正在加载视频...

视频加载失败

加载此视频时出现问题。这可能是由于临时网络问题，或视频可能不可用。

Ујак Момчило говори Луки: " Ниси тиква без коријена. Пролазиће овдје паше и усташе, али запамти, ово је твоје!"

МИХАЈЛО 🇷🇸

6,577 subscribers

28,928 次观看 • 9 个月前 •via X (Twitter)

新闻政治教育

Anya Rossi• Live Now

Private livecam show

0 条评论

暂无评论

原始帖子的评论将显示在这里

相关视频

Породица ове ћацике је се одрекла, али она ипак и даље подржава лични интерес по сваку цену. Ово је још једна од потврда да не можеш бити у СНСу, ако ниси дефектна појава, морална наказа и болесна личност.

Породица ове ћацике је се одрекла, али она ипак и даље подржава лични интерес по сваку цену. Ово је још једна од потврда да не можеш бити у СНСу, ако ниси дефектна појава, морална наказа и болесна личност.

Инжењер 🇷🇸

11,047 次观看 • 2 个月前

❗️Је л нас то припремају као месо за Источни фронт? Је л се, после издаје Космета и целе Србије, сада припрема и да наше животе принесе као жртву циљевима наших непријатеља? Срби ни у Другом рату нису ишли на Источни фронт, али изгледа да се сада нашао неко ко је спреман да нас шаље на браћу. Ово не говори били ко, ово говори министар спољних послова Русије.

❗️Је л нас то припремају као месо за Источни фронт? Је л се, после издаје Космета и целе Србије, сада припрема и да наше животе принесе као жртву циљевима наших непријатеља? Срби ни у Другом рату нису ишли на Источни фронт, али изгледа да се сада нашао неко ко је спреман да нас шаље на браћу. Ово не говори били ко, ово говори министар спољних послова Русије.

Инжењер 🇷🇸

28,964 次观看 • 6 个月前

„…али хвала Богу драгом и нашем српству…" N1еверица уживо! (хахаха, дословно укључим ТВ и пребацим на N1 јер је неко овде написао да говори Бјелогрлић, па да видим колико је заправо људи око бине, ухватим пар његових завршних речи, остане укључен ТВ и онда случајно - ово 💪)

„…али хвала Богу драгом и нашем српству…" N1еверица уживо! (хахаха, дословно укључим ТВ и пребацим на N1 јер је неко овде написао да говори Бјелогрлић, па да видим колико је заправо људи око бине, ухватим пар његових завршних речи, остане укључен ТВ и онда случајно - ово 💪)

Небојша Раичковић

133,518 次观看 • 1 年前

Ово се не ради. Овако се не говори. Уместо да схвате колико су погрешли и да гледају како да почну да праве промене, влада се закопава све дубље. Ово је трагедија за коју је крива власт. Ово се не ради. Овако се не говори. Млади људи дубље осећају неправду од старијих људи. Старији људи рационализују много више. Млад човек не прави такве компромисе. Млади људи вам говоре колико сте забрљали и колико су провидни поккушаји да се одговорност гурне под тепих. Ако влада заиста жели промену, прву ствар коју би морала да уради је да затвори све друге објекте без употребне дозволе док не добију употребну дозволу. И приступи ревизији свих пројеката. Ово би требао и да буде главни захтев власти. Цела Србија очекује промену. И гласачи власти очекују промену. И они виде корупцију и нестручност. И чланови СНС-а такође виде разне типове који не узимају само кајмак већ и пола млека. И они гледају изнад главе да ли ће им нешто пасти на главу. Било би паметно за власт и добро за све грађане, да власт схвати ово. Технологија власти која се ослања на буразерску економију која је огрезла у корупцији не може да опстане. То мора да се мења. Не каже се за бадава: можеш како хоћеш, али не можеш докле хоћеш. Оно што је изазвало погибију 15 људи и још двоје за чији се живот и даље боре лекари, је неодговорност власти која је пустила објекат без употребне дозволе у употребу. Кривицу носи и корупција и нестручност за изградњу, али главни разлог за трагидју је што је непроверен објекат без употребне дозволе пуштен у употребу. Да се то није десило, да је због корупције и нестручне изградње само пала надстрешница, то би била "само" материјална штета. Ову трагедију и жељу грађана за променом обилато користи цела НВО булумента. Надам се да неће успети. Борба за промену иде и против лоше власти, њихових медија и њених лоших кадрова и против НВО булументе и њихових спонзора и медија. Због њих борба и јесте дупло тежа.

Ово се не ради. Овако се не говори. Уместо да схвате колико су погрешли и да гледају како да почну да праве промене, влада се закопава све дубље. Ово је трагедија за коју је крива власт. Ово се не ради. Овако се не говори. Млади људи дубље осећају неправду од старијих људи. Старији људи рационализују много више. Млад човек не прави такве компромисе. Млади људи вам говоре колико сте забрљали и колико су провидни поккушаји да се одговорност гурне под тепих. Ако влада заиста жели промену, прву ствар коју би морала да уради је да затвори све друге објекте без употребне дозволе док не добију употребну дозволу. И приступи ревизији свих пројеката. Ово би требао и да буде главни захтев власти. Цела Србија очекује промену. И гласачи власти очекују промену. И они виде корупцију и нестручност. И чланови СНС-а такође виде разне типове који не узимају само кајмак већ и пола млека. И они гледају изнад главе да ли ће им нешто пасти на главу. Било би паметно за власт и добро за све грађане, да власт схвати ово. Технологија власти која се ослања на буразерску економију која је огрезла у корупцији не може да опстане. То мора да се мења. Не каже се за бадава: можеш како хоћеш, али не можеш докле хоћеш. Оно што је изазвало погибију 15 људи и још двоје за чији се живот и даље боре лекари, је неодговорност власти која је пустила објекат без употребне дозволе у употребу. Кривицу носи и корупција и нестручност за изградњу, али главни разлог за трагидју је што је непроверен објекат без употребне дозволе пуштен у употребу. Да се то није десило, да је због корупције и нестручне изградње само пала надстрешница, то би била "само" материјална штета. Ову трагедију и жељу грађана за променом обилато користи цела НВО булумента. Надам се да неће успети. Борба за промену иде и против лоше власти, њихових медија и њених лоших кадрова и против НВО булументе и њихових спонзора и медија. Због њих борба и јесте дупло тежа.

Saša Radulović

22,354 次观看 • 1 年前

Снимак није настао јуче. Није ни из 1999. године. Ово је истина забележена још 1982. - истина коју је тадашњи комунистички режим забранио да се чује, да не би нарушио лажну слику "братства и јединства". Али истина се не може заувек сакрити. Старица Даница Миличић из Самодрежа сведочи мирно, без патетике, а свака њена реч тежа је од крика. Да би јој отели земљу, шиптарски криминалци су јој убили мужа и сина. И ту није био крај. Терор се наставио. Притисци нису престали. Живот јој је претворен у свакодневну борбу за опстанак на сопственом огњишту. Ово није изолован случај. Ово је образац. Ово је систем. Ово је истина која је деценијама гурана под тепих. Зато не дозволимо да нам историју своде на 1999. годину. Јер оно што се тада десило није почело тада. Почело је много раније. Само се о томе ћутало. И више не сме!

