречавао преокрет поништавањем Милијашевог гола због "офсајда". Кад је Роберт плаћао ручкове играчима јер нема ко други, а јести се мора. Кад хероји Славиша Стојановић, Нинковић, Мрђа, Печник, покојни Горан Гогић… нису играли Европу, јер није било пара за лиценцу, па су они отишли да играју. Море, све им јебем жртвино да им јебем. Свако ко попуши ову пропаганду и играње на карту жртве има памћење као кокошка. Ово је лакмус папир, тест интелигенције - ако си звездаш, па ти сад дерби није добар и жао ти је пртизана, јеби га брт, глуп си.

Васил Z РСБ 🇷🇸 ⭐⭐⭐ 🇷🇺 1244 🇨🇳

31,768 Aufrufe • vor 2 Jahren

Блокадери су данас на Лиману у Новом Саду, уништавајући српску заставу, још једном показали своје право лице и оголили своје праве намере. Све што раде је дубоко антисрпско, мрзитељско и насилничко, усмерено против своје земље и свог народа. Српска застава је светиња за сваког Србина и искреног патриоту, а ови згубидани и сепаратисти су на њу данас пљунули.Такав безобразлук, непоштовање и мржњу до сада нисмо видели. Свако нормалан ће се после овог заиста упитати како им ништа није свето и због чега све ово раде. Раде да би нас уништили, понизили, да би сатрли слободарски и поштен народ, који је вековима проливао крв баш за ту заставу. Не дамо вам Србију, не дамо вам српску заставу и поручујемо да ћемо се са поносом и најузвишенијим осећајем патриотизма, борити, баш као о наши преци, за слободарску Србију и једну једину заставу Србије!

Блокадери су данас на Лиману у Новом Саду, уништавајући српску заставу, још једном показали своје право лице и оголили своје праве намере. Све што раде је дубоко антисрпско, мрзитељско и насилничко, усмерено против своје земље и свог народа. Српска застава је светиња за сваког Србина и искреног патриоту, а ови згубидани и сепаратисти су на њу данас пљунули.Такав безобразлук, непоштовање и мржњу до сада нисмо видели. Свако нормалан ће се после овог заиста упитати како им ништа није свето и због чега све ово раде. Раде да би нас уништили, понизили, да би сатрли слободарски и поштен народ, који је вековима проливао крв баш за ту заставу. Не дамо вам Србију, не дамо вам српску заставу и поручујемо да ћемо се са поносом и најузвишенијим осећајем патриотизма, борити, баш као о наши преци, за слободарску Србију и једну једину заставу Србије!

Милош Вучевић

52,267 Aufrufe • vor 1 Jahr