Video yükleniyor...

Video Yüklenemedi

Ana Sayfaya Dön

Уочи сутрашњег протеста, морам још нешто да кажем. Од синоћ имамо најдиректније доказе да иза протеста стоје лево-либерални екстремисти, мада смо то и раније знали. С друге стране, имамо Ломпара који каже: - да га не занима ко стоји иза протеста; - да је довољно што на њима млади...

PrijateljNaroda's profile picture

Народни непријатељ 🇷🇸

13,434 subscribers

21,393 görüntüleme • 1 yıl önce •via X (Twitter)

EğitimHaberler & Politika
LIVE

Anya Rossi• Live Now

Private livecam show

11 Yorum

Kristina u sobu profil fotoğrafı
Kristina u sobu1 yıl önce

Teraj bre to govno raspalo.

Народни непријатељ 🇷🇸 profil fotoğrafı
Народни непријатељ 🇷🇸1 yıl önce

"Нема издаје док не изда националиста." М. Л.

Mountain States Legal Foundation profil fotoğrafı
Mountain States Legal Foundation1 yıl önce

Are you concerned about the future of our freedom of speech in the United States? If you’re as concerned as we are, click here to sign the petition against this attempted censorship:

Tijana Pavićević profil fotoğrafı
Tijana Pavićević1 yıl önce

Браниш убице сопственог народа Браниш убице сопственог народа Браниш убице сопственог народа Браниш убице сопственог народа Браниш убице сопственог народа Браниш убице сопственог народа Браниш убице сопственог народа Браниш убице сопственог народа

Чедо profil fotoğrafı
Чедо1 yıl önce

НЕ СЕРИ! Иза протеста стоје НЕИСПУЊЕНИ СТУДЕНТСКИ ЗАХТЕВИ! Тачка!

Nenad Batica profil fotoğrafı
Nenad Batica1 yıl önce

Lompar je maliciozni prevarant

Dušan Popović profil fotoğrafı
Dušan Popović1 yıl önce

Milo Lompar - britanski batler.

Vladimir Dragojlovic profil fotoğrafı
Vladimir Dragojlovic1 yıl önce

Pa u tome izgleda i cuci problem, sto je drzava zasnovana na tom nepravu i plasi se pravne drzave, jer ne bi bilo vise ove vlasti, kradje izbora i preplacivanja drzavnih poslova, i ne bi naravno polupismeni bili za upravom drzave.

ČetnikPripravnik 🇷🇸☦️🇷🇺ZOV profil fotoğrafı
ČetnikPripravnik 🇷🇸☦️🇷🇺ZOV1 yıl önce

Ne, ti vaši provokatori, koliko god preko njih pokušavate da razbijete plenume i proteste, ne vode plenume i proteste.

DarthLordNevskius profil fotoğrafı
DarthLordNevskius1 yıl önce

Opusti se, majmune. Strpi se. Četnici još uvek nisu krenuli po vas.

Љубиша В.Ј. profil fotoğrafı
Љубиша В.Ј.1 yıl önce

То треба да се одлучи на изборима, зар не? Како би могло друкчије, без обзира на то што неки сада причају и снрвају? Грађани на улици желе нове власти. Један човек против целе, унижене нације не може да опстане.

Benzer Videolar

Не плачем ја често. Али, ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која је пред вама је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (и... да, за то је крив један архитекта). Та прича би могла да почне подсећањем на окупацију. Рецимо.. Нашу. Замислите да се оно „петвековно ропство“ заправо уопште није завршило. Да траје, рецимо, 740 година. Да ли би неко од нас уопште више говорио српски? Или бисмо, најпре вековима под чизмом освајача, а потом навикнути на његове и ничије друге аршине, просто постали мајушни део његове силине, уклопивши се онако мали и немоћни у један другачији свет, другачији језик...? А једном народу се то десило. И, прича о њему, заправо, не почиње баш пре 740 година, већ још пре више од милинијум и по када је римски генерал Магнус Максимус 383. урадио кључну ствар за народ Велса: повукао је трупе из Британије да би покушао да се домогне императорског трона, решио да „острвом“ управља на даљину, из Галије, а оставио праву власт локалним вођама. Сматра се зато оснивачем неколико велшких краљевских династија, а локална племена су с колена на колено преносила захвалност што им је дозволио да буду оно што јесу, да не живе као робови. Но, ропство их је, ипак, снашло пре 740 година, када је после двовековног рата енглески краљ Едвард Први окончао то освајање како је и желео. И, године су почеле да пролазе. Деценије. Векови, у којима стари, велшки језик, није био прихваћен нигде: ни у једном документу, ни у каквим преговорима, ни у једној јединој званичној комуникацији. Почео је, као такав, да изумире. Малтене су, тамо негде, 70-их година 20. века престали и да постоје људи који га знају. Добро, било је неких бораца за тај стари језик (да ли сте знали да је „мор“ на велшком оно што ми називамо „море“? Не? Ето, на крају ове приче чека вас један снимак због ког сам научио монтажу, а за који сам преводио речи једне песме и урадио вам титлове, но... не пуштајте то одмах, да најпре нешто друго сазнате). Дакле, јесте било бораца да се тај стари језик сачува, попут архитекте Дафида Ивана. Стар је он, не баш колико и велшки језик, али недавно је ушао у девету деценију живота. А тамо негде, средином прошлог века, привођен је због својих активности да се велшки језик врати где му је место, у институције, у образовни систем, чак је и политиком почео да се бави из љубави према језику својих родитеља, предака... Ал', затварали га. Нису га слушали, нити му жеље услишили. Почео је да се бави и музиком. Онако, за своју душу. Писао и песме, па их сам изводио, а једна од њих је била посебно занимљива тадашњим британскима властима на чијем је челу била Маргарет Тачер. Песма се звала „И даље – ту“, а кроз три врло кратке строфе говорила је о томе кроз шта је Велс прошао за ових 1600 година: и како су тај народ тлачили и потцењивали, али како је он издржао и стварне појаве попут карикатуралног лика из књижевности, Велшанина који се звао Дик Сион Дафид, коме је све енглеско милије од велшког (ко је рекао „Аха, нека врста другосрбијанаца“? Без добацивања, ово је прича о Велсу), како је тај народ и тај језик издржао и „стару Меги и њену екипу“ (песма је писана када ја „Меги“ Тачер припремала затварање свих велшких рудника, што је потом довело до тога да је мање од 40% домаћинстава у Велсу имало неког члана породице који је стално запослен; Да... чизма уме да буде страшна, нарочито ако не приметиш да ти је већ на врату, па ти се чини да те неко милује. Вековима). Проблем је био што је песму мало ко разумео, јер... писана је и извођена на старом велшком. А то малтене „нико жив“ (не баш буквално) у Велсу више није разумео. Изводио ју је онај архитекта и рударима, прихватио те стихове и један покрет који се залагао за независност, али... Пролазиле су године. Семена која је јунак ове приче, што по затвору, што на улици, што с рударима који више нису имали где да раде, што са децом којој се обраћао – као да су, бар се тако чинило, била посејена узалуд. А онда је Дафид Иван, сада 80-годишњак, пред 80. рођендан позван да ту своју песму отпева у Кардифу. И то на стадиону. Нешто преко 32.000 људи је било ту. Почео је он своју причу у стиховима, прву од три строфе, чуло се и како публика мрмља, позната јој је мелодија, а када је на ред дошао рефрен... Не, то вам нећу писати. То ћете видети, сад, када пустите снимак. А он је пред вама само због љубави. За род свој и језик свој. Љубави која је довела до правог чуда да сада, пре три месеца када је обављено последње истраживање, скоро 29,2% становништа Велса може да прича старим велшким језиком, док нешто више, чак 33 одсто њих, разуме када неко прича велшки. Чудо? Не, само плод љубави од које се не одустаје. Баш због ње је ова прича о песми пред вама. И, она звучи – овако: (ако заплачете кад и Дафид Иван, тамо код стиха "... а жив ће бити и велшки језик!", не брините. Међу својима сте) #YmaOHyd
4:21

