Загрузка видео...

Не удалось загрузить видео

На главную

Тројка - СДА: Црвени - зелени, "грађанисти" - исламисти... Хиљаду је оваквих и сличних подјела у политичком Сарајеву, и само су двије ствари које их све окупљају: 1. Мржња према Републици Српској 2. Подршка опозицији из Републике Српске Запитајте се добро зашто ово друго.

Cvijanovic_Z's profile picture

Жељка Цвијановић

2,276 subscribers

11,068 просмотров • 7 месяцев назад •via X (Twitter)

LIVE

Anya Rossi• Live Now

Private livecam show

Комментарии: 0

Нет доступных комментариев

Здесь появятся комментарии из оригинального поста

Похожие видео

Скрнављење симбола Републике Српске уз повике Алаху Екбер - то је БиХ која се нуди Србима. Ово је опасна провокација и акт болесне мржње према српском народу. Најоштрије осуђујем овај одвратни чин који је посљедица свакодневне сатанизације Републике Српске у политичком Сарајеву. Оваквим лудацима је охрабрење и то када сарајевски политичари пријете и позивају на уклањање силом политичара из Републике Српске.
1:19

Скрнављење симбола Републике Српске уз повике Алаху Екбер - то је БиХ која се нуди Србима. Ово је опасна провокација и акт болесне мржње према српском народу. Најоштрије осуђујем овај одвратни чин који је посљедица свакодневне сатанизације Републике Српске у политичком Сарајеву. Оваквим лудацима је охрабрење и то када сарајевски политичари пријете и позивају на уклањање силом политичара из Републике Српске.

Жељка Цвијановић

13,093 просмотров • 2 месяцев назад

Мржња и нетрпељивост према Србима и Републици Српској, која се свакодневно пласира од стране политичара из Сарајева, почела се манифестовати и ван вербалних оквира. Паљење заставе Републике Српске директан је производ такве политике. Мржња се увијек враћа као бумеранг. Застава Републике Српске је легална и у складу с Уставом. Паљење такве заставе је тешко кривично дјело. Осуђујем такав вандалски чин и тражим од органа Федерације да идентификују и казне починиоце. Од органа Републике Српске тражим да се виновницима овог гнуснoг дјела забрани боравак на територији Републике Српске. Подржавам иницијативу Саве Минића да се трајно забрани истицање и употреба ратнохушкачке заставе тзв. Армије БиХ јер је она понижавајућа за српски народ. Очекујем да ће Народнa скупштинa Републике Српске усвојити измјене Кривичног закона којима ће се употреба нелегитимне заставе квалификовати као кривично дјело.
1:19

Мржња и нетрпељивост према Србима и Републици Српској, која се свакодневно пласира од стране политичара из Сарајева, почела се манифестовати и ван вербалних оквира. Паљење заставе Републике Српске директан је производ такве политике. Мржња се увијек враћа као бумеранг. Застава Републике Српске је легална и у складу с Уставом. Паљење такве заставе је тешко кривично дјело. Осуђујем такав вандалски чин и тражим од органа Федерације да идентификују и казне починиоце. Од органа Републике Српске тражим да се виновницима овог гнуснoг дјела забрани боравак на територији Републике Српске. Подржавам иницијативу Саве Минића да се трајно забрани истицање и употреба ратнохушкачке заставе тзв. Армије БиХ јер је она понижавајућа за српски народ. Очекујем да ће Народнa скупштинa Републике Српске усвојити измјене Кривичног закона којима ће се употреба нелегитимне заставе квалификовати као кривично дјело.

Милорад Додик

21,054 просмотров • 2 месяцев назад

Мислим да је вријеме да се појединим људима коначно каже ДОСТА. Наратив који су задњих година заступали довео их је управо тамо гдје се данас налазе. Сваки пут када је требало на режимским медијима бранити Владу и Додика, били су међу првима у реду. И данас их користе за исте сврхе у гебелсовским прилозима, заједно са Драгом Вуковићем и сличним „аналитичарима“ који су годинама политички опстајали захваљујући Српској демократској странци. Управо је таква политика један од кључних разлога због којих смо губили изборе. Свјестан сам да ће режимски медији и ову моју изјаву покушати злоупотријебити, али више нема смисла ћутати и толерисати понашања која су нас довела у ову позицију. Поштујем све заслуге и све што је Милован учинио у прошлости. Међутим, вријеме је учинило своје. Данас је његово мјесто на челу стола за Петровдан, међу оснивачима и ветеранима странке, да свједочи о тешким временима, о стварању Републике Српске и да подсјећа ко је подржавао Венс-Овенов план и друге одлуке које су биле супротне интересима Републике Српске. Размисли само о једној ствари: држиш ли данас соколачки СДС као таоца своје сујете и политике која је доживјела пораз? Али данас је неко друго вријеме. Вријеме које тражи нове људе, нову енергију, нове идеје и нови имиџ. Ако желимо да побјеђујемо, онда то морамо створити и наметнути. Политика не живи од успомена на јуче, већ од визије за сутра!
0:39

Мислим да је вријеме да се појединим људима коначно каже ДОСТА. Наратив који су задњих година заступали довео их је управо тамо гдје се данас налазе. Сваки пут када је требало на режимским медијима бранити Владу и Додика, били су међу првима у реду. И данас их користе за исте сврхе у гебелсовским прилозима, заједно са Драгом Вуковићем и сличним „аналитичарима“ који су годинама политички опстајали захваљујући Српској демократској странци. Управо је таква политика један од кључних разлога због којих смо губили изборе. Свјестан сам да ће режимски медији и ову моју изјаву покушати злоупотријебити, али више нема смисла ћутати и толерисати понашања која су нас довела у ову позицију. Поштујем све заслуге и све што је Милован учинио у прошлости. Међутим, вријеме је учинило своје. Данас је његово мјесто на челу стола за Петровдан, међу оснивачима и ветеранима странке, да свједочи о тешким временима, о стварању Републике Српске и да подсјећа ко је подржавао Венс-Овенов план и друге одлуке које су биле супротне интересима Републике Српске. Размисли само о једној ствари: држиш ли данас соколачки СДС као таоца своје сујете и политике која је доживјела пораз? Али данас је неко друго вријеме. Вријеме које тражи нове људе, нову енергију, нове идеје и нови имиџ. Ако желимо да побјеђујемо, онда то морамо створити и наметнути. Политика не живи од успомена на јуче, већ од визије за сутра!

Marinko Bozovic

10,458 просмотров • 2 месяцев назад

Ово је један од основних проблема друштвених мрежа, али и последица неактивности наших тужилаштава. Свако сме да каже шта год жели и да изговори какву год хоће лаж у циљу узнемиравања јавности, а нико не реагује. Све што чујете у видеу овог „инфлуенсера“ је лаж. Нико никакве млекаре није продао 2022. године. И Књаз Милош и Бамби и Имлек су продати до 2006. На исти начин као што су у апсолутној тишини, без јавних расправа и сагласности грађана, до 2008. године, за бедних 60 милиона евра продата скоро сва наша водоизворишта. Све је то урадила бивша блокадерска власт и никакве везе нема ни са Александар Вучић, ни са СНС СРБИЈА. А посебна је лаж да било шта од тога има везе са Сорошем, као и да се већина наших млечних производа добија из млека у праху. Према информацијама које ја имам још као ПВ, само Имлек откупљује у просеку 250 милиона литара млека годишње од произвођача у Србији. Циљ оваквих лажи, које брзо постају виралне, је узнемиравање јавности. Оне директно утичу на подривање економске активности у Србији, таргетирање председника Вучића и институција, као и слабљење наших пољопривредних и прерађивачких капацитета. Да ли ће се тужилаштво у било ком тренутку пробудити и кренути да ради свој посао?
2:55

Ово је један од основних проблема друштвених мрежа, али и последица неактивности наших тужилаштава. Свако сме да каже шта год жели и да изговори какву год хоће лаж у циљу узнемиравања јавности, а нико не реагује. Све што чујете у видеу овог „инфлуенсера“ је лаж. Нико никакве млекаре није продао 2022. године. И Књаз Милош и Бамби и Имлек су продати до 2006. На исти начин као што су у апсолутној тишини, без јавних расправа и сагласности грађана, до 2008. године, за бедних 60 милиона евра продата скоро сва наша водоизворишта. Све је то урадила бивша блокадерска власт и никакве везе нема ни са Александар Вучић, ни са СНС СРБИЈА. А посебна је лаж да било шта од тога има везе са Сорошем, као и да се већина наших млечних производа добија из млека у праху. Према информацијама које ја имам још као ПВ, само Имлек откупљује у просеку 250 милиона литара млека годишње од произвођача у Србији. Циљ оваквих лажи, које брзо постају виралне, је узнемиравање јавности. Оне директно утичу на подривање економске активности у Србији, таргетирање председника Вучића и институција, као и слабљење наших пољопривредних и прерађивачких капацитета. Да ли ће се тужилаштво у било ком тренутку пробудити и кренути да ради свој посао?

Ana Brnabic

14,731 просмотров • 7 месяцев назад

Стотине хиљада људи синоћ на улицама Београда. Нема полиције на свету која то може да контролише, а све је прошло у савршеном реду. Ниједан полупан прозор. Сво насиље је долазило из Пионирског парка од људи у црним капуљачама који су бацали петарде и каменице и полупали чак и тракторе. Све најаве власти се показују као обмана и пропао план. Све улице су биле препуне цело поподне и вече. Све српске заставе. Ниједна мајданска. Протести никакве везе немају са ЕУ обојеним револуцијама, а власт се баш упиње да их прикаже као такве. Да Србија има опозицију, студентске захтеве који нису политички и огромну енергију народа коју су покренули, би пратили разумни, рацоионални, политички захтеви, а не покушаји да се студентима преотму протести, димне бомбе у скупштини и трагикомични захтеви за прелазном владом. Тако мали Ђокица очекује да им власт преда власт и сама оде. А шта су паметни политички захтев? Студенти су показали. Захтеви морају бити такви да и велики број гласача власти каже да су захтеви добри. Јер све је не бирачком телу, народу. Бирачи, народ, грађани Србије, су једини суверен. Захтевима морате привући суверена да их привати. Студенти то знају. Да студенти не носе српске заставе, певају српске песме, не показују родољубље, солидарност, не подносе жртву и не обилазе Србију пешке, суверен их не би прихватио. Потези које вуче власт су катастрофални. То почиње да смета и бирачима власти. Што дуже трају протести студената, и што више власт буде лагала, подметала и обмањивала суверена да би се извукла, то ће им подршка бити све мања. Можеш да лажеш неке људе све време, можеш и све људе неко време, али не можеш све људе, све време. Власт је очигледно изгубила легитимитет код суверена. Оно што још има је легалитет (изабрана је на изборима), има стабилну скупштинску већину и подрку у бирачком телу већу од подршке било које друге опозиционе странке, али више не и већинску. Та подршка власти је све мања. Студенти су је начели и она се осипа. Сваку владу бира скупштинска већина. Нема владе без ње. Свуда у свету, док год постоји стабилна скупштинска већина, не постоје прелазне владе. Јер сваку владу мора да изабере скупштинска већина. Када падне влада и нестане скупштинска већина, нова се окупља око договорног прављења прелазне владе да би се уређено дошло до избора. Очекивати од власти са стабилном скупштинском већином да изгласа нечију прелазну владу је неозбиљно. Једини излаз из кризе су избори на свим нивоима. То није и не треба да буде студентски захтев, то треба да буде захтев опозиције. Зна се шта студенти траже и то ће тражити од сваке владе. То мора да буде затев опозиције. Пре избора, морају да се договори чишћење бирачког списка и медијска заступљеност и озбиљна опозиција би већ имала те конкретне захтеве спремне. Чак и без тога, власт је толико изгубила подршку да више не може ни да накраде и купи гласове за победу. ДЈБ има конкретне захтеве за бирачки списак и поштену медијски заступљеност већ годинама, само свим медијима је очигледно приоритет да промовишу лаж да се власт не може победити на изборима јер краду. Да бије било бојкота избора у Београду 2020. и 2024. власт би, и поред крађе, изгубила Београд још пре 5 година. А о београдским општинама да и не говорим. Исто тако и Ниш. Да није било бојкота референдума за промену Устава, власт би изгубила и тај референдум. Замислите када би сви људи са ове слике и сва младост Србије изашла на изборе. Који би то празник за Србију био и каква би то промена била.
1:02