Снимак није настао јуче. Није ни из 1999. године. Ово је истина забележена још 1982. - истина коју је тадашњи комунистички режим забранио да се чује, да не би нарушио лажну слику "братства и јединства". Али истина се не може заувек сакрити. Старица Даница Миличић из Самодрежа сведочи мирно, без патетике, а свака њена реч тежа је од крика. Да би јој отели земљу, шиптарски криминалци су јој убили мужа и сина. И ту није био крај. Терор се наставио. Притисци нису престали. Живот јој је претворен у свакодневну борбу за опстанак на сопственом огњишту. Ово није изолован случај. Ово је образац. Ово је систем. Ово је истина која је деценијама гурана под тепих. Зато не дозволимо да нам историју своде на 1999. годину. Јер оно што се тада десило није почело тада. Почело је много раније. Само се о томе ћутало. И више не сме!

Јелена Ђоковић Ивић

15,496 次观看 • 6 个月前

Др Војислав Шешељ анализирао Студентски Меморандум о Косову и Метохији: Ако је ово неки општи тренд који постоји међу студентима, онда је он добар. Онда је он позитиван. Онда је он враћање на неку патриотску линију. Милена Томовић: Како вам делује, ево сад гледам и слике тога што сте причали, како вам делује скуп студената? И за 23. су најавили да ће се окупити, да се сад већ... Др Војислав Шешељ: Они то громогласно најављују, али ја мислим да ће бити много мање учесника него што је било прошле године за 15. март или за 28. јун за Видовдан. Биће много, много мање учесника, јер долази до извесног освешћивања међу досадашњим студентима блокадерима. Међу њима је пукло свако јединство. Сад, ја мислим, сваки такозвани пленум своју политику води. А који им је доказ за то? Чули сте за овај скуп у Крагујевцу? Милена Томовић: Добро, пленума, је л'? Да. Др Војислав Шешељ: Не, то... то је био скуп студената блокадара... Милена Томовић: Добро. Др Војислав Шешељ: ...који је организовао један или неколико пленума, не бих то могао прецизно да вам кажем. Милена Томовић: Добро. Др Војислав Шешељ: Али је интересантно да је на том скупу прокламован меморандум о Косову и Метохији. Милена Томовић: Студенти? Др Војислав Шешељ: Студенти, блокадери. Милена Томовић: Добро. Др Војислав Шешељ: И то је велика промена у односу на њихово досадашње понашање. До сада нико није хтео да говори о Косову и Метохији, нико није хтео да говори о судбини Републике Српске, нико није хтео да говори о лажним оптужбама за геноцид у Сребреници, нико није хтео да говори о супротстављању притисцима да уведемо санкције Русији, нико није хтео да говори о положају српског народа у Црној Гори итд. Милена Томовић: Јесте. Др Војислав Шешељ: Нешто се сад као променило. Ја сам ту прилично опрезан. Милена Томовић: Добро. Др Војислав Шешељ: Прво, не знам колико је пленума ово усвојило и ко тачно стоји иза овога. Ово сигурно није јединствен став свих пленума. Милена Томовић: Добро. Др Војислав Шешељ: Они вероватно нису били ни консултовани. А сад сви ћуте о томе, изненађени су. Ако је ово неки општи тренд који постоји међу студентима, онда је он добар. Онда је он позитиван. Онда је он враћање на неку патриотску линију. Милена Томовић: Али како ми то да знамо? Др Војислав Шешељ: Међу тим студентима, ја сам уверен, има још људи који су у основи патриотски расположени, али су у неким заблудама. Они су изманипулисани. ТВ Студио Б, емисија "Отворени Балкан", 20. мај 2026. 1/9

Др Војислав Шешељ анализирао Студентски Меморандум о Косову и Метохији: Ако је ово неки општи тренд који постоји међу студентима, онда је он добар. Онда је он позитиван. Онда је он враћање на неку патриотску линију. Милена Томовић: Како вам делује, ево сад гледам и слике тога што сте причали, како вам делује скуп студената? И за 23. су најавили да ће се окупити, да се сад већ... Др Војислав Шешељ: Они то громогласно најављују, али ја мислим да ће бити много мање учесника него што је било прошле године за 15. март или за 28. јун за Видовдан. Биће много, много мање учесника, јер долази до извесног освешћивања међу досадашњим студентима блокадерима. Међу њима је пукло свако јединство. Сад, ја мислим, сваки такозвани пленум своју политику води. А који им је доказ за то? Чули сте за овај скуп у Крагујевцу? Милена Томовић: Добро, пленума, је л'? Да. Др Војислав Шешељ: Не, то... то је био скуп студената блокадара... Милена Томовић: Добро. Др Војислав Шешељ: ...који је организовао један или неколико пленума, не бих то могао прецизно да вам кажем. Милена Томовић: Добро. Др Војислав Шешељ: Али је интересантно да је на том скупу прокламован меморандум о Косову и Метохији. Милена Томовић: Студенти? Др Војислав Шешељ: Студенти, блокадери. Милена Томовић: Добро. Др Војислав Шешељ: И то је велика промена у односу на њихово досадашње понашање. До сада нико није хтео да говори о Косову и Метохији, нико није хтео да говори о судбини Републике Српске, нико није хтео да говори о лажним оптужбама за геноцид у Сребреници, нико није хтео да говори о супротстављању притисцима да уведемо санкције Русији, нико није хтео да говори о положају српског народа у Црној Гори итд. Милена Томовић: Јесте. Др Војислав Шешељ: Нешто се сад као променило. Ја сам ту прилично опрезан. Милена Томовић: Добро. Др Војислав Шешељ: Прво, не знам колико је пленума ово усвојило и ко тачно стоји иза овога. Ово сигурно није јединствен став свих пленума. Милена Томовић: Добро. Др Војислав Шешељ: Они вероватно нису били ни консултовани. А сад сви ћуте о томе, изненађени су. Ако је ово неки општи тренд који постоји међу студентима, онда је он добар. Онда је он позитиван. Онда је он враћање на неку патриотску линију. Милена Томовић: Али како ми то да знамо? Др Војислав Шешељ: Међу тим студентима, ја сам уверен, има још људи који су у основи патриотски расположени, али су у неким заблудама. Они су изманипулисани. ТВ Студио Б, емисија "Отворени Балкан", 20. мај 2026. 1/9

Српски радикали

11,224 次观看 • 4 个月前

Сведочење о монструозном злочину у Кострачи - зварска убиства деце и невиних жртава: Видео-снимак који садржи изјаву Алије Селимагића, бившег припадника Армије БиХ, не представља обичан историјски запис, већ потресно сведочење о непојмљивој свирепости и злочинима почињеним над српским цивилима. У овом исказу, дата је директна исповест о делима за која не постоји нити може постојати било какво оправдање и која људски ум тешко да може прихватити. Зверства над децом и породицом Митрић: Злостављање и убиство малолетних девојчица: Сведок директно описује силовање и убиство трију малолетних сестара, девојчица од свега 12, 13 и 14 година. Убиство мајке пред децом: У сведочењу је детаљно описан тренутак у којем је мајка ове деце била приморана да гледа иживљавање и страшно страдање својих ћерки, пре него што је и сама заклана. Страдање Милана Митрића: Изаказом је потврђено и зверско убиство оца породице, Милана Митрића, чиме је затирана читава једна породица. Именовање извршилаца: Сведочење садржи конкретна имена саучесника у овом злоделу, међу којима су Бећир Хоџић, Енес Хавић и Суад Мујичин. Масовни злочин у Кострачи: Према речима самог извршиоца, на овом подручју зверски је убијено између 60 и 70 српских цивила - жена, деце и стараца. Бескомпромисна истина и сећање Дечачки и дечји животи прекинути на овако суров начин нису и никада не смеју бити сведени на суве бројеве нити бирократске фразе. Ово сведочење остаје као трајан, застрашујући подсетник на дубину људске свирепости, али и као обавеза да се о страдалницима говори именом и презименом. Истина о њиховој патњи мора остати забележена – без улепшавања, без бежања од ужаса и без икаквог покушаја да се овакви монструозни злочини релативизују или предају забораву. Суживот и помирење са оваквим монструмима - НИКАДА!

