Video wird geladen...

Video konnte nicht geladen werden

Beim Laden dieses Videos ist ein Problem aufgetreten. Dies könnte an einem vorübergehenden Netzwerkproblem liegen oder das Video ist möglicherweise nicht verfügbar.

СРБИЈА НЕ ВОЛИ СВОЈУ ДЕЦУ Надахнути Зоран Костић познатији као Цане Партибрејкер по правилу погађа мету..

Српски Инфо Штаб

22,592 subscribers

20,866 Aufrufe • vor 1 Monat •via X (Twitter)

Kunst Gesundheit & Wellness Nachrichten & Politik

Anya Rossi• Live Now

Private livecam show

0 Kommentare

Keine Kommentare verfügbar

Kommentare vom Original-Post werden hier angezeigt

Ähnliche Videos

**ГОВОР ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА ВЕЛИМИРОВИЋА НА ВИДОВДАН, ЛОНДОН, 1916.** „Господо, Дошао сам из земље која је крвава од главе до пете, из земље која лежи на крсту већ две године, распета између два моћна царства, која је бранила својим грудима не само своју слободу него и вашу. Дошао сам из земље чији је народ још пре пет стотина година пролио своју крв за крст часни и слободу златну на Косову Пољу. Од онда до данас Косово је постало симбол нашег националног етоса – симбол жртве, верности и васкрсења. Кад смо пре две године ушли у овај рат, ми смо знали да идемо у ново Косово. Ми смо знали да ће Србија морати поново да падне, али смо знали и то, да ће њена смрт бити семе будућег живота – не само њеног живота, него и живота Европе. Српски војник није постављао питање да ли ће преживети. Он је знао само да мора испунити своју дужност. Он је бранио кућни праг, али је бранио и вашу отаџбину; бранио је слободу свих малих народа; бранио је морални поредак света. Немојте мислити да је Србија данас мртва. Не! Србија је само на Голготи. А свака Голгота света завршила се васкрсењем. И ја вам кажем: васкрснуће и Србија! Наш народ није народ који живи од хлеба, него од идеала. Његов хлеб је слобода, његова вода је правда, његов ваздух је вера у Бога. Ми Срби нисмо велики бројем, али смо велики историјом и велики духом. Ми смо попут оних древних народа који су више волели да изгину него да погазе своју душу. Ако би Србија и престала да постоји као држава, она никада не би престала да живи као идеал. Идеали су бесмртни. Зато се данас, на овај свети дан, на Видовдан, клањам сенима наших мученика и молим се Богу да подари снагу и британском народу и свима нашим савезницима, да издржимо до краја и да се изборимо за праведан мир. Јер само праведан мир може бити трајан. И само слобода за све може бити темељ будућности света." • „Дошао сам из земље која је крвава, али не покорена.“ • „Србија и данас пролази своје Косово – и чека своје васкрсење.“ • „Српски војник није бранио само своју кућу, већ слободу Европе.“ • „Ми нисмо народ који живи од хлеба, већ од идеала.“ • „Ако и падне као држава, Србија никада неће умрети као идеал.“ • „Не мислите да је Србија мртва – она је на Голготи, а Голгота се увек завршава победом.“

ГОВОР ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА ВЕЛИМИРОВИЋА НА ВИДОВДАН, ЛОНДОН, 1916. „Господо, Дошао сам из земље која је крвава од главе до пете, из земље која лежи на крсту већ две године, распета између два моћна царства, која је бранила својим грудима не само своју слободу него и вашу. Дошао сам из земље чији је народ још пре пет стотина година пролио своју крв за крст часни и слободу златну на Косову Пољу. Од онда до данас Косово је постало симбол нашег националног етоса – симбол жртве, верности и васкрсења. Кад смо пре две године ушли у овај рат, ми смо знали да идемо у ново Косово. Ми смо знали да ће Србија морати поново да падне, али смо знали и то, да ће њена смрт бити семе будућег живота – не само њеног живота, него и живота Европе. Српски војник није постављао питање да ли ће преживети. Он је знао само да мора испунити своју дужност. Он је бранио кућни праг, али је бранио и вашу отаџбину; бранио је слободу свих малих народа; бранио је морални поредак света. Немојте мислити да је Србија данас мртва. Не! Србија је само на Голготи. А свака Голгота света завршила се васкрсењем. И ја вам кажем: васкрснуће и Србија! Наш народ није народ који живи од хлеба, него од идеала. Његов хлеб је слобода, његова вода је правда, његов ваздух је вера у Бога. Ми Срби нисмо велики бројем, али смо велики историјом и велики духом. Ми смо попут оних древних народа који су више волели да изгину него да погазе своју душу. Ако би Србија и престала да постоји као држава, она никада не би престала да живи као идеал. Идеали су бесмртни. Зато се данас, на овај свети дан, на Видовдан, клањам сенима наших мученика и молим се Богу да подари снагу и британском народу и свима нашим савезницима, да издржимо до краја и да се изборимо за праведан мир. Јер само праведан мир може бити трајан. И само слобода за све може бити темељ будућности света." • „Дошао сам из земље која је крвава, али не покорена.“ • „Србија и данас пролази своје Косово – и чека своје васкрсење.“ • „Српски војник није бранио само своју кућу, већ слободу Европе.“ • „Ми нисмо народ који живи од хлеба, већ од идеала.“ • „Ако и падне као држава, Србија никада неће умрети као идеал.“ • „Не мислите да је Србија мртва – она је на Голготи, а Голгота се увек завршава победом.“

Јелена Ђоковић Ивић

17,975 Aufrufe • vor 9 Monaten

На главној расправи поводом тужбе коју је поднела Софија Тодоровић из Иницијативе младих за људска права против портала Васељенска и главне уреднице Весне Веизовић, Веизовић пружила је бескомпромисну одбрану свог рада. Веизовићева је пред судом потврдила да у потпуности стоји иза сваке написане речи у својим текстовима, истичући да је њена дужност да укаже на деловање које подрива уставни поредак Србије. Веизовићева је пред судом јасно дефинисала улогу одређених невладиних организација, називајући их „страним плаћеницима“ који раде по налогу страних центара моћи. Она је појаснила да се те групе не баве људским правима, већ директном политичком агитацијом која не само што вређа српске жртве, него и сваког грађанина Србије који воли своју земљу.

На главној расправи поводом тужбе коју је поднела Софија Тодоровић из Иницијативе младих за људска права против портала Васељенска и главне уреднице Весне Веизовић, Веизовић пружила је бескомпромисну одбрану свог рада. Веизовићева је пред судом потврдила да у потпуности стоји иза сваке написане речи у својим текстовима, истичући да је њена дужност да укаже на деловање које подрива уставни поредак Србије. Веизовићева је пред судом јасно дефинисала улогу одређених невладиних организација, називајући их „страним плаћеницима“ који раде по налогу страних центара моћи. Она је појаснила да се те групе не баве људским правима, већ директном политичком агитацијом која не само што вређа српске жртве, него и сваког грађанина Србије који воли своју земљу.

Весна Веизовић

10,455 Aufrufe • vor 4 Monaten

Сад сте се сетили Марије Јанковић Дебељак. Кад сам указивао на то шта ради, тада сте је бранили. Неправда која погађа једног, погађа све нас. Кад ћутиш кад се неправда догађа другом, само је питање дана кад ћеш доћи ти на ред. Марија Јанковић Дебељак својевремено је била у Трећем суду са Драганом Милошевићем, и била је сервилна према свим његовим захтевима, због тога ју је пребацио из Првог суда у Виши да би наставили тамо где су стали. Ово није ништа шта ћете тек видети од ње. Ако мислите да ће се уплашити медијских текстова, неће, напротив, врло је осветољубива. Послушник је сваке власти, већ једном није прошла реизбор, не зато што није била по вољи, већ из других околности, и кад је враћена почела је да се свети. Она је једна од 650 разрешених судија која има чланску СНС, али нема исписницу. Позната је по томе што је човеку поставила браниоца по службеној дужности, иако је имао не једног, не два него три изабрана браниоца⁉️Позната је и што јој записници нису веродостојни, чак и кад је због тога тонски снимано суђење, али она не уноси ствари у записник и поред бројних ургенција. Суди без блама странкама са којима има личне кривичне и парничне спорове, као и кад је родбински повезана са једном страном у поступку⁉️ Стриц јој је Драгољуб Јанковић, бивши министар правде, кадар ЈУЛ -а, који је као председник Првог општинског суда 1996. године поништио победу коалиције Заједно на локалним изборима. Брат од стрица јој је судија Раша Јанковић, који је одређивао притворе, баш као она сада, па је 2010. године после протеста против Геј параде, и познат је по образложењу којим одређује притвор "јер се окривљени очигледно противи западним цивилизацијским вредностима којима ова држава тежи"⁉️ Нема везе којој политичкој опцији припадаш, цела породица суди како у том тренутку одговара властима. Колико дуго понављам да су судије и тужиоци највећу кривци за све што нам се дешава, са су канцер друштва, и кад средимо правосуђе средили смо 90% наших проблема.

Сад сте се сетили Марије Јанковић Дебељак. Кад сам указивао на то шта ради, тада сте је бранили. Неправда која погађа једног, погађа све нас. Кад ћутиш кад се неправда догађа другом, само је питање дана кад ћеш доћи ти на ред. Марија Јанковић Дебељак својевремено је била у Трећем суду са Драганом Милошевићем, и била је сервилна према свим његовим захтевима, због тога ју је пребацио из Првог суда у Виши да би наставили тамо где су стали. Ово није ништа шта ћете тек видети од ње. Ако мислите да ће се уплашити медијских текстова, неће, напротив, врло је осветољубива. Послушник је сваке власти, већ једном није прошла реизбор, не зато што није била по вољи, већ из других околности, и кад је враћена почела је да се свети. Она је једна од 650 разрешених судија која има чланску СНС, али нема исписницу. Позната је по томе што је човеку поставила браниоца по службеној дужности, иако је имао не једног, не два него три изабрана браниоца⁉️Позната је и што јој записници нису веродостојни, чак и кад је због тога тонски снимано суђење, али она не уноси ствари у записник и поред бројних ургенција. Суди без блама странкама са којима има личне кривичне и парничне спорове, као и кад је родбински повезана са једном страном у поступку⁉️ Стриц јој је Драгољуб Јанковић, бивши министар правде, кадар ЈУЛ -а, који је као председник Првог општинског суда 1996. године поништио победу коалиције Заједно на локалним изборима. Брат од стрица јој је судија Раша Јанковић, који је одређивао притворе, баш као она сада, па је 2010. године после протеста против Геј параде, и познат је по образложењу којим одређује притвор "јер се окривљени очигледно противи западним цивилизацијским вредностима којима ова држава тежи"⁉️ Нема везе којој политичкој опцији припадаш, цела породица суди како у том тренутку одговара властима. Колико дуго понављам да су судије и тужиоци највећу кривци за све што нам се дешава, са су канцер друштва, и кад средимо правосуђе средили смо 90% наших проблема.

Срђан Ного

30,063 Aufrufe • vor 1 Jahr

Др Војислав Шешељ: Чедомир Антић не може да буде председник Републике Србије јер је оставио два аутистична сина и њихову мајку „Чедомир Антић не може да буде председник Републике Србије јер је оставио два аутистична сина и њихову мајку. Развео се и склопио нови брак у коме има другу децу. Такав човек не може бити председник Републике. Јер прави мушкарац и прави Србин, ако, не дај Боже, има два аутистична сина – то ником живом не желим – али ако се деси, он треба да остане уз ту мајку и да буде отац деци до краја живота. Лидија Макрагић: Добро, то су, то су већ приватне одлуке, професоре, знате... Али, ако... Др Војислав Шешељ: Не, ту нема приватног! Код председника Републике нема ништа приватно. Кад је Томислав Николић био председник Републике, ја сам указивао да има троје ванбрачне деце. Никад се огласио није поводом тога. Немам ја ништа против, то је његова приватна ствар, али он је морао ту своју децу да призна. Лидија Макрагић: Ви немате никаквих мрља? Др Војислав Шешељ: Шта? Лидија Макрагић: Ви немате никаквих мрља у биографији? Др Војислав Шешељ: Па сигурно да имам, сваки је човек грешан, али таквих не. Пазите, ја кад бих чуо да постоји негде неко дете коме сам ја отац, па ја бих преко екватора прешао и тражио и признао то дете... ....Не може (Чедомир Антић) да буде председник Републике са таквом мрљом. То је сувише тешка мрља. Ако неће да се жртвује за своју децу, па за кога ће? Хоће ли за Србију? Па неће. Он оставља жену са двоје аутистичне деце, уместо као брижан отац да се савије око њих, да им помаже. Стално се неки нови лекови развијају. Та деца су прилично интелигентна у принципу, ја сад не знам конкретну ситуацију. Тој деци треба добра подука, треба добро васпитање, а Боже дај, појавиће се и лекови који ће их довести у потпуно нормално стање. Тако треба да се понаша прави родитељ, а не да напусти жену, два аутистична детета, и хоће на чело Србије. Хоће на... Само што не рекох на шта он хоће.” ТВ Информер, емисија "Инфо јутро", 27. јун 2026.

