Loading video...

Video Failed to Load

Go Home

Ратко Младић је спасио 6.000 Хрвата од муслимана у средњој Босни У време жестоког бошњачко-хрватског сукоба у средњој Босни, хиљаде хрватских цивила и припадника ХВО-а са подручја Травника нашле су се у веома тешкој ситуацији. Након борби са Армијом Републике БиХ, излаз је пронађен преко територије коју је контролисала...

GordanaBaljevic's profile picture

Госпођица Баљевић

6,677 subscribers

54,034 views • 3 days ago •via X (Twitter)

EducationNews & Politics
LIVE

Anya Rossi• Live Now

Private livecam show

0 Comments

No comments available

Comments from the original post will appear here

Related Videos

Јама Бивоље брдо – подвиг Илије Шакоте Када је у децембру 1990. године из јаме Бивоље брдо код Стоца вађено костију српских мученика, у доњим слојевима пронађена је и једна зарђала пушка са муницијом. Та пушка није припадала жртви. Припадала је усташи - Меху Делићу. У Видовданској ноћи 1941. године, под светлошћу батерија и камионских фарова, усташе су довеле око 120 Срба из села Козица. На превару су похватани, затворени и мучени у Дуванској станици у Домановићима, а затим доведени на јаму дубоку око 40 метара. Један по један гурнути су у понор. Међу њима је био и Илија Шакота. Када је на ивици јаме угледао Меху Делића - свог некадашњег друга из војске - знао је да му спаса нема. Није тражио милост. Само га је позвао да приђе да се опросте. Када му је Мехо пришао, Илија га је ухватио за каиш и повукао са собом у јаму. Усташе су после тога прекинуле ликвидацију. Сутрадан су покушавале да нађу некога ко би се спустио у понор и извукао Меху, али међу њима није било јунака. Тако је Мехо Делић остао међу онима које је довео да убије. Годинама после рата ова прича се преносила по славама српских кућа око Стоца и Чапљине. Неки су сумњали да је истинита. Све док 1990. године, из дубине јаме, није извађена његова пушка. Илији Шакоти се исте 1941. године родио син јединац. Добио је име - Илија. Да се памти.
0:52

Јама Бивоље брдо – подвиг Илије Шакоте Када је у децембру 1990. године из јаме Бивоље брдо код Стоца вађено костију српских мученика, у доњим слојевима пронађена је и једна зарђала пушка са муницијом. Та пушка није припадала жртви. Припадала је усташи - Меху Делићу. У Видовданској ноћи 1941. године, под светлошћу батерија и камионских фарова, усташе су довеле око 120 Срба из села Козица. На превару су похватани, затворени и мучени у Дуванској станици у Домановићима, а затим доведени на јаму дубоку око 40 метара. Један по један гурнути су у понор. Међу њима је био и Илија Шакота. Када је на ивици јаме угледао Меху Делића - свог некадашњег друга из војске - знао је да му спаса нема. Није тражио милост. Само га је позвао да приђе да се опросте. Када му је Мехо пришао, Илија га је ухватио за каиш и повукао са собом у јаму. Усташе су после тога прекинуле ликвидацију. Сутрадан су покушавале да нађу некога ко би се спустио у понор и извукао Меху, али међу њима није било јунака. Тако је Мехо Делић остао међу онима које је довео да убије. Годинама после рата ова прича се преносила по славама српских кућа око Стоца и Чапљине. Неки су сумњали да је истинита. Све док 1990. године, из дубине јаме, није извађена његова пушка. Илији Шакоти се исте 1941. године родио син јединац. Добио је име - Илија. Да се памти.

Јелена Ђоковић Ивић

10,933 views • 5 months ago

На данашњи дан убијени су Жарко Андрејевић и Славко Веселиновић од стране немачког КФОР-а. Само убиство се десило у јутарњим сатима, у центру царског града када су на Славков аутомобил марке "Лада" испаљени рафали из аутоматске пушке. Аутомобил је био у покрету, односно ишао је у рикверц у односу на немачки оклопни транспортер. Њихове убице су били у саставу немачког контигента КФОР, који је преузимао јужне делове Косова и Метохије, након што је потписан Војно-технички мировни уговор у Куманову. Жарко Андрејевић и Славко Веселиновић нису били професионални војници или полицајци, него су радили цивилне послове. Пред сами почетак варварског бомбардовања наше земље они су позвани од Државе у резервни састав МУП Републике Србије, да бране отаџбину. Славко Веселиновић је пар година раније дошао да живи у Призрен као прогнаник из Босне. Само седам дана касније, албански терористи су убили и Жаркову мајку Ковиљку, која је остала да живи у Призрену упркос свему. Немачка медијска пропаганда је након злочина пренела у свет лажну информацију како су убијени Срби били припадници паравојних формација. Суђење немачком официру Давиду Фреку је било у градићу Кобленц (покрајина Рајнланд), али је нема
4:32

На данашњи дан убијени су Жарко Андрејевић и Славко Веселиновић од стране немачког КФОР-а. Само убиство се десило у јутарњим сатима, у центру царског града када су на Славков аутомобил марке "Лада" испаљени рафали из аутоматске пушке. Аутомобил је био у покрету, односно ишао је у рикверц у односу на немачки оклопни транспортер. Њихове убице су били у саставу немачког контигента КФОР, који је преузимао јужне делове Косова и Метохије, након што је потписан Војно-технички мировни уговор у Куманову. Жарко Андрејевић и Славко Веселиновић нису били професионални војници или полицајци, него су радили цивилне послове. Пред сами почетак варварског бомбардовања наше земље они су позвани од Државе у резервни састав МУП Републике Србије, да бране отаџбину. Славко Веселиновић је пар година раније дошао да живи у Призрен као прогнаник из Босне. Само седам дана касније, албански терористи су убили и Жаркову мајку Ковиљку, која је остала да живи у Призрену упркос свему. Немачка медијска пропаганда је након злочина пренела у свет лажну информацију како су убијени Срби били припадници паравојних формација. Суђење немачком официру Давиду Фреку је било у градићу Кобленц (покрајина Рајнланд), али је нема

Србија чиста и уједињена 🇷🇸🙏☦️

23,286 views • 2 months ago

На Правном факултету одржана је трибина на којој су учествовале три особе које су, на неки мистериозан начин, успеле да заврше Правни факултет, ваљда. У најмањем амфитеатру било је присутно тридесетак људи, од којих седам новинара, неколико старијих присталица зелено-левог фронта и десетак студената из, чини ми се, неког удружења. Јадна нека деца, са видним девијацајама. На страну количина незнања и мржње према држави, али количина неистина које су изнели, а посебно пензионерка у осмој деценији, Јасмина Пауновић, била је заиста невероватна. Када сам констатовала да отворено износи нетачне тврдње, рекла је да са мном нема о чему да разговара. У једном тренутку сам сишла како бих изашла, али и покушала да кажем присутнима да аплаудирају неистинама. Међутим, са људима којима су пуна уста демократије, а који не дозвољавају другачије мишљење, није могуће водити разговор. Зато ћу следећи пут понети свој микрофон или мегафон. И звиждаљку.
1:31

На Правном факултету одржана је трибина на којој су учествовале три особе које су, на неки мистериозан начин, успеле да заврше Правни факултет, ваљда. У најмањем амфитеатру било је присутно тридесетак људи, од којих седам новинара, неколико старијих присталица зелено-левог фронта и десетак студената из, чини ми се, неког удружења. Јадна нека деца, са видним девијацајама. На страну количина незнања и мржње према држави, али количина неистина које су изнели, а посебно пензионерка у осмој деценији, Јасмина Пауновић, била је заиста невероватна. Када сам констатовала да отворено износи нетачне тврдње, рекла је да са мном нема о чему да разговара. У једном тренутку сам сишла како бих изашла, али и покушала да кажем присутнима да аплаудирају неистинама. Међутим, са људима којима су пуна уста демократије, а који не дозвољавају другачије мишљење, није могуће водити разговор. Зато ћу следећи пут понети свој микрофон или мегафон. И звиждаљку.

Весна Веизовић

17,900 views • 6 months ago

НЕ ВОЛИМ КОРИСТИТИ ТЕШКЕ РИЈЕЧИ, АЛИ ИЗДАЈА ЈЕ ЗА ТРЕНУТНУ ПОЛИТИКУ ОПОЗИЦИЈЕ БЛАГА РИЈЕЧ Представници опозиције из Републике Српске свакодневно показују да су, у нераскидивој коалицији са Шмитом, сопствене интересе и могућност стицања личних привилегија, спремни ставити изнад интереса и права Републике Српске. Зато и игноришу чињеницу, или још горе ни не знају, да није власт Републике Српске та које не признаје Шмита за високог представника, већ га не признаје Савјет безбједности УН-а. Његово именовање је било на дневном реду једне од сједница Савјета безбједности УН, али једноставно није добило потребну подршку. А Дејтонски споразум, односно његов Анекс 10, је одредио да је управо релевантна резолуција Савјета безбједности УН обавезан услов за именовање високог представника. Зато су баш сви високи представници испуњавали тај кључни услов. Република Српска, као једна од потписница Анекса 10, не смије дозволити такво ригидно кршење тог споразума. Јер би на тај начин унизила сопствени капацитет и срушила своја загарантована права. Видимо да руководство СДС-а капацитет и загарантована права Републике Српске уопште не занимају, поготову уколико би то, мимо воље народа, могло поправити капацитет и привилегије њих пар појединаца из СДС-а и опозиције. Зато је њима довољно за легитимитет Шмита то да су се, како тврди Божовић, "са њим сусрели и тако га признали одређени званичници из нашег региона". Па га због тога, не марећи за Дејтонски споразум и права и капацитет Републике Српске, сасвим бестидно за високог представника признају и они. Да овај политички безобразлук буде још гори, Шмитов напад на Републику Српску и на уставни поредак БиХ, оличен у антидејтонском, противуставном и недемократском наметању закона, бесрамници оправдавају и релативизују на начин да је то био само одговор на политику Републике Српске. Дакле, напад на Републику Српску и на Дејтонски споразум, био је, по генијалцима из опозиције, оправдан одговор на политику одбране Републике Српске и заштите Дејтонског споразума. Немам обичај користити тешке ријечи, али издаја је за овакву политику опозиције блага ријеч.
0:45

НЕ ВОЛИМ КОРИСТИТИ ТЕШКЕ РИЈЕЧИ, АЛИ ИЗДАЈА ЈЕ ЗА ТРЕНУТНУ ПОЛИТИКУ ОПОЗИЦИЈЕ БЛАГА РИЈЕЧ Представници опозиције из Републике Српске свакодневно показују да су, у нераскидивој коалицији са Шмитом, сопствене интересе и могућност стицања личних привилегија, спремни ставити изнад интереса и права Републике Српске. Зато и игноришу чињеницу, или још горе ни не знају, да није власт Републике Српске та које не признаје Шмита за високог представника, већ га не признаје Савјет безбједности УН-а. Његово именовање је било на дневном реду једне од сједница Савјета безбједности УН, али једноставно није добило потребну подршку. А Дејтонски споразум, односно његов Анекс 10, је одредио да је управо релевантна резолуција Савјета безбједности УН обавезан услов за именовање високог представника. Зато су баш сви високи представници испуњавали тај кључни услов. Република Српска, као једна од потписница Анекса 10, не смије дозволити такво ригидно кршење тог споразума. Јер би на тај начин унизила сопствени капацитет и срушила своја загарантована права. Видимо да руководство СДС-а капацитет и загарантована права Републике Српске уопште не занимају, поготову уколико би то, мимо воље народа, могло поправити капацитет и привилегије њих пар појединаца из СДС-а и опозиције. Зато је њима довољно за легитимитет Шмита то да су се, како тврди Божовић, "са њим сусрели и тако га признали одређени званичници из нашег региона". Па га због тога, не марећи за Дејтонски споразум и права и капацитет Републике Српске, сасвим бестидно за високог представника признају и они. Да овај политички безобразлук буде још гори, Шмитов напад на Републику Српску и на уставни поредак БиХ, оличен у антидејтонском, противуставном и недемократском наметању закона, бесрамници оправдавају и релативизују на начин да је то био само одговор на политику Републике Српске. Дакле, напад на Републику Српску и на Дејтонски споразум, био је, по генијалцима из опозиције, оправдан одговор на политику одбране Републике Српске и заштите Дејтонског споразума. Немам обичај користити тешке ријечи, али издаја је за овакву политику опозиције блага ријеч.