Сведочење о монструозном злочину у Кострачи - зварска убиства деце и невиних жртава: Видео-снимак који садржи изјаву Алије Селимагића, бившег припадника Армије БиХ, не представља обичан историјски запис, већ потресно сведочење о непојмљивој свирепости и злочинима почињеним над српским цивилима. У овом исказу, дата је директна исповест о делима за која не постоји нити може постојати било какво оправдање и која људски ум тешко да може прихватити. Зверства над децом и породицом Митрић: Злостављање и убиство малолетних девојчица: Сведок директно описује силовање и убиство трију малолетних сестара, девојчица од свега 12, 13 и 14 година. Убиство мајке пред децом: У сведочењу је детаљно описан тренутак у којем је мајка ове деце била приморана да гледа иживљавање и страшно страдање својих ћерки, пре него што је и сама заклана. Страдање Милана Митрића: Изаказом је потврђено и зверско убиство оца породице, Милана Митрића, чиме је затирана читава једна породица. Именовање извршилаца: Сведочење садржи конкретна имена саучесника у овом злоделу, међу којима су Бећир Хоџић, Енес Хавић и Суад Мујичин. Масовни злочин у Кострачи: Према речима самог извршиоца, на овом подручју зверски је убијено између 60 и 70 српских цивила - жена, деце и стараца. Бескомпромисна истина и сећање Дечачки и дечји животи прекинути на овако суров начин нису и никада не смеју бити сведени на суве бројеве нити бирократске фразе. Ово сведочење остаје као трајан, застрашујући подсетник на дубину људске свирепости, али и као обавеза да се о страдалницима говори именом и презименом. Истина о њиховој патњи мора остати забележена – без улепшавања, без бежања од ужаса и без икаквог покушаја да се овакви монструозни злочини релативизују или предају забораву. Суживот и помирење са оваквим монструмима - НИКАДА!

Јелена Ђоковић Ивић

10,906 次观看 • 2 个月前

Сад сте се сетили Марије Јанковић Дебељак. Кад сам указивао на то шта ради, тада сте је бранили. Неправда која погађа једног, погађа све нас. Кад ћутиш кад се неправда догађа другом, само је питање дана кад ћеш доћи ти на ред. Марија Јанковић Дебељак својевремено је била у Трећем суду са Драганом Милошевићем, и била је сервилна према свим његовим захтевима, због тога ју је пребацио из Првог суда у Виши да би наставили тамо где су стали. Ово није ништа шта ћете тек видети од ње. Ако мислите да ће се уплашити медијских текстова, неће, напротив, врло је осветољубива. Послушник је сваке власти, већ једном није прошла реизбор, не зато што није била по вољи, већ из других околности, и кад је враћена почела је да се свети. Она је једна од 650 разрешених судија која има чланску СНС, али нема исписницу. Позната је по томе што је човеку поставила браниоца по службеној дужности, иако је имао не једног, не два него три изабрана браниоца⁉️Позната је и што јој записници нису веродостојни, чак и кад је због тога тонски снимано суђење, али она не уноси ствари у записник и поред бројних ургенција. Суди без блама странкама са којима има личне кривичне и парничне спорове, као и кад је родбински повезана са једном страном у поступку⁉️ Стриц јој је Драгољуб Јанковић, бивши министар правде, кадар ЈУЛ -а, који је као председник Првог општинског суда 1996. године поништио победу коалиције Заједно на локалним изборима. Брат од стрица јој је судија Раша Јанковић, који је одређивао притворе, баш као она сада, па је 2010. године после протеста против Геј параде, и познат је по образложењу којим одређује притвор "јер се окривљени очигледно противи западним цивилизацијским вредностима којима ова држава тежи"⁉️ Нема везе којој политичкој опцији припадаш, цела породица суди како у том тренутку одговара властима. Колико дуго понављам да су судије и тужиоци највећу кривци за све што нам се дешава, са су канцер друштва, и кад средимо правосуђе средили смо 90% наших проблема.

Сад сте се сетили Марије Јанковић Дебељак. Кад сам указивао на то шта ради, тада сте је бранили. Неправда која погађа једног, погађа све нас. Кад ћутиш кад се неправда догађа другом, само је питање дана кад ћеш доћи ти на ред. Марија Јанковић Дебељак својевремено је била у Трећем суду са Драганом Милошевићем, и била је сервилна према свим његовим захтевима, због тога ју је пребацио из Првог суда у Виши да би наставили тамо где су стали. Ово није ништа шта ћете тек видети од ње. Ако мислите да ће се уплашити медијских текстова, неће, напротив, врло је осветољубива. Послушник је сваке власти, већ једном није прошла реизбор, не зато што није била по вољи, већ из других околности, и кад је враћена почела је да се свети. Она је једна од 650 разрешених судија која има чланску СНС, али нема исписницу. Позната је по томе што је човеку поставила браниоца по службеној дужности, иако је имао не једног, не два него три изабрана браниоца⁉️Позната је и што јој записници нису веродостојни, чак и кад је због тога тонски снимано суђење, али она не уноси ствари у записник и поред бројних ургенција. Суди без блама странкама са којима има личне кривичне и парничне спорове, као и кад је родбински повезана са једном страном у поступку⁉️ Стриц јој је Драгољуб Јанковић, бивши министар правде, кадар ЈУЛ -а, који је као председник Првог општинског суда 1996. године поништио победу коалиције Заједно на локалним изборима. Брат од стрица јој је судија Раша Јанковић, који је одређивао притворе, баш као она сада, па је 2010. године после протеста против Геј параде, и познат је по образложењу којим одређује притвор "јер се окривљени очигледно противи западним цивилизацијским вредностима којима ова држава тежи"⁉️ Нема везе којој политичкој опцији припадаш, цела породица суди како у том тренутку одговара властима. Колико дуго понављам да су судије и тужиоци највећу кривци за све што нам се дешава, са су канцер друштва, и кад средимо правосуђе средили смо 90% наших проблема.