Др Војислав Шешељ: Чедомир Антић не може да буде председник Републике Србије јер је оставио два аутистична сина и њихову мајку „Чедомир Антић не може да буде председник Републике Србије јер је оставио два аутистична сина и њихову мајку. Развео се и склопио нови брак у коме има другу децу. Такав човек не може бити председник Републике. Јер прави мушкарац и прави Србин, ако, не дај Боже, има два аутистична сина – то ником живом не желим – али ако се деси, он треба да остане уз ту мајку и да буде отац деци до краја живота. Лидија Макрагић: Добро, то су, то су већ приватне одлуке, професоре, знате... Али, ако... Др Војислав Шешељ: Не, ту нема приватног! Код председника Републике нема ништа приватно. Кад је Томислав Николић био председник Републике, ја сам указивао да има троје ванбрачне деце. Никад се огласио није поводом тога. Немам ја ништа против, то је његова приватна ствар, али он је морао ту своју децу да призна. Лидија Макрагић: Ви немате никаквих мрља? Др Војислав Шешељ: Шта? Лидија Макрагић: Ви немате никаквих мрља у биографији? Др Војислав Шешељ: Па сигурно да имам, сваки је човек грешан, али таквих не. Пазите, ја кад бих чуо да постоји негде неко дете коме сам ја отац, па ја бих преко екватора прешао и тражио и признао то дете... ....Не може (Чедомир Антић) да буде председник Републике са таквом мрљом. То је сувише тешка мрља. Ако неће да се жртвује за своју децу, па за кога ће? Хоће ли за Србију? Па неће. Он оставља жену са двоје аутистичне деце, уместо као брижан отац да се савије око њих, да им помаже. Стално се неки нови лекови развијају. Та деца су прилично интелигентна у принципу, ја сад не знам конкретну ситуацију. Тој деци треба добра подука, треба добро васпитање, а Боже дај, појавиће се и лекови који ће их довести у потпуно нормално стање. Тако треба да се понаша прави родитељ, а не да напусти жену, два аутистична детета, и хоће на чело Србије. Хоће на... Само што не рекох на шта он хоће.” ТВ Информер, емисија "Инфо јутро", 27. јун 2026.

Српски радикали

27,951 Aufrufe • vor 2 Monaten

Зоран Ћирјаковић, јoш један велики србски интелектуалац и политички конвертит, који је попут Чеде Антића напустио другосрбијански табор, доживео катарзу и постао перјаница напредних патријота. Шта више, као творац кованице "аутошовинизам", Ћира је постао архи-првосрбијанац, који одређује ко је добар Србин, а ко је отпадник, односно аутошовиниста. Аутошовиниста сте нпр. ако вам се гаде ријалити програми попут Задруге, Елите, итд. Аутошовиниста сте ако вам је бизарно све ово са напредњачким вашарима и шаторима по Србији... и ако у томе видите манипулацију... јер ето ви се гадите шатора, природног понашања, весеља... Аутошовиниста сте ако вам се не допада прављење џиновских ломача уочи Божића, уз напијање и пуцњаву. Аутошовиниста сте ако критикујете понашање црквених великодостојника. И нема везе што се Ћира декларише као атеиста, ако укажете на било каква непочинства у цркви... напредни верници ће вам налепити управо Ћирину етикету. Наравно, нама везе ни то што прича као педер. Чак и да се отворено декларише као педер, било би му опроштено....јер као што знамо, сваки геј је = наказа, коју треба протерати, личновати, ако већ није Ана Брнабић, Аздејковић или неки други режимски геј. Баш као што је и сваки Хрват усташа осим ако није Брнаба или Бакарец - унук усташког сатника одликованог од стране Хитлера. Знамо и да је Северина разарала Србију, а не Блер, Шредер и Клинтон... па је ужаснија њена подршка него било шта.Тако стоје ствари у напредњачком паралелном универзуму. Међутим, онај који хвали Мурата као јунака каквог Срби немају, онај који је довео Шредера у Арену на дан годишњице српског страдања и изјавио да му је то огромна част и нешто што ће са поносом оставити својој деци – тај не заслужује етикету аутошовинисте, већ напротив, заслужује да се, њему у част, реч председник пише великим словом. Ћира чак и зна ко ће све бити на студентској листи. Све јаснооо...

Зоран Ћирјаковић, јoш један велики србски интелектуалац и политички конвертит, који је попут Чеде Антића напустио другосрбијански табор, доживео катарзу и постао перјаница напредних патријота. Шта више, као творац кованице "аутошовинизам", Ћира је постао архи-првосрбијанац, који одређује ко је добар Србин, а ко је отпадник, односно аутошовиниста. Аутошовиниста сте нпр. ако вам се гаде ријалити програми попут Задруге, Елите, итд. Аутошовиниста сте ако вам је бизарно све ово са напредњачким вашарима и шаторима по Србији... и ако у томе видите манипулацију... јер ето ви се гадите шатора, природног понашања, весеља... Аутошовиниста сте ако вам се не допада прављење џиновских ломача уочи Божића, уз напијање и пуцњаву. Аутошовиниста сте ако критикујете понашање црквених великодостојника. И нема везе што се Ћира декларише као атеиста, ако укажете на било каква непочинства у цркви... напредни верници ће вам налепити управо Ћирину етикету. Наравно, нама везе ни то што прича као педер. Чак и да се отворено декларише као педер, било би му опроштено....јер као што знамо, сваки геј је = наказа, коју треба протерати, личновати, ако већ није Ана Брнабић, Аздејковић или неки други режимски геј. Баш као што је и сваки Хрват усташа осим ако није Брнаба или Бакарец - унук усташког сатника одликованог од стране Хитлера. Знамо и да је Северина разарала Србију, а не Блер, Шредер и Клинтон... па је ужаснија њена подршка него било шта.Тако стоје ствари у напредњачком паралелном универзуму. Међутим, онај који хвали Мурата као јунака каквог Срби немају, онај који је довео Шредера у Арену на дан годишњице српског страдања и изјавио да му је то огромна част и нешто што ће са поносом оставити својој деци – тај не заслужује етикету аутошовинисте, већ напротив, заслужује да се, њему у част, реч председник пише великим словом. Ћира чак и зна ко ће све бити на студентској листи. Све јаснооо...

Инжењер 🇷🇸

19,115 Aufrufe • vor 1 Monat

Ово је слика и прилика блокадера. Ово су њихове вредности. Ово што блокадери раде Александру Вучићу Александар Вучић и његовој породици нормалан човек не би могао да замисли, а не да изговори. Људске беде. Срамота за људски род. То је та „елита“. Одвратно и нељудско малтретирање људи као modus operandi оних који нам се сваки дан представљају као најобразованији, најхуманији, најпросвећенији, најкултурнији део нашег друштва. Лажи, увреде, претње – то је блокадерска политика. И све ово о породици Александра Вучића и о другим породицама у Србији не изговара тек неки представник „студентске“ листе. Ово изговара жена која је у самом врху блокадерског покрета. Жена која је представљена као један од најкредибилнијих бораца за слободу и владавину права. Жена широко и отворено подржана од оних из иностранства који нам свакога дана дробе о демократији, демократским вредностима и људским правима. Жена којој је НИН доделио награду за храброст, Европски покред награду Допринос године Европи, ЦРТА награду Храбри глас. Таква жена дискутује о људима који подржавају СНС СНС СРБИЈА као о најпримитивнијим животињама, некој нижој врсти. Тај „храбри глас“ своди жене на сексуалне објекте који треба да тргују сексуалним услугама како би утицале на то како неко гласа! Тај „допринос Европи“ трабуња о томе како су СНС породице другачије од других породица у Србији? Да ли је сада довољно јасно од чега и од каквих људи бранимо Србију? Моја порука блокадерима: неће бежати Александар Вучић нигде. Нико од нас неће бежати. Борићемо се свим демократским средствима против таквих какви сте ви. Бранићемо Србију од таквих. И никада нећемо бити као ви. Никада нећемо нападати ваше породице, ваше родитеље, вашу децу. Јер смо пре свега људи.

Ово је слика и прилика блокадера. Ово су њихове вредности. Ово што блокадери раде Александру Вучићу Александар Вучић и његовој породици нормалан човек не би могао да замисли, а не да изговори. Људске беде. Срамота за људски род. То је та „елита“. Одвратно и нељудско малтретирање људи као modus operandi оних који нам се сваки дан представљају као најобразованији, најхуманији, најпросвећенији, најкултурнији део нашег друштва. Лажи, увреде, претње – то је блокадерска политика. И све ово о породици Александра Вучића и о другим породицама у Србији не изговара тек неки представник „студентске“ листе. Ово изговара жена која је у самом врху блокадерског покрета. Жена која је представљена као један од најкредибилнијих бораца за слободу и владавину права. Жена широко и отворено подржана од оних из иностранства који нам свакога дана дробе о демократији, демократским вредностима и људским правима. Жена којој је НИН доделио награду за храброст, Европски покред награду Допринос године Европи, ЦРТА награду Храбри глас. Таква жена дискутује о људима који подржавају СНС СНС СРБИЈА као о најпримитивнијим животињама, некој нижој врсти. Тај „храбри глас“ своди жене на сексуалне објекте који треба да тргују сексуалним услугама како би утицале на то како неко гласа! Тај „допринос Европи“ трабуња о томе како су СНС породице другачије од других породица у Србији? Да ли је сада довољно јасно од чега и од каквих људи бранимо Србију? Моја порука блокадерима: неће бежати Александар Вучић нигде. Нико од нас неће бежати. Борићемо се свим демократским средствима против таквих какви сте ви. Бранићемо Србију од таквих. И никада нећемо бити као ви. Никада нећемо нападати ваше породице, ваше родитеље, вашу децу. Јер смо пре свега људи.

Ana Brnabic

25,825 Aufrufe • vor 2 Monaten

Вања Бахиљ, позната на платформи X под налогом koza na štiklama и надимком Коза на штиклама, често се представља као оштар и независан критичар српске власти. Међутим, њена јавна активност открива много сложенију слику. Улогу у медијској и друштвеној мрежи која барем наговештава координисани спољни утицај, пре свега хрватски, на унутрашња политичка дешавања у Србији. Њени постови на X су по правилу испуњени увредама, сарказмом и вулгарним изразима. Често прелазе у личне нападе, груб језик и сексуалне алузије (krenu da jebu, gej saune, jebem te u usta...). Такво понашање није обична политичка полемика. Оно указује на одређени психолошки профил. Агресивност, импулсивност, потребу за провокацијом и деградацијом саговорника. Када се таква вербална агресија комбинује са сталним позивањем на акције, блокаде и хаос, постаје јасно да није реч само о мишљењу. Реч је о стратегији емоционалног и психолошког ратовања на друштвеним мрежама. Смех као одбрамбени механизам, о коме је сама говорила у интервјуима, овде делује више као маска за дубљу фрустрацију или циљану деструкцију јавног простора. Посебно забрињавајућа димензија је њена сарадња са хрватским медијима. Бахиљева је сценариста и дописница емисије Стање нације на хрватском РТЛ-у (водитељ Зоран Шпrajц). У тој сатиричној емисији она учествује у креирању сегмената који систематски исмевају и понижавају Србију, њену власт и друштво. Док у Србији наступа као борац против режима, у хрватском телевизијском програму директно доприноси наративу који Србију приказује као примитивну, корумпирану и смешну. Ова двострука улога, критичар изнутра и сарадник спољних медија, снажно подржава тезу о медијској инфилтрацији и могућем обавештајном утицају Хрватске на српску политичку сцену. Појава у страним медијима док истовремено напада домаћу власт није случајност. То је класичан образац хибридног деловања. Извештаји из прошлости додатно учвршћују ове сумње. Српски медији више пута су објављивали податке о њеним пореским дуговима од преко пет милиона динара, блокадама фирме Вања Бахиљ ПР Уметничко стваралаштво и њеном запослењу у агенцији Ovation BBDO, чији је сувласник повезан са опозиционим круговима око Драгана Ђиласа. Појављивале су се и кампање о наводном усташком пореклу њеног оца из Херцеговине, што она негира, али контекст њених хрватских веза и деловања чини те нападе делом шире политичке игре. Све то заједно слика фигуру која, иако се представља као жртва режима, делује у оквиру мреже која има јасне спољне координате. Укратко, Вања Бахиљ није обичан твитераш или слободни критичар. Њена комбинација увредљивог и психолошки агресивног понашања на друштвеним мрежама, активне сарадње са хрватским телевизијским програмом који систематски напада Србију и веза са домаћом опозицијом барем наговештава улогу у медијско-обавештајној активности усмереној на дестабилизацију српске политике. Док се власт критикује због многобројних грешака, такве фигуре не доприносе истинској опозицији, оне служе као мост за спољне актере који желе да утичу на унутрашња дешавања у Србији. Њихова активност заслужује озбиљну пажњу и анализу, а не наивно тумачење као слободно мишљење.