Стотине хиљада људи синоћ на улицама Београда. Нема полиције на свету која то може да контролише, а све је прошло у савршеном реду. Ниједан полупан прозор. Сво насиље је долазило из Пионирског парка од људи у црним капуљачама који су бацали петарде и каменице и полупали чак и тракторе. Све најаве власти се показују као обмана и пропао план. Све улице су биле препуне цело поподне и вече. Све српске заставе. Ниједна мајданска. Протести никакве везе немају са ЕУ обојеним револуцијама, а власт се баш упиње да их прикаже као такве. Да Србија има опозицију, студентске захтеве који нису политички и огромну енергију народа коју су покренули, би пратили разумни, рацоионални, политички захтеви, а не покушаји да се студентима преотму протести, димне бомбе у скупштини и трагикомични захтеви за прелазном владом. Тако мали Ђокица очекује да им власт преда власт и сама оде. А шта су паметни политички захтев? Студенти су показали. Захтеви морају бити такви да и велики број гласача власти каже да су захтеви добри. Јер све је не бирачком телу, народу. Бирачи, народ, грађани Србије, су једини суверен. Захтевима морате привући суверена да их привати. Студенти то знају. Да студенти не носе српске заставе, певају српске песме, не показују родољубље, солидарност, не подносе жртву и не обилазе Србију пешке, суверен их не би прихватио. Потези које вуче власт су катастрофални. То почиње да смета и бирачима власти. Што дуже трају протести студената, и што више власт буде лагала, подметала и обмањивала суверена да би се извукла, то ће им подршка бити све мања. Можеш да лажеш неке људе све време, можеш и све људе неко време, али не можеш све људе, све време. Власт је очигледно изгубила легитимитет код суверена. Оно што још има је легалитет (изабрана је на изборима), има стабилну скупштинску већину и подрку у бирачком телу већу од подршке било које друге опозиционе странке, али више не и већинску. Та подршка власти је све мања. Студенти су је начели и она се осипа. Сваку владу бира скупштинска већина. Нема владе без ње. Свуда у свету, док год постоји стабилна скупштинска већина, не постоје прелазне владе. Јер сваку владу мора да изабере скупштинска већина. Када падне влада и нестане скупштинска већина, нова се окупља око договорног прављења прелазне владе да би се уређено дошло до избора. Очекивати од власти са стабилном скупштинском већином да изгласа нечију прелазну владу је неозбиљно. Једини излаз из кризе су избори на свим нивоима. То није и не треба да буде студентски захтев, то треба да буде захтев опозиције. Зна се шта студенти траже и то ће тражити од сваке владе. То мора да буде затев опозиције. Пре избора, морају да се договори чишћење бирачког списка и медијска заступљеност и озбиљна опозиција би већ имала те конкретне захтеве спремне. Чак и без тога, власт је толико изгубила подршку да више не може ни да накраде и купи гласове за победу. ДЈБ има конкретне захтеве за бирачки списак и поштену медијски заступљеност већ годинама, само свим медијима је очигледно приоритет да промовишу лаж да се власт не може победити на изборима јер краду. Да бије било бојкота избора у Београду 2020. и 2024. власт би, и поред крађе, изгубила Београд још пре 5 година. А о београдским општинама да и не говорим. Исто тако и Ниш. Да није било бојкота референдума за промену Устава, власт би изгубила и тај референдум. Замислите када би сви људи са ове слике и сва младост Србије изашла на изборе. Који би то празник за Србију био и каква би то промена била.

Saša Radulović

28,648 просмотров • 1 год назад

Република Српска сарађује са Русијом. Додик је направио договор са САД-ом. Скинули су му санкције. Мађарска сарађује са Русијом и нема санкције. Значи договори су могући. САД и Русија сарађују и договорају заједничке инвестиције. Откуд онда Србији санкције и зашто нема ни договора ни разговора већ само шамарчине? САД је променила своју политику. Неће се више бавити "изградњом нација". САД се окренула себи. САД наравно и даље жели да доминира светом. Само им се приступ потпуно променио. На ту промену их је приморала Кина која их је стигла и у многим областима и престигла. Зато морају да мењају игру. У тој промени, ЕУ је постала непотребан вишак. ЕУ ћациленд тога још увек није свестан. Због медијсог мрака у ЕУ, ни Европљани нису свесни шта им њихови ћаци политичари раде. Србија је са својим политиком и даље потпуно на страни ЕУ ћациленда. Велики скандал са фирмом која је из Србије и Венецуеле утицала на гласачке машине у САД-у показује дубину те погрешне процене. И у томе треба тражити и разлог за проблеме са САД-ом које цела Србија осећа. САД већ отворен говори о укидању грађанина Шмита и потпуно недемократских и нелегалних "Бонских овлашћења". На Савету Безбедности УН-а амерички амбасадор је говорио о томе. ЕУ ћацији су покушали да ублаже ставове САД-а, али слаба вајда. САД говори да грађани БиХ морају међусобом да се договоре о будућности БиХ. Пре свих муслимани и православци. Муслимани у БиХ су пореклом Срби (преци су им сами за себе говорили да су Срби). У БиХ Турака практично нема. Генетика је једна, иста и код муслимана и код православаца. Било би паметно за све да схвате да им ЕУ није пријатељ. Главни узрок нестабилности у БиХ је немачки грађанин Шмит. Главни кривац за рат 90-тих је Немачка. Немачкој одговара хаос и мржња на Балкану јер тако добија радну снагу за своју индустрију. ЕУ води ту и такву политику. Мислити да ти је твој комшија, који ти је и брат по крви, непријатељ, а да ти странац који ти је непријатељ ту да ти помогне и пујда те на комшију, је врхунац лудила којим Немачка влада овим просторима две стотине година. И никако да научимо. И том лудилу и пропадамо сви заједно.
5:45

Република Српска сарађује са Русијом. Додик је направио договор са САД-ом. Скинули су му санкције. Мађарска сарађује са Русијом и нема санкције. Значи договори су могући. САД и Русија сарађују и договорају заједничке инвестиције. Откуд онда Србији санкције и зашто нема ни договора ни разговора већ само шамарчине? САД је променила своју политику. Неће се више бавити "изградњом нација". САД се окренула себи. САД наравно и даље жели да доминира светом. Само им се приступ потпуно променио. На ту промену их је приморала Кина која их је стигла и у многим областима и престигла. Зато морају да мењају игру. У тој промени, ЕУ је постала непотребан вишак. ЕУ ћациленд тога још увек није свестан. Због медијсог мрака у ЕУ, ни Европљани нису свесни шта им њихови ћаци политичари раде. Србија је са својим политиком и даље потпуно на страни ЕУ ћациленда. Велики скандал са фирмом која је из Србије и Венецуеле утицала на гласачке машине у САД-у показује дубину те погрешне процене. И у томе треба тражити и разлог за проблеме са САД-ом које цела Србија осећа. САД већ отворен говори о укидању грађанина Шмита и потпуно недемократских и нелегалних "Бонских овлашћења". На Савету Безбедности УН-а амерички амбасадор је говорио о томе. ЕУ ћацији су покушали да ублаже ставове САД-а, али слаба вајда. САД говори да грађани БиХ морају међусобом да се договоре о будућности БиХ. Пре свих муслимани и православци. Муслимани у БиХ су пореклом Срби (преци су им сами за себе говорили да су Срби). У БиХ Турака практично нема. Генетика је једна, иста и код муслимана и код православаца. Било би паметно за све да схвате да им ЕУ није пријатељ. Главни узрок нестабилности у БиХ је немачки грађанин Шмит. Главни кривац за рат 90-тих је Немачка. Немачкој одговара хаос и мржња на Балкану јер тако добија радну снагу за своју индустрију. ЕУ води ту и такву политику. Мислити да ти је твој комшија, који ти је и брат по крви, непријатељ, а да ти странац који ти је непријатељ ту да ти помогне и пујда те на комшију, је врхунац лудила којим Немачка влада овим просторима две стотине година. И никако да научимо. И том лудилу и пропадамо сви заједно.

Saša Radulović

27,640 просмотров • 8 месяцев назад

Банда из Росу-а је јутрос ухапсила петоро наших Срба у Сувом грлу. Суво грло је наше село од неких 300 душа. У њему живе изузетни домаћини и права браћа. Знам их и то са поносом могу да кажем. Зашто ово пишем? Не очекујем да пробудим емпатију код ових аКтИвИсТа. Било којих и било чијих. Они су отров. Очекујем од вас нормалних, обичних Срба да се на тренутак замислите. Само на тренутак. На два -три сата вожње од централне Србије, Срби се хапсе само зато што су Срби. А овде се о томе ћути. Све стране ћуте о томе. Знате на кога мислим. Сви ћуте. То им није агенда. А Срби страдају. Свакодневно. Наш народ страда, нама пред очима. У нашој тишини. Гласној тишини да гласнија не може бити. Толико. Издржите браћо.
0:20

Банда из Росу-а је јутрос ухапсила петоро наших Срба у Сувом грлу. Суво грло је наше село од неких 300 душа. У њему живе изузетни домаћини и права браћа. Знам их и то са поносом могу да кажем. Зашто ово пишем? Не очекујем да пробудим емпатију код ових аКтИвИсТа. Било којих и било чијих. Они су отров. Очекујем од вас нормалних, обичних Срба да се на тренутак замислите. Само на тренутак. На два -три сата вожње од централне Србије, Срби се хапсе само зато што су Срби. А овде се о томе ћути. Све стране ћуте о томе. Знате на кога мислим. Сви ћуте. То им није агенда. А Срби страдају. Свакодневно. Наш народ страда, нама пред очима. У нашој тишини. Гласној тишини да гласнија не може бити. Толико. Издржите браћо.

Васил Z РСБ 🇷🇸 ⭐⭐⭐ 🇷🇺 1244 🇨🇳

13,248 просмотров • 6 месяцев назад

Молим људе да погледају овај ТВ прилог од пре 12 година (из 2012. године). Сећате се - тада је на власти била коалиција окупљена око Demokratska stranka (ДС), више-мање иста као и све коалиције од 2000. године (ДС-ДСС-Г17 Плус). Најважније из прилога: (1) Јадарит – минерал који садржи литијум, а о коме се прича већ 7 година. (Дакле, од 2005. године!) (2) Захваљујући истражним бушотинама и пројекту, места у околини су почела да оживљавају, а мештани су од бушотина успели да направе профит. Отварање рудника, о чему се размишља, било би добро за лозничку општину. (3) Држава ће тражити да се на нашој територији прерађује руда и производи роба. (АХА! Која држава - они људи који вас данас убеђују да нису за литијум, да су против Рио Тинта, који протестују? Тада су у власти, и активни у политици, као власт, били и Драган Ђилас, и Борко Стефановић, и Срђан Миливојевић, и Мариника Тепић, и Зоран Лутовац, и Милош Јовановић, а држава је очигледно планирала, и рудник, и прераду литијума!) Ратко Ристић каже да је ћутао зато што га "нико ништа није ни питао" и зато што је пројекат био "обавијен велом тајни". А истина је да су о пројекту сви причали на свим медијима и то само и искључиво позитивно. Где су тада били Кокановићи, Петковићи и Ђедовићи да протестују? Где је била Љиљана Браловић? Драгана Ђорђевић? Како и зашто су сви ћутали до 2022. године ако их заиста брине литијум и утицај на животну средину? Једноставно: Немају ови протести и ова хистерија која се ствара никакве везе ни са литијумом ни са животном средином. Овај пројекат би Србији, а понајвише западној Србији, донео новац, радна места, стратешку и лидерску позицију као европског и светског снабдевача стратешке сировине и производа. Донео би Србији политичку снагу и позицију, полуге моћи, о каквима нисмо могли ни да сањамо. Донео би енергетску и економску независност. Има много земаља и обавештајних служби широм света које не желе да виде Србију у таквој позицији. То је разумљиво. Штета је само што су у Србији нашли - неке вољне, неке свакако невољне, али преварене, погрешно информисане или теоретичаре завере - као партнере да им помогну у томе да се Србија спречи да искористи своја богатства за себе. Ми се морамо борити за овај пројекат разговором са људима, укључивањем наших најбољих стручњака, без обзира на њихово политичко опредељење, транспарентношћу и вером у наше људе и ову земљу.
2:37

Молим људе да погледају овај ТВ прилог од пре 12 година (из 2012. године). Сећате се - тада је на власти била коалиција окупљена око Demokratska stranka (ДС), више-мање иста као и све коалиције од 2000. године (ДС-ДСС-Г17 Плус). Најважније из прилога: (1) Јадарит – минерал који садржи литијум, а о коме се прича већ 7 година. (Дакле, од 2005. године!) (2) Захваљујући истражним бушотинама и пројекту, места у околини су почела да оживљавају, а мештани су од бушотина успели да направе профит. Отварање рудника, о чему се размишља, било би добро за лозничку општину. (3) Држава ће тражити да се на нашој територији прерађује руда и производи роба. (АХА! Која држава - они људи који вас данас убеђују да нису за литијум, да су против Рио Тинта, који протестују? Тада су у власти, и активни у политици, као власт, били и Драган Ђилас, и Борко Стефановић, и Срђан Миливојевић, и Мариника Тепић, и Зоран Лутовац, и Милош Јовановић, а држава је очигледно планирала, и рудник, и прераду литијума!) Ратко Ристић каже да је ћутао зато што га "нико ништа није ни питао" и зато што је пројекат био "обавијен велом тајни". А истина је да су о пројекту сви причали на свим медијима и то само и искључиво позитивно. Где су тада били Кокановићи, Петковићи и Ђедовићи да протестују? Где је била Љиљана Браловић? Драгана Ђорђевић? Како и зашто су сви ћутали до 2022. године ако их заиста брине литијум и утицај на животну средину? Једноставно: Немају ови протести и ова хистерија која се ствара никакве везе ни са литијумом ни са животном средином. Овај пројекат би Србији, а понајвише западној Србији, донео новац, радна места, стратешку и лидерску позицију као европског и светског снабдевача стратешке сировине и производа. Донео би Србији политичку снагу и позицију, полуге моћи, о каквима нисмо могли ни да сањамо. Донео би енергетску и економску независност. Има много земаља и обавештајних служби широм света које не желе да виде Србију у таквој позицији. То је разумљиво. Штета је само што су у Србији нашли - неке вољне, неке свакако невољне, али преварене, погрешно информисане или теоретичаре завере - као партнере да им помогну у томе да се Србија спречи да искористи своја богатства за себе. Ми се морамо борити за овај пројекат разговором са људима, укључивањем наших најбољих стручњака, без обзира на њихово политичко опредељење, транспарентношћу и вером у наше људе и ову земљу.