Радован Ковачевић

13,136 views • 1 year ago

Масакрирано дечаштво, бедна казна и канонизација жртве: 34 године од мученичке смрти Слободана Стојановића ​Постоје злочини који превазилазе све познате оквире људског ума, али постоји и срамота правосуђа која те злочине изнова чини живим ранама. ​Дванаестогодишњи српски дечак Слободан Стојановић није био борац, није имао чин, нити је разумео идеологије рата који га је окружио у родној Доњој Каменици код Зворника. Имао је само дванаест година и чисто, невино дечије срце које није могло да остави свог везаног пса на кућном прагу. ​То чисто срце одвело га је 27. јула 1992. године директно у руке звери. ​Невина дечија лојалност : ​Када је породица Стојановић под претњама и у кућном притвору морала да напусти свој дом и избегне у заселак Џенарике, дечак је данима туговао за својим љубимцем. Упркос свим упозорењима и молибама родитеља, Слободан се вођен љубављу провукао кроз барикаде и вратио у село да одвеже и спасе свог psa. ​Уместо дома, затекао је непријатељске снаге. Дванаестогодишње дете постало је заточеник. ​Док су његов отац Илија и локални мештани са околних брда преко мегафона преклињали да се дете пусти, нудећи сву размену — и живу и мртву — са друге стране стизале су лажи и перфидна уверавања да је Слободан „на сигурном у Тузли”. ​У стварности, Слободанов пакао тек је почињао: ​Зверско злостављање: Држан је у подруму, го до паса, пребијан до модрица сваки пут када би изразио дечији нагон да побегне. ​Тортура над дечијом душом: Према сведочењима самих припадника тзв. Армије БиХ, преплашени дечак се тресао у ћошку, гледајући крупним очима у своје мучитеље, док су они на њему иживљавали свој садизам, измишљајући да је "српски извиђач". ​Крвави пир у Бајрићима: ​Током августа 1992. године у насељу Бајрићи – Ново Село, монструозност је добила своје име и презиме: Елфета Весели. ​Сведочење очевид ца (сведока „С1”) остаје као један од најстрашнијих записа о карактеру тог рата: " Елфета га је држала за косу. Извадила је нож са црним корицама, подигла му главу и повукла нож испод врата. Дијете је почело да кркља... Кад га је неко од војника питао шта то ради, извадила је пиштољ, 'дугу деветку', прислонила му на главу и пуцала." ​Када су припадници Војске Републике Српске јуна 1993. године на брду Ждријепци пронашли и ископали масовну гробницу, ужас је добио свој коначни, материјални облик. Дечаково тело, уметано у плави раднички мантилић, идентификовале су његова мајка Десанка и петнаестогодишња сестра Слађана, доведена директно из школске клупе. ​Извештај чувеног патолога др Зорана Станковића заледио је историју: дечаку је за живота одсечено десно уво, стомак му је био распорен оштрим предметом, а у слепоочницу му је из непосредне близине испаљен хитац. ​Казна као нова увреда жртви и саборни ореол Светог Новомученика ​Слободанова мајка Десанка није издржала. Мајчино срце је препукло од бола и патологије која јој је заувек одузела дете. Отац Илија остао је да вегетира у тузи, чекајући тренутак када ће отићи на онај свет да се придружи свом Слободану и пресвиснулој супрузи. ​A шта је урадила такозвана земаљска правда? Суд Босне и Херцеговине осудио је монструма Елфету Весели на срамних 13 година затвора. ​Тринаест година за оштећено дечаштво, одсечено уво, зверско касапљење и затирање читаве једне породице. Оваква пресуда није правда, она је секундарни злочин и порука да српска дечија суза за световне судове нема вредност. ​Али оно што су земаљски судови покушали да релативизују, небеска и народна меморија су уздигле на највиши ниво. Српска православна црква канонизовала је малог Слободана Стојановића и уписала га у диптих светих као Светог Новомученика Слободана Зворничког. ​Његов невини дечији лик са иконе, заједно са свим новомученицима, остаје вечни и непролазни сведок: Земљски судови и замазани параграфи могу да умање казну џелату, али не могу избрисати ореол невиној жртви. Свети Новомученик Слободан данас није само опомена на страдање, већ заштитник невиности коју никакви монструми нису успели да укаљају.
3:51

Масакрирано дечаштво, бедна казна и канонизација жртве: 34 године од мученичке смрти Слободана Стојановића ​Постоје злочини који превазилазе све познате оквире људског ума, али постоји и срамота правосуђа која те злочине изнова чини живим ранама. ​Дванаестогодишњи српски дечак Слободан Стојановић није био борац, није имао чин, нити је разумео идеологије рата који га је окружио у родној Доњој Каменици код Зворника. Имао је само дванаест година и чисто, невино дечије срце које није могло да остави свог везаног пса на кућном прагу. ​То чисто срце одвело га је 27. јула 1992. године директно у руке звери. ​Невина дечија лојалност : ​Када је породица Стојановић под претњама и у кућном притвору морала да напусти свој дом и избегне у заселак Џенарике, дечак је данима туговао за својим љубимцем. Упркос свим упозорењима и молибама родитеља, Слободан се вођен љубављу провукао кроз барикаде и вратио у село да одвеже и спасе свог psa. ​Уместо дома, затекао је непријатељске снаге. Дванаестогодишње дете постало је заточеник. ​Док су његов отац Илија и локални мештани са околних брда преко мегафона преклињали да се дете пусти, нудећи сву размену — и живу и мртву — са друге стране стизале су лажи и перфидна уверавања да је Слободан „на сигурном у Тузли”. ​У стварности, Слободанов пакао тек је почињао: ​Зверско злостављање: Држан је у подруму, го до паса, пребијан до модрица сваки пут када би изразио дечији нагон да побегне. ​Тортура над дечијом душом: Према сведочењима самих припадника тзв. Армије БиХ, преплашени дечак се тресао у ћошку, гледајући крупним очима у своје мучитеље, док су они на њему иживљавали свој садизам, измишљајући да је "српски извиђач". ​Крвави пир у Бајрићима: ​Током августа 1992. године у насељу Бајрићи – Ново Село, монструозност је добила своје име и презиме: Елфета Весели. ​Сведочење очевид ца (сведока „С1”) остаје као један од најстрашнијих записа о карактеру тог рата: " Елфета га је држала за косу. Извадила је нож са црним корицама, подигла му главу и повукла нож испод врата. Дијете је почело да кркља... Кад га је неко од војника питао шта то ради, извадила је пиштољ, 'дугу деветку', прислонила му на главу и пуцала." ​Када су припадници Војске Републике Српске јуна 1993. године на брду Ждријепци пронашли и ископали масовну гробницу, ужас је добио свој коначни, материјални облик. Дечаково тело, уметано у плави раднички мантилић, идентификовале су његова мајка Десанка и петнаестогодишња сестра Слађана, доведена директно из школске клупе. ​Извештај чувеног патолога др Зорана Станковића заледио је историју: дечаку је за живота одсечено десно уво, стомак му је био распорен оштрим предметом, а у слепоочницу му је из непосредне близине испаљен хитац. ​Казна као нова увреда жртви и саборни ореол Светог Новомученика ​Слободанова мајка Десанка није издржала. Мајчино срце је препукло од бола и патологије која јој је заувек одузела дете. Отац Илија остао је да вегетира у тузи, чекајући тренутак када ће отићи на онај свет да се придружи свом Слободану и пресвиснулој супрузи. ​A шта је урадила такозвана земаљска правда? Суд Босне и Херцеговине осудио је монструма Елфету Весели на срамних 13 година затвора. ​Тринаест година за оштећено дечаштво, одсечено уво, зверско касапљење и затирање читаве једне породице. Оваква пресуда није правда, она је секундарни злочин и порука да српска дечија суза за световне судове нема вредност. ​Али оно што су земаљски судови покушали да релативизују, небеска и народна меморија су уздигле на највиши ниво. Српска православна црква канонизовала је малог Слободана Стојановића и уписала га у диптих светих као Светог Новомученика Слободана Зворничког. ​Његов невини дечији лик са иконе, заједно са свим новомученицима, остаје вечни и непролазни сведок: Земљски судови и замазани параграфи могу да умање казну џелату, али не могу избрисати ореол невиној жртви. Свети Новомученик Слободан данас није само опомена на страдање, већ заштитник невиности коју никакви монструми нису успели да укаљају.

Јелена Ђоковић Ивић

24,351 views • 1 month ago

Погледајте како са ОСМЕХОМ ОВО ИЗГОВАРА! Гађење ствара. Мора да се свргне. Нико не лаже као Перић и Вучић, браћа. Хрвослав Перић: Епархије у Северној Македонији су припадале СПЦ само од 1920. до 1965/6/7. Ни у време Светог Саве нису припадале... Што ли положише животе патријарх Гаврило и Викентије када нису дали да се отму цркве и манастири Немањића и других српских задужбинара? Он је овим подвукао како историјски, у канонском погледу, епархије на територије данашње Северне Македоније никада нису припадале Српској православној цркви, осим у периоду од 1920. до 1965/6/7. године. Овиме је поглавар СПЦ подцртао да је у канонском смислу ова територија била под српском црквеном јурисдикцијом од уједињења СПЦ 1920. све до раскола у који је неканонски ушла тзв. Македонска православна црква 1967. године. У наставку разговора, патријарх је направио разлику између политичке и црквене историје, истичући да је територија ове земље повремено улазила у састав српске средњовековне државе, али не и Српске цркве у канонском погледу. Какве су последице овакве изјаве поглавара Српске цркве и наследника Светог Саве? ЋАЦИЈАРХ ХРВОСЛАВ ПЕРИЋ и званично је потврдио оно у чему се слажу и Македонци и Бугари и Грци и све велике силе, а то је теза да Северна Македонија, изузев кратких „освајања” њене територије од стране појединих српских владара, никада суштински и духовно није била српска.
1:07

Погледајте како са ОСМЕХОМ ОВО ИЗГОВАРА! Гађење ствара. Мора да се свргне. Нико не лаже као Перић и Вучић, браћа. Хрвослав Перић: Епархије у Северној Македонији су припадале СПЦ само од 1920. до 1965/6/7. Ни у време Светог Саве нису припадале... Што ли положише животе патријарх Гаврило и Викентије када нису дали да се отму цркве и манастири Немањића и других српских задужбинара? Он је овим подвукао како историјски, у канонском погледу, епархије на територије данашње Северне Македоније никада нису припадале Српској православној цркви, осим у периоду од 1920. до 1965/6/7. године. Овиме је поглавар СПЦ подцртао да је у канонском смислу ова територија била под српском црквеном јурисдикцијом од уједињења СПЦ 1920. све до раскола у који је неканонски ушла тзв. Македонска православна црква 1967. године. У наставку разговора, патријарх је направио разлику између политичке и црквене историје, истичући да је територија ове земље повремено улазила у састав српске средњовековне државе, али не и Српске цркве у канонском погледу. Какве су последице овакве изјаве поглавара Српске цркве и наследника Светог Саве? ЋАЦИЈАРХ ХРВОСЛАВ ПЕРИЋ и званично је потврдио оно у чему се слажу и Македонци и Бугари и Грци и све велике силе, а то је теза да Северна Македонија, изузев кратких „освајања” њене територије од стране појединих српских владара, никада суштински и духовно није била српска.