Вања Бахиљ, позната на платформи X под налогом koza na štiklama и надимком Коза на штиклама, често се представља као оштар и независан критичар српске власти. Међутим, њена јавна активност открива много сложенију слику. Улогу у медијској и друштвеној мрежи која барем наговештава координисани спољни утицај, пре свега хрватски, на унутрашња политичка дешавања у Србији. Њени постови на X су по правилу испуњени увредама, сарказмом и вулгарним изразима. Често прелазе у личне нападе, груб језик и сексуалне алузије (krenu da jebu, gej saune, jebem te u usta...). Такво понашање није обична политичка полемика. Оно указује на одређени психолошки профил. Агресивност, импулсивност, потребу за провокацијом и деградацијом саговорника. Када се таква вербална агресија комбинује са сталним позивањем на акције, блокаде и хаос, постаје јасно да није реч само о мишљењу. Реч је о стратегији емоционалног и психолошког ратовања на друштвеним мрежама. Смех као одбрамбени механизам, о коме је сама говорила у интервјуима, овде делује више као маска за дубљу фрустрацију или циљану деструкцију јавног простора. Посебно забрињавајућа димензија је њена сарадња са хрватским медијима. Бахиљева је сценариста и дописница емисије Стање нације на хрватском РТЛ-у (водитељ Зоран Шпrajц). У тој сатиричној емисији она учествује у креирању сегмената који систематски исмевају и понижавају Србију, њену власт и друштво. Док у Србији наступа као борац против режима, у хрватском телевизијском програму директно доприноси наративу који Србију приказује као примитивну, корумпирану и смешну. Ова двострука улога, критичар изнутра и сарадник спољних медија, снажно подржава тезу о медијској инфилтрацији и могућем обавештајном утицају Хрватске на српску политичку сцену. Појава у страним медијима док истовремено напада домаћу власт није случајност. То је класичан образац хибридног деловања. Извештаји из прошлости додатно учвршћују ове сумње. Српски медији више пута су објављивали податке о њеним пореским дуговима од преко пет милиона динара, блокадама фирме Вања Бахиљ ПР Уметничко стваралаштво и њеном запослењу у агенцији Ovation BBDO, чији је сувласник повезан са опозиционим круговима око Драгана Ђиласа. Појављивале су се и кампање о наводном усташком пореклу њеног оца из Херцеговине, што она негира, али контекст њених хрватских веза и деловања чини те нападе делом шире политичке игре. Све то заједно слика фигуру која, иако се представља као жртва режима, делује у оквиру мреже која има јасне спољне координате. Укратко, Вања Бахиљ није обичан твитераш или слободни критичар. Њена комбинација увредљивог и психолошки агресивног понашања на друштвеним мрежама, активне сарадње са хрватским телевизијским програмом који систематски напада Србију и веза са домаћом опозицијом барем наговештава улогу у медијско-обавештајној активности усмереној на дестабилизацију српске политике. Док се власт критикује због многобројних грешака, такве фигуре не доприносе истинској опозицији, оне служе као мост за спољне актере који желе да утичу на унутрашња дешавања у Србији. Њихова активност заслужује озбиљну пажњу и анализу, а не наивно тумачење као слободно мишљење.

Драган Вукадиновић

19,863 Aufrufe • vor 3 Monaten

Без икаквог повода, на ТВ Нова С, 30. јула 2025. године, Драган Ђилас је рекао: "Имамо познатог интелектуалца Мила Ломпара, али он је био на једној песничкој вечери посвећеној Радовану Караџићу. Желео бих да моја деца у школи уче песме Шантића и Диса, а не Радована Караџића." Увек спреман да се „тржишно” укључи у корист Вучићу, Ђилас ме је својевремено напао зато што сам говорио против Француско-немачког плана за Косово и Метохију: који је Вучић прихватио. Било је то у априлу 2023. године. Како тржиште не зна за морал, тако је и Ђилас доцније, како пише Политика од 4. децембра 2024. године, занемаривши шта је раније говорио, одједном напао Вучића због прихватања тог плана. Као и Вучић, тако и Ђилас уплиће своју децу у политички живот: у циљу изазивања емоционалног ефекта код публике. Они чине сопствену децу политичким улогом својих каријера. Такви су закони пропагандног погона. Одакле уопште помисао да ће деца у школи учити песме Радована Караџића зато што је објављена књига његових песама? Човек који се бори да води државне послове, као послове најопштијег реда, који подразумевају знање о појединим сегментима друштва, нема основних знања о томе како настаје школски програм. Он не зна да садржај уџбеника и лектире одређују вишестепене установе у оквиру Министарства просвете. То није ни у каквој вези са објављивањем књига код појединих издавача. А ако то зна, док говори како говори, онда он свесно лаже публику. Избор је једноставан: или не зна или лаже. Као што Вучићева ћерка студира у Берлину, док се он обрачунава са српским студентима, тако је Ђиласова ћерка студирала у Лондону. У тим градовима никад нису предавали о Шантићу и Дису. Тако се на песника који је написао песму "Остајте овде" позива човек чија је ћерка студирала у Лондону. И – колико је познато јавности – овде и не живи. Ђилас такође тврди – у једној од бројних објава против мене – да лажем када кажем да је, као опозициони политичар, одласком на председничко канабе 2022. године, после општих избора, дао кредибилитет Александру Вучићу. Он не разликује легитимитет Вучићевог избора за председника државе од кредибилитета истог човека као носиоца републичких и београдских листа СНС-а. Јер, резултати избора су се разликовали, па се председнички резултат не може аутоматски преносити на посланичке и одборничке резултате. Док легитимитат значи законско право на посед, дотле кредибилитет значи добру репутацију, кредитну способност појединца. Ако су републички и београдски избори били под сумњом, ако је опозициона јавност тврдила да су се одвијали у нерегуларним условима, како је могуће да носилац листе владајуће странке – буде кредибилан у тој ствари? Зар његов кредибилитет није угрожен опозиционом тврдњом да двојица сусретника иду изнад својих надлежности, јер о изборима треба да одлучује суд? И шта је била тема састанка са Вучићем после општих избора 2022. године: састанка који је – како пише Слободна Европа од 11. априла 2022. године – негативно оцењен у опозиционој јавности? Ако их је тако оцењивала опозициона јавност, у чему се огледа моја тобожња лаж? О теми тог сусрета било је – преноси Слободна Европа – разних мишљења. И нико се није сетио да су њих двојица можда разговарали о школовању деце и о Шантићевој поезији!

Без икаквог повода, на ТВ Нова С, 30. јула 2025. године, Драган Ђилас је рекао: "Имамо познатог интелектуалца Мила Ломпара, али он је био на једној песничкој вечери посвећеној Радовану Караџићу. Желео бих да моја деца у школи уче песме Шантића и Диса, а не Радована Караџића." Увек спреман да се „тржишно” укључи у корист Вучићу, Ђилас ме је својевремено напао зато што сам говорио против Француско-немачког плана за Косово и Метохију: који је Вучић прихватио. Било је то у априлу 2023. године. Како тржиште не зна за морал, тако је и Ђилас доцније, како пише Политика од 4. децембра 2024. године, занемаривши шта је раније говорио, одједном напао Вучића због прихватања тог плана. Као и Вучић, тако и Ђилас уплиће своју децу у политички живот: у циљу изазивања емоционалног ефекта код публике. Они чине сопствену децу политичким улогом својих каријера. Такви су закони пропагандног погона. Одакле уопште помисао да ће деца у школи учити песме Радована Караџића зато што је објављена књига његових песама? Човек који се бори да води државне послове, као послове најопштијег реда, који подразумевају знање о појединим сегментима друштва, нема основних знања о томе како настаје школски програм. Он не зна да садржај уџбеника и лектире одређују вишестепене установе у оквиру Министарства просвете. То није ни у каквој вези са објављивањем књига код појединих издавача. А ако то зна, док говори како говори, онда он свесно лаже публику. Избор је једноставан: или не зна или лаже. Као што Вучићева ћерка студира у Берлину, док се он обрачунава са српским студентима, тако је Ђиласова ћерка студирала у Лондону. У тим градовима никад нису предавали о Шантићу и Дису. Тако се на песника који је написао песму "Остајте овде" позива човек чија је ћерка студирала у Лондону. И – колико је познато јавности – овде и не живи. Ђилас такође тврди – у једној од бројних објава против мене – да лажем када кажем да је, као опозициони политичар, одласком на председничко канабе 2022. године, после општих избора, дао кредибилитет Александру Вучићу. Он не разликује легитимитет Вучићевог избора за председника државе од кредибилитета истог човека као носиоца републичких и београдских листа СНС-а. Јер, резултати избора су се разликовали, па се председнички резултат не може аутоматски преносити на посланичке и одборничке резултате. Док легитимитат значи законско право на посед, дотле кредибилитет значи добру репутацију, кредитну способност појединца. Ако су републички и београдски избори били под сумњом, ако је опозициона јавност тврдила да су се одвијали у нерегуларним условима, како је могуће да носилац листе владајуће странке – буде кредибилан у тој ствари? Зар његов кредибилитет није угрожен опозиционом тврдњом да двојица сусретника иду изнад својих надлежности, јер о изборима треба да одлучује суд? И шта је била тема састанка са Вучићем после општих избора 2022. године: састанка који је – како пише Слободна Европа од 11. априла 2022. године – негативно оцењен у опозиционој јавности? Ако их је тако оцењивала опозициона јавност, у чему се огледа моја тобожња лаж? О теми тог сусрета било је – преноси Слободна Европа – разних мишљења. И нико се није сетио да су њих двојица можда разговарали о школовању деце и о Шантићевој поезији!

Milo Lompar

36,355 Aufrufe • vor 2 Monaten

Пшеничников: Тренутак истине током Зеленског посете Београду: званично је објављено отварање заједничког погона за производњу јуришних дронова у Србији са Украјином. Тренутак истине је коначно стигао. Српски председник Вучић и његов гост, украјински гад, открили су своју тајну. Вучић је признао да су током званичне посете Зеленског Београду, он и Зеленски постигли договор о отварању заједничког погона за производњу јуришних дронова у Србији. Вучић је рекао да Србија већ има заједнички погон за производњу дронова са Израелом на својој територији. А Украјина, тврдио је, такође има велико искуство у овој области. Вучић је најавио да ће заједнички погон за производњу јуришних дронова са Украјином бити отворен у Србији између 15. и 20. септембра ове године. Нема потребе објашњавати коме и у које сврхе ће се ови дронови из Србије испоручивати. Данас цела Европа ради за Украјину, снабдевајући је јуришним дроновима. У ствари, Запад нема задатак да успостави производни погон у Украјини који би могао бити уништен једним ракетним ударом. Циљ је да се производња дронова распореди по целој Европи и тиме обезбеде ове фабрике. Сада је и Србија у тој акцији. Председник Вучић заслужује честитке: отворено се придружио редовима оних који ће снабдевати Кијев оружјем, тачније борбеним дроновима, који ће летети у Русију. Сви Вучићеви претходни изговори о томе да га није брига где се испоручује извоз српског оружја више не важе. Вучић се отворено придружио редовима непријатеља Русије и, по наређењу Вашингтона и Брисела, покушава да одвоји Србију и њен народ од Русије, претварајући своју земљу и Србе у наше непријатеље. Сада, у веома вероватном рату који САД и Европа спремају против Русије, руске ракете ће циљати не само војне фабрике у Западној Европи, већ и оне у Србији. Ово је главни резултат Зеленске посете Београду. То је кулминација циничних и издајничких политика председника Вучића, који је, да би одржао сопствену моћ и подршку САД и Европе, спреман да братски српски народ претвори у непријатеље Руса.

Пшеничников: Тренутак истине током Зеленског посете Београду: званично је објављено отварање заједничког погона за производњу јуришних дронова у Србији са Украјином. Тренутак истине је коначно стигао. Српски председник Вучић и његов гост, украјински гад, открили су своју тајну. Вучић је признао да су током званичне посете Зеленског Београду, он и Зеленски постигли договор о отварању заједничког погона за производњу јуришних дронова у Србији. Вучић је рекао да Србија већ има заједнички погон за производњу дронова са Израелом на својој територији. А Украјина, тврдио је, такође има велико искуство у овој области. Вучић је најавио да ће заједнички погон за производњу јуришних дронова са Украјином бити отворен у Србији између 15. и 20. септембра ове године. Нема потребе објашњавати коме и у које сврхе ће се ови дронови из Србије испоручивати. Данас цела Европа ради за Украјину, снабдевајући је јуришним дроновима. У ствари, Запад нема задатак да успостави производни погон у Украјини који би могао бити уништен једним ракетним ударом. Циљ је да се производња дронова распореди по целој Европи и тиме обезбеде ове фабрике. Сада је и Србија у тој акцији. Председник Вучић заслужује честитке: отворено се придружио редовима оних који ће снабдевати Кијев оружјем, тачније борбеним дроновима, који ће летети у Русију. Сви Вучићеви претходни изговори о томе да га није брига где се испоручује извоз српског оружја више не важе. Вучић се отворено придружио редовима непријатеља Русије и, по наређењу Вашингтона и Брисела, покушава да одвоји Србију и њен народ од Русије, претварајући своју земљу и Србе у наше непријатеље. Сада, у веома вероватном рату који САД и Европа спремају против Русије, руске ракете ће циљати не само војне фабрике у Западној Европи, већ и оне у Србији. Ово је главни резултат Зеленске посете Београду. То је кулминација циничних и издајничких политика председника Вучића, који је, да би одржао сопствену моћ и подршку САД и Европе, спреман да братски српски народ претвори у непријатеље Руса.