Ana Brnabic

50,648 просмотров • 2 лет назад

Сад сте се сетили Марије Јанковић Дебељак. Кад сам указивао на то шта ради, тада сте је бранили. Неправда која погађа једног, погађа све нас. Кад ћутиш кад се неправда догађа другом, само је питање дана кад ћеш доћи ти на ред. Марија Јанковић Дебељак својевремено је била у Трећем суду са Драганом Милошевићем, и била је сервилна према свим његовим захтевима, због тога ју је пребацио из Првог суда у Виши да би наставили тамо где су стали. Ово није ништа шта ћете тек видети од ње. Ако мислите да ће се уплашити медијских текстова, неће, напротив, врло је осветољубива. Послушник је сваке власти, већ једном није прошла реизбор, не зато што није била по вољи, већ из других околности, и кад је враћена почела је да се свети. Она је једна од 650 разрешених судија која има чланску СНС, али нема исписницу. Позната је по томе што је човеку поставила браниоца по службеној дужности, иако је имао не једног, не два него три изабрана браниоца⁉️Позната је и што јој записници нису веродостојни, чак и кад је због тога тонски снимано суђење, али она не уноси ствари у записник и поред бројних ургенција. Суди без блама странкама са којима има личне кривичне и парничне спорове, као и кад је родбински повезана са једном страном у поступку⁉️ Стриц јој је Драгољуб Јанковић, бивши министар правде, кадар ЈУЛ -а, који је као председник Првог општинског суда 1996. године поништио победу коалиције Заједно на локалним изборима. Брат од стрица јој је судија Раша Јанковић, који је одређивао притворе, баш као она сада, па је 2010. године после протеста против Геј параде, и познат је по образложењу којим одређује притвор "јер се окривљени очигледно противи западним цивилизацијским вредностима којима ова држава тежи"⁉️ Нема везе којој политичкој опцији припадаш, цела породица суди како у том тренутку одговара властима. Колико дуго понављам да су судије и тужиоци највећу кривци за све што нам се дешава, са су канцер друштва, и кад средимо правосуђе средили смо 90% наших проблема.
4:19

Сад сте се сетили Марије Јанковић Дебељак. Кад сам указивао на то шта ради, тада сте је бранили. Неправда која погађа једног, погађа све нас. Кад ћутиш кад се неправда догађа другом, само је питање дана кад ћеш доћи ти на ред. Марија Јанковић Дебељак својевремено је била у Трећем суду са Драганом Милошевићем, и била је сервилна према свим његовим захтевима, због тога ју је пребацио из Првог суда у Виши да би наставили тамо где су стали. Ово није ништа шта ћете тек видети од ње. Ако мислите да ће се уплашити медијских текстова, неће, напротив, врло је осветољубива. Послушник је сваке власти, већ једном није прошла реизбор, не зато што није била по вољи, већ из других околности, и кад је враћена почела је да се свети. Она је једна од 650 разрешених судија која има чланску СНС, али нема исписницу. Позната је по томе што је човеку поставила браниоца по службеној дужности, иако је имао не једног, не два него три изабрана браниоца⁉️Позната је и што јој записници нису веродостојни, чак и кад је због тога тонски снимано суђење, али она не уноси ствари у записник и поред бројних ургенција. Суди без блама странкама са којима има личне кривичне и парничне спорове, као и кад је родбински повезана са једном страном у поступку⁉️ Стриц јој је Драгољуб Јанковић, бивши министар правде, кадар ЈУЛ -а, који је као председник Првог општинског суда 1996. године поништио победу коалиције Заједно на локалним изборима. Брат од стрица јој је судија Раша Јанковић, који је одређивао притворе, баш као она сада, па је 2010. године после протеста против Геј параде, и познат је по образложењу којим одређује притвор "јер се окривљени очигледно противи западним цивилизацијским вредностима којима ова држава тежи"⁉️ Нема везе којој политичкој опцији припадаш, цела породица суди како у том тренутку одговара властима. Колико дуго понављам да су судије и тужиоци највећу кривци за све што нам се дешава, са су канцер друштва, и кад средимо правосуђе средили смо 90% наших проблема.

Срђан Ного

29,978 просмотров • 1 год назад

Пепео Крајине и мук Европе ​Операција "Олуја", изведена у августу 1995. године, представља једно од највећих етничких чишћења у модерној европској историји. Током ове војно-полицијске акције, уз подршку НАТО-а и садејство снага Армије БиХ, са својих вековних огњишта из Баније, Лике, Кордуна и северне Далмације протерано је више од 250.000 Срба. То није био само војни пораз нити губитак територије, већ системски покушај брисања читавог једног народа са простора који је вековима насељавао. ​Трагични биланс ове операције броји 2000 погинула и нестала лица, међу којима је чак 1.250 цивила. Већину страдалих чиниле су најрањивије категорије - више од три четвртине убијених били су старији од 60 година, међу жртвама је 566 жена и десеторо деце млађе од 14 година. ​Међу свим епизодама овог прогона, напад хрватске авијације на немоћну избегличку колону на Петровачкој цести и у месту Сводна остаје злочин без преседана. Ракетирање колоне стараца, жена и деце која се у тракторима и аутомобилима повлачила дубоко на територији Босне и Херцеговине није било никаква војна омашка. То је био директан чин усмерен на физичко уништење људи у бегу — необорив доказ намере да се српском народу онемогући чак и голо преживљавање. ​Ипак, селективна примена међународног права омогућила је да ови злочини остану без казне. Међународни суд правде јесте квалификовао "Олују" као етничко чишћење, али је одбио да је прогласи геноцидом, постављајући готово недостижне аршине када су у питању српске жртве. Са друге стране, западна политика и судство су у случају Сребренице инсистирали на квалификацији геноцида, занемарујући чињенице о војном саставу колоне, као и доказе о накнандним уписивањима на спискове жртава. На тај начин створена је дубока асиметрија у којој се масовни злочини над Србима релативизују, док се српском народу намеће колективна кривица. ​Док протерани народ и даље зацељује ране, у земљи чланици Европске уније та иста "Олуја" се слави као државни празник. Док се у Хрватској на концертима окупља пола милиона људи уз песме које отворено величају усташку идеологију и фашистичко наслеђе Независне Државе Хрватске, Брисел остаје нем. ​То ћутање Европе није новост - оно представља наставак историјског континуитета занемаривања српског страдања, које се поновило кроз исту матрицу прогона започету у Јасеновцу, Јадовну и на Козари. Ипак, и поред свих покушаја да се избришу трагови вековног постојања, дужност према жртвама остаје трајна: очување сећања на све који су изгубили своје животе, домове и завичај.
1:18

Пепео Крајине и мук Европе ​Операција "Олуја", изведена у августу 1995. године, представља једно од највећих етничких чишћења у модерној европској историји. Током ове војно-полицијске акције, уз подршку НАТО-а и садејство снага Армије БиХ, са својих вековних огњишта из Баније, Лике, Кордуна и северне Далмације протерано је више од 250.000 Срба. То није био само војни пораз нити губитак територије, већ системски покушај брисања читавог једног народа са простора који је вековима насељавао. ​Трагични биланс ове операције броји 2000 погинула и нестала лица, међу којима је чак 1.250 цивила. Већину страдалих чиниле су најрањивије категорије - више од три четвртине убијених били су старији од 60 година, међу жртвама је 566 жена и десеторо деце млађе од 14 година. ​Међу свим епизодама овог прогона, напад хрватске авијације на немоћну избегличку колону на Петровачкој цести и у месту Сводна остаје злочин без преседана. Ракетирање колоне стараца, жена и деце која се у тракторима и аутомобилима повлачила дубоко на територији Босне и Херцеговине није било никаква војна омашка. То је био директан чин усмерен на физичко уништење људи у бегу — необорив доказ намере да се српском народу онемогући чак и голо преживљавање. ​Ипак, селективна примена међународног права омогућила је да ови злочини остану без казне. Међународни суд правде јесте квалификовао "Олују" као етничко чишћење, али је одбио да је прогласи геноцидом, постављајући готово недостижне аршине када су у питању српске жртве. Са друге стране, западна политика и судство су у случају Сребренице инсистирали на квалификацији геноцида, занемарујући чињенице о војном саставу колоне, као и доказе о накнандним уписивањима на спискове жртава. На тај начин створена је дубока асиметрија у којој се масовни злочини над Србима релативизују, док се српском народу намеће колективна кривица. ​Док протерани народ и даље зацељује ране, у земљи чланици Европске уније та иста "Олуја" се слави као државни празник. Док се у Хрватској на концертима окупља пола милиона људи уз песме које отворено величају усташку идеологију и фашистичко наслеђе Независне Државе Хрватске, Брисел остаје нем. ​То ћутање Европе није новост - оно представља наставак историјског континуитета занемаривања српског страдања, које се поновило кроз исту матрицу прогона започету у Јасеновцу, Јадовну и на Козари. Ипак, и поред свих покушаја да се избришу трагови вековног постојања, дужност према жртвама остаје трајна: очување сећања на све који су изгубили своје животе, домове и завичај.

Јелена Ђоковић Ивић

42,754 просмотров • 28 дней назад

#AndrijaMandic: Срби у Црној Гори више никада неће бити грађани другог реда; Наш глас ће се чути и одлучивати! Изузетна ми је част и задовољство што као предсједник Нове српске демократије, парламентарне странке која се поноси својим српским именом, имам привилегију да вам се обратим на великом, и видим величанственом сабрању, каква је Скупштина ваше странке. Желим да ово обраћање буде један од симбола снажне сарадње српског народа и његових политичких представника коју не може спријечити нико, јер ми припадамо истој култури, истој Цркви и нацији. Ми смо један живи организам који је изложен многобројним, често недобронамјерним и супротстављеним утицајима на различитим дјеловима нашег националног тијела. Као што сам прије неколико ноћи приликом отварања изложбе коју је приред ила Скупштина Црне Горе саопштио многобројним високим званицама – мој посао није да тражим непријатеља, већ пријатеља, и да вјерујем да је сваки човјек и сваки народ јачи ако увећава број пријатеља, а смањује број непријатеља. И управо због тога, драги моји пријатељи, одлучио сам да са посебном толеранцијом и разумијевањем кренем у промовисање и снажење подршке за оне идеје које су виталне за живот, развој и напредак нашег српског народа у Црној Гори, а посебно наше младости. У коначном, то је и мој посао и моја национална дужност, и моја одговорност, јер многи и данас желе да српски народ у Црној Гори врате у положај грађана другог реда, а неки прижељкују да нас опет потчине управи Мила Ђукановића и његовог ДПС-а. Ми смо демократски изабрани од народа, нашег српског народа и грађана Црне Горе – да заступамо и бранимо њихове интересе. Не да се повлачимо, него да учествујемо у доношењу одлука које директно утичу на њихове животе. Не треба ни мени ни Србима власт да би били у фотељама, него да се боље и утицајније чује српски глас, да се поштује њихова ријеч, да се испуне њихови оправдани захтјеви. Слободно могу да кажем: по први пут од завршетка Другог свјетског рата Срби су дио власти у Црној Гори, и то демократске и проевропске власти, уважени од других, посвећени помирењу и мирном животу, као и напретку свих, без било каквих искључивости, без болних подјела и сталног враћања назад. Чврсто вјерујем да је таква политика помирења исправна – и да може бити љековита и за читав наш бурни, страдални регион. Наравно, много је још питања која српски народ у Црној Гори треба да отвори и у договору са другим својим већинским савезницима ријеши. То је лакше и изводљивије остварити вољом већине него као изгурана мањина чекати милост од било кога. Зато ми имамо стрпљења, снаге и воље да не одустанемо, да се боримо за наше националне интересе доследно и умно, споразумно и помирујуће – у име свих Срба и грађана у Црној Гори. Сами – имамо срце и вољу, али немамо и број да би одлучивали без других. Зато у другима тражимо савезника, партнера, пријатеља и не копамо ровове неповјерења и сумње који нас удаљавају и лишавају снаге и моћи. Црна Гора данас увози нову радну снагу, јер је стопа незапослености сведена на историјски минимум, а у последњих пет година запослено је више од сто хиљада људи. Већина њих су наши сународници, који су деценијама били тешко дискриминисани, а посебно по питању највећег животног проблема – сталног запослења и уредне плате. Просјечне плате и пензије повећанe су више него дупло у односу на 2020. годину, и то је, између осталог, резултат управо учешћа српских представника у власти. Данас наш српски народ у Црној Гори не мора да брине за своју егзистенцију, и то је резултат његове борбе и упорности. Наши кадрови који данас врше власт, министри, предсједници општина, директори, секретари, новозапослени чиновници и радници властитим квалитетима високо надмашују некадашње функционере старог режима. Нема корупције, нема крађе, нема селективности у одлучној борби против организованог криминала – плате и пензије расту и боље се живи. Да кажем и ово! Мој лични однос према судбини српског народа показао сам сваки пут када су наш народ и наша заједничка држава били угрожени. Одазвао сам се као резервни официр позиву државе 1991, учествовао сам у одбрани СР Југославије 1999, био сам као политичар и најмлађи лидер блока за одбрану заједничке државе 2006. године. Не црвени ми се лице ни пред једним другим Србином патриотом и свакога могу погледати у очи и то желим да кажем баш овдје у Бањалуци, јер ви сте, поред наше браће с Косова и Метохије, највише пропатили и страдали у последњим ратовима који су нашем народу наметнути. Свашта је наш народ преживио, издржао и опстао. Није посустао када му је било најтеже, а зашто би данас у времену слободе када на сваком кораку пулсира његова снага! Политичари су дужни да трпе више него они које представљају. По срамоти и подлости напада на наш народ, не само од стране Ђукановића, него и неких наших сународника, издвојио бих лажни државни удар из 2016. године и судски процес који је трајао донедавно, када смо правоснажно ослобођени мој колега Милан Кнежевић, Михаило Чађеновић и моја маленкост из Црне Горе, осам држављана Србије и двојица држављана Русије. Тим суђењем, а потом и тешким насиљем над Српском православном црквом и покушајем њеног прогона из Црне Горе, антисрпски и паду склони режим се заљуљао и народ је величанственим литијама припремио прву демократску смјену власти у историји Црне Горе која се десила на изборима 30. августа 2020. године. Опростите, драга браћо, што сам мало одужио, али као и увијек, из Бањалуке се шаљу неке од најважнијих порука за цијели српски народ. Хвала ти, брате Ненаде, што сте твоја странка и ти увијек раме уз раме уз нашу Нову српску демократију и српски народ у Црној Гори. Хвала ти, предсједниче Додик, што си нам помогао да унапредимо сарадњу и са оним међународним адресама до којих раније нисмо могли доћи. Хвала вам свима, браћо из Србије и Републике Српске, на подршци коју сте нам годинама давали. Свима нам је то било важно, а посебно драгоцјено да разбијемо блокаду коју су нам тако дуго заједно наметали бивши антисрпски режим Црне Горе и његови савезници изван државе. Желим вам срећу на данашњој скупштини и све вас поздрављам ријечима: Живјела Црна Гора, живјела Република Српска, живјела Србија и цијели српски род, ма гдје се налазио!
9:43