Не плачем ја често. Али, ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која је пред вама је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (и... да, за то је крив један архитекта). Та прича би могла да почне подсећањем на окупацију. Рецимо.. Нашу. Замислите да се оно „петвековно ропство“ заправо уопште није завршило. Да траје, рецимо, 740 година. Да ли би неко од нас уопште више говорио српски? Или бисмо, најпре вековима под чизмом освајача, а потом навикнути на његове и ничије друге аршине, просто постали мајушни део његове силине, уклопивши се онако мали и немоћни у један другачији свет, другачији језик...? А једном народу се то десило. И, прича о њему, заправо, не почиње баш пре 740 година, већ још пре више од милинијум и по када је римски генерал Магнус Максимус 383. урадио кључну ствар за народ Велса: повукао је трупе из Британије да би покушао да се домогне императорског трона, решио да „острвом“ управља на даљину, из Галије, а оставио праву власт локалним вођама. Сматра се зато оснивачем неколико велшких краљевских династија, а локална племена су с колена на колено преносила захвалност што им је дозволио да буду оно што јесу, да не живе као робови. Но, ропство их је, ипак, снашло пре 740 година, када је после двовековног рата енглески краљ Едвард Први окончао то освајање како је и желео. И, године су почеле да пролазе. Деценије. Векови, у којима стари, велшки језик, није био прихваћен нигде: ни у једном документу, ни у каквим преговорима, ни у једној јединој званичној комуникацији. Почео је, као такав, да изумире. Малтене су, тамо негде, 70-их година 20. века престали и да постоје људи који га знају. Добро, било је неких бораца за тај стари језик (да ли сте знали да је „мор“ на велшком оно што ми називамо „море“? Не? Ето, на крају ове приче чека вас један снимак због ког сам научио монтажу, а за који сам преводио речи једне песме и урадио вам титлове, но... не пуштајте то одмах, да најпре нешто друго сазнате). Дакле, јесте било бораца да се тај стари језик сачува, попут архитекте Дафида Ивана. Стар је он, не баш колико и велшки језик, али недавно је ушао у девету деценију живота. А тамо негде, средином прошлог века, привођен је због својих активности да се велшки језик врати где му је место, у институције, у образовни систем, чак је и политиком почео да се бави из љубави према језику својих родитеља, предака... Ал', затварали га. Нису га слушали, нити му жеље услишили. Почео је да се бави и музиком. Онако, за своју душу. Писао и песме, па их сам изводио, а једна од њих је била посебно занимљива тадашњим британскима властима на чијем је челу била Маргарет Тачер. Песма се звала „И даље – ту“, а кроз три врло кратке строфе говорила је о томе кроз шта је Велс прошао за ових 1600 година: и како су тај народ тлачили и потцењивали, али како је он издржао и стварне појаве попут карикатуралног лика из књижевности, Велшанина који се звао Дик Сион Дафид, коме је све енглеско милије од велшког (ко је рекао „Аха, нека врста другосрбијанаца“? Без добацивања, ово је прича о Велсу), како је тај народ и тај језик издржао и „стару Меги и њену екипу“ (песма је писана када ја „Меги“ Тачер припремала затварање свих велшких рудника, што је потом довело до тога да је мање од 40% домаћинстава у Велсу имало неког члана породице који је стално запослен; Да... чизма уме да буде страшна, нарочито ако не приметиш да ти је већ на врату, па ти се чини да те неко милује. Вековима). Проблем је био што је песму мало ко разумео, јер... писана је и извођена на старом велшком. А то малтене „нико жив“ (не баш буквално) у Велсу више није разумео. Изводио ју је онај архитекта и рударима, прихватио те стихове и један покрет који се залагао за независност, али... Пролазиле су године. Семена која је јунак ове приче, што по затвору, што на улици, што с рударима који више нису имали где да раде, што са децом којој се обраћао – као да су, бар се тако чинило, била посејена узалуд. А онда је Дафид Иван, сада 80-годишњак, пред 80. рођендан позван да ту своју песму отпева у Кардифу. И то на стадиону. Нешто преко 32.000 људи је било ту. Почео је он своју причу у стиховима, прву од три строфе, чуло се и како публика мрмља, позната јој је мелодија, а када је на ред дошао рефрен... Не, то вам нећу писати. То ћете видети, сад, када пустите снимак. А он је пред вама само због љубави. За род свој и језик свој. Љубави која је довела до правог чуда да сада, пре три месеца када је обављено последње истраживање, скоро 29,2% становништа Велса може да прича старим велшким језиком, док нешто више, чак 33 одсто њих, разуме када неко прича велшки. Чудо? Не, само плод љубави од које се не одустаје. Баш због ње је ова прича о песми пред вама. И, она звучи – овако: (ако заплачете кад и Дафид Иван, тамо код стиха "... а жив ће бити и велшки језик!", не брините. Међу својима сте) #YmaOHyd

Дарко Николић

105,231 görüntüleme • 2 yıl önce

Само да подсетим на модус операнди медијских група за притисак. Све је стало у минут. Дакле, наратив је увек исти: сваки састанак председника Републике Србије Александар Вучић је „плаћен“, или је део „предизборне кампање“ (у било којој земљи, потпуно небитно), увек је „Србија на губитку“, и, врхунац, кад је на истоку, што није на западу, а кад је на западу, што није на истоку! У свему су, ипак, најбламантнији спинови типа - неће да му се јави Путин, па Вучић иде код Трампа, а онда уследи да неће Трамп да га види, па иде код Путина – и то све пишу исти медији! Никада се до сада није десило да се председник Србије састао са најважнијим светским лидерима, најутицајнијим светским државницима, или да је организовао њихову посету Србији (коју смо пре Вучића могли само да сањамо), а да медијске групе за притисак (Н1, Нова, Данас и слични) о томе известе као о нечему позитивном за нашу земљу и све њене грађане. Не, они сваки пут нађу све бизарнији начин да о томе известе критикујући председника Вучића и убеђујући све нас да је нешто што је, без сумње сјајно за нашу земљу, у ствари – ужасно. Тако и сада. Увек све исто из те кухиње.
1:02

Само да подсетим на модус операнди медијских група за притисак. Све је стало у минут. Дакле, наратив је увек исти: сваки састанак председника Републике Србије Александар Вучић је „плаћен“, или је део „предизборне кампање“ (у било којој земљи, потпуно небитно), увек је „Србија на губитку“, и, врхунац, кад је на истоку, што није на западу, а кад је на западу, што није на истоку! У свему су, ипак, најбламантнији спинови типа - неће да му се јави Путин, па Вучић иде код Трампа, а онда уследи да неће Трамп да га види, па иде код Путина – и то све пишу исти медији! Никада се до сада није десило да се председник Србије састао са најважнијим светским лидерима, најутицајнијим светским државницима, или да је организовао њихову посету Србији (коју смо пре Вучића могли само да сањамо), а да медијске групе за притисак (Н1, Нова, Данас и слични) о томе известе као о нечему позитивном за нашу земљу и све њене грађане. Не, они сваки пут нађу све бизарнији начин да о томе известе критикујући председника Вучића и убеђујући све нас да је нешто што је, без сумње сјајно за нашу земљу, у ствари – ужасно. Тако и сада. Увек све исто из те кухиње.

Ana Brnabic

39,097 görüntüleme • 1 yıl önce

Стотине хиљада људи синоћ на улицама Београда. Нема полиције на свету која то може да контролише, а све је прошло у савршеном реду. Ниједан полупан прозор. Сво насиље је долазило из Пионирског парка од људи у црним капуљачама који су бацали петарде и каменице и полупали чак и тракторе. Све најаве власти се показују као обмана и пропао план. Све улице су биле препуне цело поподне и вече. Све српске заставе. Ниједна мајданска. Протести никакве везе немају са ЕУ обојеним револуцијама, а власт се баш упиње да их прикаже као такве. Да Србија има опозицију, студентске захтеве који нису политички и огромну енергију народа коју су покренули, би пратили разумни, рацоионални, политички захтеви, а не покушаји да се студентима преотму протести, димне бомбе у скупштини и трагикомични захтеви за прелазном владом. Тако мали Ђокица очекује да им власт преда власт и сама оде. А шта су паметни политички захтев? Студенти су показали. Захтеви морају бити такви да и велики број гласача власти каже да су захтеви добри. Јер све је не бирачком телу, народу. Бирачи, народ, грађани Србије, су једини суверен. Захтевима морате привући суверена да их привати. Студенти то знају. Да студенти не носе српске заставе, певају српске песме, не показују родољубље, солидарност, не подносе жртву и не обилазе Србију пешке, суверен их не би прихватио. Потези које вуче власт су катастрофални. То почиње да смета и бирачима власти. Што дуже трају протести студената, и што више власт буде лагала, подметала и обмањивала суверена да би се извукла, то ће им подршка бити све мања. Можеш да лажеш неке људе све време, можеш и све људе неко време, али не можеш све људе, све време. Власт је очигледно изгубила легитимитет код суверена. Оно што још има је легалитет (изабрана је на изборима), има стабилну скупштинску већину и подрку у бирачком телу већу од подршке било које друге опозиционе странке, али више не и већинску. Та подршка власти је све мања. Студенти су је начели и она се осипа. Сваку владу бира скупштинска већина. Нема владе без ње. Свуда у свету, док год постоји стабилна скупштинска већина, не постоје прелазне владе. Јер сваку владу мора да изабере скупштинска већина. Када падне влада и нестане скупштинска већина, нова се окупља око договорног прављења прелазне владе да би се уређено дошло до избора. Очекивати од власти са стабилном скупштинском већином да изгласа нечију прелазну владу је неозбиљно. Једини излаз из кризе су избори на свим нивоима. То није и не треба да буде студентски захтев, то треба да буде захтев опозиције. Зна се шта студенти траже и то ће тражити од сваке владе. То мора да буде затев опозиције. Пре избора, морају да се договори чишћење бирачког списка и медијска заступљеност и озбиљна опозиција би већ имала те конкретне захтеве спремне. Чак и без тога, власт је толико изгубила подршку да више не може ни да накраде и купи гласове за победу. ДЈБ има конкретне захтеве за бирачки списак и поштену медијски заступљеност већ годинама, само свим медијима је очигледно приоритет да промовишу лаж да се власт не може победити на изборима јер краду. Да бије било бојкота избора у Београду 2020. и 2024. власт би, и поред крађе, изгубила Београд још пре 5 година. А о београдским општинама да и не говорим. Исто тако и Ниш. Да није било бојкота референдума за промену Устава, власт би изгубила и тај референдум. Замислите када би сви људи са ове слике и сва младост Србије изашла на изборе. Који би то празник за Србију био и каква би то промена била.
1:02