Косово је ❤️ Србије! 🇷🇸❤️🇷🇺

12,884 Aufrufe • vor 1 Monat

Не плачем ја баш често, али... Ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која следи је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (шта ћете, можда и за ово постоји "архитектонска кривица", рецимо као она када сам вам писао о велшком језику). Као што знате, већ мало више од две деценије сам спортски новинар и нагледао сам се, стварно, свега и свачега. А и наслушао. Међутим, овог викенда ми је поглед застао на снимку који се изненадно појавио преда мном док сам нешто шпартао интернетом, правећи паузу у истраживању за моју нову историјску књигу. А на снимку од десетак секунди - пљушти киша, права провала облака, ал' упркос томе неке девојке загрљене стоје и певају као да су из средњег века дошле. Е, сад, "проблем" са тим снимком је што га је британски ББЦ на Твитеру, баш када сам ја ту свратио, пустио уз шаљив (ма, заправо, погрдан) коментар (просто се Енглези правили Енглези) иако су на снимку биле спортисткиње, и то са територије коју ББЦ "покрива" јер је јавни сервис те државе. А ја баш имам проблем кад неко исмева друге. Нарочито када је реч о овој теми. Зато вас прича одједном води у нешто о чему бих исто "књигу могао да напишем". Води вас у давни 14. век, у једну нестварну јунску битку. Не, није ово прича о Косовском боју. Али... следи нешто што ће вас, имам благи осећај, ганути као да јесте. Тог јуна 1314. са једне стране бојног поља био је "поносни Едвард" (други), енглески краљ, који је решио да под своју пету стави Шкоте једном за свагда. Повео је баш озбиљну војску на тај задатак. Па, само тешких оклопних коњаника је било преко 2.500 (Шкоти нису имали ниједног јединог таквог коњаника), било је са "поносним" и чак 15 хиљада Енглеза-пешадинаца, и три хиљаде стрелаца са оним великим луковима, каквим није било равних у Европи... А Шкоти? Они су имали четири пута мање војника, малтене све пешадија. Али су имали и једну жељу. Слободу. Сада ћемо да прескочимо и распоред замки припремљених за противничку коњицу, и 2.000 година стару тактику коју је, мртав-ладан, Роберт Брус спремио за надолазеће Енглезе, прексочићемо и нестварну дисциплину шкотских малих "дивизија". Просто, овај део приче ћемо да закључимо речима да су Енглези после (потпуно нетипичног за средњи век) дводневног боја - "подвили реп" као никада пре и вратили се одакле су дошли, не знајући шта их је снашло у тој битки код Бенокберна. Али, тај најтежи пораз који су Енглези у целој свој историји доживели у ратовима против Шкота - почео је да бива затрпаван у шкотском сећању захваљујући енглеској чизми која је у потоњим вековима прилично чврсто стала за врат северних суседа. Заправо, више се о томе малтене и није јавно причало. А кад се нешто прећуткује, онда временом и нестаје... И, ту у причу (баш на овај дан на који, ето, годинама већ волим да пишем неке лепе приче) улази један момак. Звао се Рој Вилијамсон. Као дечкић, син адвоката и пијанисткиње, био је избачен из музичке школе јер се правио да зна да чита ноте, а заправо је фрулу свирао на слух. Али, удаљити неког од оног што воли само зато што се не понаша како то од њега други очекују - не значи да ту љубав престаје. Као што никад није престајала ни његова љубав према родној Шкотској. Једном је, када је порастао ту, у свом а шкотском Единбургу, направио музичку групу (иако је био избачен из музичке школе, права је та његова љубав ка музици била. Права, стварно; Заправо ... вечна. А ако није вечна - онда и није љубав, зар не?). Из те врло мале групе су неки одлазили, други у њу долазили, па су после неколико година само Рој Вилијамсон и његов другар Рони Браун остали. И решили да тако, као дует, наступају, чувајући стари шкотски звук. Шездесетих година 20. века Рој је написао речи песме, а заједно су потом компоновали мелодију. Назив песме био је као што гласи и њен први стих - "Цвет Шкотске". Није то била нека ботаничарска песма, иако говори и о брдима (hills) и великој шкотској долини (Glen), већ је то једна врло кратка прича у свега осам стихова о цвету шкотске младости који је учествовао у битки код Бенокберна шест и по векова пре него што је песма настала. Мелодија није била претенциозна. Нису биле претенциозне ни речи. Просто, тих осам стихова били су одраз духа. Одраз кућног васпитања, које се, као такво, "независно од чизме", преносило с колена на колено. А од британских власти углавном је гурано под тепих. Некад и забрањивано, али углавном су те забране извођене "у белим рукавицама". Отприлике онако као што у Америци спортски тимови не могу да се зову "сијукси", "команчи", "апачи" због перфидног правила "Знате, тиме бисмо увредили домороце". Замислите. Е, тако некако је и деценијама, ма - вековима, сан о шкотској слободи био третиран од стране "чизмаша", али, Рој и његов другар Рони Браун су песму изводили кад год би сели или стали да запевају коју. Рој Вилијамсон је, међутим, већ као 54-годишњак преминуо, и - време је потом пролазило... Недеље, месеци, године, сад већ и деценије. Енглези су се понадали да ће та њихова песма, просто, нестати. Утихнути, као и сећање на оно на шта песма, "Цвет Шкотске", подсећа. Такав је, просто био план: да се искључиво зацари стање навике на потчињеност, а да нестане свест о истинској слободи. И, ту прича постаје прилично занимљива. Шкотска, као што знате, нема химну. Не сме ни да је има, јер је она само део једне веће државе. Ал', има ту једна занимљивост. Вероватно сте приметили да у појединим спортовима постоје и репрезентације земаља које нису независне. Како и зашто постоје? Па, ето, зато што су се те репрезентације надметале у тим спортовима пре остатка планете. Тако сад фудбал и играју Шкотска, Велс, Северна Ирска, иако су они само део веће, британске државе - али, играју јер су као такви, Шкоти, Велшани, Ирци, играли фудбал пре него што је ФИФА, као светска фудбалска организација, настала. Тако је и у рагбију, рецимо. Но, те екипе химну не могу да имају јер, ето... нису из независних држава. У ову причу сад улази - баш онај цвет Шкотске. (Због њега сам опет вежбао да преводим и титлујем вам снимак, да би вам овај дан постао лепши, колико год се Енглези трудили да исмеју нешто величанствено. Чека вас тај снимак испод ових исписаних редова, само причекајте који трен, да видите прво зашто је он важан) Наиме, Шкоти (и остали поменути) имају право да пред своје репрезентативне спортске мечеве интонирају неку "свечану песму", која, ето, није химна - јер химну, јелте, стварно не смеју да имају. И, кад су се Шкоти почешкали по глави, размишљајући шта да одаберу, није им избор пао не неке од чудесних песама које су прославиле гајде (нпр. нема ко не зна мелодију "Scotland the brave", али када је људи чују - не знају многи како се она зове), него је избор пао на ово што следи пред вама. А пред вама је мој скромни рад на монтажи у кућним условима. У питању су три врло, врло кратка, обједињена снимка: најпре онај који је ББЦ погрдно описао као "Shower of Scotland" (туширање, пљусак), а на коме се виде девојке које играју рагби за Шкотску. Виде се како стоје на правој провали облака. Стоје у дресовима, не пада им на памет да се склоне, јер треба меч да им почне. И не пада им на памет да ћуте, јер су, попут Роја и Ронија решиле да пркосе забораву. После тих десетак секунди сам вам ставио снимак када је стари, тада 70-годишњи Рони Браун (да, ОНАЈ Рони Браун) позван на један фудбалски меч репрезентације Шкотске, да пред целим стадионом поручи и да "прошлост треба да остане у прошлости". Када чујете његово "Come on!" слободно му се придружите. И, коначно, на крају можете да видите како, на 150. годишњицу првог фудбалског мегдана са Енглеском - цела Шкотска пева и себи и Енглезима нешто. Ал', пева, а да нема ниједног професионалног певача који води певање са центра. Пева цела једна земља из душе, пркосећи чизми и забранама. Да, ту можете да видите како пева и плаче Шкотска, чак и кад њене гајде утихну... ... а пева, просто да све нас подсети на снагу вере, чак и када је чува малишан избачен из музичке школе. Да подсети на силину коју у себи носи искрена подршка, као код истинског пријатеља (чак и кад је старац), ма... пева да подсети колика је важност кућног васпитања (и оног предања с колена на колено) за чување здравог духа једног народа, али пре свега да нас подсети - на свевременост љубави. Јер, ако није вечна, онда и није љубав, зар не? А ако је права, онда и страни краљеви и њихове војске немају шта да траже кад изађете пред њих заједно, као они ономад, оног јуна, века четрнаестог... Видимо се у песми. (Ако заплачете кад и неко са снимка, не брините. Међу својима сте) #FlowerOfScotland