#AndrijaMandic: Срби у Црној Гори више никада неће бити грађани другог реда; Наш глас ће се чути и одлучивати! Изузетна ми је част и задовољство што као предсједник Нове српске демократије, парламентарне странке која се поноси својим српским именом, имам привилегију да вам се обратим на великом, и видим величанственом сабрању, каква је Скупштина ваше странке. Желим да ово обраћање буде један од симбола снажне сарадње српског народа и његових политичких представника коју не може спријечити нико, јер ми припадамо истој култури, истој Цркви и нацији. Ми смо један живи организам који је изложен многобројним, често недобронамјерним и супротстављеним утицајима на различитим дјеловима нашег националног тијела. Као што сам прије неколико ноћи приликом отварања изложбе коју је приред ила Скупштина Црне Горе саопштио многобројним високим званицама – мој посао није да тражим непријатеља, већ пријатеља, и да вјерујем да је сваки човјек и сваки народ јачи ако увећава број пријатеља, а смањује број непријатеља. И управо због тога, драги моји пријатељи, одлучио сам да са посебном толеранцијом и разумијевањем кренем у промовисање и снажење подршке за оне идеје које су виталне за живот, развој и напредак нашег српског народа у Црној Гори, а посебно наше младости. У коначном, то је и мој посао и моја национална дужност, и моја одговорност, јер многи и данас желе да српски народ у Црној Гори врате у положај грађана другог реда, а неки прижељкују да нас опет потчине управи Мила Ђукановића и његовог ДПС-а. Ми смо демократски изабрани од народа, нашег српског народа и грађана Црне Горе – да заступамо и бранимо њихове интересе. Не да се повлачимо, него да учествујемо у доношењу одлука које директно утичу на њихове животе. Не треба ни мени ни Србима власт да би били у фотељама, него да се боље и утицајније чује српски глас, да се поштује њихова ријеч, да се испуне њихови оправдани захтјеви. Слободно могу да кажем: по први пут од завршетка Другог свјетског рата Срби су дио власти у Црној Гори, и то демократске и проевропске власти, уважени од других, посвећени помирењу и мирном животу, као и напретку свих, без било каквих искључивости, без болних подјела и сталног враћања назад. Чврсто вјерујем да је таква политика помирења исправна – и да може бити љековита и за читав наш бурни, страдални регион. Наравно, много је још питања која српски народ у Црној Гори треба да отвори и у договору са другим својим већинским савезницима ријеши. То је лакше и изводљивије остварити вољом већине него као изгурана мањина чекати милост од било кога. Зато ми имамо стрпљења, снаге и воље да не одустанемо, да се боримо за наше националне интересе доследно и умно, споразумно и помирујуће – у име свих Срба и грађана у Црној Гори. Сами – имамо срце и вољу, али немамо и број да би одлучивали без других. Зато у другима тражимо савезника, партнера, пријатеља и не копамо ровове неповјерења и сумње који нас удаљавају и лишавају снаге и моћи. Црна Гора данас увози нову радну снагу, јер је стопа незапослености сведена на историјски минимум, а у последњих пет година запослено је више од сто хиљада људи. Већина њих су наши сународници, који су деценијама били тешко дискриминисани, а посебно по питању највећег животног проблема – сталног запослења и уредне плате. Просјечне плате и пензије повећанe су више него дупло у односу на 2020. годину, и то је, између осталог, резултат управо учешћа српских представника у власти. Данас наш српски народ у Црној Гори не мора да брине за своју егзистенцију, и то је резултат његове борбе и упорности. Наши кадрови који данас врше власт, министри, предсједници општина, директори, секретари, новозапослени чиновници и радници властитим квалитетима високо надмашују некадашње функционере старог режима. Нема корупције, нема крађе, нема селективности у одлучној борби против организованог криминала – плате и пензије расту и боље се живи. Да кажем и ово! Мој лични однос према судбини српског народа показао сам сваки пут када су наш народ и наша заједничка држава били угрожени. Одазвао сам се као резервни официр позиву државе 1991, учествовао сам у одбрани СР Југославије 1999, био сам као политичар и најмлађи лидер блока за одбрану заједничке државе 2006. године. Не црвени ми се лице ни пред једним другим Србином патриотом и свакога могу погледати у очи и то желим да кажем баш овдје у Бањалуци, јер ви сте, поред наше браће с Косова и Метохије, највише пропатили и страдали у последњим ратовима који су нашем народу наметнути. Свашта је наш народ преживио, издржао и опстао. Није посустао када му је било најтеже, а зашто би данас у времену слободе када на сваком кораку пулсира његова снага! Политичари су дужни да трпе више него они које представљају. По срамоти и подлости напада на наш народ, не само од стране Ђукановића, него и неких наших сународника, издвојио бих лажни државни удар из 2016. године и судски процес који је трајао донедавно, када смо правоснажно ослобођени мој колега Милан Кнежевић, Михаило Чађеновић и моја маленкост из Црне Горе, осам држављана Србије и двојица држављана Русије. Тим суђењем, а потом и тешким насиљем над Српском православном црквом и покушајем њеног прогона из Црне Горе, антисрпски и паду склони режим се заљуљао и народ је величанственим литијама припремио прву демократску смјену власти у историји Црне Горе која се десила на изборима 30. августа 2020. године. Опростите, драга браћо, што сам мало одужио, али као и увијек, из Бањалуке се шаљу неке од најважнијих порука за цијели српски народ. Хвала ти, брате Ненаде, што сте твоја странка и ти увијек раме уз раме уз нашу Нову српску демократију и српски народ у Црној Гори. Хвала ти, предсједниче Додик, што си нам помогао да унапредимо сарадњу и са оним међународним адресама до којих раније нисмо могли доћи. Хвала вам свима, браћо из Србије и Републике Српске, на подршци коју сте нам годинама давали. Свима нам је то било важно, а посебно драгоцјено да разбијемо блокаду коју су нам тако дуго заједно наметали бивши антисрпски режим Црне Горе и његови савезници изван државе. Желим вам срећу на данашњој скупштини и све вас поздрављам ријечима: Живјела Црна Гора, живјела Република Српска, живјела Србија и цијели српски род, ма гдје се налазио!

Андрија Мандић

12,028 просмотров • 3 месяцев назад

Моје обраћање на данашњој ванредној конференцији за новинаре у Влади Републике Србије НЕ МОГУ ДА ПРИХВАТИМ КРИВИЦУ, ОСТАВКУ ПОДНОСИМ КАО ОДГОВОРАН И МОРАЛАН ЧОВЕК Поштоване грађанке и грађани, Прошао је Дан жалости у Републици Србији поводом страшне трагедије која се догодила на железничкој станици у Новом Саду. Нисам се до сада оглашавао из пијетета према страдалима и њиховим породицама. Био сам те страшне ноћи на железничкој станици у Новом Саду молећи се да храбри спасиоци спасу бар још један живот. Оставку сам понудио истог дана председнику Владе Србије када се догодила несрећа у Новом Саду и саопштио своју намеру да поднесем оставку председнику Републике Србије. Желим да вас обавестим да ћу сутра ујутру званично поднети оставку на место министра грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре председнику Владе Републике Србије. Када Народна скупштина буде констатовала моју оставку, престаћу да обављам ову функцију и у техничком мандату. Не могу да прихватим кривицу за смрт 14 људи јер ни ја, ни људи који раде са мном, немамо ни трунку одговорности за трагедију која се догодила. Сигуран сам да ће то да покаже истрага коју води надлежно тужилаштво. Први сам се одазвао позиву тужилаштва као министар јер министарство на чијем сам челу жели да се утврди ко је одговаран за несрећу која се догодила. Оставку подносим јер као одговоран човек желим да личним примером покажем да у данашњој Србији постоји морална одговорност за то што се таква страшна несрећа догодила у ресору који водим. Зашто не могу да прихватим кривицу? Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктура апсолутно ниједним својим актом није могло да утиче на пројекат, квалитет и надзор радова на станици у Новом Саду. Зато желим да јавности Србије саопштим хронологију издавања документације за пројектовање и реконструкцију железничке станице у Новом Саду. 09. 10. 2017. године – Инфраструктура железнице Србије дала је пројектни задатак ЦИП-у за израду идејног пројекта. 27. 02. 2018. године – Потписан је уговор о изради идејног пројекта између МГСИ и Саобраћајног института ЦИП. 07. 07. 2018. године – Потписан је комерцијални Уговор о модернизацији и реконструкцији мађарско-српске железнице на територији Републике Србије. У периоду од 06. 04. 2020. до 30. 09. 2021. године –МГСИ издаје локацијске услове. 06. 08. 2020. године – Републичка ревизиона комисија даје Извештај о стручној контроли пројекта који пре тога урадио Саобраћајни институт ЦИП. 21.04.2020. године – Потписан је уговор о пројектовању између извођача и Саобраћајног института ЦИП. 21. 10. 2021. године – Завод за заштиту споменика културе Новог Сада дао је конзерваторске услове. 28. 10. 2021. године – Коначан Извештај о урађеној техничкој контроли пројекта за грађевинску дозволу од стране компаније „ЦЕСТРА”, коју је требало да ангажује Инфраструктура железнице Србије. 2021. године – Урађен пројекат за грађевинску дозволу према пројектном задатку за израду пројекта за грађевинску дозволу коју је урадила Инфраструктура железнице. 26. 10. 2021. године – Издата грађевинска дозвола. 12. 08. 2022. године – Дата сагласност Завода за заштиту споменика културе Нови Сад на урађен пројекат за извођење. Све се ово догодило пре него што сам изабран за министра у Влади Републике Србије. Да будем јасан, у мом мандату урађен је само коначан пројекат за извођење који чак и не одобрава министарство на чијем сам челу. Извођење радова радио је кинески конзорцијум ”China Railway“ и „CCCC“, надзор конзорцијум „Утибер” и „Ежис”, а инвеститор радова је Инфраструктура железница Србије. МГСИ је према овом уговору било само финансијер. Желео сам да јавно прочитам ову хронологију комплетне документације за изградњу железничке пруге, а у склопу тога и железничке станице Ноби, сад не зато да бих у било кога упро прстом, већ да бих показао да као министар у свом мандату нисам донео ниједан акт који је могао да има утицај на крајње исходиште овог пројекта. Позивам надлежне органе, пре свега тужилаштво, да што је пре могуће утврде ко је одговоран због несреће која се догодила, ко је у кругу пројектант, извођач радова, надзор и инвеститор није урадио свој посао односно због кога је умрло 14 невиних људи. Тако ће се скинути љага са имена многих људи који су ових дана помињани у јавности. Такође, очекујем да се утврди зашто Инфраструктура железнице није одржавала станицу у Новом Саду јер је то њихова законска обавеза. Управо зато што се многи инфраструктурни пројекти не одржавају пре неколико недеља сам поднео иницијативу да се уради Закон о одржавању инфраструктуре. Надам се да ће ову добру идеју спровести неко ко долази после мене. Верујем да ће и други који су именовани на функције од Владе Републике Србије, а били су директно или индиректно у ланцу доношења одлука у случају реконструкције станице, следити мој пример. На крају, желим да вам кажем нешто лично. Трпео сам ових дана увреде и нападе оних који сваку трагедију и сваку смрт покушавају да злоупотребе за скупљање политичких поена. Трпео сам увреде оних који мисле да је нечија смрт и несрећа њихова шанса да се докопају власти. Трпео сам увреде и оних који су се смејали због тога што сам гутао кнедле и једва изговарао речи тог страшног дана на железничкој станици у Новом Саду, јер сам пре тога видео тела људи који су пронађени испод рушевина. Када су ме оптуживали да глумим, полазили су од себе, јер они мисле да је и смрт политичка шанса. Људи који данас раде са мном и ја, плачемо за тим људима. Ја и данас размишљам о деки који је са унукама кренуо на воз и нико од њих није жив. Плакаћу за њима док сам жив као човек. Иако нажалост немам децу, не могу да дозволим да било ко упире прстом у мене и каже да сам одговоран за смрт неког детета. Посебно не гори од мене. Оставку подносим као одговоран човек свестан да ова трагедија није смела да се догоди. Слушао сам ових дана приче о моралу. Не бих да причам о моралу људи који су те придике држали али морал подразумева праведност. А правда је да одговарају они коју су криви, а не да се оптужују невини. Желим да будем потпуно јасан. Министар сам постао као члан Српске напредне странке (СНС СРБИЈА) на предлог председника Вучића. У политику сам се вратио због Александра Вучића (Александар Вучић) и бићу ту док се он бави политиком. Кажем ово због оних у мојој странци који су ме претходних дана прозивали да покажем одговорност, а сами нису одговорни за било шта. Ја одговорност и част имам, а потрудићу се да покажем у будућности колико је они немају. Поносан сам члан Српске напредне странке и председништва наше организације и то ћу остати и сада када нисам министар. Захвалан сам Александру Вучићу на поверењу и сигуран сам да сам то поверење оправдао. Њему лично увек ћу бити на располагању. Још једном желим да изразим саучешће породицама страдалих. Њихове најближе нико не може да врати. Трагедија је страшна и молим све, медије, политичке странке и невладине организације да се суздрже, да не злоупотребљавају трагедију. Да дозволе да истражни органи заврше у миру свој посао, а да ми као друштво нађемо снаге да се ово више никада не понови. Желим да се захвалим медијима на сарадњи јер било је и тешких тренутака, али ја верујем да су медији, када су добронамерни, најбољи коректив политике. Одлазим са ове функције чисте савести и поносан на резултате који остају иза мене и мог тима. Радили смо у најбољој вери искључиво у интересу Србије. Хвала на пажњи!
12:15