Стотине хиљада људи синоћ на улицама Београда. Нема полиције на свету која то може да контролише, а све је прошло у савршеном реду. Ниједан полупан прозор. Сво насиље је долазило из Пионирског парка од људи у црним капуљачама који су бацали петарде и каменице и полупали чак и тракторе. Све најаве власти се показују као обмана и пропао план. Све улице су биле препуне цело поподне и вече. Све српске заставе. Ниједна мајданска. Протести никакве везе немају са ЕУ обојеним револуцијама, а власт се баш упиње да их прикаже као такве. Да Србија има опозицију, студентске захтеве који нису политички и огромну енергију народа коју су покренули, би пратили разумни, рацоионални, политички захтеви, а не покушаји да се студентима преотму протести, димне бомбе у скупштини и трагикомични захтеви за прелазном владом. Тако мали Ђокица очекује да им власт преда власт и сама оде. А шта су паметни политички захтев? Студенти су показали. Захтеви морају бити такви да и велики број гласача власти каже да су захтеви добри. Јер све је не бирачком телу, народу. Бирачи, народ, грађани Србије, су једини суверен. Захтевима морате привући суверена да их привати. Студенти то знају. Да студенти не носе српске заставе, певају српске песме, не показују родољубље, солидарност, не подносе жртву и не обилазе Србију пешке, суверен их не би прихватио. Потези које вуче власт су катастрофални. То почиње да смета и бирачима власти. Што дуже трају протести студената, и што више власт буде лагала, подметала и обмањивала суверена да би се извукла, то ће им подршка бити све мања. Можеш да лажеш неке људе све време, можеш и све људе неко време, али не можеш све људе, све време. Власт је очигледно изгубила легитимитет код суверена. Оно што још има је легалитет (изабрана је на изборима), има стабилну скупштинску већину и подрку у бирачком телу већу од подршке било које друге опозиционе странке, али више не и већинску. Та подршка власти је све мања. Студенти су је начели и она се осипа. Сваку владу бира скупштинска већина. Нема владе без ње. Свуда у свету, док год постоји стабилна скупштинска већина, не постоје прелазне владе. Јер сваку владу мора да изабере скупштинска већина. Када падне влада и нестане скупштинска већина, нова се окупља око договорног прављења прелазне владе да би се уређено дошло до избора. Очекивати од власти са стабилном скупштинском већином да изгласа нечију прелазну владу је неозбиљно. Једини излаз из кризе су избори на свим нивоима. То није и не треба да буде студентски захтев, то треба да буде захтев опозиције. Зна се шта студенти траже и то ће тражити од сваке владе. То мора да буде затев опозиције. Пре избора, морају да се договори чишћење бирачког списка и медијска заступљеност и озбиљна опозиција би већ имала те конкретне захтеве спремне. Чак и без тога, власт је толико изгубила подршку да више не може ни да накраде и купи гласове за победу. ДЈБ има конкретне захтеве за бирачки списак и поштену медијски заступљеност већ годинама, само свим медијима је очигледно приоритет да промовишу лаж да се власт не може победити на изборима јер краду. Да бије било бојкота избора у Београду 2020. и 2024. власт би, и поред крађе, изгубила Београд још пре 5 година. А о београдским општинама да и не говорим. Исто тако и Ниш. Да није било бојкота референдума за промену Устава, власт би изгубила и тај референдум. Замислите када би сви људи са ове слике и сва младост Србије изашла на изборе. Који би то празник за Србију био и каква би то промена била.

Saša Radulović

28,648 görüntüleme • 1 yıl önce

Након последње проповеди о Ратку Младићу, Арсеније Јовановић треба да изгуби благослов за јавни рад од стране епископа ваљевског. Не само што шири смутњу међу народом, не само да произвољно тумачи историјске догађаје, него и отворено лаже и измишља, а поједини искази упућују да је или превише заглибио у самољубљу или да показује знаке схизофреније. Да не говорим да, док је Младић из ровова бранио српски народ, Арсеније по Њујорку загревао кашике, шприцао се ко зна каквим дрогама и проучавао зен будизам. Па сад да је истински монах, а не сујетни дедица који жали за таквом младошћу и изиграва нам свеца, он би се повукао у монашку келију и окајавао сопствене грехе уместо да другима дописује и оно што нису згрешили. Ево неколико највећих неистина које је изрекао: - Младић не само да није мрзео Краљевину, него се током рата више пута сусретао са Томиславом Карађорђевићем, а о срдачности њихових сусрета је сведочила Биљана Плавшић на неколико места (заједничку фотографију на којој се Младић сам додао у снимку); - Арсеније упорно назива Младића "Титов генерал, марксиста, комуниста, атеиста", а Младић је за још током службе у Скопљу 60-их година, кад је Броз увелико био и жив и виталан, одбио премештај у Титову гарду уз речи да је он официр, а не "шетач пудлица"; због тога је строго укорен и успорена му је служба, мада је био способан, перспективан и увек највишим оценама оцењиван; - криви не само Ратка, него и Неђу Младића да су били задојени комунизмом - Арсеније је причао да је његов отац хтео да му син буде пилот ЈНА, док су му и отац и мајка били просветни радници односно они који су деци утеривали званичну доктрину комунистичког система; најбољи пријатељи Арсенија из младости биле су ћерке Цвијетина Мијатовића (председник Председништва СФРЈ), Милан Младеновић ЕКВ - син официра ЈНА, итд. - Младић никад није показивао мржњу ни према четницима ни према Краљевини, већ према паравојним формацијама, самозваним војводама и лудацима - које и Арсеније овде критикује; - измишља како је Младић 1992. и 1993. био у Книну и свађао се са неким четницима који су му рекли да проба сам да им скине кокарде ако сме - није се десило, а ни Младић није тад био и Книну; - смета му што Младићу сметају кокарде (јер неће идеолошке поделе, него српско јединство), а онда препричава како се свађао са четницима у Лондону због ратне четничке заставе, па их критикује што му нису дали паре јер "буразеру, па српско јединство" и кука "тако се лако цепамо"; да не говорим да му сметају четничке мртвачке лобање, али да на свом столу у манастиру држи праву мртвачку лобању. Време је да се овај човек определи да ли је монах или инфлуенсер. Оба су легитимна. Само ако хоће да буде инфлуенсер, нека скине мантију и напусти манастир. А ако хоће да буде монах, треба му помоћи, најпре тако што ће остати без благослова за овакве небулозе.
3:56

Након последње проповеди о Ратку Младићу, Арсеније Јовановић треба да изгуби благослов за јавни рад од стране епископа ваљевског. Не само што шири смутњу међу народом, не само да произвољно тумачи историјске догађаје, него и отворено лаже и измишља, а поједини искази упућују да је или превише заглибио у самољубљу или да показује знаке схизофреније. Да не говорим да, док је Младић из ровова бранио српски народ, Арсеније по Њујорку загревао кашике, шприцао се ко зна каквим дрогама и проучавао зен будизам. Па сад да је истински монах, а не сујетни дедица који жали за таквом младошћу и изиграва нам свеца, он би се повукао у монашку келију и окајавао сопствене грехе уместо да другима дописује и оно што нису згрешили. Ево неколико највећих неистина које је изрекао: - Младић не само да није мрзео Краљевину, него се током рата више пута сусретао са Томиславом Карађорђевићем, а о срдачности њихових сусрета је сведочила Биљана Плавшић на неколико места (заједничку фотографију на којој се Младић сам додао у снимку); - Арсеније упорно назива Младића "Титов генерал, марксиста, комуниста, атеиста", а Младић је за још током службе у Скопљу 60-их година, кад је Броз увелико био и жив и виталан, одбио премештај у Титову гарду уз речи да је он официр, а не "шетач пудлица"; због тога је строго укорен и успорена му је служба, мада је био способан, перспективан и увек највишим оценама оцењиван; - криви не само Ратка, него и Неђу Младића да су били задојени комунизмом - Арсеније је причао да је његов отац хтео да му син буде пилот ЈНА, док су му и отац и мајка били просветни радници односно они који су деци утеривали званичну доктрину комунистичког система; најбољи пријатељи Арсенија из младости биле су ћерке Цвијетина Мијатовића (председник Председништва СФРЈ), Милан Младеновић ЕКВ - син официра ЈНА, итд. - Младић никад није показивао мржњу ни према четницима ни према Краљевини, већ према паравојним формацијама, самозваним војводама и лудацима - које и Арсеније овде критикује; - измишља како је Младић 1992. и 1993. био у Книну и свађао се са неким четницима који су му рекли да проба сам да им скине кокарде ако сме - није се десило, а ни Младић није тад био и Книну; - смета му што Младићу сметају кокарде (јер неће идеолошке поделе, него српско јединство), а онда препричава како се свађао са четницима у Лондону због ратне четничке заставе, па их критикује што му нису дали паре јер "буразеру, па српско јединство" и кука "тако се лако цепамо"; да не говорим да му сметају четничке мртвачке лобање, али да на свом столу у манастиру држи праву мртвачку лобању. Време је да се овај човек определи да ли је монах или инфлуенсер. Оба су легитимна. Само ако хоће да буде инфлуенсер, нека скине мантију и напусти манастир. А ако хоће да буде монах, треба му помоћи, најпре тако што ће остати без благослова за овакве небулозе.