Не плачем ја баш често, али... Ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која следи је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (шта ћете, можда и за ово постоји "архитектонска кривица", рецимо као она када сам вам писао о велшком језику). Као што знате, већ мало више од две деценије сам спортски новинар и нагледао сам се, стварно, свега и свачега. А и наслушао. Међутим, овог викенда ми је поглед застао на снимку који се изненадно појавио преда мном док сам нешто шпартао интернетом, правећи паузу у истраживању за моју нову историјску књигу. А на снимку од десетак секунди - пљушти киша, права провала облака, ал' упркос томе неке девојке загрљене стоје и певају као да су из средњег века дошле. Е, сад, "проблем" са тим снимком је што га је британски ББЦ на Твитеру, баш када сам ја ту свратио, пустио уз шаљив (ма, заправо, погрдан) коментар (просто се Енглези правили Енглези) иако су на снимку биле спортисткиње, и то са територије коју ББЦ "покрива" јер је јавни сервис те државе. А ја баш имам проблем кад неко исмева друге. Нарочито када је реч о овој теми. Зато вас прича одједном води у нешто о чему бих исто "књигу могао да напишем". Води вас у давни 14. век, у једну нестварну јунску битку. Не, није ово прича о Косовском боју. Али... следи нешто што ће вас, имам благи осећај, ганути као да јесте. Тог јуна 1314. са једне стране бојног поља био је "поносни Едвард" (други), енглески краљ, који је решио да под своју пету стави Шкоте једном за свагда. Повео је баш озбиљну војску на тај задатак. Па, само тешких оклопних коњаника је било преко 2.500 (Шкоти нису имали ниједног јединог таквог коњаника), било је са "поносним" и чак 15 хиљада Енглеза-пешадинаца, и три хиљаде стрелаца са оним великим луковима, каквим није било равних у Европи... А Шкоти? Они су имали четири пута мање војника, малтене све пешадија. Али су имали и једну жељу. Слободу. Сада ћемо да прескочимо и распоред замки припремљених за противничку коњицу, и 2.000 година стару тактику коју је, мртав-ладан, Роберт Брус спремио за надолазеће Енглезе, прексочићемо и нестварну дисциплину шкотских малих "дивизија". Просто, овај део приче ћемо да закључимо речима да су Енглези после (потпуно нетипичног за средњи век) дводневног боја - "подвили реп" као никада пре и вратили се одакле су дошли, не знајући шта их је снашло у тој битки код Бенокберна. Али, тај најтежи пораз који су Енглези у целој свој историји доживели у ратовима против Шкота - почео је да бива затрпаван у шкотском сећању захваљујући енглеској чизми која је у потоњим вековима прилично чврсто стала за врат северних суседа. Заправо, више се о томе малтене и није јавно причало. А кад се нешто прећуткује, онда временом и нестаје... И, ту у причу (баш на овај дан на који, ето, годинама већ волим да пишем неке лепе приче) улази један момак. Звао се Рој Вилијамсон. Као дечкић, син адвоката и пијанисткиње, био је избачен из музичке школе јер се правио да зна да чита ноте, а заправо је фрулу свирао на слух. Али, удаљити неког од оног што воли само зато што се не понаша како то од њега други очекују - не значи да ту љубав престаје. Као што никад није престајала ни његова љубав према родној Шкотској. Једном је, када је порастао ту, у свом а шкотском Единбургу, направио музичку групу (иако је био избачен из музичке школе, права је та његова љубав ка музици била. Права, стварно; Заправо ... вечна. А ако није вечна - онда и није љубав, зар не?). Из те врло мале групе су неки одлазили, други у њу долазили, па су после неколико година само Рој Вилијамсон и његов другар Рони Браун остали. И решили да тако, као дует, наступају, чувајући стари шкотски звук. Шездесетих година 20. века Рој је написао речи песме, а заједно су потом компоновали мелодију. Назив песме био је као што гласи и њен први стих - "Цвет Шкотске". Није то била нека ботаничарска песма, иако говори и о брдима (hills) и великој шкотској долини (Glen), већ је то једна врло кратка прича у свега осам стихова о цвету шкотске младости који је учествовао у битки код Бенокберна шест и по векова пре него што је песма настала. Мелодија није била претенциозна. Нису биле претенциозне ни речи. Просто, тих осам стихова били су одраз духа. Одраз кућног васпитања, које се, као такво, "независно од чизме", преносило с колена на колено. А од британских власти углавном је гурано под тепих. Некад и забрањивано, али углавном су те забране извођене "у белим рукавицама". Отприлике онако као што у Америци спортски тимови не могу да се зову "сијукси", "команчи", "апачи" због перфидног правила "Знате, тиме бисмо увредили домороце". Замислите. Е, тако некако је и деценијама, ма - вековима, сан о шкотској слободи био третиран од стране "чизмаша", али, Рој и његов другар Рони Браун су песму изводили кад год би сели или стали да запевају коју. Рој Вилијамсон је, међутим, већ као 54-годишњак преминуо, и - време је потом пролазило... Недеље, месеци, године, сад већ и деценије. Енглези су се понадали да ће та њихова песма, просто, нестати. Утихнути, као и сећање на оно на шта песма, "Цвет Шкотске", подсећа. Такав је, просто био план: да се искључиво зацари стање навике на потчињеност, а да нестане свест о истинској слободи. И, ту прича постаје прилично занимљива. Шкотска, као што знате, нема химну. Не сме ни да је има, јер је она само део једне веће државе. Ал', има ту једна занимљивост. Вероватно сте приметили да у појединим спортовима постоје и репрезентације земаља које нису независне. Како и зашто постоје? Па, ето, зато што су се те репрезентације надметале у тим спортовима пре остатка планете. Тако сад фудбал и играју Шкотска, Велс, Северна Ирска, иако су они само део веће, британске државе - али, играју јер су као такви, Шкоти, Велшани, Ирци, играли фудбал пре него што је ФИФА, као светска фудбалска организација, настала. Тако је и у рагбију, рецимо. Но, те екипе химну не могу да имају јер, ето... нису из независних држава. У ову причу сад улази - баш онај цвет Шкотске. (Због њега сам опет вежбао да преводим и титлујем вам снимак, да би вам овај дан постао лепши, колико год се Енглези трудили да исмеју нешто величанствено. Чека вас тај снимак испод ових исписаних редова, само причекајте који трен, да видите прво зашто је он важан) Наиме, Шкоти (и остали поменути) имају право да пред своје репрезентативне спортске мечеве интонирају неку "свечану песму", која, ето, није химна - јер химну, јелте, стварно не смеју да имају. И, кад су се Шкоти почешкали по глави, размишљајући шта да одаберу, није им избор пао не неке од чудесних песама које су прославиле гајде (нпр. нема ко не зна мелодију "Scotland the brave", али када је људи чују - не знају многи како се она зове), него је избор пао на ово што следи пред вама. А пред вама је мој скромни рад на монтажи у кућним условима. У питању су три врло, врло кратка, обједињена снимка: најпре онај који је ББЦ погрдно описао као "Shower of Scotland" (туширање, пљусак), а на коме се виде девојке које играју рагби за Шкотску. Виде се како стоје на правој провали облака. Стоје у дресовима, не пада им на памет да се склоне, јер треба меч да им почне. И не пада им на памет да ћуте, јер су, попут Роја и Ронија решиле да пркосе забораву. После тих десетак секунди сам вам ставио снимак када је стари, тада 70-годишњи Рони Браун (да, ОНАЈ Рони Браун) позван на један фудбалски меч репрезентације Шкотске, да пред целим стадионом поручи и да "прошлост треба да остане у прошлости". Када чујете његово "Come on!" слободно му се придружите. И, коначно, на крају можете да видите како, на 150. годишњицу првог фудбалског мегдана са Енглеском - цела Шкотска пева и себи и Енглезима нешто. Ал', пева, а да нема ниједног професионалног певача који води певање са центра. Пева цела једна земља из душе, пркосећи чизми и забранама. Да, ту можете да видите како пева и плаче Шкотска, чак и кад њене гајде утихну... ... а пева, просто да све нас подсети на снагу вере, чак и када је чува малишан избачен из музичке школе. Да подсети на силину коју у себи носи искрена подршка, као код истинског пријатеља (чак и кад је старац), ма... пева да подсети колика је важност кућног васпитања (и оног предања с колена на колено) за чување здравог духа једног народа, али пре свега да нас подсети - на свевременост љубави. Јер, ако није вечна, онда и није љубав, зар не? А ако је права, онда и страни краљеви и њихове војске немају шта да траже кад изађете пред њих заједно, као они ономад, оног јуна, века четрнаестог... Видимо се у песми. (Ако заплачете кад и неко са снимка, не брините. Међу својима сте) #FlowerOfScotland

Дарко Николић

30,890 Aufrufe • vor 2 Jahren

Господине Dragan Djilas, будите уверени да ћу наставити да причам о Ваших 619 милиона евра, које не само да сте сами пријавили, већ сте и неколико пута јавно то поновили и рекли да се поносите тиме. Тиме сте додатно увредили све људе у Србији који су, ваљда, глупи, па нису могли да зараде 619 милиона евра за 10 година ваше владавине. Још једном – ви сте за 10 година власти, док је око 500 хиљада људи остало без посла, сами пријавили да сте „зарадили“ 619 МИЛИОНА ЕВРА, или 2.164.336 просечних плата (у ваше време) медицинске сестре у Србији. Човече, 180 хиљада година треба да живи и све време ради једна медицинска сестра да би зарадила оно што сте Ви украли за само 10 година! Дакле, порекло новца који сте сами пријавили – знамо. Тај новац директно води порекло из џепова свих грађана Србије. Прикупили сте га преко пореза и ставили у ваш џеп. Нисте одговарали захваљујући „реформи судства“ из 2009. године када сте око 1.000 људи из правосуђа отерали на улицу, а све тужиоце и судије постављали по партијском кључу и то у општинским одборима странке познате као „жуто предузеће“. Што се насиља у породици тиче, у прилогу је службена белешка од 7. децембра 2014. године, а тиче се бруталног насиља над Ивом Ђилас. Или сам и то измислила? Да ли сте, господине Ђилас, тукли ову жену, а онда и њеног оца и да ли сте јој, као што је сама пријавила, претили речима „Одрубићу ти главу“? Да ли се и тиме поносите, као што се поносите, како сте сами рекли, тиме што сте „зарадили“ 619 милиона евра за 10 година власти? Још једном – да, наставићу да причам о овоме, јер Србија ово никада не сме да заборави.

Господине Dragan Djilas, будите уверени да ћу наставити да причам о Ваших 619 милиона евра, које не само да сте сами пријавили, већ сте и неколико пута јавно то поновили и рекли да се поносите тиме. Тиме сте додатно увредили све људе у Србији који су, ваљда, глупи, па нису могли да зараде 619 милиона евра за 10 година ваше владавине. Још једном – ви сте за 10 година власти, док је око 500 хиљада људи остало без посла, сами пријавили да сте „зарадили“ 619 МИЛИОНА ЕВРА, или 2.164.336 просечних плата (у ваше време) медицинске сестре у Србији. Човече, 180 хиљада година треба да живи и све време ради једна медицинска сестра да би зарадила оно што сте Ви украли за само 10 година! Дакле, порекло новца који сте сами пријавили – знамо. Тај новац директно води порекло из џепова свих грађана Србије. Прикупили сте га преко пореза и ставили у ваш џеп. Нисте одговарали захваљујући „реформи судства“ из 2009. године када сте око 1.000 људи из правосуђа отерали на улицу, а све тужиоце и судије постављали по партијском кључу и то у општинским одборима странке познате као „жуто предузеће“. Што се насиља у породици тиче, у прилогу је службена белешка од 7. децембра 2014. године, а тиче се бруталног насиља над Ивом Ђилас. Или сам и то измислила? Да ли сте, господине Ђилас, тукли ову жену, а онда и њеног оца и да ли сте јој, као што је сама пријавила, претили речима „Одрубићу ти главу“? Да ли се и тиме поносите, као што се поносите, како сте сами рекли, тиме што сте „зарадили“ 619 милиона евра за 10 година власти? Још једном – да, наставићу да причам о овоме, јер Србија ово никада не сме да заборави.

Ana Brnabic

113,573 Aufrufe • vor 1 Jahr

‼️Када новац постане главна вредност у животу, човек је спреман да пређе и преко лешева, не би ли нахранио своју болесну сујету! Кејти Пери је 31. јула, током наступа на фестивалу „Sunny Hill“ у Приштини, у режираном перформансу који је представљао слетање на Месец поставила заставу такозваног Косова. То очигледно није био случајан потез, већ унапред припремљен део представе. Фестивал су основали Дуа Липа и њен отац, познати промотери косовске независности. Званични програм фестивала Зашто је Кејти Пери пристала на то? Највероватније због новца, публике и додворавања организаторима. Она је америчка певачица, а Сједињене Државе су признале једнострано проглашену независност Косова још 2008. године. Нема доказа да је проучавала историју Косова и Метохије, међународно право или страдање српског народа. За њу и њен тим то је вероватно био само ефектан сценски и рекламни потез. Али за Србе то није обична сценографија. Косово и Метохија су, према Уставу Србије, саставни део Србије. Резолуција 1244 Савета безбедности УН, која је и даље на снази, потврђује приврженост суверенитету и територијалном интегритету тадашње СР Југославије. Косово није чланица Уједињених нација, Србија његову независност никада није признала, а његов статус и даље није општеприхваћен. УН о Резолуцији 1244 Ниједна певачица, ма колико била позната, не може једним сценским перформансом избрисати српску историју, Пећку патријаршију, Дечане, Грачаницу, Газиместан, српске гробове и вековно присуство нашег народа. Застава забодена у сценографију не мења историју нити решава спор око Косова и Метохије. Музика би требало да спаја људе, а не да служи као средство политичке пропаганде. Косово и Метохија нису позорница за туђи маркетинг — они су срце историјског и духовног идентитета српског народа. ✍ Дане Ивановић

‼️Када новац постане главна вредност у животу, човек је спреман да пређе и преко лешева, не би ли нахранио своју болесну сујету! Кејти Пери је 31. јула, током наступа на фестивалу „Sunny Hill“ у Приштини, у режираном перформансу који је представљао слетање на Месец поставила заставу такозваног Косова. То очигледно није био случајан потез, већ унапред припремљен део представе. Фестивал су основали Дуа Липа и њен отац, познати промотери косовске независности. Званични програм фестивала Зашто је Кејти Пери пристала на то? Највероватније због новца, публике и додворавања организаторима. Она је америчка певачица, а Сједињене Државе су признале једнострано проглашену независност Косова још 2008. године. Нема доказа да је проучавала историју Косова и Метохије, међународно право или страдање српског народа. За њу и њен тим то је вероватно био само ефектан сценски и рекламни потез. Али за Србе то није обична сценографија. Косово и Метохија су, према Уставу Србије, саставни део Србије. Резолуција 1244 Савета безбедности УН, која је и даље на снази, потврђује приврженост суверенитету и територијалном интегритету тадашње СР Југославије. Косово није чланица Уједињених нација, Србија његову независност никада није признала, а његов статус и даље није општеприхваћен. УН о Резолуцији 1244 Ниједна певачица, ма колико била позната, не може једним сценским перформансом избрисати српску историју, Пећку патријаршију, Дечане, Грачаницу, Газиместан, српске гробове и вековно присуство нашег народа. Застава забодена у сценографију не мења историју нити решава спор око Косова и Метохије. Музика би требало да спаја људе, а не да служи као средство политичке пропаганде. Косово и Метохија нису позорница за туђи маркетинг — они су срце историјског и духовног идентитета српског народа. ✍ Дане Ивановић