Моје обраћање на данашњој ванредној конференцији за новинаре у Влади Републике Србије НЕ МОГУ ДА ПРИХВАТИМ КРИВИЦУ, ОСТАВКУ ПОДНОСИМ КАО ОДГОВОРАН И МОРАЛАН ЧОВЕК Поштоване грађанке и грађани, Прошао је Дан жалости у Републици Србији поводом страшне трагедије која се догодила на железничкој станици у Новом Саду. Нисам се до сада оглашавао из пијетета према страдалима и њиховим породицама. Био сам те страшне ноћи на железничкој станици у Новом Саду молећи се да храбри спасиоци спасу бар још један живот. Оставку сам понудио истог дана председнику Владе Србије када се догодила несрећа у Новом Саду и саопштио своју намеру да поднесем оставку председнику Републике Србије. Желим да вас обавестим да ћу сутра ујутру званично поднети оставку на место министра грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре председнику Владе Републике Србије. Када Народна скупштина буде констатовала моју оставку, престаћу да обављам ову функцију и у техничком мандату. Не могу да прихватим кривицу за смрт 14 људи јер ни ја, ни људи који раде са мном, немамо ни трунку одговорности за трагедију која се догодила. Сигуран сам да ће то да покаже истрага коју води надлежно тужилаштво. Први сам се одазвао позиву тужилаштва као министар јер министарство на чијем сам челу жели да се утврди ко је одговаран за несрећу која се догодила. Оставку подносим јер као одговоран човек желим да личним примером покажем да у данашњој Србији постоји морална одговорност за то што се таква страшна несрећа догодила у ресору који водим. Зашто не могу да прихватим кривицу? Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктура апсолутно ниједним својим актом није могло да утиче на пројекат, квалитет и надзор радова на станици у Новом Саду. Зато желим да јавности Србије саопштим хронологију издавања документације за пројектовање и реконструкцију железничке станице у Новом Саду. 09. 10. 2017. године – Инфраструктура железнице Србије дала је пројектни задатак ЦИП-у за израду идејног пројекта. 27. 02. 2018. године – Потписан је уговор о изради идејног пројекта између МГСИ и Саобраћајног института ЦИП. 07. 07. 2018. године – Потписан је комерцијални Уговор о модернизацији и реконструкцији мађарско-српске железнице на територији Републике Србије. У периоду од 06. 04. 2020. до 30. 09. 2021. године –МГСИ издаје локацијске услове. 06. 08. 2020. године – Републичка ревизиона комисија даје Извештај о стручној контроли пројекта који пре тога урадио Саобраћајни институт ЦИП. 21.04.2020. године – Потписан је уговор о пројектовању између извођача и Саобраћајног института ЦИП. 21. 10. 2021. године – Завод за заштиту споменика културе Новог Сада дао је конзерваторске услове. 28. 10. 2021. године – Коначан Извештај о урађеној техничкој контроли пројекта за грађевинску дозволу од стране компаније „ЦЕСТРА”, коју је требало да ангажује Инфраструктура железнице Србије. 2021. године – Урађен пројекат за грађевинску дозволу према пројектном задатку за израду пројекта за грађевинску дозволу коју је урадила Инфраструктура железнице. 26. 10. 2021. године – Издата грађевинска дозвола. 12. 08. 2022. године – Дата сагласност Завода за заштиту споменика културе Нови Сад на урађен пројекат за извођење. Све се ово догодило пре него што сам изабран за министра у Влади Републике Србије. Да будем јасан, у мом мандату урађен је само коначан пројекат за извођење који чак и не одобрава министарство на чијем сам челу. Извођење радова радио је кинески конзорцијум ”China Railway“ и „CCCC“, надзор конзорцијум „Утибер” и „Ежис”, а инвеститор радова је Инфраструктура железница Србије. МГСИ је према овом уговору било само финансијер. Желео сам да јавно прочитам ову хронологију комплетне документације за изградњу железничке пруге, а у склопу тога и железничке станице Ноби, сад не зато да бих у било кога упро прстом, већ да бих показао да као министар у свом мандату нисам донео ниједан акт који је могао да има утицај на крајње исходиште овог пројекта. Позивам надлежне органе, пре свега тужилаштво, да што је пре могуће утврде ко је одговоран због несреће која се догодила, ко је у кругу пројектант, извођач радова, надзор и инвеститор није урадио свој посао односно због кога је умрло 14 невиних људи. Тако ће се скинути љага са имена многих људи који су ових дана помињани у јавности. Такође, очекујем да се утврди зашто Инфраструктура железнице није одржавала станицу у Новом Саду јер је то њихова законска обавеза. Управо зато што се многи инфраструктурни пројекти не одржавају пре неколико недеља сам поднео иницијативу да се уради Закон о одржавању инфраструктуре. Надам се да ће ову добру идеју спровести неко ко долази после мене. Верујем да ће и други који су именовани на функције од Владе Републике Србије, а били су директно или индиректно у ланцу доношења одлука у случају реконструкције станице, следити мој пример. На крају, желим да вам кажем нешто лично. Трпео сам ових дана увреде и нападе оних који сваку трагедију и сваку смрт покушавају да злоупотребе за скупљање политичких поена. Трпео сам увреде оних који мисле да је нечија смрт и несрећа њихова шанса да се докопају власти. Трпео сам увреде и оних који су се смејали због тога што сам гутао кнедле и једва изговарао речи тог страшног дана на железничкој станици у Новом Саду, јер сам пре тога видео тела људи који су пронађени испод рушевина. Када су ме оптуживали да глумим, полазили су од себе, јер они мисле да је и смрт политичка шанса. Људи који данас раде са мном и ја, плачемо за тим људима. Ја и данас размишљам о деки који је са унукама кренуо на воз и нико од њих није жив. Плакаћу за њима док сам жив као човек. Иако нажалост немам децу, не могу да дозволим да било ко упире прстом у мене и каже да сам одговоран за смрт неког детета. Посебно не гори од мене. Оставку подносим као одговоран човек свестан да ова трагедија није смела да се догоди. Слушао сам ових дана приче о моралу. Не бих да причам о моралу људи који су те придике држали али морал подразумева праведност. А правда је да одговарају они коју су криви, а не да се оптужују невини. Желим да будем потпуно јасан. Министар сам постао као члан Српске напредне странке (СНС СРБИЈА) на предлог председника Вучића. У политику сам се вратио због Александра Вучића (Александар Вучић) и бићу ту док се он бави политиком. Кажем ово због оних у мојој странци који су ме претходних дана прозивали да покажем одговорност, а сами нису одговорни за било шта. Ја одговорност и част имам, а потрудићу се да покажем у будућности колико је они немају. Поносан сам члан Српске напредне странке и председништва наше организације и то ћу остати и сада када нисам министар. Захвалан сам Александру Вучићу на поверењу и сигуран сам да сам то поверење оправдао. Њему лично увек ћу бити на располагању. Још једном желим да изразим саучешће породицама страдалих. Њихове најближе нико не може да врати. Трагедија је страшна и молим све, медије, политичке странке и невладине организације да се суздрже, да не злоупотребљавају трагедију. Да дозволе да истражни органи заврше у миру свој посао, а да ми као друштво нађемо снаге да се ово више никада не понови. Желим да се захвалим медијима на сарадњи јер било је и тешких тренутака, али ја верујем да су медији, када су добронамерни, најбољи коректив политике. Одлазим са ове функције чисте савести и поносан на резултате који остају иза мене и мог тима. Радили смо у најбољој вери искључиво у интересу Србије. Хвала на пажњи!