Ћацијарх Профитије

24,387 views • 1 year ago

Молим људе да погледају овај ТВ прилог од пре 12 година (из 2012. године). Сећате се - тада је на власти била коалиција окупљена око Demokratska stranka (ДС), више-мање иста као и све коалиције од 2000. године (ДС-ДСС-Г17 Плус). Најважније из прилога: (1) Јадарит – минерал који садржи литијум, а о коме се прича већ 7 година. (Дакле, од 2005. године!) (2) Захваљујући истражним бушотинама и пројекту, места у околини су почела да оживљавају, а мештани су од бушотина успели да направе профит. Отварање рудника, о чему се размишља, било би добро за лозничку општину. (3) Држава ће тражити да се на нашој територији прерађује руда и производи роба. (АХА! Која држава - они људи који вас данас убеђују да нису за литијум, да су против Рио Тинта, који протестују? Тада су у власти, и активни у политици, као власт, били и Драган Ђилас, и Борко Стефановић, и Срђан Миливојевић, и Мариника Тепић, и Зоран Лутовац, и Милош Јовановић, а држава је очигледно планирала, и рудник, и прераду литијума!) Ратко Ристић каже да је ћутао зато што га "нико ништа није ни питао" и зато што је пројекат био "обавијен велом тајни". А истина је да су о пројекту сви причали на свим медијима и то само и искључиво позитивно. Где су тада били Кокановићи, Петковићи и Ђедовићи да протестују? Где је била Љиљана Браловић? Драгана Ђорђевић? Како и зашто су сви ћутали до 2022. године ако их заиста брине литијум и утицај на животну средину? Једноставно: Немају ови протести и ова хистерија која се ствара никакве везе ни са литијумом ни са животном средином. Овај пројекат би Србији, а понајвише западној Србији, донео новац, радна места, стратешку и лидерску позицију као европског и светског снабдевача стратешке сировине и производа. Донео би Србији политичку снагу и позицију, полуге моћи, о каквима нисмо могли ни да сањамо. Донео би енергетску и економску независност. Има много земаља и обавештајних служби широм света које не желе да виде Србију у таквој позицији. То је разумљиво. Штета је само што су у Србији нашли - неке вољне, неке свакако невољне, али преварене, погрешно информисане или теоретичаре завере - као партнере да им помогну у томе да се Србија спречи да искористи своја богатства за себе. Ми се морамо борити за овај пројекат разговором са људима, укључивањем наших најбољих стручњака, без обзира на њихово политичко опредељење, транспарентношћу и вером у наше људе и ову земљу.
2:37

Молим људе да погледају овај ТВ прилог од пре 12 година (из 2012. године). Сећате се - тада је на власти била коалиција окупљена око Demokratska stranka (ДС), више-мање иста као и све коалиције од 2000. године (ДС-ДСС-Г17 Плус). Најважније из прилога: (1) Јадарит – минерал који садржи литијум, а о коме се прича већ 7 година. (Дакле, од 2005. године!) (2) Захваљујући истражним бушотинама и пројекту, места у околини су почела да оживљавају, а мештани су од бушотина успели да направе профит. Отварање рудника, о чему се размишља, било би добро за лозничку општину. (3) Држава ће тражити да се на нашој територији прерађује руда и производи роба. (АХА! Која држава - они људи који вас данас убеђују да нису за литијум, да су против Рио Тинта, који протестују? Тада су у власти, и активни у политици, као власт, били и Драган Ђилас, и Борко Стефановић, и Срђан Миливојевић, и Мариника Тепић, и Зоран Лутовац, и Милош Јовановић, а држава је очигледно планирала, и рудник, и прераду литијума!) Ратко Ристић каже да је ћутао зато што га "нико ништа није ни питао" и зато што је пројекат био "обавијен велом тајни". А истина је да су о пројекту сви причали на свим медијима и то само и искључиво позитивно. Где су тада били Кокановићи, Петковићи и Ђедовићи да протестују? Где је била Љиљана Браловић? Драгана Ђорђевић? Како и зашто су сви ћутали до 2022. године ако их заиста брине литијум и утицај на животну средину? Једноставно: Немају ови протести и ова хистерија која се ствара никакве везе ни са литијумом ни са животном средином. Овај пројекат би Србији, а понајвише западној Србији, донео новац, радна места, стратешку и лидерску позицију као европског и светског снабдевача стратешке сировине и производа. Донео би Србији политичку снагу и позицију, полуге моћи, о каквима нисмо могли ни да сањамо. Донео би енергетску и економску независност. Има много земаља и обавештајних служби широм света које не желе да виде Србију у таквој позицији. То је разумљиво. Штета је само што су у Србији нашли - неке вољне, неке свакако невољне, али преварене, погрешно информисане или теоретичаре завере - као партнере да им помогну у томе да се Србија спречи да искористи своја богатства за себе. Ми се морамо борити за овај пројекат разговором са људима, укључивањем наших најбољих стручњака, без обзира на њихово политичко опредељење, транспарентношћу и вером у наше људе и ову земљу.

Ana Brnabic

50,648 views • 2 years ago

Један Румун успео је да заустави НАТО воз 2. jуна 1999. и спречи његов несметан пролазак кроз Румунију према тадашњој Југославији. Шеф железничке станице Пијелешти, Флорин Патрочоју, након тог чина постао је локални јунак, као и јунак свих Срба. Када је воз стигао, Флорин је прегледао документацију и приметио да недостаје печат за улазак воза у земљу. Упркос процени надлежних да воз може да настави, Флорин је одлучио да га задржи док се сви законски услови не испуне. Трпео је притиске – индиректно преко запослених и касније преко царинских и железничких служби – али није попустио. Након што је документација допуњена, воз је могао да крене. Међутим, покварила се локомотива, а резервна локомотива и истек радног времена посаде изазвали су нова кашњења. Када је престало бомбардовање, воз је кренуо назад и морао је поново да прође кроз исту станицу, а на дежурству је опет био Флорин. „Поново је стигао захтев за пролаз вагонa са опремом и особљем. Када су стигли, било је више вагона него што је било планирано, а нису ни платили таксу за транспорт уз тврдњу да је све решено на дипломатском нивоу“. Опет је зауставио пролаз. „Када сам им саопштио да је потребно да плате 370.000 леја и 20.000 долара, почеле су интервенције од стране виших органа, али нисам желео да одступим од правилника. Док је воз стајао, добио сам телеграм из Букуреша од директора железнице да морам да пустим воз да настави ка одредишту, а да ће таксе бити плаћене накнадно. Наравно, одбио сам то да урадим.“ Командант НАТО-а је покушао да бар део суме плати из свог џепа, али је Флорин и то одбио. Или све или воз остаје да стоји. Прошле су 2 недеље док таксе нису биле уплаћене. „Воз је требало да крене тог дана у 19ч. Нису поштовали време, па смо одредили ново. Пошто ни тада нису кренули, наредио сам да што пре крену како не би блокирали пругу. Коришћен материјал Family Interview Writer Journalist Silvia Giurgiu with her husband Florin Pătrăchioiu Studio ASCIOR Архивци снимци ТВР1 Reportaj de Irina LUCA !! 3 iulie 1999 TVR 1 emisiunea CU OCHII-N PATRU
0:58

Један Румун успео је да заустави НАТО воз 2. jуна 1999. и спречи његов несметан пролазак кроз Румунију према тадашњој Југославији. Шеф железничке станице Пијелешти, Флорин Патрочоју, након тог чина постао је локални јунак, као и јунак свих Срба. Када је воз стигао, Флорин је прегледао документацију и приметио да недостаје печат за улазак воза у земљу. Упркос процени надлежних да воз може да настави, Флорин је одлучио да га задржи док се сви законски услови не испуне. Трпео је притиске – индиректно преко запослених и касније преко царинских и железничких служби – али није попустио. Након што је документација допуњена, воз је могао да крене. Међутим, покварила се локомотива, а резервна локомотива и истек радног времена посаде изазвали су нова кашњења. Када је престало бомбардовање, воз је кренуо назад и морао је поново да прође кроз исту станицу, а на дежурству је опет био Флорин. „Поново је стигао захтев за пролаз вагонa са опремом и особљем. Када су стигли, било је више вагона него што је било планирано, а нису ни платили таксу за транспорт уз тврдњу да је све решено на дипломатском нивоу“. Опет је зауставио пролаз. „Када сам им саопштио да је потребно да плате 370.000 леја и 20.000 долара, почеле су интервенције од стране виших органа, али нисам желео да одступим од правилника. Док је воз стајао, добио сам телеграм из Букуреша од директора железнице да морам да пустим воз да настави ка одредишту, а да ће таксе бити плаћене накнадно. Наравно, одбио сам то да урадим.“ Командант НАТО-а је покушао да бар део суме плати из свог џепа, али је Флорин и то одбио. Или све или воз остаје да стоји. Прошле су 2 недеље док таксе нису биле уплаћене. „Воз је требало да крене тог дана у 19ч. Нису поштовали време, па смо одредили ново. Пошто ни тада нису кренули, наредио сам да што пре крену како не би блокирали пругу. Коришћен материјал Family Interview Writer Journalist Silvia Giurgiu with her husband Florin Pătrăchioiu Studio ASCIOR Архивци снимци ТВР1 Reportaj de Irina LUCA !! 3 iulie 1999 TVR 1 emisiunea CU OCHII-N PATRU

Србија чиста и уједињена 🇷🇸🙏☦️

23,829 views • 5 months ago

Захтевамо хапшење насилника Владимира Мандића! Функционер Српске напредне странке Владимир Мандић физички је насрнуо на Немању Шаровића и екипу КТВ телевизије на јавном скупу одржаном 5. новембра ове године. Наиме, приликом доласка присталица СНС и „Срба са КиМ против блокада“ на скуп у Ћациленду, Мандић је у улици Краља Милана пришао Шаровићу, и без било каквог повода или упозорења, снажно га ударио по рукама, избивши му микрофон. То је био сигнал да и људи који су били са њим у друштву насрну на екипу КТВ гађајући их флашама и топовским ударима, док је сам Мандић чак и пљунуо у правцу новинарске екипе КТВ. Инциденд су пратиле бројне увреде на рачун Немање Шаровића коме су напредњаци у једном тренутку слоижно и громогласно скандирали „Шаровићу Усташо!“ Посебно истичемо да је нападу присуствовао и немо га посматрао велики број униформисаних полицајаца које је предводио Радослав Репац, као и више инспектора Одељења за јавни ред и мир, полицијске управе Београд. Нико од присутних припадника МУП-а Србије није реаговао како би заштитио новинарску екипу која је извештавала у преносу уживо, нити је покушао да у складу са законом приведе напредњачке насилнике. Захтевамо хитну реакцију тужилаштва и полиције, хапшење Владимира Мандића и других нападача као и њихово задржавање у притвору, јер би њихов останак на слободи извесно довео до понављања истог или сличног кривичног дела. Апелујемо на медије да овога пута непристрасно и професионално, у складу са принципима новинарске етике, известе јавност о јучерашњем нападу на Немању Шаровића и екипу КТВ телевизије, јер ћутањем насилницима дају јасан сигнал да су напади на њих дозвољени те да са нападима треба да наставе.
1:29

Захтевамо хапшење насилника Владимира Мандића! Функционер Српске напредне странке Владимир Мандић физички је насрнуо на Немању Шаровића и екипу КТВ телевизије на јавном скупу одржаном 5. новембра ове године. Наиме, приликом доласка присталица СНС и „Срба са КиМ против блокада“ на скуп у Ћациленду, Мандић је у улици Краља Милана пришао Шаровићу, и без било каквог повода или упозорења, снажно га ударио по рукама, избивши му микрофон. То је био сигнал да и људи који су били са њим у друштву насрну на екипу КТВ гађајући их флашама и топовским ударима, док је сам Мандић чак и пљунуо у правцу новинарске екипе КТВ. Инциденд су пратиле бројне увреде на рачун Немање Шаровића коме су напредњаци у једном тренутку слоижно и громогласно скандирали „Шаровићу Усташо!“ Посебно истичемо да је нападу присуствовао и немо га посматрао велики број униформисаних полицајаца које је предводио Радослав Репац, као и више инспектора Одељења за јавни ред и мир, полицијске управе Београд. Нико од присутних припадника МУП-а Србије није реаговао како би заштитио новинарску екипу која је извештавала у преносу уживо, нити је покушао да у складу са законом приведе напредњачке насилнике. Захтевамо хитну реакцију тужилаштва и полиције, хапшење Владимира Мандића и других нападача као и њихово задржавање у притвору, јер би њихов останак на слободи извесно довео до понављања истог или сличног кривичног дела. Апелујемо на медије да овога пута непристрасно и професионално, у складу са принципима новинарске етике, известе јавност о јучерашњем нападу на Немању Шаровића и екипу КТВ телевизије, јер ћутањем насилницима дају јасан сигнал да су напади на њих дозвољени те да са нападима треба да наставе.