Инжењер 🇷🇸

91,470 Aufrufe • vor 1 Monat

Молим људе да погледају овај ТВ прилог од пре 12 година (из 2012. године). Сећате се - тада је на власти била коалиција окупљена око Demokratska stranka (ДС), више-мање иста као и све коалиције од 2000. године (ДС-ДСС-Г17 Плус). Најважније из прилога: (1) Јадарит – минерал који садржи литијум, а о коме се прича већ 7 година. (Дакле, од 2005. године!) (2) Захваљујући истражним бушотинама и пројекту, места у околини су почела да оживљавају, а мештани су од бушотина успели да направе профит. Отварање рудника, о чему се размишља, било би добро за лозничку општину. (3) Држава ће тражити да се на нашој територији прерађује руда и производи роба. (АХА! Која држава - они људи који вас данас убеђују да нису за литијум, да су против Рио Тинта, који протестују? Тада су у власти, и активни у политици, као власт, били и Драган Ђилас, и Борко Стефановић, и Срђан Миливојевић, и Мариника Тепић, и Зоран Лутовац, и Милош Јовановић, а држава је очигледно планирала, и рудник, и прераду литијума!) Ратко Ристић каже да је ћутао зато што га "нико ништа није ни питао" и зато што је пројекат био "обавијен велом тајни". А истина је да су о пројекту сви причали на свим медијима и то само и искључиво позитивно. Где су тада били Кокановићи, Петковићи и Ђедовићи да протестују? Где је била Љиљана Браловић? Драгана Ђорђевић? Како и зашто су сви ћутали до 2022. године ако их заиста брине литијум и утицај на животну средину? Једноставно: Немају ови протести и ова хистерија која се ствара никакве везе ни са литијумом ни са животном средином. Овај пројекат би Србији, а понајвише западној Србији, донео новац, радна места, стратешку и лидерску позицију као европског и светског снабдевача стратешке сировине и производа. Донео би Србији политичку снагу и позицију, полуге моћи, о каквима нисмо могли ни да сањамо. Донео би енергетску и економску независност. Има много земаља и обавештајних служби широм света које не желе да виде Србију у таквој позицији. То је разумљиво. Штета је само што су у Србији нашли - неке вољне, неке свакако невољне, али преварене, погрешно информисане или теоретичаре завере - као партнере да им помогну у томе да се Србија спречи да искористи своја богатства за себе. Ми се морамо борити за овај пројекат разговором са људима, укључивањем наших најбољих стручњака, без обзира на њихово политичко опредељење, транспарентношћу и вером у наше људе и ову земљу.

Молим људе да погледају овај ТВ прилог од пре 12 година (из 2012. године). Сећате се - тада је на власти била коалиција окупљена око Demokratska stranka (ДС), више-мање иста као и све коалиције од 2000. године (ДС-ДСС-Г17 Плус). Најважније из прилога: (1) Јадарит – минерал који садржи литијум, а о коме се прича већ 7 година. (Дакле, од 2005. године!) (2) Захваљујући истражним бушотинама и пројекту, места у околини су почела да оживљавају, а мештани су од бушотина успели да направе профит. Отварање рудника, о чему се размишља, било би добро за лозничку општину. (3) Држава ће тражити да се на нашој територији прерађује руда и производи роба. (АХА! Која држава - они људи који вас данас убеђују да нису за литијум, да су против Рио Тинта, који протестују? Тада су у власти, и активни у политици, као власт, били и Драган Ђилас, и Борко Стефановић, и Срђан Миливојевић, и Мариника Тепић, и Зоран Лутовац, и Милош Јовановић, а држава је очигледно планирала, и рудник, и прераду литијума!) Ратко Ристић каже да је ћутао зато што га "нико ништа није ни питао" и зато што је пројекат био "обавијен велом тајни". А истина је да су о пројекту сви причали на свим медијима и то само и искључиво позитивно. Где су тада били Кокановићи, Петковићи и Ђедовићи да протестују? Где је била Љиљана Браловић? Драгана Ђорђевић? Како и зашто су сви ћутали до 2022. године ако их заиста брине литијум и утицај на животну средину? Једноставно: Немају ови протести и ова хистерија која се ствара никакве везе ни са литијумом ни са животном средином. Овај пројекат би Србији, а понајвише западној Србији, донео новац, радна места, стратешку и лидерску позицију као европског и светског снабдевача стратешке сировине и производа. Донео би Србији политичку снагу и позицију, полуге моћи, о каквима нисмо могли ни да сањамо. Донео би енергетску и економску независност. Има много земаља и обавештајних служби широм света које не желе да виде Србију у таквој позицији. То је разумљиво. Штета је само што су у Србији нашли - неке вољне, неке свакако невољне, али преварене, погрешно информисане или теоретичаре завере - као партнере да им помогну у томе да се Србија спречи да искористи своја богатства за себе. Ми се морамо борити за овај пројекат разговором са људима, укључивањем наших најбољих стручњака, без обзира на њихово политичко опредељење, транспарентношћу и вером у наше људе и ову земљу.

Ana Brnabic

50,648 Aufrufe • vor 2 Jahren

Прво, Спајићу и остали, не постоје „косовски Срби“, као што не постоје ни „црногорски Срби“. Постоје само Срби. Да ишта знате о српском народу не бисте такве глупости ни говорили. Своју љубав према Русији показали сте тако што сте Русима прво узели паре, онда им увели све пакете санкција, а на крају и визе, па вам је најпаметније да о Русији и односима Србије са Русијом ћутите. Не бави се Вучић вама, него се ви из дана у дан бавите Вучићем. Не прође вам дан без Вучића у изјавама, интервјуима и саопштењима, а онда покушавате да представите како он тобоже тражи сукоб са вама. Једини разлог зашто се толико бавите Вучићем јесте да сакријете колико сте бедни и снисходљиви према Хрватима и свима осталима. Колико вас понижавају и газе, док ви пред њима пузите и увијате се као кишне глисте, па онда на Вучићу покушавате да покажете некакву снагу и кичму коју пред другима немате. Али шта год радила да докаже супротно, кишна глиста кичму нема, нити ће је имати. О издаји вам је тек најбоље да не говорите, ако имало памети имате, кад сте се већ части и морала ослободили. Издали сте литије. Издали сте Србе који су вас подржавали и којима не дате ни језик ни заставу. Издали сте Српску православну цркву. Издали сте Јакова Милатовића. Издали сте и сопствено српство, ако га је икада и било, оног тренутка када сте се одрекли држављанства Србије да бисте се дочепали фотеље у Подгорици. На крају сте издали и достојанство Црне Горе коју водите. Јер вам народ у Црној Гори није дао подршку да Мила Ђукановића љубите у руку, а Пленковића и Милановића од главе до пете, највише се задржавајући у јужном делу леђа. Је ли Александар Вучић послао делегацију да са усташама прославља „Олују“ или сте то урадили ви? Је ли Александар Вучић признао лажну државу Косово и са Аљбином Куртијем успостављао „добросуседске односе“ или то радите ви? Је ли Вучић тај који се одриче сопственог држављанства због фотеље или сте то урадили ви? И после свега тога ви сте нашли да другима држите лекције о издаји? А то што сте нашли своје изданке у Београду који ће да вам правдају ваше издаје причама о некаквом „полицентричном српству“ је посебна прича. Такве теорије можда можете да наручите, поручите и платите својим гласноговорницима по Београду да их измишљају и шире како би вам обезбедили идеолошко покриће за оно што радите. Али то што сте нашли некога да вам правда поступке не значи ни да сте у праву, ни да смо ми слепи и не видимо шта радите. Знамо и ко сте и шта сте. Знамо шта сте обећавали, знамо захваљујући коме сте дошли ту где сте данас и видимо шта радите сада. Зато, када следећи пут пожелите да говорите о Вучићу, Србији, Србима и издаји, најпре се погледајте у огледало, ако за то уопште имате храбрости.

Прво, Спајићу и остали, не постоје „косовски Срби“, као што не постоје ни „црногорски Срби“. Постоје само Срби. Да ишта знате о српском народу не бисте такве глупости ни говорили. Своју љубав према Русији показали сте тако што сте Русима прво узели паре, онда им увели све пакете санкција, а на крају и визе, па вам је најпаметније да о Русији и односима Србије са Русијом ћутите. Не бави се Вучић вама, него се ви из дана у дан бавите Вучићем. Не прође вам дан без Вучића у изјавама, интервјуима и саопштењима, а онда покушавате да представите како он тобоже тражи сукоб са вама. Једини разлог зашто се толико бавите Вучићем јесте да сакријете колико сте бедни и снисходљиви према Хрватима и свима осталима. Колико вас понижавају и газе, док ви пред њима пузите и увијате се као кишне глисте, па онда на Вучићу покушавате да покажете некакву снагу и кичму коју пред другима немате. Али шта год радила да докаже супротно, кишна глиста кичму нема, нити ће је имати. О издаји вам је тек најбоље да не говорите, ако имало памети имате, кад сте се већ части и морала ослободили. Издали сте литије. Издали сте Србе који су вас подржавали и којима не дате ни језик ни заставу. Издали сте Српску православну цркву. Издали сте Јакова Милатовића. Издали сте и сопствено српство, ако га је икада и било, оног тренутка када сте се одрекли држављанства Србије да бисте се дочепали фотеље у Подгорици. На крају сте издали и достојанство Црне Горе коју водите. Јер вам народ у Црној Гори није дао подршку да Мила Ђукановића љубите у руку, а Пленковића и Милановића од главе до пете, највише се задржавајући у јужном делу леђа. Је ли Александар Вучић послао делегацију да са усташама прославља „Олују“ или сте то урадили ви? Је ли Александар Вучић признао лажну државу Косово и са Аљбином Куртијем успостављао „добросуседске односе“ или то радите ви? Је ли Вучић тај који се одриче сопственог држављанства због фотеље или сте то урадили ви? И после свега тога ви сте нашли да другима држите лекције о издаји? А то што сте нашли своје изданке у Београду који ће да вам правдају ваше издаје причама о некаквом „полицентричном српству“ је посебна прича. Такве теорије можда можете да наручите, поручите и платите својим гласноговорницима по Београду да их измишљају и шире како би вам обезбедили идеолошко покриће за оно што радите. Али то што сте нашли некога да вам правда поступке не значи ни да сте у праву, ни да смо ми слепи и не видимо шта радите. Знамо и ко сте и шта сте. Знамо шта сте обећавали, знамо захваљујући коме сте дошли ту где сте данас и видимо шта радите сада. Зато, када следећи пут пожелите да говорите о Вучићу, Србији, Србима и издаји, најпре се погледајте у огледало, ако за то уопште имате храбрости.

Миленко Јованов

12,816 Aufrufe • vor 1 Monat

РАСТУРАЊЕ ПОРОДИЦЕ И ЗЛОУПОТРЕБА ЗАКОНА- ПРАВДА ЗА БОЈАНА РАИЧЕВИЋА! Крик, НДХ1 и остали -U- медији данима черече Бојана Раичевића текстовима у којима га оптужују за породично насиље износећи само и искључиво једну страну приче и то ону страну која врши отуђивање деце од сопственог оца! И то само зато што отац подржава политику Александра Вучића, а са друге стране КРИЈЕ да у свему овоме учествује блокадер и бивши U92 новинар Милан Бошковић познат по породичном насиљу јер је и бившу супругу тукао, а који је данас у ванбрачној вези са Аном Раичевић и очигледно активно учествује у овим непочинствима. Ана Раичевић злоупотребљава породични закон о насиљу лажући да је њу Бојан Раичевић тукао а ови снимци показују праву истину, да је она ударала Раичевића иако је он бежао од контакта са њом. Поред свега тога као и у случају познатог кошаркаша Николе Калинића само још драстичније Ана Раичевић врши алинацију деце, не дозвољавајући да их њихов отац виђа и то годинама, говорећи о њему све најгоре, вређајући пред децом оца са речима да је он лош човек јер је насилник и ћаци. У свему овоме учествују горепоменути медији. СТОП ЗЛОУПОТРЕБАМА! СТОП ОТУЂИВАЊУ ДЕЦЕ! СТОП ЛАЖНИМ ПРИЈАВАМА! Подршка за Бојана Раичевића и његову децу!

РАСТУРАЊЕ ПОРОДИЦЕ И ЗЛОУПОТРЕБА ЗАКОНА- ПРАВДА ЗА БОЈАНА РАИЧЕВИЋА! Крик, НДХ1 и остали -U- медији данима черече Бојана Раичевића текстовима у којима га оптужују за породично насиље износећи само и искључиво једну страну приче и то ону страну која врши отуђивање деце од сопственог оца! И то само зато што отац подржава политику Александра Вучића, а са друге стране КРИЈЕ да у свему овоме учествује блокадер и бивши U92 новинар Милан Бошковић познат по породичном насиљу јер је и бившу супругу тукао, а који је данас у ванбрачној вези са Аном Раичевић и очигледно активно учествује у овим непочинствима. Ана Раичевић злоупотребљава породични закон о насиљу лажући да је њу Бојан Раичевић тукао а ови снимци показују праву истину, да је она ударала Раичевића иако је он бежао од контакта са њом. Поред свега тога као и у случају познатог кошаркаша Николе Калинића само још драстичније Ана Раичевић врши алинацију деце, не дозвољавајући да их њихов отац виђа и то годинама, говорећи о њему све најгоре, вређајући пред децом оца са речима да је он лош човек јер је насилник и ћаци. У свему овоме учествују горепоменути медији. СТОП ЗЛОУПОТРЕБАМА! СТОП ОТУЂИВАЊУ ДЕЦЕ! СТОП ЛАЖНИМ ПРИЈАВАМА! Подршка за Бојана Раичевића и његову децу!