Горан Весић

92,044 просмотров • 1 год назад

Не плачем ја баш често, али... Ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која следи је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (шта ћете, можда и за ово постоји "архитектонска кривица", рецимо као она када сам вам писао о велшком језику). Као што знате, већ мало више од две деценије сам спортски новинар и нагледао сам се, стварно, свега и свачега. А и наслушао. Међутим, овог викенда ми је поглед застао на снимку који се изненадно појавио преда мном док сам нешто шпартао интернетом, правећи паузу у истраживању за моју нову историјску књигу. А на снимку од десетак секунди - пљушти киша, права провала облака, ал' упркос томе неке девојке загрљене стоје и певају као да су из средњег века дошле. Е, сад, "проблем" са тим снимком је што га је британски ББЦ на Твитеру, баш када сам ја ту свратио, пустио уз шаљив (ма, заправо, погрдан) коментар (просто се Енглези правили Енглези) иако су на снимку биле спортисткиње, и то са територије коју ББЦ "покрива" јер је јавни сервис те државе. А ја баш имам проблем кад неко исмева друге. Нарочито када је реч о овој теми. Зато вас прича одједном води у нешто о чему бих исто "књигу могао да напишем". Води вас у давни 14. век, у једну нестварну јунску битку. Не, није ово прича о Косовском боју. Али... следи нешто што ће вас, имам благи осећај, ганути као да јесте. Тог јуна 1314. са једне стране бојног поља био је "поносни Едвард" (други), енглески краљ, који је решио да под своју пету стави Шкоте једном за свагда. Повео је баш озбиљну војску на тај задатак. Па, само тешких оклопних коњаника је било преко 2.500 (Шкоти нису имали ниједног јединог таквог коњаника), било је са "поносним" и чак 15 хиљада Енглеза-пешадинаца, и три хиљаде стрелаца са оним великим луковима, каквим није било равних у Европи... А Шкоти? Они су имали четири пута мање војника, малтене све пешадија. Али су имали и једну жељу. Слободу. Сада ћемо да прескочимо и распоред замки припремљених за противничку коњицу, и 2.000 година стару тактику коју је, мртав-ладан, Роберт Брус спремио за надолазеће Енглезе, прексочићемо и нестварну дисциплину шкотских малих "дивизија". Просто, овај део приче ћемо да закључимо речима да су Енглези после (потпуно нетипичног за средњи век) дводневног боја - "подвили реп" као никада пре и вратили се одакле су дошли, не знајући шта их је снашло у тој битки код Бенокберна. Али, тај најтежи пораз који су Енглези у целој свој историји доживели у ратовима против Шкота - почео је да бива затрпаван у шкотском сећању захваљујући енглеској чизми која је у потоњим вековима прилично чврсто стала за врат северних суседа. Заправо, више се о томе малтене и није јавно причало. А кад се нешто прећуткује, онда временом и нестаје... И, ту у причу (баш на овај дан на који, ето, годинама већ волим да пишем неке лепе приче) улази један момак. Звао се Рој Вилијамсон. Као дечкић, син адвоката и пијанисткиње, био је избачен из музичке школе јер се правио да зна да чита ноте, а заправо је фрулу свирао на слух. Али, удаљити неког од оног што воли само зато што се не понаша како то од њега други очекују - не значи да ту љубав престаје. Као што никад није престајала ни његова љубав према родној Шкотској. Једном је, када је порастао ту, у свом а шкотском Единбургу, направио музичку групу (иако је био избачен из музичке школе, права је та његова љубав ка музици била. Права, стварно; Заправо ... вечна. А ако није вечна - онда и није љубав, зар не?). Из те врло мале групе су неки одлазили, други у њу долазили, па су после неколико година само Рој Вилијамсон и његов другар Рони Браун остали. И решили да тако, као дует, наступају, чувајући стари шкотски звук. Шездесетих година 20. века Рој је написао речи песме, а заједно су потом компоновали мелодију. Назив песме био је као што гласи и њен први стих - "Цвет Шкотске". Није то била нека ботаничарска песма, иако говори и о брдима (hills) и великој шкотској долини (Glen), већ је то једна врло кратка прича у свега осам стихова о цвету шкотске младости који је учествовао у битки код Бенокберна шест и по векова пре него што је песма настала. Мелодија није била претенциозна. Нису биле претенциозне ни речи. Просто, тих осам стихова били су одраз духа. Одраз кућног васпитања, које се, као такво, "независно од чизме", преносило с колена на колено. А од британских власти углавном је гурано под тепих. Некад и забрањивано, али углавном су те забране извођене "у белим рукавицама". Отприлике онако као што у Америци спортски тимови не могу да се зову "сијукси", "команчи", "апачи" због перфидног правила "Знате, тиме бисмо увредили домороце". Замислите. Е, тако некако је и деценијама, ма - вековима, сан о шкотској слободи био третиран од стране "чизмаша", али, Рој и његов другар Рони Браун су песму изводили кад год би сели или стали да запевају коју. Рој Вилијамсон је, међутим, већ као 54-годишњак преминуо, и - време је потом пролазило... Недеље, месеци, године, сад већ и деценије. Енглези су се понадали да ће та њихова песма, просто, нестати. Утихнути, као и сећање на оно на шта песма, "Цвет Шкотске", подсећа. Такав је, просто био план: да се искључиво зацари стање навике на потчињеност, а да нестане свест о истинској слободи. И, ту прича постаје прилично занимљива. Шкотска, као што знате, нема химну. Не сме ни да је има, јер је она само део једне веће државе. Ал', има ту једна занимљивост. Вероватно сте приметили да у појединим спортовима постоје и репрезентације земаља које нису независне. Како и зашто постоје? Па, ето, зато што су се те репрезентације надметале у тим спортовима пре остатка планете. Тако сад фудбал и играју Шкотска, Велс, Северна Ирска, иако су они само део веће, британске државе - али, играју јер су као такви, Шкоти, Велшани, Ирци, играли фудбал пре него што је ФИФА, као светска фудбалска организација, настала. Тако је и у рагбију, рецимо. Но, те екипе химну не могу да имају јер, ето... нису из независних држава. У ову причу сад улази - баш онај цвет Шкотске. (Због њега сам опет вежбао да преводим и титлујем вам снимак, да би вам овај дан постао лепши, колико год се Енглези трудили да исмеју нешто величанствено. Чека вас тај снимак испод ових исписаних редова, само причекајте који трен, да видите прво зашто је он важан) Наиме, Шкоти (и остали поменути) имају право да пред своје репрезентативне спортске мечеве интонирају неку "свечану песму", која, ето, није химна - јер химну, јелте, стварно не смеју да имају. И, кад су се Шкоти почешкали по глави, размишљајући шта да одаберу, није им избор пао не неке од чудесних песама које су прославиле гајде (нпр. нема ко не зна мелодију "Scotland the brave", али када је људи чују - не знају многи како се она зове), него је избор пао на ово што следи пред вама. А пред вама је мој скромни рад на монтажи у кућним условима. У питању су три врло, врло кратка, обједињена снимка: најпре онај који је ББЦ погрдно описао као "Shower of Scotland" (туширање, пљусак), а на коме се виде девојке које играју рагби за Шкотску. Виде се како стоје на правој провали облака. Стоје у дресовима, не пада им на памет да се склоне, јер треба меч да им почне. И не пада им на памет да ћуте, јер су, попут Роја и Ронија решиле да пркосе забораву. После тих десетак секунди сам вам ставио снимак када је стари, тада 70-годишњи Рони Браун (да, ОНАЈ Рони Браун) позван на један фудбалски меч репрезентације Шкотске, да пред целим стадионом поручи и да "прошлост треба да остане у прошлости". Када чујете његово "Come on!" слободно му се придружите. И, коначно, на крају можете да видите како, на 150. годишњицу првог фудбалског мегдана са Енглеском - цела Шкотска пева и себи и Енглезима нешто. Ал', пева, а да нема ниједног професионалног певача који води певање са центра. Пева цела једна земља из душе, пркосећи чизми и забранама. Да, ту можете да видите како пева и плаче Шкотска, чак и кад њене гајде утихну... ... а пева, просто да све нас подсети на снагу вере, чак и када је чува малишан избачен из музичке школе. Да подсети на силину коју у себи носи искрена подршка, као код истинског пријатеља (чак и кад је старац), ма... пева да подсети колика је важност кућног васпитања (и оног предања с колена на колено) за чување здравог духа једног народа, али пре свега да нас подсети - на свевременост љубави. Јер, ако није вечна, онда и није љубав, зар не? А ако је права, онда и страни краљеви и њихове војске немају шта да траже кад изађете пред њих заједно, као они ономад, оног јуна, века четрнаестог... Видимо се у песми. (Ако заплачете кад и неко са снимка, не брините. Међу својима сте) #FlowerOfScotland
3:30

Не плачем ја баш често, али... Ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која следи је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (шта ћете, можда и за ово постоји "архитектонска кривица", рецимо као она када сам вам писао о велшком језику). Као што знате, већ мало више од две деценије сам спортски новинар и нагледао сам се, стварно, свега и свачега. А и наслушао. Међутим, овог викенда ми је поглед застао на снимку који се изненадно појавио преда мном док сам нешто шпартао интернетом, правећи паузу у истраживању за моју нову историјску књигу. А на снимку од десетак секунди - пљушти киша, права провала облака, ал' упркос томе неке девојке загрљене стоје и певају као да су из средњег века дошле. Е, сад, "проблем" са тим снимком је што га је британски ББЦ на Твитеру, баш када сам ја ту свратио, пустио уз шаљив (ма, заправо, погрдан) коментар (просто се Енглези правили Енглези) иако су на снимку биле спортисткиње, и то са територије коју ББЦ "покрива" јер је јавни сервис те државе. А ја баш имам проблем кад неко исмева друге. Нарочито када је реч о овој теми. Зато вас прича одједном води у нешто о чему бих исто "књигу могао да напишем". Води вас у давни 14. век, у једну нестварну јунску битку. Не, није ово прича о Косовском боју. Али... следи нешто што ће вас, имам благи осећај, ганути као да јесте. Тог јуна 1314. са једне стране бојног поља био је "поносни Едвард" (други), енглески краљ, који је решио да под своју пету стави Шкоте једном за свагда. Повео је баш озбиљну војску на тај задатак. Па, само тешких оклопних коњаника је било преко 2.500 (Шкоти нису имали ниједног јединог таквог коњаника), било је са "поносним" и чак 15 хиљада Енглеза-пешадинаца, и три хиљаде стрелаца са оним великим луковима, каквим није било равних у Европи... А Шкоти? Они су имали четири пута мање војника, малтене све пешадија. Али су имали и једну жељу. Слободу. Сада ћемо да прескочимо и распоред замки припремљених за противничку коњицу, и 2.000 година стару тактику коју је, мртав-ладан, Роберт Брус спремио за надолазеће Енглезе, прексочићемо и нестварну дисциплину шкотских малих "дивизија". Просто, овај део приче ћемо да закључимо речима да су Енглези после (потпуно нетипичног за средњи век) дводневног боја - "подвили реп" као никада пре и вратили се одакле су дошли, не знајући шта их је снашло у тој битки код Бенокберна. Али, тај најтежи пораз који су Енглези у целој свој историји доживели у ратовима против Шкота - почео је да бива затрпаван у шкотском сећању захваљујући енглеској чизми која је у потоњим вековима прилично чврсто стала за врат северних суседа. Заправо, више се о томе малтене и није јавно причало. А кад се нешто прећуткује, онда временом и нестаје... И, ту у причу (баш на овај дан на који, ето, годинама већ волим да пишем неке лепе приче) улази један момак. Звао се Рој Вилијамсон. Као дечкић, син адвоката и пијанисткиње, био је избачен из музичке школе јер се правио да зна да чита ноте, а заправо је фрулу свирао на слух. Али, удаљити неког од оног што воли само зато што се не понаша како то од њега други очекују - не значи да ту љубав престаје. Као што никад није престајала ни његова љубав према родној Шкотској. Једном је, када је порастао ту, у свом а шкотском Единбургу, направио музичку групу (иако је био избачен из музичке школе, права је та његова љубав ка музици била. Права, стварно; Заправо ... вечна. А ако није вечна - онда и није љубав, зар не?). Из те врло мале групе су неки одлазили, други у њу долазили, па су после неколико година само Рој Вилијамсон и његов другар Рони Браун остали. И решили да тако, као дует, наступају, чувајући стари шкотски звук. Шездесетих година 20. века Рој је написао речи песме, а заједно су потом компоновали мелодију. Назив песме био је као што гласи и њен први стих - "Цвет Шкотске". Није то била нека ботаничарска песма, иако говори и о брдима (hills) и великој шкотској долини (Glen), већ је то једна врло кратка прича у свега осам стихова о цвету шкотске младости који је учествовао у битки код Бенокберна шест и по векова пре него што је песма настала. Мелодија није била претенциозна. Нису биле претенциозне ни речи. Просто, тих осам стихова били су одраз духа. Одраз кућног васпитања, које се, као такво, "независно од чизме", преносило с колена на колено. А од британских власти углавном је гурано под тепих. Некад и забрањивано, али углавном су те забране извођене "у белим рукавицама". Отприлике онако као што у Америци спортски тимови не могу да се зову "сијукси", "команчи", "апачи" због перфидног правила "Знате, тиме бисмо увредили домороце". Замислите. Е, тако некако је и деценијама, ма - вековима, сан о шкотској слободи био третиран од стране "чизмаша", али, Рој и његов другар Рони Браун су песму изводили кад год би сели или стали да запевају коју. Рој Вилијамсон је, међутим, већ као 54-годишњак преминуо, и - време је потом пролазило... Недеље, месеци, године, сад већ и деценије. Енглези су се понадали да ће та њихова песма, просто, нестати. Утихнути, као и сећање на оно на шта песма, "Цвет Шкотске", подсећа. Такав је, просто био план: да се искључиво зацари стање навике на потчињеност, а да нестане свест о истинској слободи. И, ту прича постаје прилично занимљива. Шкотска, као што знате, нема химну. Не сме ни да је има, јер је она само део једне веће државе. Ал', има ту једна занимљивост. Вероватно сте приметили да у појединим спортовима постоје и репрезентације земаља које нису независне. Како и зашто постоје? Па, ето, зато што су се те репрезентације надметале у тим спортовима пре остатка планете. Тако сад фудбал и играју Шкотска, Велс, Северна Ирска, иако су они само део веће, британске државе - али, играју јер су као такви, Шкоти, Велшани, Ирци, играли фудбал пре него што је ФИФА, као светска фудбалска организација, настала. Тако је и у рагбију, рецимо. Но, те екипе химну не могу да имају јер, ето... нису из независних држава. У ову причу сад улази - баш онај цвет Шкотске. (Због њега сам опет вежбао да преводим и титлујем вам снимак, да би вам овај дан постао лепши, колико год се Енглези трудили да исмеју нешто величанствено. Чека вас тај снимак испод ових исписаних редова, само причекајте који трен, да видите прво зашто је он важан) Наиме, Шкоти (и остали поменути) имају право да пред своје репрезентативне спортске мечеве интонирају неку "свечану песму", која, ето, није химна - јер химну, јелте, стварно не смеју да имају. И, кад су се Шкоти почешкали по глави, размишљајући шта да одаберу, није им избор пао не неке од чудесних песама које су прославиле гајде (нпр. нема ко не зна мелодију "Scotland the brave", али када је људи чују - не знају многи како се она зове), него је избор пао на ово што следи пред вама. А пред вама је мој скромни рад на монтажи у кућним условима. У питању су три врло, врло кратка, обједињена снимка: најпре онај који је ББЦ погрдно описао као "Shower of Scotland" (туширање, пљусак), а на коме се виде девојке које играју рагби за Шкотску. Виде се како стоје на правој провали облака. Стоје у дресовима, не пада им на памет да се склоне, јер треба меч да им почне. И не пада им на памет да ћуте, јер су, попут Роја и Ронија решиле да пркосе забораву. После тих десетак секунди сам вам ставио снимак када је стари, тада 70-годишњи Рони Браун (да, ОНАЈ Рони Браун) позван на један фудбалски меч репрезентације Шкотске, да пред целим стадионом поручи и да "прошлост треба да остане у прошлости". Када чујете његово "Come on!" слободно му се придружите. И, коначно, на крају можете да видите како, на 150. годишњицу првог фудбалског мегдана са Енглеском - цела Шкотска пева и себи и Енглезима нешто. Ал', пева, а да нема ниједног професионалног певача који води певање са центра. Пева цела једна земља из душе, пркосећи чизми и забранама. Да, ту можете да видите како пева и плаче Шкотска, чак и кад њене гајде утихну... ... а пева, просто да све нас подсети на снагу вере, чак и када је чува малишан избачен из музичке школе. Да подсети на силину коју у себи носи искрена подршка, као код истинског пријатеља (чак и кад је старац), ма... пева да подсети колика је важност кућног васпитања (и оног предања с колена на колено) за чување здравог духа једног народа, али пре свега да нас подсети - на свевременост љубави. Јер, ако није вечна, онда и није љубав, зар не? А ако је права, онда и страни краљеви и њихове војске немају шта да траже кад изађете пред њих заједно, као они ономад, оног јуна, века четрнаестог... Видимо се у песми. (Ако заплачете кад и неко са снимка, не брините. Међу својима сте) #FlowerOfScotland