Народни непријатељ 🇷🇸

21,741 görüntüleme • 16 gün önce

Ово се не ради. Овако се не говори. Уместо да схвате колико су погрешли и да гледају како да почну да праве промене, влада се закопава све дубље. Ово је трагедија за коју је крива власт. Ово се не ради. Овако се не говори. Млади људи дубље осећају неправду од старијих људи. Старији људи рационализују много више. Млад човек не прави такве компромисе. Млади људи вам говоре колико сте забрљали и колико су провидни поккушаји да се одговорност гурне под тепих. Ако влада заиста жели промену, прву ствар коју би морала да уради је да затвори све друге објекте без употребне дозволе док не добију употребну дозволу. И приступи ревизији свих пројеката. Ово би требао и да буде главни захтев власти. Цела Србија очекује промену. И гласачи власти очекују промену. И они виде корупцију и нестручност. И чланови СНС-а такође виде разне типове који не узимају само кајмак већ и пола млека. И они гледају изнад главе да ли ће им нешто пасти на главу. Било би паметно за власт и добро за све грађане, да власт схвати ово. Технологија власти која се ослања на буразерску економију која је огрезла у корупцији не може да опстане. То мора да се мења. Не каже се за бадава: можеш како хоћеш, али не можеш докле хоћеш. Оно што је изазвало погибију 15 људи и још двоје за чији се живот и даље боре лекари, је неодговорност власти која је пустила објекат без употребне дозволе у употребу. Кривицу носи и корупција и нестручност за изградњу, али главни разлог за трагидју је што је непроверен објекат без употребне дозволе пуштен у употребу. Да се то није десило, да је због корупције и нестручне изградње само пала надстрешница, то би била "само" материјална штета. Ову трагедију и жељу грађана за променом обилато користи цела НВО булумента. Надам се да неће успети. Борба за промену иде и против лоше власти, њихових медија и њених лоших кадрова и против НВО булументе и њихових спонзора и медија. Због њих борба и јесте дупло тежа.
0:21

Ово се не ради. Овако се не говори. Уместо да схвате колико су погрешли и да гледају како да почну да праве промене, влада се закопава све дубље. Ово је трагедија за коју је крива власт. Ово се не ради. Овако се не говори. Млади људи дубље осећају неправду од старијих људи. Старији људи рационализују много више. Млад човек не прави такве компромисе. Млади људи вам говоре колико сте забрљали и колико су провидни поккушаји да се одговорност гурне под тепих. Ако влада заиста жели промену, прву ствар коју би морала да уради је да затвори све друге објекте без употребне дозволе док не добију употребну дозволу. И приступи ревизији свих пројеката. Ово би требао и да буде главни захтев власти. Цела Србија очекује промену. И гласачи власти очекују промену. И они виде корупцију и нестручност. И чланови СНС-а такође виде разне типове који не узимају само кајмак већ и пола млека. И они гледају изнад главе да ли ће им нешто пасти на главу. Било би паметно за власт и добро за све грађане, да власт схвати ово. Технологија власти која се ослања на буразерску економију која је огрезла у корупцији не може да опстане. То мора да се мења. Не каже се за бадава: можеш како хоћеш, али не можеш докле хоћеш. Оно што је изазвало погибију 15 људи и још двоје за чији се живот и даље боре лекари, је неодговорност власти која је пустила објекат без употребне дозволе у употребу. Кривицу носи и корупција и нестручност за изградњу, али главни разлог за трагидју је што је непроверен објекат без употребне дозволе пуштен у употребу. Да се то није десило, да је због корупције и нестручне изградње само пала надстрешница, то би била "само" материјална штета. Ову трагедију и жељу грађана за променом обилато користи цела НВО булумента. Надам се да неће успети. Борба за промену иде и против лоше власти, њихових медија и њених лоших кадрова и против НВО булументе и њихових спонзора и медија. Због њих борба и јесте дупло тежа.

Saša Radulović

22,354 görüntüleme • 1 yıl önce

"ЕУ није у интересу да Србија буде слободна земља. Њима у ЕУ је у интересу да ми будемо Конго Европе." Овај видео би требао да погледа сваки политичар и сваки "медиј" и сваки "НВО" активиста и сви који заступају "ЕУ нема алтернативу" политику и тиме помажу претварању Србије и целог Балкана у колонију јефтине радне снаге и паркинг за прљаве технологије. ЕУ није Европа. ЕУ је рак на леђима Европе и Европљана. Европа је наш континент. ЕУ је џендеризована творевина која ради у интересу глобалних корпорација и као таква неће опстати. ЕУ политичари на власти раде горе ствари од наше власти, само су нам далеко па не видимо. Али они су проблем за њихове грађане, а наша лоша власт је наш проблем. Ако желимо слободу, демократију, достојанство, то није ЕУ. Тамо тога нема. Тамо само има много више "крвавих" пара и зато нам деца иду тамо. Да зараде. А како би било да ми сами уредимо сопствену земљу, да направимо систем и уведемо ред и да од Србије направимо земљу у којој се лепо и радо живи? Да не будемо мотачница каблова и извозник деце, већ да направимо систем у коме се цени знање и у коме нас воде најбољи? Јер једино тако ће и бити пара. ЕУ нам у томе неће помоћи. ЕУ жели да одржжава хаос на Балкану на тихој ватри, инвестира у мрежњу и поделе, па онда може да потпали буре барута кад им је то потребно. Да би се Србија уздигла и полетела, мора прво да прогледа. Ова девојка гледа широм отворених очију. Драга децо, драги студенти, погледајте дом наш, погледајте га отворених очију, погледајте га очима ове девојке. Јер то је заиста свет у коме живимо. И тај поглед је пут ка слободи. Слобода је стање духа, слобода је поглед на свет. Погледајмо тим погледом. Прелеп је.
0:44

"ЕУ није у интересу да Србија буде слободна земља. Њима у ЕУ је у интересу да ми будемо Конго Европе." Овај видео би требао да погледа сваки политичар и сваки "медиј" и сваки "НВО" активиста и сви који заступају "ЕУ нема алтернативу" политику и тиме помажу претварању Србије и целог Балкана у колонију јефтине радне снаге и паркинг за прљаве технологије. ЕУ није Европа. ЕУ је рак на леђима Европе и Европљана. Европа је наш континент. ЕУ је џендеризована творевина која ради у интересу глобалних корпорација и као таква неће опстати. ЕУ политичари на власти раде горе ствари од наше власти, само су нам далеко па не видимо. Али они су проблем за њихове грађане, а наша лоша власт је наш проблем. Ако желимо слободу, демократију, достојанство, то није ЕУ. Тамо тога нема. Тамо само има много више "крвавих" пара и зато нам деца иду тамо. Да зараде. А како би било да ми сами уредимо сопствену земљу, да направимо систем и уведемо ред и да од Србије направимо земљу у којој се лепо и радо живи? Да не будемо мотачница каблова и извозник деце, већ да направимо систем у коме се цени знање и у коме нас воде најбољи? Јер једино тако ће и бити пара. ЕУ нам у томе неће помоћи. ЕУ жели да одржжава хаос на Балкану на тихој ватри, инвестира у мрежњу и поделе, па онда може да потпали буре барута кад им је то потребно. Да би се Србија уздигла и полетела, мора прво да прогледа. Ова девојка гледа широм отворених очију. Драга децо, драги студенти, погледајте дом наш, погледајте га отворених очију, погледајте га очима ове девојке. Јер то је заиста свет у коме живимо. И тај поглед је пут ка слободи. Слобода је стање духа, слобода је поглед на свет. Погледајмо тим погледом. Прелеп је.

Saša Radulović

24,740 görüntüleme • 1 yıl önce

**ГОВОР ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА ВЕЛИМИРОВИЋА НА ВИДОВДАН, ЛОНДОН, 1916.** „Господо, Дошао сам из земље која је крвава од главе до пете, из земље која лежи на крсту већ две године, распета између два моћна царства, која је бранила својим грудима не само своју слободу него и вашу. Дошао сам из земље чији је народ још пре пет стотина година пролио своју крв за крст часни и слободу златну на Косову Пољу. Од онда до данас Косово је постало симбол нашег националног етоса – симбол жртве, верности и васкрсења. Кад смо пре две године ушли у овај рат, ми смо знали да идемо у ново Косово. Ми смо знали да ће Србија морати поново да падне, али смо знали и то, да ће њена смрт бити семе будућег живота – не само њеног живота, него и живота Европе. Српски војник није постављао питање да ли ће преживети. Он је знао само да мора испунити своју дужност. Он је бранио кућни праг, али је бранио и вашу отаџбину; бранио је слободу свих малих народа; бранио је морални поредак света. Немојте мислити да је Србија данас мртва. Не! Србија је само на Голготи. А свака Голгота света завршила се васкрсењем. И ја вам кажем: васкрснуће и Србија! Наш народ није народ који живи од хлеба, него од идеала. Његов хлеб је слобода, његова вода је правда, његов ваздух је вера у Бога. Ми Срби нисмо велики бројем, али смо велики историјом и велики духом. Ми смо попут оних древних народа који су више волели да изгину него да погазе своју душу. Ако би Србија и престала да постоји као држава, она никада не би престала да живи као идеал. Идеали су бесмртни. Зато се данас, на овај свети дан, на Видовдан, клањам сенима наших мученика и молим се Богу да подари снагу и британском народу и свима нашим савезницима, да издржимо до краја и да се изборимо за праведан мир. Јер само праведан мир може бити трајан. И само слобода за све може бити темељ будућности света." • „Дошао сам из земље која је крвава, али не покорена.“ • „Србија и данас пролази своје Косово – и чека своје васкрсење.“ • „Српски војник није бранио само своју кућу, већ слободу Европе.“ • „Ми нисмо народ који живи од хлеба, већ од идеала.“ • „Ако и падне као држава, Србија никада неће умрети као идеал.“ • „Не мислите да је Србија мртва – она је на Голготи, а Голгота се увек завршава победом.“
1:10