Срђан Ного

30,063 次观看 • 1 年前

🛣️Путеви на северу Косова и Метохије су још један доказ системске репресије и дискриминације над Србима. Снимак магистралног пута од Јариња до Косовске Митровице 40 км. Нико ништа није улагао 26 година. Зато што на северу Косова и Метохије у четири општине живе Срби. А поред је снимак како се асфалтира јужно од Ибра где живе Шиптари. Све чешће се стиче утисак да је све усмерено ка томе да се живот Србима отежа до мере да на крају сами одлуче да напусте своје домове. Стање главног магистралног пута Рашка-Приштина на деоници од Јариња до Митровице је постало алармантно и директно угрожава свакодневни живот грађана. Овај пут представља кључну саобраћајницу за север Косова и Метохије, али и важну транзитну руту са ширим регионалним значајем. До недавно овај пут одржавала је српска компанија "Косметпут", и то без трошка за буџет лажне државе "Косово". У међувремену су тзв. косовске власти протерале компанију "Косметпут" са Косова и Метохије и преузеле одржавање путева преко тзв. министарства за инфраструктуру, које је формално одговорно за њихово одржавање, али се на терену не виде никакви радови и путеви који су неопходни свим становницима севера Косова и Меотхије за свакодневни живот и рад се не одржавају, што је довело до критичног стања путева. На северу Косов и Метохије углавном живе Срби и ово је класичан пример дискриминације. И док остатак Косово и Метохије има најмодерније путеве и брзе саобраћајнице са по четири или шест трака између свих делова Косова и Метохије, овај пут на северу Косова и Метохије остаје као средство за дисциплиновање и кажњавање Срба од стране Шиптара. Ацу Шиптара Александар Вучић Александар Вучић није брига, он и жели да протера Србе са Косова и Метохије, да би његова браћа по оцу могла слободно да се шире.

🛣️Путеви на северу Косова и Метохије су још један доказ системске репресије и дискриминације над Србима. Снимак магистралног пута од Јариња до Косовске Митровице 40 км. Нико ништа није улагао 26 година. Зато што на северу Косова и Метохије у четири општине живе Срби. А поред је снимак како се асфалтира јужно од Ибра где живе Шиптари. Све чешће се стиче утисак да је све усмерено ка томе да се живот Србима отежа до мере да на крају сами одлуче да напусте своје домове. Стање главног магистралног пута Рашка-Приштина на деоници од Јариња до Митровице је постало алармантно и директно угрожава свакодневни живот грађана. Овај пут представља кључну саобраћајницу за север Косова и Метохије, али и важну транзитну руту са ширим регионалним значајем. До недавно овај пут одржавала је српска компанија "Косметпут", и то без трошка за буџет лажне државе "Косово". У међувремену су тзв. косовске власти протерале компанију "Косметпут" са Косова и Метохије и преузеле одржавање путева преко тзв. министарства за инфраструктуру, које је формално одговорно за њихово одржавање, али се на терену не виде никакви радови и путеви који су неопходни свим становницима севера Косова и Меотхије за свакодневни живот и рад се не одржавају, што је довело до критичног стања путева. На северу Косов и Метохије углавном живе Срби и ово је класичан пример дискриминације. И док остатак Косово и Метохије има најмодерније путеве и брзе саобраћајнице са по четири или шест трака између свих делова Косова и Метохије, овај пут на северу Косова и Метохије остаје као средство за дисциплиновање и кажњавање Срба од стране Шиптара. Ацу Шиптара Александар Вучић Александар Вучић није брига, он и жели да протера Србе са Косова и Метохије, да би његова браћа по оцу могла слободно да се шире.

Косово је ❤️ Србије! 🇷🇸❤️🇷🇺

16,183 次观看 • 7 个月前

Ово је један од основних проблема друштвених мрежа, али и последица неактивности наших тужилаштава. Свако сме да каже шта год жели и да изговори какву год хоће лаж у циљу узнемиравања јавности, а нико не реагује. Све што чујете у видеу овог „инфлуенсера“ је лаж. Нико никакве млекаре није продао 2022. године. И Књаз Милош и Бамби и Имлек су продати до 2006. На исти начин као што су у апсолутној тишини, без јавних расправа и сагласности грађана, до 2008. године, за бедних 60 милиона евра продата скоро сва наша водоизворишта. Све је то урадила бивша блокадерска власт и никакве везе нема ни са Александар Вучић, ни са СНС СРБИЈА. А посебна је лаж да било шта од тога има везе са Сорошем, као и да се већина наших млечних производа добија из млека у праху. Према информацијама које ја имам још као ПВ, само Имлек откупљује у просеку 250 милиона литара млека годишње од произвођача у Србији. Циљ оваквих лажи, које брзо постају виралне, је узнемиравање јавности. Оне директно утичу на подривање економске активности у Србији, таргетирање председника Вучића и институција, као и слабљење наших пољопривредних и прерађивачких капацитета. Да ли ће се тужилаштво у било ком тренутку пробудити и кренути да ради свој посао?

Ово је један од основних проблема друштвених мрежа, али и последица неактивности наших тужилаштава. Свако сме да каже шта год жели и да изговори какву год хоће лаж у циљу узнемиравања јавности, а нико не реагује. Све што чујете у видеу овог „инфлуенсера“ је лаж. Нико никакве млекаре није продао 2022. године. И Књаз Милош и Бамби и Имлек су продати до 2006. На исти начин као што су у апсолутној тишини, без јавних расправа и сагласности грађана, до 2008. године, за бедних 60 милиона евра продата скоро сва наша водоизворишта. Све је то урадила бивша блокадерска власт и никакве везе нема ни са Александар Вучић, ни са СНС СРБИЈА. А посебна је лаж да било шта од тога има везе са Сорошем, као и да се већина наших млечних производа добија из млека у праху. Према информацијама које ја имам још као ПВ, само Имлек откупљује у просеку 250 милиона литара млека годишње од произвођача у Србији. Циљ оваквих лажи, које брзо постају виралне, је узнемиравање јавности. Оне директно утичу на подривање економске активности у Србији, таргетирање председника Вучића и институција, као и слабљење наших пољопривредних и прерађивачких капацитета. Да ли ће се тужилаштво у било ком тренутку пробудити и кренути да ради свој посао?