Дарко Николић

30,890 просмотров • 2 лет назад

Не плачем ја често. Али, ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која је пред вама је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (и... да, за то је крив један архитекта). Та прича би могла да почне подсећањем на окупацију. Рецимо.. Нашу. Замислите да се оно „петвековно ропство“ заправо уопште није завршило. Да траје, рецимо, 740 година. Да ли би неко од нас уопште више говорио српски? Или бисмо, најпре вековима под чизмом освајача, а потом навикнути на његове и ничије друге аршине, просто постали мајушни део његове силине, уклопивши се онако мали и немоћни у један другачији свет, другачији језик...? А једном народу се то десило. И, прича о њему, заправо, не почиње баш пре 740 година, већ још пре више од милинијум и по када је римски генерал Магнус Максимус 383. урадио кључну ствар за народ Велса: повукао је трупе из Британије да би покушао да се домогне императорског трона, решио да „острвом“ управља на даљину, из Галије, а оставио праву власт локалним вођама. Сматра се зато оснивачем неколико велшких краљевских династија, а локална племена су с колена на колено преносила захвалност што им је дозволио да буду оно што јесу, да не живе као робови. Но, ропство их је, ипак, снашло пре 740 година, када је после двовековног рата енглески краљ Едвард Први окончао то освајање како је и желео. И, године су почеле да пролазе. Деценије. Векови, у којима стари, велшки језик, није био прихваћен нигде: ни у једном документу, ни у каквим преговорима, ни у једној јединој званичној комуникацији. Почео је, као такав, да изумире. Малтене су, тамо негде, 70-их година 20. века престали и да постоје људи који га знају. Добро, било је неких бораца за тај стари језик (да ли сте знали да је „мор“ на велшком оно што ми називамо „море“? Не? Ето, на крају ове приче чека вас један снимак због ког сам научио монтажу, а за који сам преводио речи једне песме и урадио вам титлове, но... не пуштајте то одмах, да најпре нешто друго сазнате). Дакле, јесте било бораца да се тај стари језик сачува, попут архитекте Дафида Ивана. Стар је он, не баш колико и велшки језик, али недавно је ушао у девету деценију живота. А тамо негде, средином прошлог века, привођен је због својих активности да се велшки језик врати где му је место, у институције, у образовни систем, чак је и политиком почео да се бави из љубави према језику својих родитеља, предака... Ал', затварали га. Нису га слушали, нити му жеље услишили. Почео је да се бави и музиком. Онако, за своју душу. Писао и песме, па их сам изводио, а једна од њих је била посебно занимљива тадашњим британскима властима на чијем је челу била Маргарет Тачер. Песма се звала „И даље – ту“, а кроз три врло кратке строфе говорила је о томе кроз шта је Велс прошао за ових 1600 година: и како су тај народ тлачили и потцењивали, али како је он издржао и стварне појаве попут карикатуралног лика из књижевности, Велшанина који се звао Дик Сион Дафид, коме је све енглеско милије од велшког (ко је рекао „Аха, нека врста другосрбијанаца“? Без добацивања, ово је прича о Велсу), како је тај народ и тај језик издржао и „стару Меги и њену екипу“ (песма је писана када ја „Меги“ Тачер припремала затварање свих велшких рудника, што је потом довело до тога да је мање од 40% домаћинстава у Велсу имало неког члана породице који је стално запослен; Да... чизма уме да буде страшна, нарочито ако не приметиш да ти је већ на врату, па ти се чини да те неко милује. Вековима). Проблем је био што је песму мало ко разумео, јер... писана је и извођена на старом велшком. А то малтене „нико жив“ (не баш буквално) у Велсу више није разумео. Изводио ју је онај архитекта и рударима, прихватио те стихове и један покрет који се залагао за независност, али... Пролазиле су године. Семена која је јунак ове приче, што по затвору, што на улици, што с рударима који више нису имали где да раде, што са децом којој се обраћао – као да су, бар се тако чинило, била посејена узалуд. А онда је Дафид Иван, сада 80-годишњак, пред 80. рођендан позван да ту своју песму отпева у Кардифу. И то на стадиону. Нешто преко 32.000 људи је било ту. Почео је он своју причу у стиховима, прву од три строфе, чуло се и како публика мрмља, позната јој је мелодија, а када је на ред дошао рефрен... Не, то вам нећу писати. То ћете видети, сад, када пустите снимак. А он је пред вама само због љубави. За род свој и језик свој. Љубави која је довела до правог чуда да сада, пре три месеца када је обављено последње истраживање, скоро 29,2% становништа Велса може да прича старим велшким језиком, док нешто више, чак 33 одсто њих, разуме када неко прича велшки. Чудо? Не, само плод љубави од које се не одустаје. Баш због ње је ова прича о песми пред вама. И, она звучи – овако: (ако заплачете кад и Дафид Иван, тамо код стиха "... а жив ће бити и велшки језик!", не брините. Међу својима сте) #YmaOHyd
4:21

Не плачем ја често. Али, ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која је пред вама је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (и... да, за то је крив један архитекта). Та прича би могла да почне подсећањем на окупацију. Рецимо.. Нашу. Замислите да се оно „петвековно ропство“ заправо уопште није завршило. Да траје, рецимо, 740 година. Да ли би неко од нас уопште више говорио српски? Или бисмо, најпре вековима под чизмом освајача, а потом навикнути на његове и ничије друге аршине, просто постали мајушни део његове силине, уклопивши се онако мали и немоћни у један другачији свет, другачији језик...? А једном народу се то десило. И, прича о њему, заправо, не почиње баш пре 740 година, већ још пре више од милинијум и по када је римски генерал Магнус Максимус 383. урадио кључну ствар за народ Велса: повукао је трупе из Британије да би покушао да се домогне императорског трона, решио да „острвом“ управља на даљину, из Галије, а оставио праву власт локалним вођама. Сматра се зато оснивачем неколико велшких краљевских династија, а локална племена су с колена на колено преносила захвалност што им је дозволио да буду оно што јесу, да не живе као робови. Но, ропство их је, ипак, снашло пре 740 година, када је после двовековног рата енглески краљ Едвард Први окончао то освајање како је и желео. И, године су почеле да пролазе. Деценије. Векови, у којима стари, велшки језик, није био прихваћен нигде: ни у једном документу, ни у каквим преговорима, ни у једној јединој званичној комуникацији. Почео је, као такав, да изумире. Малтене су, тамо негде, 70-их година 20. века престали и да постоје људи који га знају. Добро, било је неких бораца за тај стари језик (да ли сте знали да је „мор“ на велшком оно што ми називамо „море“? Не? Ето, на крају ове приче чека вас један снимак због ког сам научио монтажу, а за који сам преводио речи једне песме и урадио вам титлове, но... не пуштајте то одмах, да најпре нешто друго сазнате). Дакле, јесте било бораца да се тај стари језик сачува, попут архитекте Дафида Ивана. Стар је он, не баш колико и велшки језик, али недавно је ушао у девету деценију живота. А тамо негде, средином прошлог века, привођен је због својих активности да се велшки језик врати где му је место, у институције, у образовни систем, чак је и политиком почео да се бави из љубави према језику својих родитеља, предака... Ал', затварали га. Нису га слушали, нити му жеље услишили. Почео је да се бави и музиком. Онако, за своју душу. Писао и песме, па их сам изводио, а једна од њих је била посебно занимљива тадашњим британскима властима на чијем је челу била Маргарет Тачер. Песма се звала „И даље – ту“, а кроз три врло кратке строфе говорила је о томе кроз шта је Велс прошао за ових 1600 година: и како су тај народ тлачили и потцењивали, али како је он издржао и стварне појаве попут карикатуралног лика из књижевности, Велшанина који се звао Дик Сион Дафид, коме је све енглеско милије од велшког (ко је рекао „Аха, нека врста другосрбијанаца“? Без добацивања, ово је прича о Велсу), како је тај народ и тај језик издржао и „стару Меги и њену екипу“ (песма је писана када ја „Меги“ Тачер припремала затварање свих велшких рудника, што је потом довело до тога да је мање од 40% домаћинстава у Велсу имало неког члана породице који је стално запослен; Да... чизма уме да буде страшна, нарочито ако не приметиш да ти је већ на врату, па ти се чини да те неко милује. Вековима). Проблем је био што је песму мало ко разумео, јер... писана је и извођена на старом велшком. А то малтене „нико жив“ (не баш буквално) у Велсу више није разумео. Изводио ју је онај архитекта и рударима, прихватио те стихове и један покрет који се залагао за независност, али... Пролазиле су године. Семена која је јунак ове приче, што по затвору, што на улици, што с рударима који више нису имали где да раде, што са децом којој се обраћао – као да су, бар се тако чинило, била посејена узалуд. А онда је Дафид Иван, сада 80-годишњак, пред 80. рођендан позван да ту своју песму отпева у Кардифу. И то на стадиону. Нешто преко 32.000 људи је било ту. Почео је он своју причу у стиховима, прву од три строфе, чуло се и како публика мрмља, позната јој је мелодија, а када је на ред дошао рефрен... Не, то вам нећу писати. То ћете видети, сад, када пустите снимак. А он је пред вама само због љубави. За род свој и језик свој. Љубави која је довела до правог чуда да сада, пре три месеца када је обављено последње истраживање, скоро 29,2% становништа Велса може да прича старим велшким језиком, док нешто више, чак 33 одсто њих, разуме када неко прича велшки. Чудо? Не, само плод љубави од које се не одустаје. Баш због ње је ова прича о песми пред вама. И, она звучи – овако: (ако заплачете кад и Дафид Иван, тамо код стиха "... а жив ће бити и велшки језик!", не брините. Међу својима сте) #YmaOHyd

Дарко Николић

105,231 просмотров • 2 лет назад

Масакрирано дечаштво, бедна казна и канонизација жртве: 34 године од мученичке смрти Слободана Стојановића ​Постоје злочини који превазилазе све познате оквире људског ума, али постоји и срамота правосуђа која те злочине изнова чини живим ранама. ​Дванаестогодишњи српски дечак Слободан Стојановић није био борац, није имао чин, нити је разумео идеологије рата који га је окружио у родној Доњој Каменици код Зворника. Имао је само дванаест година и чисто, невино дечије срце које није могло да остави свог везаног пса на кућном прагу. ​То чисто срце одвело га је 27. јула 1992. године директно у руке звери. ​Невина дечија лојалност : ​Када је породица Стојановић под претњама и у кућном притвору морала да напусти свој дом и избегне у заселак Џенарике, дечак је данима туговао за својим љубимцем. Упркос свим упозорењима и молибама родитеља, Слободан се вођен љубављу провукао кроз барикаде и вратио у село да одвеже и спасе свог psa. ​Уместо дома, затекао је непријатељске снаге. Дванаестогодишње дете постало је заточеник. ​Док су његов отац Илија и локални мештани са околних брда преко мегафона преклињали да се дете пусти, нудећи сву размену — и живу и мртву — са друге стране стизале су лажи и перфидна уверавања да је Слободан „на сигурном у Тузли”. ​У стварности, Слободанов пакао тек је почињао: ​Зверско злостављање: Држан је у подруму, го до паса, пребијан до модрица сваки пут када би изразио дечији нагон да побегне. ​Тортура над дечијом душом: Према сведочењима самих припадника тзв. Армије БиХ, преплашени дечак се тресао у ћошку, гледајући крупним очима у своје мучитеље, док су они на њему иживљавали свој садизам, измишљајући да је "српски извиђач". ​Крвави пир у Бајрићима: ​Током августа 1992. године у насељу Бајрићи – Ново Село, монструозност је добила своје име и презиме: Елфета Весели. ​Сведочење очевид ца (сведока „С1”) остаје као један од најстрашнијих записа о карактеру тог рата: " Елфета га је држала за косу. Извадила је нож са црним корицама, подигла му главу и повукла нож испод врата. Дијете је почело да кркља... Кад га је неко од војника питао шта то ради, извадила је пиштољ, 'дугу деветку', прислонила му на главу и пуцала." ​Када су припадници Војске Републике Српске јуна 1993. године на брду Ждријепци пронашли и ископали масовну гробницу, ужас је добио свој коначни, материјални облик. Дечаково тело, уметано у плави раднички мантилић, идентификовале су његова мајка Десанка и петнаестогодишња сестра Слађана, доведена директно из школске клупе. ​Извештај чувеног патолога др Зорана Станковића заледио је историју: дечаку је за живота одсечено десно уво, стомак му је био распорен оштрим предметом, а у слепоочницу му је из непосредне близине испаљен хитац. ​Казна као нова увреда жртви и саборни ореол Светог Новомученика ​Слободанова мајка Десанка није издржала. Мајчино срце је препукло од бола и патологије која јој је заувек одузела дете. Отац Илија остао је да вегетира у тузи, чекајући тренутак када ће отићи на онај свет да се придружи свом Слободану и пресвиснулој супрузи. ​A шта је урадила такозвана земаљска правда? Суд Босне и Херцеговине осудио је монструма Елфету Весели на срамних 13 година затвора. ​Тринаест година за оштећено дечаштво, одсечено уво, зверско касапљење и затирање читаве једне породице. Оваква пресуда није правда, она је секундарни злочин и порука да српска дечија суза за световне судове нема вредност. ​Али оно што су земаљски судови покушали да релативизују, небеска и народна меморија су уздигле на највиши ниво. Српска православна црква канонизовала је малог Слободана Стојановића и уписала га у диптих светих као Светог Новомученика Слободана Зворничког. ​Његов невини дечији лик са иконе, заједно са свим новомученицима, остаје вечни и непролазни сведок: Земљски судови и замазани параграфи могу да умање казну џелату, али не могу избрисати ореол невиној жртви. Свети Новомученик Слободан данас није само опомена на страдање, већ заштитник невиности коју никакви монструми нису успели да укаљају.
3:51