BiseriDrugeSrbije

11,807 Aufrufe • vor 10 Monaten

Не плачем ја често. Али, ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која је пред вама је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (и... да, за то је крив један архитекта). Та прича би могла да почне подсећањем на окупацију. Рецимо.. Нашу. Замислите да се оно „петвековно ропство“ заправо уопште није завршило. Да траје, рецимо, 740 година. Да ли би неко од нас уопште више говорио српски? Или бисмо, најпре вековима под чизмом освајача, а потом навикнути на његове и ничије друге аршине, просто постали мајушни део његове силине, уклопивши се онако мали и немоћни у један другачији свет, другачији језик...? А једном народу се то десило. И, прича о њему, заправо, не почиње баш пре 740 година, већ још пре више од милинијум и по када је римски генерал Магнус Максимус 383. урадио кључну ствар за народ Велса: повукао је трупе из Британије да би покушао да се домогне императорског трона, решио да „острвом“ управља на даљину, из Галије, а оставио праву власт локалним вођама. Сматра се зато оснивачем неколико велшких краљевских династија, а локална племена су с колена на колено преносила захвалност што им је дозволио да буду оно што јесу, да не живе као робови. Но, ропство их је, ипак, снашло пре 740 година, када је после двовековног рата енглески краљ Едвард Први окончао то освајање како је и желео. И, године су почеле да пролазе. Деценије. Векови, у којима стари, велшки језик, није био прихваћен нигде: ни у једном документу, ни у каквим преговорима, ни у једној јединој званичној комуникацији. Почео је, као такав, да изумире. Малтене су, тамо негде, 70-их година 20. века престали и да постоје људи који га знају. Добро, било је неких бораца за тај стари језик (да ли сте знали да је „мор“ на велшком оно што ми називамо „море“? Не? Ето, на крају ове приче чека вас један снимак због ког сам научио монтажу, а за који сам преводио речи једне песме и урадио вам титлове, но... не пуштајте то одмах, да најпре нешто друго сазнате). Дакле, јесте било бораца да се тај стари језик сачува, попут архитекте Дафида Ивана. Стар је он, не баш колико и велшки језик, али недавно је ушао у девету деценију живота. А тамо негде, средином прошлог века, привођен је због својих активности да се велшки језик врати где му је место, у институције, у образовни систем, чак је и политиком почео да се бави из љубави према језику својих родитеља, предака... Ал', затварали га. Нису га слушали, нити му жеље услишили. Почео је да се бави и музиком. Онако, за своју душу. Писао и песме, па их сам изводио, а једна од њих је била посебно занимљива тадашњим британскима властима на чијем је челу била Маргарет Тачер. Песма се звала „И даље – ту“, а кроз три врло кратке строфе говорила је о томе кроз шта је Велс прошао за ових 1600 година: и како су тај народ тлачили и потцењивали, али како је он издржао и стварне појаве попут карикатуралног лика из књижевности, Велшанина који се звао Дик Сион Дафид, коме је све енглеско милије од велшког (ко је рекао „Аха, нека врста другосрбијанаца“? Без добацивања, ово је прича о Велсу), како је тај народ и тај језик издржао и „стару Меги и њену екипу“ (песма је писана када ја „Меги“ Тачер припремала затварање свих велшких рудника, што је потом довело до тога да је мање од 40% домаћинстава у Велсу имало неког члана породице који је стално запослен; Да... чизма уме да буде страшна, нарочито ако не приметиш да ти је већ на врату, па ти се чини да те неко милује. Вековима). Проблем је био што је песму мало ко разумео, јер... писана је и извођена на старом велшком. А то малтене „нико жив“ (не баш буквално) у Велсу више није разумео. Изводио ју је онај архитекта и рударима, прихватио те стихове и један покрет који се залагао за независност, али... Пролазиле су године. Семена која је јунак ове приче, што по затвору, што на улици, што с рударима који више нису имали где да раде, што са децом којој се обраћао – као да су, бар се тако чинило, била посејена узалуд. А онда је Дафид Иван, сада 80-годишњак, пред 80. рођендан позван да ту своју песму отпева у Кардифу. И то на стадиону. Нешто преко 32.000 људи је било ту. Почео је он своју причу у стиховима, прву од три строфе, чуло се и како публика мрмља, позната јој је мелодија, а када је на ред дошао рефрен... Не, то вам нећу писати. То ћете видети, сад, када пустите снимак. А он је пред вама само због љубави. За род свој и језик свој. Љубави која је довела до правог чуда да сада, пре три месеца када је обављено последње истраживање, скоро 29,2% становништа Велса може да прича старим велшким језиком, док нешто више, чак 33 одсто њих, разуме када неко прича велшки. Чудо? Не, само плод љубави од које се не одустаје. Баш због ње је ова прича о песми пред вама. И, она звучи – овако: (ако заплачете кад и Дафид Иван, тамо код стиха "... а жив ће бити и велшки језик!", не брините. Међу својима сте) #YmaOHyd

Не плачем ја често. Али, ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која је пред вама је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (и... да, за то је крив један архитекта). Та прича би могла да почне подсећањем на окупацију. Рецимо.. Нашу. Замислите да се оно „петвековно ропство“ заправо уопште није завршило. Да траје, рецимо, 740 година. Да ли би неко од нас уопште више говорио српски? Или бисмо, најпре вековима под чизмом освајача, а потом навикнути на његове и ничије друге аршине, просто постали мајушни део његове силине, уклопивши се онако мали и немоћни у један другачији свет, другачији језик...? А једном народу се то десило. И, прича о њему, заправо, не почиње баш пре 740 година, већ још пре више од милинијум и по када је римски генерал Магнус Максимус 383. урадио кључну ствар за народ Велса: повукао је трупе из Британије да би покушао да се домогне императорског трона, решио да „острвом“ управља на даљину, из Галије, а оставио праву власт локалним вођама. Сматра се зато оснивачем неколико велшких краљевских династија, а локална племена су с колена на колено преносила захвалност што им је дозволио да буду оно што јесу, да не живе као робови. Но, ропство их је, ипак, снашло пре 740 година, када је после двовековног рата енглески краљ Едвард Први окончао то освајање како је и желео. И, године су почеле да пролазе. Деценије. Векови, у којима стари, велшки језик, није био прихваћен нигде: ни у једном документу, ни у каквим преговорима, ни у једној јединој званичној комуникацији. Почео је, као такав, да изумире. Малтене су, тамо негде, 70-их година 20. века престали и да постоје људи који га знају. Добро, било је неких бораца за тај стари језик (да ли сте знали да је „мор“ на велшком оно што ми називамо „море“? Не? Ето, на крају ове приче чека вас један снимак због ког сам научио монтажу, а за који сам преводио речи једне песме и урадио вам титлове, но... не пуштајте то одмах, да најпре нешто друго сазнате). Дакле, јесте било бораца да се тај стари језик сачува, попут архитекте Дафида Ивана. Стар је он, не баш колико и велшки језик, али недавно је ушао у девету деценију живота. А тамо негде, средином прошлог века, привођен је због својих активности да се велшки језик врати где му је место, у институције, у образовни систем, чак је и политиком почео да се бави из љубави према језику својих родитеља, предака... Ал', затварали га. Нису га слушали, нити му жеље услишили. Почео је да се бави и музиком. Онако, за своју душу. Писао и песме, па их сам изводио, а једна од њих је била посебно занимљива тадашњим британскима властима на чијем је челу била Маргарет Тачер. Песма се звала „И даље – ту“, а кроз три врло кратке строфе говорила је о томе кроз шта је Велс прошао за ових 1600 година: и како су тај народ тлачили и потцењивали, али како је он издржао и стварне појаве попут карикатуралног лика из књижевности, Велшанина који се звао Дик Сион Дафид, коме је све енглеско милије од велшког (ко је рекао „Аха, нека врста другосрбијанаца“? Без добацивања, ово је прича о Велсу), како је тај народ и тај језик издржао и „стару Меги и њену екипу“ (песма је писана када ја „Меги“ Тачер припремала затварање свих велшких рудника, што је потом довело до тога да је мање од 40% домаћинстава у Велсу имало неког члана породице који је стално запослен; Да... чизма уме да буде страшна, нарочито ако не приметиш да ти је већ на врату, па ти се чини да те неко милује. Вековима). Проблем је био што је песму мало ко разумео, јер... писана је и извођена на старом велшком. А то малтене „нико жив“ (не баш буквално) у Велсу више није разумео. Изводио ју је онај архитекта и рударима, прихватио те стихове и један покрет који се залагао за независност, али... Пролазиле су године. Семена која је јунак ове приче, што по затвору, што на улици, што с рударима који више нису имали где да раде, што са децом којој се обраћао – као да су, бар се тако чинило, била посејена узалуд. А онда је Дафид Иван, сада 80-годишњак, пред 80. рођендан позван да ту своју песму отпева у Кардифу. И то на стадиону. Нешто преко 32.000 људи је било ту. Почео је он своју причу у стиховима, прву од три строфе, чуло се и како публика мрмља, позната јој је мелодија, а када је на ред дошао рефрен... Не, то вам нећу писати. То ћете видети, сад, када пустите снимак. А он је пред вама само због љубави. За род свој и језик свој. Љубави која је довела до правог чуда да сада, пре три месеца када је обављено последње истраживање, скоро 29,2% становништа Велса може да прича старим велшким језиком, док нешто више, чак 33 одсто њих, разуме када неко прича велшки. Чудо? Не, само плод љубави од које се не одустаје. Баш због ње је ова прича о песми пред вама. И, она звучи – овако: (ако заплачете кад и Дафид Иван, тамо код стиха "... а жив ће бити и велшки језик!", не брините. Међу својима сте) #YmaOHyd

Дарко Николић

105,231 Aufrufe • vor 2 Jahren

Драган Ђилас је одавно симбол бахатости, насиља и дивљаштва , а најновији инцидент који је започео лично он показао је још једном право лице антисрпске опозиције, која већ више од месец дана прижељкује нереде, насиље и дубоке поделе у нашем друштву. Понашање Драгана Ђиласа на снимку који је објавила његова странка, није понашање нормалног човека, политичара, него батинаша и силеџије. Драган Ђилас, режисер новог насиља на улицама, напао је младе људе, само зато што му се њихове активности, а које раде активисти свих странака, нису свиделе. Толико је агресиван, жељан сукоба, да то више не може да сакрије. Човек који покушава да унесе хаос у Србију, поделу међу људима, братоубилачке сукобе, па чак и да преузме протесте од студената, да би себе приказао као најважнијег и најбитнијег у редовима опозиције. Замислимо шта би било да је Александар Вучић урадио нешто слично. Сваки дан се лепе плакати, исписују графити против њега. Са много горим порукама и претњама, нападима на његову децу и породицу, позивима на линч и физичку ликвидацију. Како бисмо ми требали да реагујемо када нам сваки дан говоре да смо убице, да су нам „руке крваве“, да смо убили 15 људи. А он, Драган Ђилас лично, је потписник најгорег насиља само зато што му је неко рекао да је лопов, што узгред и јесте, по сопственом признању. Коме није било јасно након дешавања у Скупштини да је насиље једини језик којим говори Ђилас, више нема дилеме! Све маске су пале! Закони у Србији морају да се поштују и примењују, јер Србија је демократска земља! Неће бити грађанског рата у Србији, неће бити братоубилачких сукоба и неће бити обојене револуције! Закон мора да важи подједнако за све, па и за Драгана Ђиласа!

Драган Ђилас је одавно симбол бахатости, насиља и дивљаштва , а најновији инцидент који је започео лично он показао је још једном право лице антисрпске опозиције, која већ више од месец дана прижељкује нереде, насиље и дубоке поделе у нашем друштву. Понашање Драгана Ђиласа на снимку који је објавила његова странка, није понашање нормалног човека, политичара, него батинаша и силеџије. Драган Ђилас, режисер новог насиља на улицама, напао је младе људе, само зато што му се њихове активности, а које раде активисти свих странака, нису свиделе. Толико је агресиван, жељан сукоба, да то више не може да сакрије. Човек који покушава да унесе хаос у Србију, поделу међу људима, братоубилачке сукобе, па чак и да преузме протесте од студената, да би себе приказао као најважнијег и најбитнијег у редовима опозиције. Замислимо шта би било да је Александар Вучић урадио нешто слично. Сваки дан се лепе плакати, исписују графити против њега. Са много горим порукама и претњама, нападима на његову децу и породицу, позивима на линч и физичку ликвидацију. Како бисмо ми требали да реагујемо када нам сваки дан говоре да смо убице, да су нам „руке крваве“, да смо убили 15 људи. А он, Драган Ђилас лично, је потписник најгорег насиља само зато што му је неко рекао да је лопов, што узгред и јесте, по сопственом признању. Коме није било јасно након дешавања у Скупштини да је насиље једини језик којим говори Ђилас, више нема дилеме! Све маске су пале! Закони у Србији морају да се поштују и примењују, јер Србија је демократска земља! Неће бити грађанског рата у Србији, неће бити братоубилачких сукоба и неће бити обојене револуције! Закон мора да важи подједнако за све, па и за Драгана Ђиласа!