**ГОВОР ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА ВЕЛИМИРОВИЋА НА ВИДОВДАН, ЛОНДОН, 1916.** „Господо, Дошао сам из земље која је крвава од главе до пете, из земље која лежи на крсту већ две године, распета између два моћна царства, која је бранила својим грудима не само своју слободу него и вашу. Дошао сам из земље чији је народ још пре пет стотина година пролио своју крв за крст часни и слободу златну на Косову Пољу. Од онда до данас Косово је постало симбол нашег националног етоса – симбол жртве, верности и васкрсења. Кад смо пре две године ушли у овај рат, ми смо знали да идемо у ново Косово. Ми смо знали да ће Србија морати поново да падне, али смо знали и то, да ће њена смрт бити семе будућег живота – не само њеног живота, него и живота Европе. Српски војник није постављао питање да ли ће преживети. Он је знао само да мора испунити своју дужност. Он је бранио кућни праг, али је бранио и вашу отаџбину; бранио је слободу свих малих народа; бранио је морални поредак света. Немојте мислити да је Србија данас мртва. Не! Србија је само на Голготи. А свака Голгота света завршила се васкрсењем. И ја вам кажем: васкрснуће и Србија! Наш народ није народ који живи од хлеба, него од идеала. Његов хлеб је слобода, његова вода је правда, његов ваздух је вера у Бога. Ми Срби нисмо велики бројем, али смо велики историјом и велики духом. Ми смо попут оних древних народа који су више волели да изгину него да погазе своју душу. Ако би Србија и престала да постоји као држава, она никада не би престала да живи као идеал. Идеали су бесмртни. Зато се данас, на овај свети дан, на Видовдан, клањам сенима наших мученика и молим се Богу да подари снагу и британском народу и свима нашим савезницима, да издржимо до краја и да се изборимо за праведан мир. Јер само праведан мир може бити трајан. И само слобода за све може бити темељ будућности света." • „Дошао сам из земље која је крвава, али не покорена.“ • „Србија и данас пролази своје Косово – и чека своје васкрсење.“ • „Српски војник није бранио само своју кућу, већ слободу Европе.“ • „Ми нисмо народ који живи од хлеба, већ од идеала.“ • „Ако и падне као држава, Србија никада неће умрети као идеал.“ • „Не мислите да је Србија мртва – она је на Голготи, а Голгота се увек завршава победом.“

Јелена Ђоковић Ивић

17,975 görüntüleme • 9 ay önce

Не плачем ја баш често, али... Ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која следи је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (шта ћете, можда и за ово постоји "архитектонска кривица", рецимо као она када сам вам писао о велшком језику). Као што знате, већ мало више од две деценије сам спортски новинар и нагледао сам се, стварно, свега и свачега. А и наслушао. Међутим, овог викенда ми је поглед застао на снимку који се изненадно појавио преда мном док сам нешто шпартао интернетом, правећи паузу у истраживању за моју нову историјску књигу. А на снимку од десетак секунди - пљушти киша, права провала облака, ал' упркос томе неке девојке загрљене стоје и певају као да су из средњег века дошле. Е, сад, "проблем" са тим снимком је што га је британски ББЦ на Твитеру, баш када сам ја ту свратио, пустио уз шаљив (ма, заправо, погрдан) коментар (просто се Енглези правили Енглези) иако су на снимку биле спортисткиње, и то са територије коју ББЦ "покрива" јер је јавни сервис те државе. А ја баш имам проблем кад неко исмева друге. Нарочито када је реч о овој теми. Зато вас прича одједном води у нешто о чему бих исто "књигу могао да напишем". Води вас у давни 14. век, у једну нестварну јунску битку. Не, није ово прича о Косовском боју. Али... следи нешто што ће вас, имам благи осећај, ганути као да јесте. Тог јуна 1314. са једне стране бојног поља био је "поносни Едвард" (други), енглески краљ, који је решио да под своју пету стави Шкоте једном за свагда. Повео је баш озбиљну војску на тај задатак. Па, само тешких оклопних коњаника је било преко 2.500 (Шкоти нису имали ниједног јединог таквог коњаника), било је са "поносним" и чак 15 хиљада Енглеза-пешадинаца, и три хиљаде стрелаца са оним великим луковима, каквим није било равних у Европи... А Шкоти? Они су имали четири пута мање војника, малтене све пешадија. Али су имали и једну жељу. Слободу. Сада ћемо да прескочимо и распоред замки припремљених за противничку коњицу, и 2.000 година стару тактику коју је, мртав-ладан, Роберт Брус спремио за надолазеће Енглезе, прексочићемо и нестварну дисциплину шкотских малих "дивизија". Просто, овај део приче ћемо да закључимо речима да су Енглези после (потпуно нетипичног за средњи век) дводневног боја - "подвили реп" као никада пре и вратили се одакле су дошли, не знајући шта их је снашло у тој битки код Бенокберна. Али, тај најтежи пораз који су Енглези у целој свој историји доживели у ратовима против Шкота - почео је да бива затрпаван у шкотском сећању захваљујући енглеској чизми која је у потоњим вековима прилично чврсто стала за врат северних суседа. Заправо, више се о томе малтене и није јавно причало. А кад се нешто прећуткује, онда временом и нестаје... И, ту у причу (баш на овај дан на који, ето, годинама већ волим да пишем неке лепе приче) улази један момак. Звао се Рој Вилијамсон. Као дечкић, син адвоката и пијанисткиње, био је избачен из музичке школе јер се правио да зна да чита ноте, а заправо је фрулу свирао на слух. Али, удаљити неког од оног што воли само зато што се не понаша како то од њега други очекују - не значи да ту љубав престаје. Као што никад није престајала ни његова љубав према родној Шкотској. Једном је, када је порастао ту, у свом а шкотском Единбургу, направио музичку групу (иако је био избачен из музичке школе, права је та његова љубав ка музици била. Права, стварно; Заправо ... вечна. А ако није вечна - онда и није љубав, зар не?). Из те врло мале групе су неки одлазили, други у њу долазили, па су после неколико година само Рој Вилијамсон и његов другар Рони Браун остали. И решили да тако, као дует, наступају, чувајући стари шкотски звук. Шездесетих година 20. века Рој је написао речи песме, а заједно су потом компоновали мелодију. Назив песме био је као што гласи и њен први стих - "Цвет Шкотске". Није то била нека ботаничарска песма, иако говори и о брдима (hills) и великој шкотској долини (Glen), већ је то једна врло кратка прича у свега осам стихова о цвету шкотске младости који је учествовао у битки код Бенокберна шест и по векова пре него што је песма настала. Мелодија није била претенциозна. Нису биле претенциозне ни речи. Просто, тих осам стихова били су одраз духа. Одраз кућног васпитања, које се, као такво, "независно од чизме", преносило с колена на колено. А од британских власти углавном је гурано под тепих. Некад и забрањивано, али углавном су те забране извођене "у белим рукавицама". Отприлике онако као што у Америци спортски тимови не могу да се зову "сијукси", "команчи", "апачи" због перфидног правила "Знате, тиме бисмо увредили домороце". Замислите. Е, тако некако је и деценијама, ма - вековима, сан о шкотској слободи био третиран од стране "чизмаша", али, Рој и његов другар Рони Браун су песму изводили кад год би сели или стали да запевају коју. Рој Вилијамсон је, међутим, већ као 54-годишњак преминуо, и - време је потом пролазило... Недеље, месеци, године, сад већ и деценије. Енглези су се понадали да ће та њихова песма, просто, нестати. Утихнути, као и сећање на оно на шта песма, "Цвет Шкотске", подсећа. Такав је, просто био план: да се искључиво зацари стање навике на потчињеност, а да нестане свест о истинској слободи. И, ту прича постаје прилично занимљива. Шкотска, као што знате, нема химну. Не сме ни да је има, јер је она само део једне веће државе. Ал', има ту једна занимљивост. Вероватно сте приметили да у појединим спортовима постоје и репрезентације земаља које нису независне. Како и зашто постоје? Па, ето, зато што су се те репрезентације надметале у тим спортовима пре остатка планете. Тако сад фудбал и играју Шкотска, Велс, Северна Ирска, иако су они само део веће, британске државе - али, играју јер су као такви, Шкоти, Велшани, Ирци, играли фудбал пре него што је ФИФА, као светска фудбалска организација, настала. Тако је и у рагбију, рецимо. Но, те екипе химну не могу да имају јер, ето... нису из независних држава. У ову причу сад улази - баш онај цвет Шкотске. (Због њега сам опет вежбао да преводим и титлујем вам снимак, да би вам овај дан постао лепши, колико год се Енглези трудили да исмеју нешто величанствено. Чека вас тај снимак испод ових исписаних редова, само причекајте који трен, да видите прво зашто је он важан) Наиме, Шкоти (и остали поменути) имају право да пред своје репрезентативне спортске мечеве интонирају неку "свечану песму", која, ето, није химна - јер химну, јелте, стварно не смеју да имају. И, кад су се Шкоти почешкали по глави, размишљајући шта да одаберу, није им избор пао не неке од чудесних песама које су прославиле гајде (нпр. нема ко не зна мелодију "Scotland the brave", али када је људи чују - не знају многи како се она зове), него је избор пао на ово што следи пред вама. А пред вама је мој скромни рад на монтажи у кућним условима. У питању су три врло, врло кратка, обједињена снимка: најпре онај који је ББЦ погрдно описао као "Shower of Scotland" (туширање, пљусак), а на коме се виде девојке које играју рагби за Шкотску. Виде се како стоје на правој провали облака. Стоје у дресовима, не пада им на памет да се склоне, јер треба меч да им почне. И не пада им на памет да ћуте, јер су, попут Роја и Ронија решиле да пркосе забораву. После тих десетак секунди сам вам ставио снимак када је стари, тада 70-годишњи Рони Браун (да, ОНАЈ Рони Браун) позван на један фудбалски меч репрезентације Шкотске, да пред целим стадионом поручи и да "прошлост треба да остане у прошлости". Када чујете његово "Come on!" слободно му се придружите. И, коначно, на крају можете да видите како, на 150. годишњицу првог фудбалског мегдана са Енглеском - цела Шкотска пева и себи и Енглезима нешто. Ал', пева, а да нема ниједног професионалног певача који води певање са центра. Пева цела једна земља из душе, пркосећи чизми и забранама. Да, ту можете да видите како пева и плаче Шкотска, чак и кад њене гајде утихну... ... а пева, просто да све нас подсети на снагу вере, чак и када је чува малишан избачен из музичке школе. Да подсети на силину коју у себи носи искрена подршка, као код истинског пријатеља (чак и кад је старац), ма... пева да подсети колика је важност кућног васпитања (и оног предања с колена на колено) за чување здравог духа једног народа, али пре свега да нас подсети - на свевременост љубави. Јер, ако није вечна, онда и није љубав, зар не? А ако је права, онда и страни краљеви и њихове војске немају шта да траже кад изађете пред њих заједно, као они ономад, оног јуна, века четрнаестог... Видимо се у песми. (Ако заплачете кад и неко са снимка, не брините. Међу својима сте) #FlowerOfScotland
3:30