Ana Brnabic

14,731 次观看 • 8 个月前

Не плачем ја често. Али, ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која је пред вама је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (и... да, за то је крив један архитекта). Та прича би могла да почне подсећањем на окупацију. Рецимо.. Нашу. Замислите да се оно „петвековно ропство“ заправо уопште није завршило. Да траје, рецимо, 740 година. Да ли би неко од нас уопште више говорио српски? Или бисмо, најпре вековима под чизмом освајача, а потом навикнути на његове и ничије друге аршине, просто постали мајушни део његове силине, уклопивши се онако мали и немоћни у један другачији свет, другачији језик...? А једном народу се то десило. И, прича о њему, заправо, не почиње баш пре 740 година, већ још пре више од милинијум и по када је римски генерал Магнус Максимус 383. урадио кључну ствар за народ Велса: повукао је трупе из Британије да би покушао да се домогне императорског трона, решио да „острвом“ управља на даљину, из Галије, а оставио праву власт локалним вођама. Сматра се зато оснивачем неколико велшких краљевских династија, а локална племена су с колена на колено преносила захвалност што им је дозволио да буду оно што јесу, да не живе као робови. Но, ропство их је, ипак, снашло пре 740 година, када је после двовековног рата енглески краљ Едвард Први окончао то освајање како је и желео. И, године су почеле да пролазе. Деценије. Векови, у којима стари, велшки језик, није био прихваћен нигде: ни у једном документу, ни у каквим преговорима, ни у једној јединој званичној комуникацији. Почео је, као такав, да изумире. Малтене су, тамо негде, 70-их година 20. века престали и да постоје људи који га знају. Добро, било је неких бораца за тај стари језик (да ли сте знали да је „мор“ на велшком оно што ми називамо „море“? Не? Ето, на крају ове приче чека вас један снимак због ког сам научио монтажу, а за који сам преводио речи једне песме и урадио вам титлове, но... не пуштајте то одмах, да најпре нешто друго сазнате). Дакле, јесте било бораца да се тај стари језик сачува, попут архитекте Дафида Ивана. Стар је он, не баш колико и велшки језик, али недавно је ушао у девету деценију живота. А тамо негде, средином прошлог века, привођен је због својих активности да се велшки језик врати где му је место, у институције, у образовни систем, чак је и политиком почео да се бави из љубави према језику својих родитеља, предака... Ал', затварали га. Нису га слушали, нити му жеље услишили. Почео је да се бави и музиком. Онако, за своју душу. Писао и песме, па их сам изводио, а једна од њих је била посебно занимљива тадашњим британскима властима на чијем је челу била Маргарет Тачер. Песма се звала „И даље – ту“, а кроз три врло кратке строфе говорила је о томе кроз шта је Велс прошао за ових 1600 година: и како су тај народ тлачили и потцењивали, али како је он издржао и стварне појаве попут карикатуралног лика из књижевности, Велшанина који се звао Дик Сион Дафид, коме је све енглеско милије од велшког (ко је рекао „Аха, нека врста другосрбијанаца“? Без добацивања, ово је прича о Велсу), како је тај народ и тај језик издржао и „стару Меги и њену екипу“ (песма је писана када ја „Меги“ Тачер припремала затварање свих велшких рудника, што је потом довело до тога да је мање од 40% домаћинстава у Велсу имало неког члана породице који је стално запослен; Да... чизма уме да буде страшна, нарочито ако не приметиш да ти је већ на врату, па ти се чини да те неко милује. Вековима). Проблем је био што је песму мало ко разумео, јер... писана је и извођена на старом велшком. А то малтене „нико жив“ (не баш буквално) у Велсу више није разумео. Изводио ју је онај архитекта и рударима, прихватио те стихове и један покрет који се залагао за независност, али... Пролазиле су године. Семена која је јунак ове приче, што по затвору, што на улици, што с рударима који више нису имали где да раде, што са децом којој се обраћао – као да су, бар се тако чинило, била посејена узалуд. А онда је Дафид Иван, сада 80-годишњак, пред 80. рођендан позван да ту своју песму отпева у Кардифу. И то на стадиону. Нешто преко 32.000 људи је било ту. Почео је он своју причу у стиховима, прву од три строфе, чуло се и како публика мрмља, позната јој је мелодија, а када је на ред дошао рефрен... Не, то вам нећу писати. То ћете видети, сад, када пустите снимак. А он је пред вама само због љубави. За род свој и језик свој. Љубави која је довела до правог чуда да сада, пре три месеца када је обављено последње истраживање, скоро 29,2% становништа Велса може да прича старим велшким језиком, док нешто више, чак 33 одсто њих, разуме када неко прича велшки. Чудо? Не, само плод љубави од које се не одустаје. Баш због ње је ова прича о песми пред вама. И, она звучи – овако: (ако заплачете кад и Дафид Иван, тамо код стиха "... а жив ће бити и велшки језик!", не брините. Међу својима сте) #YmaOHyd

Не плачем ја често. Али, ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која је пред вама је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (и... да, за то је крив један архитекта). Та прича би могла да почне подсећањем на окупацију. Рецимо.. Нашу. Замислите да се оно „петвековно ропство“ заправо уопште није завршило. Да траје, рецимо, 740 година. Да ли би неко од нас уопште више говорио српски? Или бисмо, најпре вековима под чизмом освајача, а потом навикнути на његове и ничије друге аршине, просто постали мајушни део његове силине, уклопивши се онако мали и немоћни у један другачији свет, другачији језик...? А једном народу се то десило. И, прича о њему, заправо, не почиње баш пре 740 година, већ још пре више од милинијум и по када је римски генерал Магнус Максимус 383. урадио кључну ствар за народ Велса: повукао је трупе из Британије да би покушао да се домогне императорског трона, решио да „острвом“ управља на даљину, из Галије, а оставио праву власт локалним вођама. Сматра се зато оснивачем неколико велшких краљевских династија, а локална племена су с колена на колено преносила захвалност што им је дозволио да буду оно што јесу, да не живе као робови. Но, ропство их је, ипак, снашло пре 740 година, када је после двовековног рата енглески краљ Едвард Први окончао то освајање како је и желео. И, године су почеле да пролазе. Деценије. Векови, у којима стари, велшки језик, није био прихваћен нигде: ни у једном документу, ни у каквим преговорима, ни у једној јединој званичној комуникацији. Почео је, као такав, да изумире. Малтене су, тамо негде, 70-их година 20. века престали и да постоје људи који га знају. Добро, било је неких бораца за тај стари језик (да ли сте знали да је „мор“ на велшком оно што ми називамо „море“? Не? Ето, на крају ове приче чека вас један снимак због ког сам научио монтажу, а за који сам преводио речи једне песме и урадио вам титлове, но... не пуштајте то одмах, да најпре нешто друго сазнате). Дакле, јесте било бораца да се тај стари језик сачува, попут архитекте Дафида Ивана. Стар је он, не баш колико и велшки језик, али недавно је ушао у девету деценију живота. А тамо негде, средином прошлог века, привођен је због својих активности да се велшки језик врати где му је место, у институције, у образовни систем, чак је и политиком почео да се бави из љубави према језику својих родитеља, предака... Ал', затварали га. Нису га слушали, нити му жеље услишили. Почео је да се бави и музиком. Онако, за своју душу. Писао и песме, па их сам изводио, а једна од њих је била посебно занимљива тадашњим британскима властима на чијем је челу била Маргарет Тачер. Песма се звала „И даље – ту“, а кроз три врло кратке строфе говорила је о томе кроз шта је Велс прошао за ових 1600 година: и како су тај народ тлачили и потцењивали, али како је он издржао и стварне појаве попут карикатуралног лика из књижевности, Велшанина који се звао Дик Сион Дафид, коме је све енглеско милије од велшког (ко је рекао „Аха, нека врста другосрбијанаца“? Без добацивања, ово је прича о Велсу), како је тај народ и тај језик издржао и „стару Меги и њену екипу“ (песма је писана када ја „Меги“ Тачер припремала затварање свих велшких рудника, што је потом довело до тога да је мање од 40% домаћинстава у Велсу имало неког члана породице који је стално запослен; Да... чизма уме да буде страшна, нарочито ако не приметиш да ти је већ на врату, па ти се чини да те неко милује. Вековима). Проблем је био што је песму мало ко разумео, јер... писана је и извођена на старом велшком. А то малтене „нико жив“ (не баш буквално) у Велсу више није разумео. Изводио ју је онај архитекта и рударима, прихватио те стихове и један покрет који се залагао за независност, али... Пролазиле су године. Семена која је јунак ове приче, што по затвору, што на улици, што с рударима који више нису имали где да раде, што са децом којој се обраћао – као да су, бар се тако чинило, била посејена узалуд. А онда је Дафид Иван, сада 80-годишњак, пред 80. рођендан позван да ту своју песму отпева у Кардифу. И то на стадиону. Нешто преко 32.000 људи је било ту. Почео је он своју причу у стиховима, прву од три строфе, чуло се и како публика мрмља, позната јој је мелодија, а када је на ред дошао рефрен... Не, то вам нећу писати. То ћете видети, сад, када пустите снимак. А он је пред вама само због љубави. За род свој и језик свој. Љубави која је довела до правог чуда да сада, пре три месеца када је обављено последње истраживање, скоро 29,2% становништа Велса може да прича старим велшким језиком, док нешто више, чак 33 одсто њих, разуме када неко прича велшки. Чудо? Не, само плод љубави од које се не одустаје. Баш због ње је ова прича о песми пред вама. И, она звучи – овако: (ако заплачете кад и Дафид Иван, тамо код стиха "... а жив ће бити и велшки језик!", не брините. Међу својима сте) #YmaOHyd