Немања Шаровић

16,735 views • 9 months ago

Не плачем ја баш често, али... Ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која следи је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (шта ћете, можда и за ово постоји "архитектонска кривица", рецимо као она када сам вам писао о велшком језику). Као што знате, већ мало више од две деценије сам спортски новинар и нагледао сам се, стварно, свега и свачега. А и наслушао. Међутим, овог викенда ми је поглед застао на снимку који се изненадно појавио преда мном док сам нешто шпартао интернетом, правећи паузу у истраживању за моју нову историјску књигу. А на снимку од десетак секунди - пљушти киша, права провала облака, ал' упркос томе неке девојке загрљене стоје и певају као да су из средњег века дошле. Е, сад, "проблем" са тим снимком је што га је британски ББЦ на Твитеру, баш када сам ја ту свратио, пустио уз шаљив (ма, заправо, погрдан) коментар (просто се Енглези правили Енглези) иако су на снимку биле спортисткиње, и то са територије коју ББЦ "покрива" јер је јавни сервис те државе. А ја баш имам проблем кад неко исмева друге. Нарочито када је реч о овој теми. Зато вас прича одједном води у нешто о чему бих исто "књигу могао да напишем". Води вас у давни 14. век, у једну нестварну јунску битку. Не, није ово прича о Косовском боју. Али... следи нешто што ће вас, имам благи осећај, ганути као да јесте. Тог јуна 1314. са једне стране бојног поља био је "поносни Едвард" (други), енглески краљ, који је решио да под своју пету стави Шкоте једном за свагда. Повео је баш озбиљну војску на тај задатак. Па, само тешких оклопних коњаника је било преко 2.500 (Шкоти нису имали ниједног јединог таквог коњаника), било је са "поносним" и чак 15 хиљада Енглеза-пешадинаца, и три хиљаде стрелаца са оним великим луковима, каквим није било равних у Европи... А Шкоти? Они су имали четири пута мање војника, малтене све пешадија. Али су имали и једну жељу. Слободу. Сада ћемо да прескочимо и распоред замки припремљених за противничку коњицу, и 2.000 година стару тактику коју је, мртав-ладан, Роберт Брус спремио за надолазеће Енглезе, прексочићемо и нестварну дисциплину шкотских малих "дивизија". Просто, овај део приче ћемо да закључимо речима да су Енглези после (потпуно нетипичног за средњи век) дводневног боја - "подвили реп" као никада пре и вратили се одакле су дошли, не знајући шта их је снашло у тој битки код Бенокберна. Али, тај најтежи пораз који су Енглези у целој свој историји доживели у ратовима против Шкота - почео је да бива затрпаван у шкотском сећању захваљујући енглеској чизми која је у потоњим вековима прилично чврсто стала за врат северних суседа. Заправо, више се о томе малтене и није јавно причало. А кад се нешто прећуткује, онда временом и нестаје... И, ту у причу (баш на овај дан на који, ето, годинама већ волим да пишем неке лепе приче) улази један момак. Звао се Рој Вилијамсон. Као дечкић, син адвоката и пијанисткиње, био је избачен из музичке школе јер се правио да зна да чита ноте, а заправо је фрулу свирао на слух. Али, удаљити неког од оног што воли само зато што се не понаша како то од њега други очекују - не значи да ту љубав престаје. Као што никад није престајала ни његова љубав према родној Шкотској. Једном је, када је порастао ту, у свом а шкотском Единбургу, направио музичку групу (иако је био избачен из музичке школе, права је та његова љубав ка музици била. Права, стварно; Заправо ... вечна. А ако није вечна - онда и није љубав, зар не?). Из те врло мале групе су неки одлазили, други у њу долазили, па су после неколико година само Рој Вилијамсон и његов другар Рони Браун остали. И решили да тако, као дует, наступају, чувајући стари шкотски звук. Шездесетих година 20. века Рој је написао речи песме, а заједно су потом компоновали мелодију. Назив песме био је као што гласи и њен први стих - "Цвет Шкотске". Није то била нека ботаничарска песма, иако говори и о брдима (hills) и великој шкотској долини (Glen), већ је то једна врло кратка прича у свега осам стихова о цвету шкотске младости који је учествовао у битки код Бенокберна шест и по векова пре него што је песма настала. Мелодија није била претенциозна. Нису биле претенциозне ни речи. Просто, тих осам стихова били су одраз духа. Одраз кућног васпитања, које се, као такво, "независно од чизме", преносило с колена на колено. А од британских власти углавном је гурано под тепих. Некад и забрањивано, али углавном су те забране извођене "у белим рукавицама". Отприлике онако као што у Америци спортски тимови не могу да се зову "сијукси", "команчи", "апачи" због перфидног правила "Знате, тиме бисмо увредили домороце". Замислите. Е, тако некако је и деценијама, ма - вековима, сан о шкотској слободи био третиран од стране "чизмаша", али, Рој и његов другар Рони Браун су песму изводили кад год би сели или стали да запевају коју. Рој Вилијамсон је, међутим, већ као 54-годишњак преминуо, и - време је потом пролазило... Недеље, месеци, године, сад већ и деценије. Енглези су се понадали да ће та њихова песма, просто, нестати. Утихнути, као и сећање на оно на шта песма, "Цвет Шкотске", подсећа. Такав је, просто био план: да се искључиво зацари стање навике на потчињеност, а да нестане свест о истинској слободи. И, ту прича постаје прилично занимљива. Шкотска, као што знате, нема химну. Не сме ни да је има, јер је она само део једне веће државе. Ал', има ту једна занимљивост. Вероватно сте приметили да у појединим спортовима постоје и репрезентације земаља које нису независне. Како и зашто постоје? Па, ето, зато што су се те репрезентације надметале у тим спортовима пре остатка планете. Тако сад фудбал и играју Шкотска, Велс, Северна Ирска, иако су они само део веће, британске државе - али, играју јер су као такви, Шкоти, Велшани, Ирци, играли фудбал пре него што је ФИФА, као светска фудбалска организација, настала. Тако је и у рагбију, рецимо. Но, те екипе химну не могу да имају јер, ето... нису из независних држава. У ову причу сад улази - баш онај цвет Шкотске. (Због њега сам опет вежбао да преводим и титлујем вам снимак, да би вам овај дан постао лепши, колико год се Енглези трудили да исмеју нешто величанствено. Чека вас тај снимак испод ових исписаних редова, само причекајте који трен, да видите прво зашто је он важан) Наиме, Шкоти (и остали поменути) имају право да пред своје репрезентативне спортске мечеве интонирају неку "свечану песму", која, ето, није химна - јер химну, јелте, стварно не смеју да имају. И, кад су се Шкоти почешкали по глави, размишљајући шта да одаберу, није им избор пао не неке од чудесних песама које су прославиле гајде (нпр. нема ко не зна мелодију "Scotland the brave", али када је људи чују - не знају многи како се она зове), него је избор пао на ово што следи пред вама. А пред вама је мој скромни рад на монтажи у кућним условима. У питању су три врло, врло кратка, обједињена снимка: најпре онај који је ББЦ погрдно описао као "Shower of Scotland" (туширање, пљусак), а на коме се виде девојке које играју рагби за Шкотску. Виде се како стоје на правој провали облака. Стоје у дресовима, не пада им на памет да се склоне, јер треба меч да им почне. И не пада им на памет да ћуте, јер су, попут Роја и Ронија решиле да пркосе забораву. После тих десетак секунди сам вам ставио снимак када је стари, тада 70-годишњи Рони Браун (да, ОНАЈ Рони Браун) позван на један фудбалски меч репрезентације Шкотске, да пред целим стадионом поручи и да "прошлост треба да остане у прошлости". Када чујете његово "Come on!" слободно му се придружите. И, коначно, на крају можете да видите како, на 150. годишњицу првог фудбалског мегдана са Енглеском - цела Шкотска пева и себи и Енглезима нешто. Ал', пева, а да нема ниједног професионалног певача који води певање са центра. Пева цела једна земља из душе, пркосећи чизми и забранама. Да, ту можете да видите како пева и плаче Шкотска, чак и кад њене гајде утихну... ... а пева, просто да све нас подсети на снагу вере, чак и када је чува малишан избачен из музичке школе. Да подсети на силину коју у себи носи искрена подршка, као код истинског пријатеља (чак и кад је старац), ма... пева да подсети колика је важност кућног васпитања (и оног предања с колена на колено) за чување здравог духа једног народа, али пре свега да нас подсети - на свевременост љубави. Јер, ако није вечна, онда и није љубав, зар не? А ако је права, онда и страни краљеви и њихове војске немају шта да траже кад изађете пред њих заједно, као они ономад, оног јуна, века четрнаестог... Видимо се у песми. (Ако заплачете кад и неко са снимка, не брините. Међу својима сте) #FlowerOfScotland
3:30