Не плачем ја баш често, али... Ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која следи је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (шта ћете, можда и за ово постоји "архитектонска кривица", рецимо као она када сам вам писао о велшком језику). Као што знате, већ мало више од две деценије сам спортски новинар и нагледао сам се, стварно, свега и свачега. А и наслушао. Међутим, овог викенда ми је поглед застао на снимку који се изненадно појавио преда мном док сам нешто шпартао интернетом, правећи паузу у истраживању за моју нову историјску књигу. А на снимку од десетак секунди - пљушти киша, права провала облака, ал' упркос томе неке девојке загрљене стоје и певају као да су из средњег века дошле. Е, сад, "проблем" са тим снимком је што га је британски ББЦ на Твитеру, баш када сам ја ту свратио, пустио уз шаљив (ма, заправо, погрдан) коментар (просто се Енглези правили Енглези) иако су на снимку биле спортисткиње, и то са територије коју ББЦ "покрива" јер је јавни сервис те државе. А ја баш имам проблем кад неко исмева друге. Нарочито када је реч о овој теми. Зато вас прича одједном води у нешто о чему бих исто "књигу могао да напишем". Води вас у давни 14. век, у једну нестварну јунску битку. Не, није ово прича о Косовском боју. Али... следи нешто што ће вас, имам благи осећај, ганути као да јесте. Тог јуна 1314. са једне стране бојног поља био је "поносни Едвард" (други), енглески краљ, који је решио да под своју пету стави Шкоте једном за свагда. Повео је баш озбиљну војску на тај задатак. Па, само тешких оклопних коњаника је било преко 2.500 (Шкоти нису имали ниједног јединог таквог коњаника), било је са "поносним" и чак 15 хиљада Енглеза-пешадинаца, и три хиљаде стрелаца са оним великим луковима, каквим није било равних у Европи... А Шкоти? Они су имали четири пута мање војника, малтене све пешадија. Али су имали и једну жељу. Слободу. Сада ћемо да прескочимо и распоред замки припремљених за противничку коњицу, и 2.000 година стару тактику коју је, мртав-ладан, Роберт Брус спремио за надолазеће Енглезе, прексочићемо и нестварну дисциплину шкотских малих "дивизија". Просто, овај део приче ћемо да закључимо речима да су Енглези после (потпуно нетипичног за средњи век) дводневног боја - "подвили реп" као никада пре и вратили се одакле су дошли, не знајући шта их је снашло у тој битки код Бенокберна. Али, тај најтежи пораз који су Енглези у целој свој историји доживели у ратовима против Шкота - почео је да бива затрпаван у шкотском сећању захваљујући енглеској чизми која је у потоњим вековима прилично чврсто стала за врат северних суседа. Заправо, више се о томе малтене и није јавно причало. А кад се нешто прећуткује, онда временом и нестаје... И, ту у причу (баш на овај дан на који, ето, годинама већ волим да пишем неке лепе приче) улази један момак. Звао се Рој Вилијамсон. Као дечкић, син адвоката и пијанисткиње, био је избачен из музичке школе јер се правио да зна да чита ноте, а заправо је фрулу свирао на слух. Али, удаљити неког од оног што воли само зато што се не понаша како то од њега други очекују - не значи да ту љубав престаје. Као што никад није престајала ни његова љубав према родној Шкотској. Једном је, када је порастао ту, у свом а шкотском Единбургу, направио музичку групу (иако је био избачен из музичке школе, права је та његова љубав ка музици била. Права, стварно; Заправо ... вечна. А ако није вечна - онда и није љубав, зар не?). Из те врло мале групе су неки одлазили, други у њу долазили, па су после неколико година само Рој Вилијамсон и његов другар Рони Браун остали. И решили да тако, као дует, наступају, чувајући стари шкотски звук. Шездесетих година 20. века Рој је написао речи песме, а заједно су потом компоновали мелодију. Назив песме био је као што гласи и њен први стих - "Цвет Шкотске". Није то била нека ботаничарска песма, иако говори и о брдима (hills) и великој шкотској долини (Glen), већ је то једна врло кратка прича у свега осам стихова о цвету шкотске младости који је учествовао у битки код Бенокберна шест и по векова пре него што је песма настала. Мелодија није била претенциозна. Нису биле претенциозне ни речи. Просто, тих осам стихова били су одраз духа. Одраз кућног васпитања, које се, као такво, "независно од чизме", преносило с колена на колено. А од британских власти углавном је гурано под тепих. Некад и забрањивано, али углавном су те забране извођене "у белим рукавицама". Отприлике онако као што у Америци спортски тимови не могу да се зову "сијукси", "команчи", "апачи" због перфидног правила "Знате, тиме бисмо увредили домороце". Замислите. Е, тако некако је и деценијама, ма - вековима, сан о шкотској слободи био третиран од стране "чизмаша", али, Рој и његов другар Рони Браун су песму изводили кад год би сели или стали да запевају коју. Рој Вилијамсон је, међутим, већ као 54-годишњак преминуо, и - време је потом пролазило... Недеље, месеци, године, сад већ и деценије. Енглези су се понадали да ће та њихова песма, просто, нестати. Утихнути, као и сећање на оно на шта песма, "Цвет Шкотске", подсећа. Такав је, просто био план: да се искључиво зацари стање навике на потчињеност, а да нестане свест о истинској слободи. И, ту прича постаје прилично занимљива. Шкотска, као што знате, нема химну. Не сме ни да је има, јер је она само део једне веће државе. Ал', има ту једна занимљивост. Вероватно сте приметили да у појединим спортовима постоје и репрезентације земаља које нису независне. Како и зашто постоје? Па, ето, зато што су се те репрезентације надметале у тим спортовима пре остатка планете. Тако сад фудбал и играју Шкотска, Велс, Северна Ирска, иако су они само део веће, британске државе - али, играју јер су као такви, Шкоти, Велшани, Ирци, играли фудбал пре него што је ФИФА, као светска фудбалска организација, настала. Тако је и у рагбију, рецимо. Но, те екипе химну не могу да имају јер, ето... нису из независних држава. У ову причу сад улази - баш онај цвет Шкотске. (Због њега сам опет вежбао да преводим и титлујем вам снимак, да би вам овај дан постао лепши, колико год се Енглези трудили да исмеју нешто величанствено. Чека вас тај снимак испод ових исписаних редова, само причекајте који трен, да видите прво зашто је он важан) Наиме, Шкоти (и остали поменути) имају право да пред своје репрезентативне спортске мечеве интонирају неку "свечану песму", која, ето, није химна - јер химну, јелте, стварно не смеју да имају. И, кад су се Шкоти почешкали по глави, размишљајући шта да одаберу, није им избор пао не неке од чудесних песама које су прославиле гајде (нпр. нема ко не зна мелодију "Scotland the brave", али када је људи чују - не знају многи како се она зове), него је избор пао на ово што следи пред вама. А пред вама је мој скромни рад на монтажи у кућним условима. У питању су три врло, врло кратка, обједињена снимка: најпре онај који је ББЦ погрдно описао као "Shower of Scotland" (туширање, пљусак), а на коме се виде девојке које играју рагби за Шкотску. Виде се како стоје на правој провали облака. Стоје у дресовима, не пада им на памет да се склоне, јер треба меч да им почне. И не пада им на памет да ћуте, јер су, попут Роја и Ронија решиле да пркосе забораву. После тих десетак секунди сам вам ставио снимак када је стари, тада 70-годишњи Рони Браун (да, ОНАЈ Рони Браун) позван на један фудбалски меч репрезентације Шкотске, да пред целим стадионом поручи и да "прошлост треба да остане у прошлости". Када чујете његово "Come on!" слободно му се придружите. И, коначно, на крају можете да видите како, на 150. годишњицу првог фудбалског мегдана са Енглеском - цела Шкотска пева и себи и Енглезима нешто. Ал', пева, а да нема ниједног професионалног певача који води певање са центра. Пева цела једна земља из душе, пркосећи чизми и забранама. Да, ту можете да видите како пева и плаче Шкотска, чак и кад њене гајде утихну... ... а пева, просто да све нас подсети на снагу вере, чак и када је чува малишан избачен из музичке школе. Да подсети на силину коју у себи носи искрена подршка, као код истинског пријатеља (чак и кад је старац), ма... пева да подсети колика је важност кућног васпитања (и оног предања с колена на колено) за чување здравог духа једног народа, али пре свега да нас подсети - на свевременост љубави. Јер, ако није вечна, онда и није љубав, зар не? А ако је права, онда и страни краљеви и њихове војске немају шта да траже кад изађете пред њих заједно, као они ономад, оног јуна, века четрнаестог... Видимо се у песми. (Ако заплачете кад и неко са снимка, не брините. Међу својима сте) #FlowerOfScotland