Дарко Николић

105,257 次观看 • 2 年前

Не плачем ја баш често, али... Ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која следи је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (шта ћете, можда и за ово постоји "архитектонска кривица", рецимо као она када сам вам писао о велшком језику). Као што знате, већ мало више од две деценије сам спортски новинар и нагледао сам се, стварно, свега и свачега. А и наслушао. Међутим, овог викенда ми је поглед застао на снимку који се изненадно појавио преда мном док сам нешто шпартао интернетом, правећи паузу у истраживању за моју нову историјску књигу. А на снимку од десетак секунди - пљушти киша, права провала облака, ал' упркос томе неке девојке загрљене стоје и певају као да су из средњег века дошле. Е, сад, "проблем" са тим снимком је што га је британски ББЦ на Твитеру, баш када сам ја ту свратио, пустио уз шаљив (ма, заправо, погрдан) коментар (просто се Енглези правили Енглези) иако су на снимку биле спортисткиње, и то са територије коју ББЦ "покрива" јер је јавни сервис те државе. А ја баш имам проблем кад неко исмева друге. Нарочито када је реч о овој теми. Зато вас прича одједном води у нешто о чему бих исто "књигу могао да напишем". Води вас у давни 14. век, у једну нестварну јунску битку. Не, није ово прича о Косовском боју. Али... следи нешто што ће вас, имам благи осећај, ганути као да јесте. Тог јуна 1314. са једне стране бојног поља био је "поносни Едвард" (други), енглески краљ, који је решио да под своју пету стави Шкоте једном за свагда. Повео је баш озбиљну војску на тај задатак. Па, само тешких оклопних коњаника је било преко 2.500 (Шкоти нису имали ниједног јединог таквог коњаника), било је са "поносним" и чак 15 хиљада Енглеза-пешадинаца, и три хиљаде стрелаца са оним великим луковима, каквим није било равних у Европи... А Шкоти? Они су имали четири пута мање војника, малтене све пешадија. Али су имали и једну жељу. Слободу. Сада ћемо да прескочимо и распоред замки припремљених за противничку коњицу, и 2.000 година стару тактику коју је, мртав-ладан, Роберт Брус спремио за надолазеће Енглезе, прексочићемо и нестварну дисциплину шкотских малих "дивизија". Просто, овај део приче ћемо да закључимо речима да су Енглези после (потпуно нетипичног за средњи век) дводневног боја - "подвили реп" као никада пре и вратили се одакле су дошли, не знајући шта их је снашло у тој битки код Бенокберна. Али, тај најтежи пораз који су Енглези у целој свој историји доживели у ратовима против Шкота - почео је да бива затрпаван у шкотском сећању захваљујући енглеској чизми која је у потоњим вековима прилично чврсто стала за врат северних суседа. Заправо, више се о томе малтене и није јавно причало. А кад се нешто прећуткује, онда временом и нестаје... И, ту у причу (баш на овај дан на који, ето, годинама већ волим да пишем неке лепе приче) улази један момак. Звао се Рој Вилијамсон. Као дечкић, син адвоката и пијанисткиње, био је избачен из музичке школе јер се правио да зна да чита ноте, а заправо је фрулу свирао на слух. Али, удаљити неког од оног што воли само зато што се не понаша како то од њега други очекују - не значи да ту љубав престаје. Као што никад није престајала ни његова љубав према родној Шкотској. Једном је, када је порастао ту, у свом а шкотском Единбургу, направио музичку групу (иако је био избачен из музичке школе, права је та његова љубав ка музици била. Права, стварно; Заправо ... вечна. А ако није вечна - онда и није љубав, зар не?). Из те врло мале групе су неки одлазили, други у њу долазили, па су после неколико година само Рој Вилијамсон и његов другар Рони Браун остали. И решили да тако, као дует, наступају, чувајући стари шкотски звук. Шездесетих година 20. века Рој је написао речи песме, а заједно су потом компоновали мелодију. Назив песме био је као што гласи и њен први стих - "Цвет Шкотске". Није то била нека ботаничарска песма, иако говори и о брдима (hills) и великој шкотској долини (Glen), већ је то једна врло кратка прича у свега осам стихова о цвету шкотске младости који је учествовао у битки код Бенокберна шест и по векова пре него што је песма настала. Мелодија није била претенциозна. Нису биле претенциозне ни речи. Просто, тих осам стихова били су одраз духа. Одраз кућног васпитања, које се, као такво, "независно од чизме", преносило с колена на колено. А од британских власти углавном је гурано под тепих. Некад и забрањивано, али углавном су те забране извођене "у белим рукавицама". Отприлике онако као што у Америци спортски тимови не могу да се зову "сијукси", "команчи", "апачи" због перфидног правила "Знате, тиме бисмо увредили домороце". Замислите. Е, тако некако је и деценијама, ма - вековима, сан о шкотској слободи био третиран од стране "чизмаша", али, Рој и његов другар Рони Браун су песму изводили кад год би сели или стали да запевају коју. Рој Вилијамсон је, међутим, већ као 54-годишњак преминуо, и - време је потом пролазило... Недеље, месеци, године, сад већ и деценије. Енглези су се понадали да ће та њихова песма, просто, нестати. Утихнути, као и сећање на оно на шта песма, "Цвет Шкотске", подсећа. Такав је, просто био план: да се искључиво зацари стање навике на потчињеност, а да нестане свест о истинској слободи. И, ту прича постаје прилично занимљива. Шкотска, као што знате, нема химну. Не сме ни да је има, јер је она само део једне веће државе. Ал', има ту једна занимљивост. Вероватно сте приметили да у појединим спортовима постоје и репрезентације земаља које нису независне. Како и зашто постоје? Па, ето, зато што су се те репрезентације надметале у тим спортовима пре остатка планете. Тако сад фудбал и играју Шкотска, Велс, Северна Ирска, иако су они само део веће, британске државе - али, играју јер су као такви, Шкоти, Велшани, Ирци, играли фудбал пре него што је ФИФА, као светска фудбалска организација, настала. Тако је и у рагбију, рецимо. Но, те екипе химну не могу да имају јер, ето... нису из независних држава. У ову причу сад улази - баш онај цвет Шкотске. (Због њега сам опет вежбао да преводим и титлујем вам снимак, да би вам овај дан постао лепши, колико год се Енглези трудили да исмеју нешто величанствено. Чека вас тај снимак испод ових исписаних редова, само причекајте који трен, да видите прво зашто је он важан) Наиме, Шкоти (и остали поменути) имају право да пред своје репрезентативне спортске мечеве интонирају неку "свечану песму", која, ето, није химна - јер химну, јелте, стварно не смеју да имају. И, кад су се Шкоти почешкали по глави, размишљајући шта да одаберу, није им избор пао не неке од чудесних песама које су прославиле гајде (нпр. нема ко не зна мелодију "Scotland the brave", али када је људи чују - не знају многи како се она зове), него је избор пао на ово што следи пред вама. А пред вама је мој скромни рад на монтажи у кућним условима. У питању су три врло, врло кратка, обједињена снимка: најпре онај који је ББЦ погрдно описао као "Shower of Scotland" (туширање, пљусак), а на коме се виде девојке које играју рагби за Шкотску. Виде се како стоје на правој провали облака. Стоје у дресовима, не пада им на памет да се склоне, јер треба меч да им почне. И не пада им на памет да ћуте, јер су, попут Роја и Ронија решиле да пркосе забораву. После тих десетак секунди сам вам ставио снимак када је стари, тада 70-годишњи Рони Браун (да, ОНАЈ Рони Браун) позван на један фудбалски меч репрезентације Шкотске, да пред целим стадионом поручи и да "прошлост треба да остане у прошлости". Када чујете његово "Come on!" слободно му се придружите. И, коначно, на крају можете да видите како, на 150. годишњицу првог фудбалског мегдана са Енглеском - цела Шкотска пева и себи и Енглезима нешто. Ал', пева, а да нема ниједног професионалног певача који води певање са центра. Пева цела једна земља из душе, пркосећи чизми и забранама. Да, ту можете да видите како пева и плаче Шкотска, чак и кад њене гајде утихну... ... а пева, просто да све нас подсети на снагу вере, чак и када је чува малишан избачен из музичке школе. Да подсети на силину коју у себи носи искрена подршка, као код истинског пријатеља (чак и кад је старац), ма... пева да подсети колика је важност кућног васпитања (и оног предања с колена на колено) за чување здравог духа једног народа, али пре свега да нас подсети - на свевременост љубави. Јер, ако није вечна, онда и није љубав, зар не? А ако је права, онда и страни краљеви и њихове војске немају шта да траже кад изађете пред њих заједно, као они ономад, оног јуна, века четрнаестог... Видимо се у песми. (Ако заплачете кад и неко са снимка, не брините. Међу својима сте) #FlowerOfScotland