Не плачем ја баш често, али... Ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која следи је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (шта ћете, можда и за ово постоји "архитектонска кривица", рецимо као она када сам вам писао о велшком језику). Као што знате, већ мало више од две деценије сам спортски новинар и нагледао сам се, стварно, свега и свачега. А и наслушао. Међутим, овог викенда ми је поглед застао на снимку који се изненадно појавио преда мном док сам нешто шпартао интернетом, правећи паузу у истраживању за моју нову историјску књигу. А на снимку од десетак секунди - пљушти киша, права провала облака, ал' упркос томе неке девојке загрљене стоје и певају као да су из средњег века дошле. Е, сад, "проблем" са тим снимком је што га је британски ББЦ на Твитеру, баш када сам ја ту свратио, пустио уз шаљив (ма, заправо, погрдан) коментар (просто се Енглези правили Енглези) иако су на снимку биле спортисткиње, и то са територије коју ББЦ "покрива" јер је јавни сервис те државе. А ја баш имам проблем кад неко исмева друге. Нарочито када је реч о овој теми. Зато вас прича одједном води у нешто о чему бих исто "књигу могао да напишем". Води вас у давни 14. век, у једну нестварну јунску битку. Не, није ово прича о Косовском боју. Али... следи нешто што ће вас, имам благи осећај, ганути као да јесте. Тог јуна 1314. са једне стране бојног поља био је "поносни Едвард" (други), енглески краљ, који је решио да под своју пету стави Шкоте једном за свагда. Повео је баш озбиљну војску на тај задатак. Па, само тешких оклопних коњаника је било преко 2.500 (Шкоти нису имали ниједног јединог таквог коњаника), било је са "поносним" и чак 15 хиљада Енглеза-пешадинаца, и три хиљаде стрелаца са оним великим луковима, каквим није било равних у Европи... А Шкоти? Они су имали четири пута мање војника, малтене све пешадија. Али су имали и једну жељу. Слободу. Сада ћемо да прескочимо и распоред замки припремљених за противничку коњицу, и 2.000 година стару тактику коју је, мртав-ладан, Роберт Брус спремио за надолазеће Енглезе, прексочићемо и нестварну дисциплину шкотских малих "дивизија". Просто, овај део приче ћемо да закључимо речима да су Енглези после (потпуно нетипичног за средњи век) дводневног боја - "подвили реп" као никада пре и вратили се одакле су дошли, не знајући шта их је снашло у тој битки код Бенокберна. Али, тај најтежи пораз који су Енглези у целој свој историји доживели у ратовима против Шкота - почео је да бива затрпаван у шкотском сећању захваљујући енглеској чизми која је у потоњим вековима прилично чврсто стала за врат северних суседа. Заправо, више се о томе малтене и није јавно причало. А кад се нешто прећуткује, онда временом и нестаје... И, ту у причу (баш на овај дан на који, ето, годинама већ волим да пишем неке лепе приче) улази један момак. Звао се Рој Вилијамсон. Као дечкић, син адвоката и пијанисткиње, био је избачен из музичке школе јер се правио да зна да чита ноте, а заправо је фрулу свирао на слух. Али, удаљити неког од оног што воли само зато што се не понаша како то од њега други очекују - не значи да ту љубав престаје. Као што никад није престајала ни његова љубав према родној Шкотској. Једном је, када је порастао ту, у свом а шкотском Единбургу, направио музичку групу (иако је био избачен из музичке школе, права је та његова љубав ка музици била. Права, стварно; Заправо ... вечна. А ако није вечна - онда и није љубав, зар не?). Из те врло мале групе су неки одлазили, други у њу долазили, па су после неколико година само Рој Вилијамсон и његов другар Рони Браун остали. И решили да тако, као дует, наступају, чувајући стари шкотски звук. Шездесетих година 20. века Рој је написао речи песме, а заједно су потом компоновали мелодију. Назив песме био је као што гласи и њен први стих - "Цвет Шкотске". Није то била нека ботаничарска песма, иако говори и о брдима (hills) и великој шкотској долини (Glen), већ је то једна врло кратка прича у свега осам стихова о цвету шкотске младости који је учествовао у битки код Бенокберна шест и по векова пре него што је песма настала. Мелодија није била претенциозна. Нису биле претенциозне ни речи. Просто, тих осам стихова били су одраз духа. Одраз кућног васпитања, које се, као такво, "независно од чизме", преносило с колена на колено. А од британских власти углавном је гурано под тепих. Некад и забрањивано, али углавном су те забране извођене "у белим рукавицама". Отприлике онако као што у Америци спортски тимови не могу да се зову "сијукси", "команчи", "апачи" због перфидног правила "Знате, тиме бисмо увредили домороце". Замислите. Е, тако некако је и деценијама, ма - вековима, сан о шкотској слободи био третиран од стране "чизмаша", али, Рој и његов другар Рони Браун су песму изводили кад год би сели или стали да запевају коју. Рој Вилијамсон је, међутим, већ као 54-годишњак преминуо, и - време је потом пролазило... Недеље, месеци, године, сад већ и деценије. Енглези су се понадали да ће та њихова песма, просто, нестати. Утихнути, као и сећање на оно на шта песма, "Цвет Шкотске", подсећа. Такав је, просто био план: да се искључиво зацари стање навике на потчињеност, а да нестане свест о истинској слободи. И, ту прича постаје прилично занимљива. Шкотска, као што знате, нема химну. Не сме ни да је има, јер је она само део једне веће државе. Ал', има ту једна занимљивост. Вероватно сте приметили да у појединим спортовима постоје и репрезентације земаља које нису независне. Како и зашто постоје? Па, ето, зато што су се те репрезентације надметале у тим спортовима пре остатка планете. Тако сад фудбал и играју Шкотска, Велс, Северна Ирска, иако су они само део веће, британске државе - али, играју јер су као такви, Шкоти, Велшани, Ирци, играли фудбал пре него што је ФИФА, као светска фудбалска организација, настала. Тако је и у рагбију, рецимо. Но, те екипе химну не могу да имају јер, ето... нису из независних држава. У ову причу сад улази - баш онај цвет Шкотске. (Због њега сам опет вежбао да преводим и титлујем вам снимак, да би вам овај дан постао лепши, колико год се Енглези трудили да исмеју нешто величанствено. Чека вас тај снимак испод ових исписаних редова, само причекајте који трен, да видите прво зашто је он важан) Наиме, Шкоти (и остали поменути) имају право да пред своје репрезентативне спортске мечеве интонирају неку "свечану песму", која, ето, није химна - јер химну, јелте, стварно не смеју да имају. И, кад су се Шкоти почешкали по глави, размишљајући шта да одаберу, није им избор пао не неке од чудесних песама које су прославиле гајде (нпр. нема ко не зна мелодију "Scotland the brave", али када је људи чују - не знају многи како се она зове), него је избор пао на ово што следи пред вама. А пред вама је мој скромни рад на монтажи у кућним условима. У питању су три врло, врло кратка, обједињена снимка: најпре онај који је ББЦ погрдно описао као "Shower of Scotland" (туширање, пљусак), а на коме се виде девојке које играју рагби за Шкотску. Виде се како стоје на правој провали облака. Стоје у дресовима, не пада им на памет да се склоне, јер треба меч да им почне. И не пада им на памет да ћуте, јер су, попут Роја и Ронија решиле да пркосе забораву. После тих десетак секунди сам вам ставио снимак када је стари, тада 70-годишњи Рони Браун (да, ОНАЈ Рони Браун) позван на један фудбалски меч репрезентације Шкотске, да пред целим стадионом поручи и да "прошлост треба да остане у прошлости". Када чујете његово "Come on!" слободно му се придружите. И, коначно, на крају можете да видите како, на 150. годишњицу првог фудбалског мегдана са Енглеском - цела Шкотска пева и себи и Енглезима нешто. Ал', пева, а да нема ниједног професионалног певача који води певање са центра. Пева цела једна земља из душе, пркосећи чизми и забранама. Да, ту можете да видите како пева и плаче Шкотска, чак и кад њене гајде утихну... ... а пева, просто да све нас подсети на снагу вере, чак и када је чува малишан избачен из музичке школе. Да подсети на силину коју у себи носи искрена подршка, као код истинског пријатеља (чак и кад је старац), ма... пева да подсети колика је важност кућног васпитања (и оног предања с колена на колено) за чување здравог духа једног народа, али пре свега да нас подсети - на свевременост љубави. Јер, ако није вечна, онда и није љубав, зар не? А ако је права, онда и страни краљеви и њихове војске немају шта да траже кад изађете пред њих заједно, као они ономад, оног јуна, века четрнаестог... Видимо се у песми. (Ако заплачете кад и неко са снимка, не брините. Међу својима сте) #FlowerOfScotland

Дарко Николић

30,890 views • 2 years ago

Пепео Крајине и мук Европе ​Операција "Олуја", изведена у августу 1995. године, представља једно од највећих етничких чишћења у модерној европској историји. Током ове војно-полицијске акције, уз подршку НАТО-а и садејство снага Армије БиХ, са својих вековних огњишта из Баније, Лике, Кордуна и северне Далмације протерано је више од 250.000 Срба. То није био само војни пораз нити губитак територије, већ системски покушај брисања читавог једног народа са простора који је вековима насељавао. ​Трагични биланс ове операције броји 2000 погинула и нестала лица, међу којима је чак 1.250 цивила. Већину страдалих чиниле су најрањивије категорије - више од три четвртине убијених били су старији од 60 година, међу жртвама је 566 жена и десеторо деце млађе од 14 година. ​Међу свим епизодама овог прогона, напад хрватске авијације на немоћну избегличку колону на Петровачкој цести и у месту Сводна остаје злочин без преседана. Ракетирање колоне стараца, жена и деце која се у тракторима и аутомобилима повлачила дубоко на територији Босне и Херцеговине није било никаква војна омашка. То је био директан чин усмерен на физичко уништење људи у бегу — необорив доказ намере да се српском народу онемогући чак и голо преживљавање. ​Ипак, селективна примена међународног права омогућила је да ови злочини остану без казне. Међународни суд правде јесте квалификовао "Олују" као етничко чишћење, али је одбио да је прогласи геноцидом, постављајући готово недостижне аршине када су у питању српске жртве. Са друге стране, западна политика и судство су у случају Сребренице инсистирали на квалификацији геноцида, занемарујући чињенице о војном саставу колоне, као и доказе о накнандним уписивањима на спискове жртава. На тај начин створена је дубока асиметрија у којој се масовни злочини над Србима релативизују, док се српском народу намеће колективна кривица. ​Док протерани народ и даље зацељује ране, у земљи чланици Европске уније та иста "Олуја" се слави као државни празник. Док се у Хрватској на концертима окупља пола милиона људи уз песме које отворено величају усташку идеологију и фашистичко наслеђе Независне Државе Хрватске, Брисел остаје нем. ​То ћутање Европе није новост - оно представља наставак историјског континуитета занемаривања српског страдања, које се поновило кроз исту матрицу прогона започету у Јасеновцу, Јадовну и на Козари. Ипак, и поред свих покушаја да се избришу трагови вековног постојања, дужност према жртвама остаје трајна: очување сећања на све који су изгубили своје животе, домове и завичај.
1:18

Пепео Крајине и мук Европе ​Операција "Олуја", изведена у августу 1995. године, представља једно од највећих етничких чишћења у модерној европској историји. Током ове војно-полицијске акције, уз подршку НАТО-а и садејство снага Армије БиХ, са својих вековних огњишта из Баније, Лике, Кордуна и северне Далмације протерано је више од 250.000 Срба. То није био само војни пораз нити губитак територије, већ системски покушај брисања читавог једног народа са простора који је вековима насељавао. ​Трагични биланс ове операције броји 2000 погинула и нестала лица, међу којима је чак 1.250 цивила. Већину страдалих чиниле су најрањивије категорије - више од три четвртине убијених били су старији од 60 година, међу жртвама је 566 жена и десеторо деце млађе од 14 година. ​Међу свим епизодама овог прогона, напад хрватске авијације на немоћну избегличку колону на Петровачкој цести и у месту Сводна остаје злочин без преседана. Ракетирање колоне стараца, жена и деце која се у тракторима и аутомобилима повлачила дубоко на територији Босне и Херцеговине није било никаква војна омашка. То је био директан чин усмерен на физичко уништење људи у бегу — необорив доказ намере да се српском народу онемогући чак и голо преживљавање. ​Ипак, селективна примена међународног права омогућила је да ови злочини остану без казне. Међународни суд правде јесте квалификовао "Олују" као етничко чишћење, али је одбио да је прогласи геноцидом, постављајући готово недостижне аршине када су у питању српске жртве. Са друге стране, западна политика и судство су у случају Сребренице инсистирали на квалификацији геноцида, занемарујући чињенице о војном саставу колоне, као и доказе о накнандним уписивањима на спискове жртава. На тај начин створена је дубока асиметрија у којој се масовни злочини над Србима релативизују, док се српском народу намеће колективна кривица. ​Док протерани народ и даље зацељује ране, у земљи чланици Европске уније та иста "Олуја" се слави као државни празник. Док се у Хрватској на концертима окупља пола милиона људи уз песме које отворено величају усташку идеологију и фашистичко наслеђе Независне Државе Хрватске, Брисел остаје нем. ​То ћутање Европе није новост - оно представља наставак историјског континуитета занемаривања српског страдања, које се поновило кроз исту матрицу прогона започету у Јасеновцу, Јадовну и на Козари. Ипак, и поред свих покушаја да се избришу трагови вековног постојања, дужност према жртвама остаје трајна: очување сећања на све који су изгубили своје животе, домове и завичај.

Јелена Ђоковић Ивић

42,754 views • 29 days ago

Не плачем ја често. Али, ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која је пред вама је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (и... да, за то је крив један архитекта). Та прича би могла да почне подсећањем на окупацију. Рецимо.. Нашу. Замислите да се оно „петвековно ропство“ заправо уопште није завршило. Да траје, рецимо, 740 година. Да ли би неко од нас уопште више говорио српски? Или бисмо, најпре вековима под чизмом освајача, а потом навикнути на његове и ничије друге аршине, просто постали мајушни део његове силине, уклопивши се онако мали и немоћни у један другачији свет, другачији језик...? А једном народу се то десило. И, прича о њему, заправо, не почиње баш пре 740 година, већ још пре више од милинијум и по када је римски генерал Магнус Максимус 383. урадио кључну ствар за народ Велса: повукао је трупе из Британије да би покушао да се домогне императорског трона, решио да „острвом“ управља на даљину, из Галије, а оставио праву власт локалним вођама. Сматра се зато оснивачем неколико велшких краљевских династија, а локална племена су с колена на колено преносила захвалност што им је дозволио да буду оно што јесу, да не живе као робови. Но, ропство их је, ипак, снашло пре 740 година, када је после двовековног рата енглески краљ Едвард Први окончао то освајање како је и желео. И, године су почеле да пролазе. Деценије. Векови, у којима стари, велшки језик, није био прихваћен нигде: ни у једном документу, ни у каквим преговорима, ни у једној јединој званичној комуникацији. Почео је, као такав, да изумире. Малтене су, тамо негде, 70-их година 20. века престали и да постоје људи који га знају. Добро, било је неких бораца за тај стари језик (да ли сте знали да је „мор“ на велшком оно што ми називамо „море“? Не? Ето, на крају ове приче чека вас један снимак због ког сам научио монтажу, а за који сам преводио речи једне песме и урадио вам титлове, но... не пуштајте то одмах, да најпре нешто друго сазнате). Дакле, јесте било бораца да се тај стари језик сачува, попут архитекте Дафида Ивана. Стар је он, не баш колико и велшки језик, али недавно је ушао у девету деценију живота. А тамо негде, средином прошлог века, привођен је због својих активности да се велшки језик врати где му је место, у институције, у образовни систем, чак је и политиком почео да се бави из љубави према језику својих родитеља, предака... Ал', затварали га. Нису га слушали, нити му жеље услишили. Почео је да се бави и музиком. Онако, за своју душу. Писао и песме, па их сам изводио, а једна од њих је била посебно занимљива тадашњим британскима властима на чијем је челу била Маргарет Тачер. Песма се звала „И даље – ту“, а кроз три врло кратке строфе говорила је о томе кроз шта је Велс прошао за ових 1600 година: и како су тај народ тлачили и потцењивали, али како је он издржао и стварне појаве попут карикатуралног лика из књижевности, Велшанина који се звао Дик Сион Дафид, коме је све енглеско милије од велшког (ко је рекао „Аха, нека врста другосрбијанаца“? Без добацивања, ово је прича о Велсу), како је тај народ и тај језик издржао и „стару Меги и њену екипу“ (песма је писана када ја „Меги“ Тачер припремала затварање свих велшких рудника, што је потом довело до тога да је мање од 40% домаћинстава у Велсу имало неког члана породице који је стално запослен; Да... чизма уме да буде страшна, нарочито ако не приметиш да ти је већ на врату, па ти се чини да те неко милује. Вековима). Проблем је био што је песму мало ко разумео, јер... писана је и извођена на старом велшком. А то малтене „нико жив“ (не баш буквално) у Велсу више није разумео. Изводио ју је онај архитекта и рударима, прихватио те стихове и један покрет који се залагао за независност, али... Пролазиле су године. Семена која је јунак ове приче, што по затвору, што на улици, што с рударима који више нису имали где да раде, што са децом којој се обраћао – као да су, бар се тако чинило, била посејена узалуд. А онда је Дафид Иван, сада 80-годишњак, пред 80. рођендан позван да ту своју песму отпева у Кардифу. И то на стадиону. Нешто преко 32.000 људи је било ту. Почео је он своју причу у стиховима, прву од три строфе, чуло се и како публика мрмља, позната јој је мелодија, а када је на ред дошао рефрен... Не, то вам нећу писати. То ћете видети, сад, када пустите снимак. А он је пред вама само због љубави. За род свој и језик свој. Љубави која је довела до правог чуда да сада, пре три месеца када је обављено последње истраживање, скоро 29,2% становништа Велса може да прича старим велшким језиком, док нешто више, чак 33 одсто њих, разуме када неко прича велшки. Чудо? Не, само плод љубави од које се не одустаје. Баш због ње је ова прича о песми пред вама. И, она звучи – овако: (ако заплачете кад и Дафид Иван, тамо код стиха "... а жив ће бити и велшки језик!", не брините. Међу својима сте) #YmaOHyd
4:21