Милош Вучевић

26,521 Aufrufe • vor 1 Jahr

#AndrijaMandic: Срби у Црној Гори више никада неће бити грађани другог реда; Наш глас ће се чути и одлучивати! Изузетна ми је част и задовољство што као предсједник Нове српске демократије, парламентарне странке која се поноси својим српским именом, имам привилегију да вам се обратим на великом, и видим величанственом сабрању, каква је Скупштина ваше странке. Желим да ово обраћање буде један од симбола снажне сарадње српског народа и његових политичких представника коју не може спријечити нико, јер ми припадамо истој култури, истој Цркви и нацији. Ми смо један живи организам који је изложен многобројним, често недобронамјерним и супротстављеним утицајима на различитим дјеловима нашег националног тијела. Као што сам прије неколико ноћи приликом отварања изложбе коју је приред ила Скупштина Црне Горе саопштио многобројним високим званицама – мој посао није да тражим непријатеља, већ пријатеља, и да вјерујем да је сваки човјек и сваки народ јачи ако увећава број пријатеља, а смањује број непријатеља. И управо због тога, драги моји пријатељи, одлучио сам да са посебном толеранцијом и разумијевањем кренем у промовисање и снажење подршке за оне идеје које су виталне за живот, развој и напредак нашег српског народа у Црној Гори, а посебно наше младости. У коначном, то је и мој посао и моја национална дужност, и моја одговорност, јер многи и данас желе да српски народ у Црној Гори врате у положај грађана другог реда, а неки прижељкују да нас опет потчине управи Мила Ђукановића и његовог ДПС-а. Ми смо демократски изабрани од народа, нашег српског народа и грађана Црне Горе – да заступамо и бранимо њихове интересе. Не да се повлачимо, него да учествујемо у доношењу одлука које директно утичу на њихове животе. Не треба ни мени ни Србима власт да би били у фотељама, него да се боље и утицајније чује српски глас, да се поштује њихова ријеч, да се испуне њихови оправдани захтјеви. Слободно могу да кажем: по први пут од завршетка Другог свјетског рата Срби су дио власти у Црној Гори, и то демократске и проевропске власти, уважени од других, посвећени помирењу и мирном животу, као и напретку свих, без било каквих искључивости, без болних подјела и сталног враћања назад. Чврсто вјерујем да је таква политика помирења исправна – и да може бити љековита и за читав наш бурни, страдални регион. Наравно, много је још питања која српски народ у Црној Гори треба да отвори и у договору са другим својим већинским савезницима ријеши. То је лакше и изводљивије остварити вољом већине него као изгурана мањина чекати милост од било кога. Зато ми имамо стрпљења, снаге и воље да не одустанемо, да се боримо за наше националне интересе доследно и умно, споразумно и помирујуће – у име свих Срба и грађана у Црној Гори. Сами – имамо срце и вољу, али немамо и број да би одлучивали без других. Зато у другима тражимо савезника, партнера, пријатеља и не копамо ровове неповјерења и сумње који нас удаљавају и лишавају снаге и моћи. Црна Гора данас увози нову радну снагу, јер је стопа незапослености сведена на историјски минимум, а у последњих пет година запослено је више од сто хиљада људи. Већина њих су наши сународници, који су деценијама били тешко дискриминисани, а посебно по питању највећег животног проблема – сталног запослења и уредне плате. Просјечне плате и пензије повећанe су више него дупло у односу на 2020. годину, и то је, између осталог, резултат управо учешћа српских представника у власти. Данас наш српски народ у Црној Гори не мора да брине за своју егзистенцију, и то је резултат његове борбе и упорности. Наши кадрови који данас врше власт, министри, предсједници општина, директори, секретари, новозапослени чиновници и радници властитим квалитетима високо надмашују некадашње функционере старог режима. Нема корупције, нема крађе, нема селективности у одлучној борби против организованог криминала – плате и пензије расту и боље се живи. Да кажем и ово! Мој лични однос према судбини српског народа показао сам сваки пут када су наш народ и наша заједничка држава били угрожени. Одазвао сам се као резервни официр позиву државе 1991, учествовао сам у одбрани СР Југославије 1999, био сам као политичар и најмлађи лидер блока за одбрану заједничке државе 2006. године. Не црвени ми се лице ни пред једним другим Србином патриотом и свакога могу погледати у очи и то желим да кажем баш овдје у Бањалуци, јер ви сте, поред наше браће с Косова и Метохије, највише пропатили и страдали у последњим ратовима који су нашем народу наметнути. Свашта је наш народ преживио, издржао и опстао. Није посустао када му је било најтеже, а зашто би данас у времену слободе када на сваком кораку пулсира његова снага! Политичари су дужни да трпе више него они које представљају. По срамоти и подлости напада на наш народ, не само од стране Ђукановића, него и неких наших сународника, издвојио бих лажни државни удар из 2016. године и судски процес који је трајао донедавно, када смо правоснажно ослобођени мој колега Милан Кнежевић, Михаило Чађеновић и моја маленкост из Црне Горе, осам држављана Србије и двојица држављана Русије. Тим суђењем, а потом и тешким насиљем над Српском православном црквом и покушајем њеног прогона из Црне Горе, антисрпски и паду склони режим се заљуљао и народ је величанственим литијама припремио прву демократску смјену власти у историји Црне Горе која се десила на изборима 30. августа 2020. године. Опростите, драга браћо, што сам мало одужио, али као и увијек, из Бањалуке се шаљу неке од најважнијих порука за цијели српски народ. Хвала ти, брате Ненаде, што сте твоја странка и ти увијек раме уз раме уз нашу Нову српску демократију и српски народ у Црној Гори. Хвала ти, предсједниче Додик, што си нам помогао да унапредимо сарадњу и са оним међународним адресама до којих раније нисмо могли доћи. Хвала вам свима, браћо из Србије и Републике Српске, на подршци коју сте нам годинама давали. Свима нам је то било важно, а посебно драгоцјено да разбијемо блокаду коју су нам тако дуго заједно наметали бивши антисрпски режим Црне Горе и његови савезници изван државе. Желим вам срећу на данашњој скупштини и све вас поздрављам ријечима: Живјела Црна Гора, живјела Република Српска, живјела Србија и цијели српски род, ма гдје се налазио!

#AndrijaMandic: Срби у Црној Гори више никада неће бити грађани другог реда; Наш глас ће се чути и одлучивати! Изузетна ми је част и задовољство што као предсједник Нове српске демократије, парламентарне странке која се поноси својим српским именом, имам привилегију да вам се обратим на великом, и видим величанственом сабрању, каква је Скупштина ваше странке. Желим да ово обраћање буде један од симбола снажне сарадње српског народа и његових политичких представника коју не може спријечити нико, јер ми припадамо истој култури, истој Цркви и нацији. Ми смо један живи организам који је изложен многобројним, често недобронамјерним и супротстављеним утицајима на различитим дјеловима нашег националног тијела. Као што сам прије неколико ноћи приликом отварања изложбе коју је приред ила Скупштина Црне Горе саопштио многобројним високим званицама – мој посао није да тражим непријатеља, већ пријатеља, и да вјерујем да је сваки човјек и сваки народ јачи ако увећава број пријатеља, а смањује број непријатеља. И управо због тога, драги моји пријатељи, одлучио сам да са посебном толеранцијом и разумијевањем кренем у промовисање и снажење подршке за оне идеје које су виталне за живот, развој и напредак нашег српског народа у Црној Гори, а посебно наше младости. У коначном, то је и мој посао и моја национална дужност, и моја одговорност, јер многи и данас желе да српски народ у Црној Гори врате у положај грађана другог реда, а неки прижељкују да нас опет потчине управи Мила Ђукановића и његовог ДПС-а. Ми смо демократски изабрани од народа, нашег српског народа и грађана Црне Горе – да заступамо и бранимо њихове интересе. Не да се повлачимо, него да учествујемо у доношењу одлука које директно утичу на њихове животе. Не треба ни мени ни Србима власт да би били у фотељама, него да се боље и утицајније чује српски глас, да се поштује њихова ријеч, да се испуне њихови оправдани захтјеви. Слободно могу да кажем: по први пут од завршетка Другог свјетског рата Срби су дио власти у Црној Гори, и то демократске и проевропске власти, уважени од других, посвећени помирењу и мирном животу, као и напретку свих, без било каквих искључивости, без болних подјела и сталног враћања назад. Чврсто вјерујем да је таква политика помирења исправна – и да може бити љековита и за читав наш бурни, страдални регион. Наравно, много је још питања која српски народ у Црној Гори треба да отвори и у договору са другим својим већинским савезницима ријеши. То је лакше и изводљивије остварити вољом већине него као изгурана мањина чекати милост од било кога. Зато ми имамо стрпљења, снаге и воље да не одустанемо, да се боримо за наше националне интересе доследно и умно, споразумно и помирујуће – у име свих Срба и грађана у Црној Гори. Сами – имамо срце и вољу, али немамо и број да би одлучивали без других. Зато у другима тражимо савезника, партнера, пријатеља и не копамо ровове неповјерења и сумње који нас удаљавају и лишавају снаге и моћи. Црна Гора данас увози нову радну снагу, јер је стопа незапослености сведена на историјски минимум, а у последњих пет година запослено је више од сто хиљада људи. Већина њих су наши сународници, који су деценијама били тешко дискриминисани, а посебно по питању највећег животног проблема – сталног запослења и уредне плате. Просјечне плате и пензије повећанe су више него дупло у односу на 2020. годину, и то је, између осталог, резултат управо учешћа српских представника у власти. Данас наш српски народ у Црној Гори не мора да брине за своју егзистенцију, и то је резултат његове борбе и упорности. Наши кадрови који данас врше власт, министри, предсједници општина, директори, секретари, новозапослени чиновници и радници властитим квалитетима високо надмашују некадашње функционере старог режима. Нема корупције, нема крађе, нема селективности у одлучној борби против организованог криминала – плате и пензије расту и боље се живи. Да кажем и ово! Мој лични однос према судбини српског народа показао сам сваки пут када су наш народ и наша заједничка држава били угрожени. Одазвао сам се као резервни официр позиву државе 1991, учествовао сам у одбрани СР Југославије 1999, био сам као политичар и најмлађи лидер блока за одбрану заједничке државе 2006. године. Не црвени ми се лице ни пред једним другим Србином патриотом и свакога могу погледати у очи и то желим да кажем баш овдје у Бањалуци, јер ви сте, поред наше браће с Косова и Метохије, највише пропатили и страдали у последњим ратовима који су нашем народу наметнути. Свашта је наш народ преживио, издржао и опстао. Није посустао када му је било најтеже, а зашто би данас у времену слободе када на сваком кораку пулсира његова снага! Политичари су дужни да трпе више него они које представљају. По срамоти и подлости напада на наш народ, не само од стране Ђукановића, него и неких наших сународника, издвојио бих лажни државни удар из 2016. године и судски процес који је трајао донедавно, када смо правоснажно ослобођени мој колега Милан Кнежевић, Михаило Чађеновић и моја маленкост из Црне Горе, осам држављана Србије и двојица држављана Русије. Тим суђењем, а потом и тешким насиљем над Српском православном црквом и покушајем њеног прогона из Црне Горе, антисрпски и паду склони режим се заљуљао и народ је величанственим литијама припремио прву демократску смјену власти у историји Црне Горе која се десила на изборима 30. августа 2020. године. Опростите, драга браћо, што сам мало одужио, али као и увијек, из Бањалуке се шаљу неке од најважнијих порука за цијели српски народ. Хвала ти, брате Ненаде, што сте твоја странка и ти увијек раме уз раме уз нашу Нову српску демократију и српски народ у Црној Гори. Хвала ти, предсједниче Додик, што си нам помогао да унапредимо сарадњу и са оним међународним адресама до којих раније нисмо могли доћи. Хвала вам свима, браћо из Србије и Републике Српске, на подршци коју сте нам годинама давали. Свима нам је то било важно, а посебно драгоцјено да разбијемо блокаду коју су нам тако дуго заједно наметали бивши антисрпски режим Црне Горе и његови савезници изван државе. Желим вам срећу на данашњој скупштини и све вас поздрављам ријечима: Живјела Црна Гора, живјела Република Српска, живјела Србија и цијели српски род, ма гдје се налазио!

Андрија Мандић

12,028 Aufrufe • vor 4 Monaten