Масакрирано дечаштво, бедна казна и канонизација жртве: 34 године од мученичке смрти Слободана Стојановића ​Постоје злочини који превазилазе све познате оквире људског ума, али постоји и срамота правосуђа која те злочине изнова чини живим ранама. ​Дванаестогодишњи српски дечак Слободан Стојановић није био борац, није имао чин, нити је разумео идеологије рата који га је окружио у родној Доњој Каменици код Зворника. Имао је само дванаест година и чисто, невино дечије срце које није могло да остави свог везаног пса на кућном прагу. ​То чисто срце одвело га је 27. јула 1992. године директно у руке звери. ​Невина дечија лојалност : ​Када је породица Стојановић под претњама и у кућном притвору морала да напусти свој дом и избегне у заселак Џенарике, дечак је данима туговао за својим љубимцем. Упркос свим упозорењима и молибама родитеља, Слободан се вођен љубављу провукао кроз барикаде и вратио у село да одвеже и спасе свог psa. ​Уместо дома, затекао је непријатељске снаге. Дванаестогодишње дете постало је заточеник. ​Док су његов отац Илија и локални мештани са околних брда преко мегафона преклињали да се дете пусти, нудећи сву размену — и живу и мртву — са друге стране стизале су лажи и перфидна уверавања да је Слободан „на сигурном у Тузли”. ​У стварности, Слободанов пакао тек је почињао: ​Зверско злостављање: Држан је у подруму, го до паса, пребијан до модрица сваки пут када би изразио дечији нагон да побегне. ​Тортура над дечијом душом: Према сведочењима самих припадника тзв. Армије БиХ, преплашени дечак се тресао у ћошку, гледајући крупним очима у своје мучитеље, док су они на њему иживљавали свој садизам, измишљајући да је "српски извиђач". ​Крвави пир у Бајрићима: ​Током августа 1992. године у насељу Бајрићи – Ново Село, монструозност је добила своје име и презиме: Елфета Весели. ​Сведочење очевид ца (сведока „С1”) остаје као један од најстрашнијих записа о карактеру тог рата: " Елфета га је држала за косу. Извадила је нож са црним корицама, подигла му главу и повукла нож испод врата. Дијете је почело да кркља... Кад га је неко од војника питао шта то ради, извадила је пиштољ, 'дугу деветку', прислонила му на главу и пуцала." ​Када су припадници Војске Републике Српске јуна 1993. године на брду Ждријепци пронашли и ископали масовну гробницу, ужас је добио свој коначни, материјални облик. Дечаково тело, уметано у плави раднички мантилић, идентификовале су његова мајка Десанка и петнаестогодишња сестра Слађана, доведена директно из школске клупе. ​Извештај чувеног патолога др Зорана Станковића заледио је историју: дечаку је за живота одсечено десно уво, стомак му је био распорен оштрим предметом, а у слепоочницу му је из непосредне близине испаљен хитац. ​Казна као нова увреда жртви и саборни ореол Светог Новомученика ​Слободанова мајка Десанка није издржала. Мајчино срце је препукло од бола и патологије која јој је заувек одузела дете. Отац Илија остао је да вегетира у тузи, чекајући тренутак када ће отићи на онај свет да се придружи свом Слободану и пресвиснулој супрузи. ​A шта је урадила такозвана земаљска правда? Суд Босне и Херцеговине осудио је монструма Елфету Весели на срамних 13 година затвора. ​Тринаест година за оштећено дечаштво, одсечено уво, зверско касапљење и затирање читаве једне породице. Оваква пресуда није правда, она је секундарни злочин и порука да српска дечија суза за световне судове нема вредност. ​Али оно што су земаљски судови покушали да релативизују, небеска и народна меморија су уздигле на највиши ниво. Српска православна црква канонизовала је малог Слободана Стојановића и уписала га у диптих светих као Светог Новомученика Слободана Зворничког. ​Његов невини дечији лик са иконе, заједно са свим новомученицима, остаје вечни и непролазни сведок: Земљски судови и замазани параграфи могу да умање казну џелату, али не могу избрисати ореол невиној жртви. Свети Новомученик Слободан данас није само опомена на страдање, већ заштитник невиности коју никакви монструми нису успели да укаљају.

Јелена Ђоковић Ивић

24,351 просмотров • 1 месяц назад

Следеће чињенице: 1. Да тужилаштво спроводи гестаповске методе привођења људи у раним јутарњим часовима и држања у притвору читав дан, како би их саслушавали током глувог доба ноћи, изнурене, ментално и физички исцрпљене и деконцентрисане. 2. Да тужилаштво о одлукама о притвору и „ексклузивним“ детаљима истраге прво обавештава тајкунске медије, како би адвокати и породице ових људи увидели јасну спрегу измеђи тужилаштва и медијских вођа обојене револуције. 3. Да селективно одређују кога ће оптужити и привести, јер блокадере који су обављали најважније функције у Железницама Србије нису ни пипнули. Све ове чињенице говоре о томе да тужилаштво не занима истина и правда, већ да је њихов задатак да пошто-пото оптуже и затим ухапсе Александра Вучића Александар Вучић. Они људе малтретирају, приводе их, задржавају у притвору иако након 9 месеци они не могу више учинити ништа што већ нису учинили за тих 9 месеци, искључиво како би их заплашили, уценили и мучили да би неко од њих – било ко и за било шта – рекао: Александар Вучић је крив. Све ово плански прати читава тајкунска медијска машинерија, која нам већ месецима прича – Вучић је крив, нема правде док не ухапсите Вучића, нема мира на улицама док не оптужите и приведете Вучића. Све ово је део исте обојене револуције којој је ужасна трагедија у Новом Саду послужила као плодно тло за рушење Србије, рушењем председника Александра Вучића, његовом сатанизацијом и хапшењем. Они се чак не либе да управо на 30. годишњицу егзодуса српског народа из Хрватске, у Србији најављују неке нове „олује“. За све њих, једна порука – остајемо уз председника Александар Вучић, уз Србију, и захтевамо истину и правду за жртве пада надстрешнице, а не политички монтиран процес усмерен на рушење Србије!
2:07

Следеће чињенице: 1. Да тужилаштво спроводи гестаповске методе привођења људи у раним јутарњим часовима и држања у притвору читав дан, како би их саслушавали током глувог доба ноћи, изнурене, ментално и физички исцрпљене и деконцентрисане. 2. Да тужилаштво о одлукама о притвору и „ексклузивним“ детаљима истраге прво обавештава тајкунске медије, како би адвокати и породице ових људи увидели јасну спрегу измеђи тужилаштва и медијских вођа обојене револуције. 3. Да селективно одређују кога ће оптужити и привести, јер блокадере који су обављали најважније функције у Железницама Србије нису ни пипнули. Све ове чињенице говоре о томе да тужилаштво не занима истина и правда, већ да је њихов задатак да пошто-пото оптуже и затим ухапсе Александра Вучића Александар Вучић. Они људе малтретирају, приводе их, задржавају у притвору иако након 9 месеци они не могу више учинити ништа што већ нису учинили за тих 9 месеци, искључиво како би их заплашили, уценили и мучили да би неко од њих – било ко и за било шта – рекао: Александар Вучић је крив. Све ово плански прати читава тајкунска медијска машинерија, која нам већ месецима прича – Вучић је крив, нема правде док не ухапсите Вучића, нема мира на улицама док не оптужите и приведете Вучића. Све ово је део исте обојене револуције којој је ужасна трагедија у Новом Саду послужила као плодно тло за рушење Србије, рушењем председника Александра Вучића, његовом сатанизацијом и хапшењем. Они се чак не либе да управо на 30. годишњицу егзодуса српског народа из Хрватске, у Србији најављују неке нове „олује“. За све њих, једна порука – остајемо уз председника Александар Вучић, уз Србију, и захтевамо истину и правду за жртве пада надстрешнице, а не политички монтиран процес усмерен на рушење Србије!

Ana Brnabic

15,561 просмотров • 1 год назад

Добро јутро свима који поседују најлепши сад икад… 😍 У гомили безличних, прескупих сатова — овај прича причу. А прича је итекако добра. ⸻ Док већина сатова мери време, Омега Снупи мери животне секунде које су могле нестати у тишини свемира. Све почиње 1970. године, на мисији Аполо 13 - оном чувеном „успешном неуспеху“. Када је експлодирао кисеонички резервоар у сервисном модулу, астронаути су се нашли у готово безнадежној ситуацији: без енергије, без топлоте, далеко од Земље. Једино што им је остало поуздано био је мали, механички хронограф - Omega Speedmaster - који је морао да одмери прецизно паљење мотора у трајању од 14 секунди. Једна грешка, и летелица би промашила Земљу за хиљаде километара. Нису погрешили. Тих 14 секунди мерених ручним сатом спасило је три живота и постало део историје човечанства. ⸻ 🐾 Како је Снупи ушао у свемир Средином шездесетих, НАСА је тражила симбол који ће представљати сигурност, пажњу и квалитет у свемирском програму. Неко је предложио лик који сви воле - Снупи, паметни и одани пас из стрипа „Peanuts“. Тако је створена „Silver Snoopy Award“, највећа почаст коју астронаути додељују компанијама и појединцима који су допринели безбедности мисија. Награда је сребрна значка у облику Снупија у свемирском оделу, и - да, сваку од њих је заиста понекад носио у орбити прави астронаут. После Апола 13, астронаути су једногласно одлучили: Омега заслужује Снупија. Њихов сат није био само модни детаљ - он је био инструмент који је вратио људе кући. ⸻ ⏱️ Од награде до култа Деценијама касније, Омега је одлучила да ову захвалност претвори у серију сатова која неће бити само механички уређаји, већ свемирске капсуле у минијатури. •2003. године изашао је први Speedmaster Snoopy Award, са малим Снупијем у секундарном бројачу и натписом “Eyes on the Stars”. •2015. године, поводом 45 година Апола 13, стиже бело издање са текстом “What could you do in 14 seconds?” - подсетник на тренутак који је одлучио судбину. •А 2020. године, на 50. годишњицу, Омега је направила ремек-дело: на полеђини сата ротирају се Земља и Месец, а мали Снупи у свемирској капсули „лети“ у орбиту кад год пустите хронограф. Као мала, магична реконструкција Апола 13 - на вашем зглобу. ⸻ 🌕 Зашто је овај сат посебан Снупи серија није само омаж старим данима, већ подсетник да технологија може бити људска. Да иза сваке машине стоје људи који греше, али и људи који мисле, мере и верују. Да не мора све бити луксуз ради луксуза - понекад је луксуз у причи, у значењу, у сећању. ⸻ Омега Снупи није сат који купујеш да би га носио. То је сат који носи тебе - кроз једну од највећих прича храбрости, инжењерства и судбине коју је човечанство икад написало. (преузети текстови са неколико сајтова, текст уобличен у АИ)
0:33

Добро јутро свима који поседују најлепши сад икад… 😍 У гомили безличних, прескупих сатова — овај прича причу. А прича је итекако добра. ⸻ Док већина сатова мери време, Омега Снупи мери животне секунде које су могле нестати у тишини свемира. Све почиње 1970. године, на мисији Аполо 13 - оном чувеном „успешном неуспеху“. Када је експлодирао кисеонички резервоар у сервисном модулу, астронаути су се нашли у готово безнадежној ситуацији: без енергије, без топлоте, далеко од Земље. Једино што им је остало поуздано био је мали, механички хронограф - Omega Speedmaster - који је морао да одмери прецизно паљење мотора у трајању од 14 секунди. Једна грешка, и летелица би промашила Земљу за хиљаде километара. Нису погрешили. Тих 14 секунди мерених ручним сатом спасило је три живота и постало део историје човечанства. ⸻ 🐾 Како је Снупи ушао у свемир Средином шездесетих, НАСА је тражила симбол који ће представљати сигурност, пажњу и квалитет у свемирском програму. Неко је предложио лик који сви воле - Снупи, паметни и одани пас из стрипа „Peanuts“. Тако је створена „Silver Snoopy Award“, највећа почаст коју астронаути додељују компанијама и појединцима који су допринели безбедности мисија. Награда је сребрна значка у облику Снупија у свемирском оделу, и - да, сваку од њих је заиста понекад носио у орбити прави астронаут. После Апола 13, астронаути су једногласно одлучили: Омега заслужује Снупија. Њихов сат није био само модни детаљ - он је био инструмент који је вратио људе кући. ⸻ ⏱️ Од награде до култа Деценијама касније, Омега је одлучила да ову захвалност претвори у серију сатова која неће бити само механички уређаји, већ свемирске капсуле у минијатури. •2003. године изашао је први Speedmaster Snoopy Award, са малим Снупијем у секундарном бројачу и натписом “Eyes on the Stars”. •2015. године, поводом 45 година Апола 13, стиже бело издање са текстом “What could you do in 14 seconds?” - подсетник на тренутак који је одлучио судбину. •А 2020. године, на 50. годишњицу, Омега је направила ремек-дело: на полеђини сата ротирају се Земља и Месец, а мали Снупи у свемирској капсули „лети“ у орбиту кад год пустите хронограф. Као мала, магична реконструкција Апола 13 - на вашем зглобу. ⸻ 🌕 Зашто је овај сат посебан Снупи серија није само омаж старим данима, већ подсетник да технологија може бити људска. Да иза сваке машине стоје људи који греше, али и људи који мисле, мере и верују. Да не мора све бити луксуз ради луксуза - понекад је луксуз у причи, у значењу, у сећању. ⸻ Омега Снупи није сат који купујеш да би га носио. То је сат који носи тебе - кроз једну од највећих прича храбрости, инжењерства и судбине коју је човечанство икад написало. (преузети текстови са неколико сајтова, текст уобличен у АИ)

Milan Veljković

12,475 просмотров • 10 месяцев назад