Не плачем ја баш често, али... Ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која следи је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (шта ћете, можда и за ово постоји "архитектонска кривица", рецимо као она када сам вам писао о велшком језику). Као што знате, већ мало више од две деценије сам спортски новинар и нагледао сам се, стварно, свега и свачега. А и наслушао. Међутим, овог викенда ми је поглед застао на снимку који се изненадно појавио преда мном док сам нешто шпартао интернетом, правећи паузу у истраживању за моју нову историјску књигу. А на снимку од десетак секунди - пљушти киша, права провала облака, ал' упркос томе неке девојке загрљене стоје и певају као да су из средњег века дошле. Е, сад, "проблем" са тим снимком је што га је британски ББЦ на Твитеру, баш када сам ја ту свратио, пустио уз шаљив (ма, заправо, погрдан) коментар (просто се Енглези правили Енглези) иако су на снимку биле спортисткиње, и то са територије коју ББЦ "покрива" јер је јавни сервис те државе. А ја баш имам проблем кад неко исмева друге. Нарочито када је реч о овој теми. Зато вас прича одједном води у нешто о чему бих исто "књигу могао да напишем". Води вас у давни 14. век, у једну нестварну јунску битку. Не, није ово прича о Косовском боју. Али... следи нешто што ће вас, имам благи осећај, ганути као да јесте. Тог јуна 1314. са једне стране бојног поља био је "поносни Едвард" (други), енглески краљ, који је решио да под своју пету стави Шкоте једном за свагда. Повео је баш озбиљну војску на тај задатак. Па, само тешких оклопних коњаника је било преко 2.500 (Шкоти нису имали ниједног јединог таквог коњаника), било је са "поносним" и чак 15 хиљада Енглеза-пешадинаца, и три хиљаде стрелаца са оним великим луковима, каквим није било равних у Европи... А Шкоти? Они су имали четири пута мање војника, малтене све пешадија. Али су имали и једну жељу. Слободу. Сада ћемо да прескочимо и распоред замки припремљених за противничку коњицу, и 2.000 година стару тактику коју је, мртав-ладан, Роберт Брус спремио за надолазеће Енглезе, прексочићемо и нестварну дисциплину шкотских малих "дивизија". Просто, овај део приче ћемо да закључимо речима да су Енглези после (потпуно нетипичног за средњи век) дводневног боја - "подвили реп" као никада пре и вратили се одакле су дошли, не знајући шта их је снашло у тој битки код Бенокберна. Али, тај најтежи пораз који су Енглези у целој свој историји доживели у ратовима против Шкота - почео је да бива затрпаван у шкотском сећању захваљујући енглеској чизми која је у потоњим вековима прилично чврсто стала за врат северних суседа. Заправо, више се о томе малтене и није јавно причало. А кад се нешто прећуткује, онда временом и нестаје... И, ту у причу (баш на овај дан на који, ето, годинама већ волим да пишем неке лепе приче) улази један момак. Звао се Рој Вилијамсон. Као дечкић, син адвоката и пијанисткиње, био је избачен из музичке школе јер се правио да зна да чита ноте, а заправо је фрулу свирао на слух. Али, удаљити неког од оног што воли само зато што се не понаша како то од њега други очекују - не значи да ту љубав престаје. Као што никад није престајала ни његова љубав према родној Шкотској. Једном је, када је порастао ту, у свом а шкотском Единбургу, направио музичку групу (иако је био избачен из музичке школе, права је та његова љубав ка музици била. Права, стварно; Заправо ... вечна. А ако није вечна - онда и није љубав, зар не?). Из те врло мале групе су неки одлазили, други у њу долазили, па су после неколико година само Рој Вилијамсон и његов другар Рони Браун остали. И решили да тако, као дует, наступају, чувајући стари шкотски звук. Шездесетих година 20. века Рој је написао речи песме, а заједно су потом компоновали мелодију. Назив песме био је као што гласи и њен први стих - "Цвет Шкотске". Није то била нека ботаничарска песма, иако говори и о брдима (hills) и великој шкотској долини (Glen), већ је то једна врло кратка прича у свега осам стихова о цвету шкотске младости који је учествовао у битки код Бенокберна шест и по векова пре него што је песма настала. Мелодија није била претенциозна. Нису биле претенциозне ни речи. Просто, тих осам стихова били су одраз духа. Одраз кућног васпитања, које се, као такво, "независно од чизме", преносило с колена на колено. А од британских власти углавном је гурано под тепих. Некад и забрањивано, али углавном су те забране извођене "у белим рукавицама". Отприлике онако као што у Америци спортски тимови не могу да се зову "сијукси", "команчи", "апачи" због перфидног правила "Знате, тиме бисмо увредили домороце". Замислите. Е, тако некако је и деценијама, ма - вековима, сан о шкотској слободи био третиран од стране "чизмаша", али, Рој и његов другар Рони Браун су песму изводили кад год би сели или стали да запевају коју. Рој Вилијамсон је, међутим, већ као 54-годишњак преминуо, и - време је потом пролазило... Недеље, месеци, године, сад већ и деценије. Енглези су се понадали да ће та њихова песма, просто, нестати. Утихнути, као и сећање на оно на шта песма, "Цвет Шкотске", подсећа. Такав је, просто био план: да се искључиво зацари стање навике на потчињеност, а да нестане свест о истинској слободи. И, ту прича постаје прилично занимљива. Шкотска, као што знате, нема химну. Не сме ни да је има, јер је она само део једне веће државе. Ал', има ту једна занимљивост. Вероватно сте приметили да у појединим спортовима постоје и репрезентације земаља које нису независне. Како и зашто постоје? Па, ето, зато што су се те репрезентације надметале у тим спортовима пре остатка планете. Тако сад фудбал и играју Шкотска, Велс, Северна Ирска, иако су они само део веће, британске државе - али, играју јер су као такви, Шкоти, Велшани, Ирци, играли фудбал пре него што је ФИФА, као светска фудбалска организација, настала. Тако је и у рагбију, рецимо. Но, те екипе химну не могу да имају јер, ето... нису из независних држава. У ову причу сад улази - баш онај цвет Шкотске. (Због њега сам опет вежбао да преводим и титлујем вам снимак, да би вам овај дан постао лепши, колико год се Енглези трудили да исмеју нешто величанствено. Чека вас тај снимак испод ових исписаних редова, само причекајте који трен, да видите прво зашто је он важан) Наиме, Шкоти (и остали поменути) имају право да пред своје репрезентативне спортске мечеве интонирају неку "свечану песму", која, ето, није химна - јер химну, јелте, стварно не смеју да имају. И, кад су се Шкоти почешкали по глави, размишљајући шта да одаберу, није им избор пао не неке од чудесних песама које су прославиле гајде (нпр. нема ко не зна мелодију "Scotland the brave", али када је људи чују - не знају многи како се она зове), него је избор пао на ово што следи пред вама. А пред вама је мој скромни рад на монтажи у кућним условима. У питању су три врло, врло кратка, обједињена снимка: најпре онај који је ББЦ погрдно описао као "Shower of Scotland" (туширање, пљусак), а на коме се виде девојке које играју рагби за Шкотску. Виде се како стоје на правој провали облака. Стоје у дресовима, не пада им на памет да се склоне, јер треба меч да им почне. И не пада им на памет да ћуте, јер су, попут Роја и Ронија решиле да пркосе забораву. После тих десетак секунди сам вам ставио снимак када је стари, тада 70-годишњи Рони Браун (да, ОНАЈ Рони Браун) позван на један фудбалски меч репрезентације Шкотске, да пред целим стадионом поручи и да "прошлост треба да остане у прошлости". Када чујете његово "Come on!" слободно му се придружите. И, коначно, на крају можете да видите како, на 150. годишњицу првог фудбалског мегдана са Енглеском - цела Шкотска пева и себи и Енглезима нешто. Ал', пева, а да нема ниједног професионалног певача који води певање са центра. Пева цела једна земља из душе, пркосећи чизми и забранама. Да, ту можете да видите како пева и плаче Шкотска, чак и кад њене гајде утихну... ... а пева, просто да све нас подсети на снагу вере, чак и када је чува малишан избачен из музичке школе. Да подсети на силину коју у себи носи искрена подршка, као код истинског пријатеља (чак и кад је старац), ма... пева да подсети колика је важност кућног васпитања (и оног предања с колена на колено) за чување здравог духа једног народа, али пре свега да нас подсети - на свевременост љубави. Јер, ако није вечна, онда и није љубав, зар не? А ако је права, онда и страни краљеви и њихове војске немају шта да траже кад изађете пред њих заједно, као они ономад, оног јуна, века четрнаестог... Видимо се у песми. (Ако заплачете кад и неко са снимка, не брините. Међу својима сте) #FlowerOfScotland