Не плачем ја често. Али, ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која је пред вама је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (и... да, за то је крив један архитекта). Та прича би могла да почне подсећањем на окупацију. Рецимо.. Нашу. Замислите да се оно „петвековно ропство“ заправо уопште није завршило. Да траје, рецимо, 740 година. Да ли би неко од нас уопште више говорио српски? Или бисмо, најпре вековима под чизмом освајача, а потом навикнути на његове и ничије друге аршине, просто постали мајушни део његове силине, уклопивши се онако мали и немоћни у један другачији свет, другачији језик...? А једном народу се то десило. И, прича о њему, заправо, не почиње баш пре 740 година, већ још пре више од милинијум и по када је римски генерал Магнус Максимус 383. урадио кључну ствар за народ Велса: повукао је трупе из Британије да би покушао да се домогне императорског трона, решио да „острвом“ управља на даљину, из Галије, а оставио праву власт локалним вођама. Сматра се зато оснивачем неколико велшких краљевских династија, а локална племена су с колена на колено преносила захвалност што им је дозволио да буду оно што јесу, да не живе као робови. Но, ропство их је, ипак, снашло пре 740 година, када је после двовековног рата енглески краљ Едвард Први окончао то освајање како је и желео. И, године су почеле да пролазе. Деценије. Векови, у којима стари, велшки језик, није био прихваћен нигде: ни у једном документу, ни у каквим преговорима, ни у једној јединој званичној комуникацији. Почео је, као такав, да изумире. Малтене су, тамо негде, 70-их година 20. века престали и да постоје људи који га знају. Добро, било је неких бораца за тај стари језик (да ли сте знали да је „мор“ на велшком оно што ми називамо „море“? Не? Ето, на крају ове приче чека вас један снимак због ког сам научио монтажу, а за који сам преводио речи једне песме и урадио вам титлове, но... не пуштајте то одмах, да најпре нешто друго сазнате). Дакле, јесте било бораца да се тај стари језик сачува, попут архитекте Дафида Ивана. Стар је он, не баш колико и велшки језик, али недавно је ушао у девету деценију живота. А тамо негде, средином прошлог века, привођен је због својих активности да се велшки језик врати где му је место, у институције, у образовни систем, чак је и политиком почео да се бави из љубави према језику својих родитеља, предака... Ал', затварали га. Нису га слушали, нити му жеље услишили. Почео је да се бави и музиком. Онако, за своју душу. Писао и песме, па их сам изводио, а једна од њих је била посебно занимљива тадашњим британскима властима на чијем је челу била Маргарет Тачер. Песма се звала „И даље – ту“, а кроз три врло кратке строфе говорила је о томе кроз шта је Велс прошао за ових 1600 година: и како су тај народ тлачили и потцењивали, али како је он издржао и стварне појаве попут карикатуралног лика из књижевности, Велшанина који се звао Дик Сион Дафид, коме је све енглеско милије од велшког (ко је рекао „Аха, нека врста другосрбијанаца“? Без добацивања, ово је прича о Велсу), како је тај народ и тај језик издржао и „стару Меги и њену екипу“ (песма је писана када ја „Меги“ Тачер припремала затварање свих велшких рудника, што је потом довело до тога да је мање од 40% домаћинстава у Велсу имало неког члана породице који је стално запослен; Да... чизма уме да буде страшна, нарочито ако не приметиш да ти је већ на врату, па ти се чини да те неко милује. Вековима). Проблем је био што је песму мало ко разумео, јер... писана је и извођена на старом велшком. А то малтене „нико жив“ (не баш буквално) у Велсу више није разумео. Изводио ју је онај архитекта и рударима, прихватио те стихове и један покрет који се залагао за независност, али... Пролазиле су године. Семена која је јунак ове приче, што по затвору, што на улици, што с рударима који више нису имали где да раде, што са децом којој се обраћао – као да су, бар се тако чинило, била посејена узалуд. А онда је Дафид Иван, сада 80-годишњак, пред 80. рођендан позван да ту своју песму отпева у Кардифу. И то на стадиону. Нешто преко 32.000 људи је било ту. Почео је он своју причу у стиховима, прву од три строфе, чуло се и како публика мрмља, позната јој је мелодија, а када је на ред дошао рефрен... Не, то вам нећу писати. То ћете видети, сад, када пустите снимак. А он је пред вама само због љубави. За род свој и језик свој. Љубави која је довела до правог чуда да сада, пре три месеца када је обављено последње истраживање, скоро 29,2% становништа Велса може да прича старим велшким језиком, док нешто више, чак 33 одсто њих, разуме када неко прича велшки. Чудо? Не, само плод љубави од које се не одустаје. Баш због ње је ова прича о песми пред вама. И, она звучи – овако: (ако заплачете кад и Дафид Иван, тамо код стиха "... а жив ће бити и велшки језик!", не брините. Међу својима сте) #YmaOHyd

Дарко Николић

105,231 views • 2 years ago

Добро јутро свима који поседују најлепши сад икад… 😍 У гомили безличних, прескупих сатова — овај прича причу. А прича је итекако добра. ⸻ Док већина сатова мери време, Омега Снупи мери животне секунде које су могле нестати у тишини свемира. Све почиње 1970. године, на мисији Аполо 13 - оном чувеном „успешном неуспеху“. Када је експлодирао кисеонички резервоар у сервисном модулу, астронаути су се нашли у готово безнадежној ситуацији: без енергије, без топлоте, далеко од Земље. Једино што им је остало поуздано био је мали, механички хронограф - Omega Speedmaster - који је морао да одмери прецизно паљење мотора у трајању од 14 секунди. Једна грешка, и летелица би промашила Земљу за хиљаде километара. Нису погрешили. Тих 14 секунди мерених ручним сатом спасило је три живота и постало део историје човечанства. ⸻ 🐾 Како је Снупи ушао у свемир Средином шездесетих, НАСА је тражила симбол који ће представљати сигурност, пажњу и квалитет у свемирском програму. Неко је предложио лик који сви воле - Снупи, паметни и одани пас из стрипа „Peanuts“. Тако је створена „Silver Snoopy Award“, највећа почаст коју астронаути додељују компанијама и појединцима који су допринели безбедности мисија. Награда је сребрна значка у облику Снупија у свемирском оделу, и - да, сваку од њих је заиста понекад носио у орбити прави астронаут. После Апола 13, астронаути су једногласно одлучили: Омега заслужује Снупија. Њихов сат није био само модни детаљ - он је био инструмент који је вратио људе кући. ⸻ ⏱️ Од награде до култа Деценијама касније, Омега је одлучила да ову захвалност претвори у серију сатова која неће бити само механички уређаји, већ свемирске капсуле у минијатури. •2003. године изашао је први Speedmaster Snoopy Award, са малим Снупијем у секундарном бројачу и натписом “Eyes on the Stars”. •2015. године, поводом 45 година Апола 13, стиже бело издање са текстом “What could you do in 14 seconds?” - подсетник на тренутак који је одлучио судбину. •А 2020. године, на 50. годишњицу, Омега је направила ремек-дело: на полеђини сата ротирају се Земља и Месец, а мали Снупи у свемирској капсули „лети“ у орбиту кад год пустите хронограф. Као мала, магична реконструкција Апола 13 - на вашем зглобу. ⸻ 🌕 Зашто је овај сат посебан Снупи серија није само омаж старим данима, већ подсетник да технологија може бити људска. Да иза сваке машине стоје људи који греше, али и људи који мисле, мере и верују. Да не мора све бити луксуз ради луксуза - понекад је луксуз у причи, у значењу, у сећању. ⸻ Омега Снупи није сат који купујеш да би га носио. То је сат који носи тебе - кроз једну од највећих прича храбрости, инжењерства и судбине коју је човечанство икад написало. (преузети текстови са неколико сајтова, текст уобличен у АИ)
0:33

Добро јутро свима који поседују најлепши сад икад… 😍 У гомили безличних, прескупих сатова — овај прича причу. А прича је итекако добра. ⸻ Док већина сатова мери време, Омега Снупи мери животне секунде које су могле нестати у тишини свемира. Све почиње 1970. године, на мисији Аполо 13 - оном чувеном „успешном неуспеху“. Када је експлодирао кисеонички резервоар у сервисном модулу, астронаути су се нашли у готово безнадежној ситуацији: без енергије, без топлоте, далеко од Земље. Једино што им је остало поуздано био је мали, механички хронограф - Omega Speedmaster - који је морао да одмери прецизно паљење мотора у трајању од 14 секунди. Једна грешка, и летелица би промашила Земљу за хиљаде километара. Нису погрешили. Тих 14 секунди мерених ручним сатом спасило је три живота и постало део историје човечанства. ⸻ 🐾 Како је Снупи ушао у свемир Средином шездесетих, НАСА је тражила симбол који ће представљати сигурност, пажњу и квалитет у свемирском програму. Неко је предложио лик који сви воле - Снупи, паметни и одани пас из стрипа „Peanuts“. Тако је створена „Silver Snoopy Award“, највећа почаст коју астронаути додељују компанијама и појединцима који су допринели безбедности мисија. Награда је сребрна значка у облику Снупија у свемирском оделу, и - да, сваку од њих је заиста понекад носио у орбити прави астронаут. После Апола 13, астронаути су једногласно одлучили: Омега заслужује Снупија. Њихов сат није био само модни детаљ - он је био инструмент који је вратио људе кући. ⸻ ⏱️ Од награде до култа Деценијама касније, Омега је одлучила да ову захвалност претвори у серију сатова која неће бити само механички уређаји, већ свемирске капсуле у минијатури. •2003. године изашао је први Speedmaster Snoopy Award, са малим Снупијем у секундарном бројачу и натписом “Eyes on the Stars”. •2015. године, поводом 45 година Апола 13, стиже бело издање са текстом “What could you do in 14 seconds?” - подсетник на тренутак који је одлучио судбину. •А 2020. године, на 50. годишњицу, Омега је направила ремек-дело: на полеђини сата ротирају се Земља и Месец, а мали Снупи у свемирској капсули „лети“ у орбиту кад год пустите хронограф. Као мала, магична реконструкција Апола 13 - на вашем зглобу. ⸻ 🌕 Зашто је овај сат посебан Снупи серија није само омаж старим данима, већ подсетник да технологија може бити људска. Да иза сваке машине стоје људи који греше, али и људи који мисле, мере и верују. Да не мора све бити луксуз ради луксуза - понекад је луксуз у причи, у значењу, у сећању. ⸻ Омега Снупи није сат који купујеш да би га носио. То је сат који носи тебе - кроз једну од највећих прича храбрости, инжењерства и судбине коју је човечанство икад написало. (преузети текстови са неколико сајтова, текст уобличен у АИ)