Дарко Николић

30,890 görüntüleme • 2 yıl önce

Драган Ђилас је одавно симбол бахатости, насиља и дивљаштва , а најновији инцидент који је започео лично он показао је још једном право лице антисрпске опозиције, која већ више од месец дана прижељкује нереде, насиље и дубоке поделе у нашем друштву. Понашање Драгана Ђиласа на снимку који је објавила његова странка, није понашање нормалног човека, политичара, него батинаша и силеџије. Драган Ђилас, режисер новог насиља на улицама, напао је младе људе, само зато што му се њихове активности, а које раде активисти свих странака, нису свиделе. Толико је агресиван, жељан сукоба, да то више не може да сакрије. Човек који покушава да унесе хаос у Србију, поделу међу људима, братоубилачке сукобе, па чак и да преузме протесте од студената, да би себе приказао као најважнијег и најбитнијег у редовима опозиције. Замислимо шта би било да је Александар Вучић урадио нешто слично. Сваки дан се лепе плакати, исписују графити против њега. Са много горим порукама и претњама, нападима на његову децу и породицу, позивима на линч и физичку ликвидацију. Како бисмо ми требали да реагујемо када нам сваки дан говоре да смо убице, да су нам „руке крваве“, да смо убили 15 људи. А он, Драган Ђилас лично, је потписник најгорег насиља само зато што му је неко рекао да је лопов, што узгред и јесте, по сопственом признању. Коме није било јасно након дешавања у Скупштини да је насиље једини језик којим говори Ђилас, више нема дилеме! Све маске су пале! Закони у Србији морају да се поштују и примењују, јер Србија је демократска земља! Неће бити грађанског рата у Србији, неће бити братоубилачких сукоба и неће бити обојене револуције! Закон мора да важи подједнако за све, па и за Драгана Ђиласа!
1:30

Драган Ђилас је одавно симбол бахатости, насиља и дивљаштва , а најновији инцидент који је започео лично он показао је још једном право лице антисрпске опозиције, која већ више од месец дана прижељкује нереде, насиље и дубоке поделе у нашем друштву. Понашање Драгана Ђиласа на снимку који је објавила његова странка, није понашање нормалног човека, политичара, него батинаша и силеџије. Драган Ђилас, режисер новог насиља на улицама, напао је младе људе, само зато што му се њихове активности, а које раде активисти свих странака, нису свиделе. Толико је агресиван, жељан сукоба, да то више не може да сакрије. Човек који покушава да унесе хаос у Србију, поделу међу људима, братоубилачке сукобе, па чак и да преузме протесте од студената, да би себе приказао као најважнијег и најбитнијег у редовима опозиције. Замислимо шта би било да је Александар Вучић урадио нешто слично. Сваки дан се лепе плакати, исписују графити против њега. Са много горим порукама и претњама, нападима на његову децу и породицу, позивима на линч и физичку ликвидацију. Како бисмо ми требали да реагујемо када нам сваки дан говоре да смо убице, да су нам „руке крваве“, да смо убили 15 људи. А он, Драган Ђилас лично, је потписник најгорег насиља само зато што му је неко рекао да је лопов, што узгред и јесте, по сопственом признању. Коме није било јасно након дешавања у Скупштини да је насиље једини језик којим говори Ђилас, више нема дилеме! Све маске су пале! Закони у Србији морају да се поштују и примењују, јер Србија је демократска земља! Неће бити грађанског рата у Србији, неће бити братоубилачких сукоба и неће бити обојене револуције! Закон мора да важи подједнако за све, па и за Драгана Ђиласа!

Милош Вучевић

26,521 görüntüleme • 1 yıl önce

Поштовани пријатељи, Желим да вам се захвалим на разумевању због чињенице да у претходна три месеца нисам одговарао на готово свакодневне простачке нападе и лажи који су против мене пласирани у медијима са националном покривеношћу и који су организовано изношени од стране, за ту сврху ангажованих политичких сурогата. Нисам одговарао, не из страха или због било какве политичке калкулације, већ због тога што нисам желео да једно тешко време чиним још тежим. Нисам желео ни да угрожавам достојанство функције коју тренутно обављам и понајвише можда нисам желео да чиним нешто што никада у свом деловању нисам чинио, а то је да претпоставим сопствене интересе интересима странке коју волим и којој са поносом од њеног оснивања припадам. У претходном периоду, делима сам показао да сам спреман да примим, понекада и физички, ударце због уверења које имам и да сам спреман да се заједно са својим пријатељима борим за принципе који су у претходних нешто преко деценије трансформисaли Србију у боље место него што је била. Наставићу да се заједно са својим пријатељима борим и даље, а захвалност за подршку у овом тешком времену онима који су можда могли да је дају сачуваћу за период када је заиста будем имао. Хвала и живели!
1:55

Поштовани пријатељи, Желим да вам се захвалим на разумевању због чињенице да у претходна три месеца нисам одговарао на готово свакодневне простачке нападе и лажи који су против мене пласирани у медијима са националном покривеношћу и који су организовано изношени од стране, за ту сврху ангажованих политичких сурогата. Нисам одговарао, не из страха или због било какве политичке калкулације, већ због тога што нисам желео да једно тешко време чиним још тежим. Нисам желео ни да угрожавам достојанство функције коју тренутно обављам и понајвише можда нисам желео да чиним нешто што никада у свом деловању нисам чинио, а то је да претпоставим сопствене интересе интересима странке коју волим и којој са поносом од њеног оснивања припадам. У претходном периоду, делима сам показао да сам спреман да примим, понекада и физички, ударце због уверења које имам и да сам спреман да се заједно са својим пријатељима борим за принципе који су у претходних нешто преко деценије трансформисaли Србију у боље место него што је била. Наставићу да се заједно са својим пријатељима борим и даље, а захвалност за подршку у овом тешком времену онима који су можда могли да је дају сачуваћу за период када је заиста будем имао. Хвала и живели!

Марко Ђурић

49,661 görüntüleme • 1 yıl önce

Србија је хтела да започне спровођење „специјалне војне операције“, али су Косову помогле САД Сједињене Државе заједно са Косовом спречиле су „много већи напад“ Србије након Бањске. Вашингтон је упутио Србији политичку поруку и упозорење „о томе шта може да се деси“, изјавила је шиптарка Османи у интервјуу за емисију „Fidani“. Османи је рекла да претња за Косово није престала оружаним сукобом у Бањској, тврдећи да је Србија имала „много већи план“ против Косова, који је, како је навела, спречен захваљујући САД. „Опасност није била само у акту агресије у Бањској. Ризик је трајао и после тога, јер је Србија имала много већи план против Косова, и ми смо га спречили заједно са САД“, изјавила је Османи. Она је такође навела да је реакција САД била „на два фронта“. „Прва интервенција била је политичка порука коју су САД упутиле Србији, а друго је био начин на који су САД зауставиле Србију, објашњавајући јој шта може да се деси“, рекла је она. Османи је истакла да је управо она одржавала контакт са САД, односно комуницирала је заједно са америчким амбасадором тог времена и Саветом за националну безбедност Беле куће. Последње изјаве Османи су наставак низа сличних изјава с њене стране, као и изјава председника САД Доналда Трампа. Подсећају на видео снимак на којем Трамп поздравља Османи као члана Савета мира САД, а она руком показује телефонски позив. 🇷🇸 СРПСКИ ГЛАСНИК
1:03

Србија је хтела да започне спровођење „специјалне војне операције“, али су Косову помогле САД Сједињене Државе заједно са Косовом спречиле су „много већи напад“ Србије након Бањске. Вашингтон је упутио Србији политичку поруку и упозорење „о томе шта може да се деси“, изјавила је шиптарка Османи у интервјуу за емисију „Fidani“. Османи је рекла да претња за Косово није престала оружаним сукобом у Бањској, тврдећи да је Србија имала „много већи план“ против Косова, који је, како је навела, спречен захваљујући САД. „Опасност није била само у акту агресије у Бањској. Ризик је трајао и после тога, јер је Србија имала много већи план против Косова, и ми смо га спречили заједно са САД“, изјавила је Османи. Она је такође навела да је реакција САД била „на два фронта“. „Прва интервенција била је политичка порука коју су САД упутиле Србији, а друго је био начин на који су САД зауставиле Србију, објашњавајући јој шта може да се деси“, рекла је она. Османи је истакла да је управо она одржавала контакт са САД, односно комуницирала је заједно са америчким амбасадором тог времена и Саветом за националну безбедност Беле куће. Последње изјаве Османи су наставак низа сличних изјава с њене стране, као и изјава председника САД Доналда Трампа. Подсећају на видео снимак на којем Трамп поздравља Османи као члана Савета мира САД, а она руком показује телефонски позив. 🇷🇸 СРПСКИ ГЛАСНИК

Инжењер 🇷🇸

11,585 görüntüleme • 3 ay önce

За вас који нисте из Београда... Цео потез од Трга па скоро до Славије је од недавно ограђен са непрекидним низом ограде (ограда пролази и са доње стране ћациленда). И није једини проблем што у ситуацији, као што је ова са снимка, живот грађана може бити у опасности, већ замислите нпр. да некоме у једној од зграда позли! Хитна помоћ не може да приђе, већ мора да блокира цео саобраћај, јер возило не може да се попне на тротоар. Друго, да би убацили пацијента у возило, морају да га носе до првог семафора, јер једино нема ограде на пешачком прелазу. Замислите да се деси велики пожар или било шта друго... Наравно да о овоме нису размишљали, јер су то људи који се само играју "државе" кроз прање новца за приватне џепове. Схватате ли да ни један тзв. функционер СНС-а буквално нема, не само основно образовање, већ су сви когнитивно осакаћени! Они се играју власти са нашим новцем... 🇷🇸 СРПСКИ ГЛАСНИК
0:32

За вас који нисте из Београда... Цео потез од Трга па скоро до Славије је од недавно ограђен са непрекидним низом ограде (ограда пролази и са доње стране ћациленда). И није једини проблем што у ситуацији, као што је ова са снимка, живот грађана може бити у опасности, већ замислите нпр. да некоме у једној од зграда позли! Хитна помоћ не може да приђе, већ мора да блокира цео саобраћај, јер возило не може да се попне на тротоар. Друго, да би убацили пацијента у возило, морају да га носе до првог семафора, јер једино нема ограде на пешачком прелазу. Замислите да се деси велики пожар или било шта друго... Наравно да о овоме нису размишљали, јер су то људи који се само играју "државе" кроз прање новца за приватне џепове. Схватате ли да ни један тзв. функционер СНС-а буквално нема, не само основно образовање, већ су сви когнитивно осакаћени! Они се играју власти са нашим новцем... 🇷🇸 СРПСКИ ГЛАСНИК

Инжењер 🇷🇸

42,871 görüntüleme • 3 ay önce

Молим људе да погледају овај ТВ прилог од пре 12 година (из 2012. године). Сећате се - тада је на власти била коалиција окупљена око Demokratska stranka (ДС), више-мање иста као и све коалиције од 2000. године (ДС-ДСС-Г17 Плус). Најважније из прилога: (1) Јадарит – минерал који садржи литијум, а о коме се прича већ 7 година. (Дакле, од 2005. године!) (2) Захваљујући истражним бушотинама и пројекту, места у околини су почела да оживљавају, а мештани су од бушотина успели да направе профит. Отварање рудника, о чему се размишља, било би добро за лозничку општину. (3) Држава ће тражити да се на нашој територији прерађује руда и производи роба. (АХА! Која држава - они људи који вас данас убеђују да нису за литијум, да су против Рио Тинта, који протестују? Тада су у власти, и активни у политици, као власт, били и Драган Ђилас, и Борко Стефановић, и Срђан Миливојевић, и Мариника Тепић, и Зоран Лутовац, и Милош Јовановић, а држава је очигледно планирала, и рудник, и прераду литијума!) Ратко Ристић каже да је ћутао зато што га "нико ништа није ни питао" и зато што је пројекат био "обавијен велом тајни". А истина је да су о пројекту сви причали на свим медијима и то само и искључиво позитивно. Где су тада били Кокановићи, Петковићи и Ђедовићи да протестују? Где је била Љиљана Браловић? Драгана Ђорђевић? Како и зашто су сви ћутали до 2022. године ако их заиста брине литијум и утицај на животну средину? Једноставно: Немају ови протести и ова хистерија која се ствара никакве везе ни са литијумом ни са животном средином. Овај пројекат би Србији, а понајвише западној Србији, донео новац, радна места, стратешку и лидерску позицију као европског и светског снабдевача стратешке сировине и производа. Донео би Србији политичку снагу и позицију, полуге моћи, о каквима нисмо могли ни да сањамо. Донео би енергетску и економску независност. Има много земаља и обавештајних служби широм света које не желе да виде Србију у таквој позицији. То је разумљиво. Штета је само што су у Србији нашли - неке вољне, неке свакако невољне, али преварене, погрешно информисане или теоретичаре завере - као партнере да им помогну у томе да се Србија спречи да искористи своја богатства за себе. Ми се морамо борити за овај пројекат разговором са људима, укључивањем наших најбољих стручњака, без обзира на њихово политичко опредељење, транспарентношћу и вером у наше људе и ову земљу.
2:37

Молим људе да погледају овај ТВ прилог од пре 12 година (из 2012. године). Сећате се - тада је на власти била коалиција окупљена око Demokratska stranka (ДС), више-мање иста као и све коалиције од 2000. године (ДС-ДСС-Г17 Плус). Најважније из прилога: (1) Јадарит – минерал који садржи литијум, а о коме се прича већ 7 година. (Дакле, од 2005. године!) (2) Захваљујући истражним бушотинама и пројекту, места у околини су почела да оживљавају, а мештани су од бушотина успели да направе профит. Отварање рудника, о чему се размишља, било би добро за лозничку општину. (3) Држава ће тражити да се на нашој територији прерађује руда и производи роба. (АХА! Која држава - они људи који вас данас убеђују да нису за литијум, да су против Рио Тинта, који протестују? Тада су у власти, и активни у политици, као власт, били и Драган Ђилас, и Борко Стефановић, и Срђан Миливојевић, и Мариника Тепић, и Зоран Лутовац, и Милош Јовановић, а држава је очигледно планирала, и рудник, и прераду литијума!) Ратко Ристић каже да је ћутао зато што га "нико ништа није ни питао" и зато што је пројекат био "обавијен велом тајни". А истина је да су о пројекту сви причали на свим медијима и то само и искључиво позитивно. Где су тада били Кокановићи, Петковићи и Ђедовићи да протестују? Где је била Љиљана Браловић? Драгана Ђорђевић? Како и зашто су сви ћутали до 2022. године ако их заиста брине литијум и утицај на животну средину? Једноставно: Немају ови протести и ова хистерија која се ствара никакве везе ни са литијумом ни са животном средином. Овај пројекат би Србији, а понајвише западној Србији, донео новац, радна места, стратешку и лидерску позицију као европског и светског снабдевача стратешке сировине и производа. Донео би Србији политичку снагу и позицију, полуге моћи, о каквима нисмо могли ни да сањамо. Донео би енергетску и економску независност. Има много земаља и обавештајних служби широм света које не желе да виде Србију у таквој позицији. То је разумљиво. Штета је само што су у Србији нашли - неке вољне, неке свакако невољне, али преварене, погрешно информисане или теоретичаре завере - као партнере да им помогну у томе да се Србија спречи да искористи своја богатства за себе. Ми се морамо борити за овај пројекат разговором са људима, укључивањем наших најбољих стручњака, без обзира на њихово политичко опредељење, транспарентношћу и вером у наше људе и ову земљу.

Ana Brnabic

50,648 görüntüleme • 2 yıl önce

Шта можда нисте знали, а требало је? 22. октобра 2024. Вучић је најавио могуће партнерство између државе и Рио Тинта. Само шест дана касније на Њузмакс Балканс (где ми не можемо ни да привиримо), гостује народна посланица, Јелена Павловић са Небојшом Крстићем и изјављује да "само и искључиво држава може да" вади литијум и да се "све потпуно мења" ако држава то ради. Како смо ми који живимо у Јадру и Рађевини против пројекта "Јадар" у било чијој реализацији јер је пројекат деструктиван, логично и са пуним правом смо реаговали негативно на ову њену изјаву. Неће се сумпорна киселина претворити у млеко ако пројекат изводе Кинези, Руси, ЕУ или Срби. Наш став је одувек био да рудник не може и тачка. Пазите сад, адвокатица и народна посланица, Јелена Павловић, подноси тужбу против нашег удружења и председника удружења, тражи 500.000 динарс за "душевну бол" због наше реакције на снимак који видите доле. У међувремену, уважена госпођа Павловић нас назива "корисним идиотима, будалама и его манијацима" у својим јавним објавама. Све то ради са позиције народног посланика. Колико је тужби и кривичних пријава поднела против Вучића, братије и Рио Тинта? Ми не знамо ни за једну, али је зато тужила људе који су покренули борбу против рудника 2019, исте године када је она аплаудирала Вучићу. Нама Вучић никад није дошао на протест нити решио било шта нити бисмо икада прихватили тако нешто. Кад нас је народни посланик, Владимир Ђукановић, назвао "кретенима" због борбе против рудника литијума, добио је кривичну пријаву. У чему је разлика између његовог поступка и ње која нас назива будалама? Да нагласим да нас је будалама назвала јавно након што смо се јавно супротставили њеном тадашњем партијском другару, Браниславу Антонијевићу, који је изјавио да је "рударење јадарита безбедно". Не можете ви да доносите одлуке о нашим животима, а да ми ћутимо и данас застрашујете слап тужбама. Једва чекамо суђење, бићете обавештени о времену и месту одржавања рочишта чим добијемо обавештење. Сви сте позвани 😁
0:52

Шта можда нисте знали, а требало је? 22. октобра 2024. Вучић је најавио могуће партнерство између државе и Рио Тинта. Само шест дана касније на Њузмакс Балканс (где ми не можемо ни да привиримо), гостује народна посланица, Јелена Павловић са Небојшом Крстићем и изјављује да "само и искључиво држава може да" вади литијум и да се "све потпуно мења" ако држава то ради. Како смо ми који живимо у Јадру и Рађевини против пројекта "Јадар" у било чијој реализацији јер је пројекат деструктиван, логично и са пуним правом смо реаговали негативно на ову њену изјаву. Неће се сумпорна киселина претворити у млеко ако пројекат изводе Кинези, Руси, ЕУ или Срби. Наш став је одувек био да рудник не може и тачка. Пазите сад, адвокатица и народна посланица, Јелена Павловић, подноси тужбу против нашег удружења и председника удружења, тражи 500.000 динарс за "душевну бол" због наше реакције на снимак који видите доле. У међувремену, уважена госпођа Павловић нас назива "корисним идиотима, будалама и его манијацима" у својим јавним објавама. Све то ради са позиције народног посланика. Колико је тужби и кривичних пријава поднела против Вучића, братије и Рио Тинта? Ми не знамо ни за једну, али је зато тужила људе који су покренули борбу против рудника 2019, исте године када је она аплаудирала Вучићу. Нама Вучић никад није дошао на протест нити решио било шта нити бисмо икада прихватили тако нешто. Кад нас је народни посланик, Владимир Ђукановић, назвао "кретенима" због борбе против рудника литијума, добио је кривичну пријаву. У чему је разлика између његовог поступка и ње која нас назива будалама? Да нагласим да нас је будалама назвала јавно након што смо се јавно супротставили њеном тадашњем партијском другару, Браниславу Антонијевићу, који је изјавио да је "рударење јадарита безбедно". Не можете ви да доносите одлуке о нашим животима, а да ми ћутимо и данас застрашујете слап тужбама. Једва чекамо суђење, бићете обавештени о времену и месту одржавања рочишта чим добијемо обавештење. Сви сте позвани 😁

Zaštitimo Jadar i Rađevinu

35,563 görüntüleme • 2 ay önce