Milan Veljković

12,475 views • 10 months ago

Док РТС и Пинк снимају лажну идилу, роботе који играју коло и праве привид „мирног скупа Србија једна породица”, друштвене мреже горе од снимака хаоса, јада и немира на улицама Београда! 🚨 Снимци грађана који масовно круже разоткривају сурову стварност коју режим покушава да сакрије металним оградама и кордонима полиције: - УЛИЧНИ СУКОБИ: На ободима скупа, око Пионирског парка и Булевара, бесни сукоб! Револтирани Београђани и студенти су изашли да се супротставе овој фарси. Лете флаше, пале се бакље, а град је под правом војном опсадом и барикадама због партијског панађура. - ИНЦИДЕНТИ У АУТОБУСИМА: Ово је највећа срамота данашњег дана. На мрежама круже драматични снимци како људи покушавају да побегну из аутобуса, док их СНС комесари буквално држе закључане, бранећи им да изађу пре него што предају спискове и одраде квоту за вођу! То су те „срећне породице”?! - ИНФРАСТРУКТУРНИ ЈАД: Док они на бини глуме економски тигар, центар Београда се буквално распада. Магистрална цев код Машинског је пукла, улице су поплављене, а општина Стари град плива у води на 37 степени. Нису способни да поправе једну цев, али су способни да блокирају и малтретирају цео град! Сви ови снимци су живи доказ да је Србија данас била на ивици општег сукоба. Лаж више не пролази, багери на Газиводама руше српске куће, Београд плива у води, а уцењени народ бежи из аутобуса. Пукло је по свим шавовима! 📢 #ВратитеСеРушеВамКуће #Митинг #Београд #Инфраструктура #Косово #АпсурдСрбије #ХаосУБеограду
0:30

Док РТС и Пинк снимају лажну идилу, роботе који играју коло и праве привид „мирног скупа Србија једна породица”, друштвене мреже горе од снимака хаоса, јада и немира на улицама Београда! 🚨 Снимци грађана који масовно круже разоткривају сурову стварност коју режим покушава да сакрије металним оградама и кордонима полиције: - УЛИЧНИ СУКОБИ: На ободима скупа, око Пионирског парка и Булевара, бесни сукоб! Револтирани Београђани и студенти су изашли да се супротставе овој фарси. Лете флаше, пале се бакље, а град је под правом војном опсадом и барикадама због партијског панађура. - ИНЦИДЕНТИ У АУТОБУСИМА: Ово је највећа срамота данашњег дана. На мрежама круже драматични снимци како људи покушавају да побегну из аутобуса, док их СНС комесари буквално држе закључане, бранећи им да изађу пре него што предају спискове и одраде квоту за вођу! То су те „срећне породице”?! - ИНФРАСТРУКТУРНИ ЈАД: Док они на бини глуме економски тигар, центар Београда се буквално распада. Магистрална цев код Машинског је пукла, улице су поплављене, а општина Стари град плива у води на 37 степени. Нису способни да поправе једну цев, али су способни да блокирају и малтретирају цео град! Сви ови снимци су живи доказ да је Србија данас била на ивици општег сукоба. Лаж више не пролази, багери на Газиводама руше српске куће, Београд плива у води, а уцењени народ бежи из аутобуса. Пукло је по свим шавовима! 📢 #ВратитеСеРушеВамКуће #Митинг #Београд #Инфраструктура #Косово #АпсурдСрбије #ХаосУБеограду

Косово је ❤️ Србије! 🇷🇸❤️🇷🇺

25,351 views • 2 months ago

Без икаквог повода, на ТВ Нова С, 30. јула 2025. године, Драган Ђилас је рекао: "Имамо познатог интелектуалца Мила Ломпара, али он је био на једној песничкој вечери посвећеној Радовану Караџићу. Желео бих да моја деца у школи уче песме Шантића и Диса, а не Радована Караџића." Увек спреман да се „тржишно” укључи у корист Вучићу, Ђилас ме је својевремено напао зато што сам говорио против Француско-немачког плана за Косово и Метохију: који је Вучић прихватио. Било је то у априлу 2023. године. Како тржиште не зна за морал, тако је и Ђилас доцније, како пише Политика од 4. децембра 2024. године, занемаривши шта је раније говорио, одједном напао Вучића због прихватања тог плана. Као и Вучић, тако и Ђилас уплиће своју децу у политички живот: у циљу изазивања емоционалног ефекта код публике. Они чине сопствену децу политичким улогом својих каријера. Такви су закони пропагандног погона. Одакле уопште помисао да ће деца у школи учити песме Радована Караџића зато што је објављена књига његових песама? Човек који се бори да води државне послове, као послове најопштијег реда, који подразумевају знање о појединим сегментима друштва, нема основних знања о томе како настаје школски програм. Он не зна да садржај уџбеника и лектире одређују вишестепене установе у оквиру Министарства просвете. То није ни у каквој вези са објављивањем књига код појединих издавача. А ако то зна, док говори како говори, онда он свесно лаже публику. Избор је једноставан: или не зна или лаже. Као што Вучићева ћерка студира у Берлину, док се он обрачунава са српским студентима, тако је Ђиласова ћерка студирала у Лондону. У тим градовима никад нису предавали о Шантићу и Дису. Тако се на песника који је написао песму "Остајте овде" позива човек чија је ћерка студирала у Лондону. И – колико је познато јавности – овде и не живи. Ђилас такође тврди – у једној од бројних објава против мене – да лажем када кажем да је, као опозициони политичар, одласком на председничко канабе 2022. године, после општих избора, дао кредибилитет Александру Вучићу. Он не разликује легитимитет Вучићевог избора за председника државе од кредибилитета истог човека као носиоца републичких и београдских листа СНС-а. Јер, резултати избора су се разликовали, па се председнички резултат не може аутоматски преносити на посланичке и одборничке резултате. Док легитимитат значи законско право на посед, дотле кредибилитет значи добру репутацију, кредитну способност појединца. Ако су републички и београдски избори били под сумњом, ако је опозициона јавност тврдила да су се одвијали у нерегуларним условима, како је могуће да носилац листе владајуће странке – буде кредибилан у тој ствари? Зар његов кредибилитет није угрожен опозиционом тврдњом да двојица сусретника иду изнад својих надлежности, јер о изборима треба да одлучује суд? И шта је била тема састанка са Вучићем после општих избора 2022. године: састанка који је – како пише Слободна Европа од 11. априла 2022. године – негативно оцењен у опозиционој јавности? Ако их је тако оцењивала опозициона јавност, у чему се огледа моја тобожња лаж? О теми тог сусрета било је – преноси Слободна Европа – разних мишљења. И нико се није сетио да су њих двојица можда разговарали о школовању деце и о Шантићевој поезији!
5:00

Без икаквог повода, на ТВ Нова С, 30. јула 2025. године, Драган Ђилас је рекао: "Имамо познатог интелектуалца Мила Ломпара, али он је био на једној песничкој вечери посвећеној Радовану Караџићу. Желео бих да моја деца у школи уче песме Шантића и Диса, а не Радована Караџића." Увек спреман да се „тржишно” укључи у корист Вучићу, Ђилас ме је својевремено напао зато што сам говорио против Француско-немачког плана за Косово и Метохију: који је Вучић прихватио. Било је то у априлу 2023. године. Како тржиште не зна за морал, тако је и Ђилас доцније, како пише Политика од 4. децембра 2024. године, занемаривши шта је раније говорио, одједном напао Вучића због прихватања тог плана. Као и Вучић, тако и Ђилас уплиће своју децу у политички живот: у циљу изазивања емоционалног ефекта код публике. Они чине сопствену децу политичким улогом својих каријера. Такви су закони пропагандног погона. Одакле уопште помисао да ће деца у школи учити песме Радована Караџића зато што је објављена књига његових песама? Човек који се бори да води државне послове, као послове најопштијег реда, који подразумевају знање о појединим сегментима друштва, нема основних знања о томе како настаје школски програм. Он не зна да садржај уџбеника и лектире одређују вишестепене установе у оквиру Министарства просвете. То није ни у каквој вези са објављивањем књига код појединих издавача. А ако то зна, док говори како говори, онда он свесно лаже публику. Избор је једноставан: или не зна или лаже. Као што Вучићева ћерка студира у Берлину, док се он обрачунава са српским студентима, тако је Ђиласова ћерка студирала у Лондону. У тим градовима никад нису предавали о Шантићу и Дису. Тако се на песника који је написао песму "Остајте овде" позива човек чија је ћерка студирала у Лондону. И – колико је познато јавности – овде и не живи. Ђилас такође тврди – у једној од бројних објава против мене – да лажем када кажем да је, као опозициони политичар, одласком на председничко канабе 2022. године, после општих избора, дао кредибилитет Александру Вучићу. Он не разликује легитимитет Вучићевог избора за председника државе од кредибилитета истог човека као носиоца републичких и београдских листа СНС-а. Јер, резултати избора су се разликовали, па се председнички резултат не може аутоматски преносити на посланичке и одборничке резултате. Док легитимитат значи законско право на посед, дотле кредибилитет значи добру репутацију, кредитну способност појединца. Ако су републички и београдски избори били под сумњом, ако је опозициона јавност тврдила да су се одвијали у нерегуларним условима, како је могуће да носилац листе владајуће странке – буде кредибилан у тој ствари? Зар његов кредибилитет није угрожен опозиционом тврдњом да двојица сусретника иду изнад својих надлежности, јер о изборима треба да одлучује суд? И шта је била тема састанка са Вучићем после општих избора 2022. године: састанка који је – како пише Слободна Европа од 11. априла 2022. године – негативно оцењен у опозиционој јавности? Ако их је тако оцењивала опозициона јавност, у чему се огледа моја тобожња лаж? О теми тог сусрета било је – преноси Слободна Европа – разних мишљења. И нико се није сетио да су њих двојица можда разговарали о школовању деце и о Шантићевој поезији!

Milo Lompar

36,278 views • 1 month ago

Моје обраћање на данашњој ванредној конференцији за новинаре у Влади Републике Србије НЕ МОГУ ДА ПРИХВАТИМ КРИВИЦУ, ОСТАВКУ ПОДНОСИМ КАО ОДГОВОРАН И МОРАЛАН ЧОВЕК Поштоване грађанке и грађани, Прошао је Дан жалости у Републици Србији поводом страшне трагедије која се догодила на железничкој станици у Новом Саду. Нисам се до сада оглашавао из пијетета према страдалима и њиховим породицама. Био сам те страшне ноћи на железничкој станици у Новом Саду молећи се да храбри спасиоци спасу бар још један живот. Оставку сам понудио истог дана председнику Владе Србије када се догодила несрећа у Новом Саду и саопштио своју намеру да поднесем оставку председнику Републике Србије. Желим да вас обавестим да ћу сутра ујутру званично поднети оставку на место министра грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре председнику Владе Републике Србије. Када Народна скупштина буде констатовала моју оставку, престаћу да обављам ову функцију и у техничком мандату. Не могу да прихватим кривицу за смрт 14 људи јер ни ја, ни људи који раде са мном, немамо ни трунку одговорности за трагедију која се догодила. Сигуран сам да ће то да покаже истрага коју води надлежно тужилаштво. Први сам се одазвао позиву тужилаштва као министар јер министарство на чијем сам челу жели да се утврди ко је одговаран за несрећу која се догодила. Оставку подносим јер као одговоран човек желим да личним примером покажем да у данашњој Србији постоји морална одговорност за то што се таква страшна несрећа догодила у ресору који водим. Зашто не могу да прихватим кривицу? Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктура апсолутно ниједним својим актом није могло да утиче на пројекат, квалитет и надзор радова на станици у Новом Саду. Зато желим да јавности Србије саопштим хронологију издавања документације за пројектовање и реконструкцију железничке станице у Новом Саду. 09. 10. 2017. године – Инфраструктура железнице Србије дала је пројектни задатак ЦИП-у за израду идејног пројекта. 27. 02. 2018. године – Потписан је уговор о изради идејног пројекта између МГСИ и Саобраћајног института ЦИП. 07. 07. 2018. године – Потписан је комерцијални Уговор о модернизацији и реконструкцији мађарско-српске железнице на територији Републике Србије. У периоду од 06. 04. 2020. до 30. 09. 2021. године –МГСИ издаје локацијске услове. 06. 08. 2020. године – Републичка ревизиона комисија даје Извештај о стручној контроли пројекта који пре тога урадио Саобраћајни институт ЦИП. 21.04.2020. године – Потписан је уговор о пројектовању између извођача и Саобраћајног института ЦИП. 21. 10. 2021. године – Завод за заштиту споменика културе Новог Сада дао је конзерваторске услове. 28. 10. 2021. године – Коначан Извештај о урађеној техничкој контроли пројекта за грађевинску дозволу од стране компаније „ЦЕСТРА”, коју је требало да ангажује Инфраструктура железнице Србије. 2021. године – Урађен пројекат за грађевинску дозволу према пројектном задатку за израду пројекта за грађевинску дозволу коју је урадила Инфраструктура железнице. 26. 10. 2021. године – Издата грађевинска дозвола. 12. 08. 2022. године – Дата сагласност Завода за заштиту споменика културе Нови Сад на урађен пројекат за извођење. Све се ово догодило пре него што сам изабран за министра у Влади Републике Србије. Да будем јасан, у мом мандату урађен је само коначан пројекат за извођење који чак и не одобрава министарство на чијем сам челу. Извођење радова радио је кинески конзорцијум ”China Railway“ и „CCCC“, надзор конзорцијум „Утибер” и „Ежис”, а инвеститор радова је Инфраструктура железница Србије. МГСИ је према овом уговору било само финансијер. Желео сам да јавно прочитам ову хронологију комплетне документације за изградњу железничке пруге, а у склопу тога и железничке станице Ноби, сад не зато да бих у било кога упро прстом, већ да бих показао да као министар у свом мандату нисам донео ниједан акт који је могао да има утицај на крајње исходиште овог пројекта. Позивам надлежне органе, пре свега тужилаштво, да што је пре могуће утврде ко је одговоран због несреће која се догодила, ко је у кругу пројектант, извођач радова, надзор и инвеститор није урадио свој посао односно због кога је умрло 14 невиних људи. Тако ће се скинути љага са имена многих људи који су ових дана помињани у јавности. Такође, очекујем да се утврди зашто Инфраструктура железнице није одржавала станицу у Новом Саду јер је то њихова законска обавеза. Управо зато што се многи инфраструктурни пројекти не одржавају пре неколико недеља сам поднео иницијативу да се уради Закон о одржавању инфраструктуре. Надам се да ће ову добру идеју спровести неко ко долази после мене. Верујем да ће и други који су именовани на функције од Владе Републике Србије, а били су директно или индиректно у ланцу доношења одлука у случају реконструкције станице, следити мој пример. На крају, желим да вам кажем нешто лично. Трпео сам ових дана увреде и нападе оних који сваку трагедију и сваку смрт покушавају да злоупотребе за скупљање политичких поена. Трпео сам увреде оних који мисле да је нечија смрт и несрећа њихова шанса да се докопају власти. Трпео сам увреде и оних који су се смејали због тога што сам гутао кнедле и једва изговарао речи тог страшног дана на железничкој станици у Новом Саду, јер сам пре тога видео тела људи који су пронађени испод рушевина. Када су ме оптуживали да глумим, полазили су од себе, јер они мисле да је и смрт политичка шанса. Људи који данас раде са мном и ја, плачемо за тим људима. Ја и данас размишљам о деки који је са унукама кренуо на воз и нико од њих није жив. Плакаћу за њима док сам жив као човек. Иако нажалост немам децу, не могу да дозволим да било ко упире прстом у мене и каже да сам одговоран за смрт неког детета. Посебно не гори од мене. Оставку подносим као одговоран човек свестан да ова трагедија није смела да се догоди. Слушао сам ових дана приче о моралу. Не бих да причам о моралу људи који су те придике држали али морал подразумева праведност. А правда је да одговарају они коју су криви, а не да се оптужују невини. Желим да будем потпуно јасан. Министар сам постао као члан Српске напредне странке (СНС СРБИЈА) на предлог председника Вучића. У политику сам се вратио због Александра Вучића (Александар Вучић) и бићу ту док се он бави политиком. Кажем ово због оних у мојој странци који су ме претходних дана прозивали да покажем одговорност, а сами нису одговорни за било шта. Ја одговорност и част имам, а потрудићу се да покажем у будућности колико је они немају. Поносан сам члан Српске напредне странке и председништва наше организације и то ћу остати и сада када нисам министар. Захвалан сам Александру Вучићу на поверењу и сигуран сам да сам то поверење оправдао. Њему лично увек ћу бити на располагању. Још једном желим да изразим саучешће породицама страдалих. Њихове најближе нико не може да врати. Трагедија је страшна и молим све, медије, политичке странке и невладине организације да се суздрже, да не злоупотребљавају трагедију. Да дозволе да истражни органи заврше у миру свој посао, а да ми као друштво нађемо снаге да се ово више никада не понови. Желим да се захвалим медијима на сарадњи јер било је и тешких тренутака, али ја верујем да су медији, када су добронамерни, најбољи коректив политике. Одлазим са ове функције чисте савести и поносан на резултате који остају иза мене и мог тима. Радили смо у најбољој вери искључиво у интересу Србије. Хвала на пажњи!
12:15

Моје обраћање на данашњој ванредној конференцији за новинаре у Влади Републике Србије НЕ МОГУ ДА ПРИХВАТИМ КРИВИЦУ, ОСТАВКУ ПОДНОСИМ КАО ОДГОВОРАН И МОРАЛАН ЧОВЕК Поштоване грађанке и грађани, Прошао је Дан жалости у Републици Србији поводом страшне трагедије која се догодила на железничкој станици у Новом Саду. Нисам се до сада оглашавао из пијетета према страдалима и њиховим породицама. Био сам те страшне ноћи на железничкој станици у Новом Саду молећи се да храбри спасиоци спасу бар још један живот. Оставку сам понудио истог дана председнику Владе Србије када се догодила несрећа у Новом Саду и саопштио своју намеру да поднесем оставку председнику Републике Србије. Желим да вас обавестим да ћу сутра ујутру званично поднети оставку на место министра грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре председнику Владе Републике Србије. Када Народна скупштина буде констатовала моју оставку, престаћу да обављам ову функцију и у техничком мандату. Не могу да прихватим кривицу за смрт 14 људи јер ни ја, ни људи који раде са мном, немамо ни трунку одговорности за трагедију која се догодила. Сигуран сам да ће то да покаже истрага коју води надлежно тужилаштво. Први сам се одазвао позиву тужилаштва као министар јер министарство на чијем сам челу жели да се утврди ко је одговаран за несрећу која се догодила. Оставку подносим јер као одговоран човек желим да личним примером покажем да у данашњој Србији постоји морална одговорност за то што се таква страшна несрећа догодила у ресору који водим. Зашто не могу да прихватим кривицу? Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктура апсолутно ниједним својим актом није могло да утиче на пројекат, квалитет и надзор радова на станици у Новом Саду. Зато желим да јавности Србије саопштим хронологију издавања документације за пројектовање и реконструкцију железничке станице у Новом Саду. 09. 10. 2017. године – Инфраструктура железнице Србије дала је пројектни задатак ЦИП-у за израду идејног пројекта. 27. 02. 2018. године – Потписан је уговор о изради идејног пројекта између МГСИ и Саобраћајног института ЦИП. 07. 07. 2018. године – Потписан је комерцијални Уговор о модернизацији и реконструкцији мађарско-српске железнице на територији Републике Србије. У периоду од 06. 04. 2020. до 30. 09. 2021. године –МГСИ издаје локацијске услове. 06. 08. 2020. године – Републичка ревизиона комисија даје Извештај о стручној контроли пројекта који пре тога урадио Саобраћајни институт ЦИП. 21.04.2020. године – Потписан је уговор о пројектовању између извођача и Саобраћајног института ЦИП. 21. 10. 2021. године – Завод за заштиту споменика културе Новог Сада дао је конзерваторске услове. 28. 10. 2021. године – Коначан Извештај о урађеној техничкој контроли пројекта за грађевинску дозволу од стране компаније „ЦЕСТРА”, коју је требало да ангажује Инфраструктура железнице Србије. 2021. године – Урађен пројекат за грађевинску дозволу према пројектном задатку за израду пројекта за грађевинску дозволу коју је урадила Инфраструктура железнице. 26. 10. 2021. године – Издата грађевинска дозвола. 12. 08. 2022. године – Дата сагласност Завода за заштиту споменика културе Нови Сад на урађен пројекат за извођење. Све се ово догодило пре него што сам изабран за министра у Влади Републике Србије. Да будем јасан, у мом мандату урађен је само коначан пројекат за извођење који чак и не одобрава министарство на чијем сам челу. Извођење радова радио је кинески конзорцијум ”China Railway“ и „CCCC“, надзор конзорцијум „Утибер” и „Ежис”, а инвеститор радова је Инфраструктура железница Србије. МГСИ је према овом уговору било само финансијер. Желео сам да јавно прочитам ову хронологију комплетне документације за изградњу железничке пруге, а у склопу тога и железничке станице Ноби, сад не зато да бих у било кога упро прстом, већ да бих показао да као министар у свом мандату нисам донео ниједан акт који је могао да има утицај на крајње исходиште овог пројекта. Позивам надлежне органе, пре свега тужилаштво, да што је пре могуће утврде ко је одговоран због несреће која се догодила, ко је у кругу пројектант, извођач радова, надзор и инвеститор није урадио свој посао односно због кога је умрло 14 невиних људи. Тако ће се скинути љага са имена многих људи који су ових дана помињани у јавности. Такође, очекујем да се утврди зашто Инфраструктура железнице није одржавала станицу у Новом Саду јер је то њихова законска обавеза. Управо зато што се многи инфраструктурни пројекти не одржавају пре неколико недеља сам поднео иницијативу да се уради Закон о одржавању инфраструктуре. Надам се да ће ову добру идеју спровести неко ко долази после мене. Верујем да ће и други који су именовани на функције од Владе Републике Србије, а били су директно или индиректно у ланцу доношења одлука у случају реконструкције станице, следити мој пример. На крају, желим да вам кажем нешто лично. Трпео сам ових дана увреде и нападе оних који сваку трагедију и сваку смрт покушавају да злоупотребе за скупљање политичких поена. Трпео сам увреде оних који мисле да је нечија смрт и несрећа њихова шанса да се докопају власти. Трпео сам увреде и оних који су се смејали због тога што сам гутао кнедле и једва изговарао речи тог страшног дана на железничкој станици у Новом Саду, јер сам пре тога видео тела људи који су пронађени испод рушевина. Када су ме оптуживали да глумим, полазили су од себе, јер они мисле да је и смрт политичка шанса. Људи који данас раде са мном и ја, плачемо за тим људима. Ја и данас размишљам о деки који је са унукама кренуо на воз и нико од њих није жив. Плакаћу за њима док сам жив као човек. Иако нажалост немам децу, не могу да дозволим да било ко упире прстом у мене и каже да сам одговоран за смрт неког детета. Посебно не гори од мене. Оставку подносим као одговоран човек свестан да ова трагедија није смела да се догоди. Слушао сам ових дана приче о моралу. Не бих да причам о моралу људи који су те придике држали али морал подразумева праведност. А правда је да одговарају они коју су криви, а не да се оптужују невини. Желим да будем потпуно јасан. Министар сам постао као члан Српске напредне странке (СНС СРБИЈА) на предлог председника Вучића. У политику сам се вратио због Александра Вучића (Александар Вучић) и бићу ту док се он бави политиком. Кажем ово због оних у мојој странци који су ме претходних дана прозивали да покажем одговорност, а сами нису одговорни за било шта. Ја одговорност и част имам, а потрудићу се да покажем у будућности колико је они немају. Поносан сам члан Српске напредне странке и председништва наше организације и то ћу остати и сада када нисам министар. Захвалан сам Александру Вучићу на поверењу и сигуран сам да сам то поверење оправдао. Њему лично увек ћу бити на располагању. Још једном желим да изразим саучешће породицама страдалих. Њихове најближе нико не може да врати. Трагедија је страшна и молим све, медије, политичке странке и невладине организације да се суздрже, да не злоупотребљавају трагедију. Да дозволе да истражни органи заврше у миру свој посао, а да ми као друштво нађемо снаге да се ово више никада не понови. Желим да се захвалим медијима на сарадњи јер било је и тешких тренутака, али ја верујем да су медији, када су добронамерни, најбољи коректив политике. Одлазим са ове функције чисте савести и поносан на резултате који остају иза мене и мог тима. Радили смо у најбољој вери искључиво у интересу Србије. Хвала на пажњи!

Горан Весић

92,044 views • 1 year ago