Дарко Николић

30,890 次观看 • 2 年前

Без икаквог повода, на ТВ Нова С, 30. јула 2025. године, Драган Ђилас је рекао: "Имамо познатог интелектуалца Мила Ломпара, али он је био на једној песничкој вечери посвећеној Радовану Караџићу. Желео бих да моја деца у школи уче песме Шантића и Диса, а не Радована Караџића." Увек спреман да се „тржишно” укључи у корист Вучићу, Ђилас ме је својевремено напао зато што сам говорио против Француско-немачког плана за Косово и Метохију: који је Вучић прихватио. Било је то у априлу 2023. године. Како тржиште не зна за морал, тако је и Ђилас доцније, како пише Политика од 4. децембра 2024. године, занемаривши шта је раније говорио, одједном напао Вучића због прихватања тог плана. Као и Вучић, тако и Ђилас уплиће своју децу у политички живот: у циљу изазивања емоционалног ефекта код публике. Они чине сопствену децу политичким улогом својих каријера. Такви су закони пропагандног погона. Одакле уопште помисао да ће деца у школи учити песме Радована Караџића зато што је објављена књига његових песама? Човек који се бори да води државне послове, као послове најопштијег реда, који подразумевају знање о појединим сегментима друштва, нема основних знања о томе како настаје школски програм. Он не зна да садржај уџбеника и лектире одређују вишестепене установе у оквиру Министарства просвете. То није ни у каквој вези са објављивањем књига код појединих издавача. А ако то зна, док говори како говори, онда он свесно лаже публику. Избор је једноставан: или не зна или лаже. Као што Вучићева ћерка студира у Берлину, док се он обрачунава са српским студентима, тако је Ђиласова ћерка студирала у Лондону. У тим градовима никад нису предавали о Шантићу и Дису. Тако се на песника који је написао песму "Остајте овде" позива човек чија је ћерка студирала у Лондону. И – колико је познато јавности – овде и не живи. Ђилас такође тврди – у једној од бројних објава против мене – да лажем када кажем да је, као опозициони политичар, одласком на председничко канабе 2022. године, после општих избора, дао кредибилитет Александру Вучићу. Он не разликује легитимитет Вучићевог избора за председника државе од кредибилитета истог човека као носиоца републичких и београдских листа СНС-а. Јер, резултати избора су се разликовали, па се председнички резултат не може аутоматски преносити на посланичке и одборничке резултате. Док легитимитат значи законско право на посед, дотле кредибилитет значи добру репутацију, кредитну способност појединца. Ако су републички и београдски избори били под сумњом, ако је опозициона јавност тврдила да су се одвијали у нерегуларним условима, како је могуће да носилац листе владајуће странке – буде кредибилан у тој ствари? Зар његов кредибилитет није угрожен опозиционом тврдњом да двојица сусретника иду изнад својих надлежности, јер о изборима треба да одлучује суд? И шта је била тема састанка са Вучићем после општих избора 2022. године: састанка који је – како пише Слободна Европа од 11. априла 2022. године – негативно оцењен у опозиционој јавности? Ако их је тако оцењивала опозициона јавност, у чему се огледа моја тобожња лаж? О теми тог сусрета било је – преноси Слободна Европа – разних мишљења. И нико се није сетио да су њих двојица можда разговарали о школовању деце и о Шантићевој поезији!

Без икаквог повода, на ТВ Нова С, 30. јула 2025. године, Драган Ђилас је рекао: "Имамо познатог интелектуалца Мила Ломпара, али он је био на једној песничкој вечери посвећеној Радовану Караџићу. Желео бих да моја деца у школи уче песме Шантића и Диса, а не Радована Караџића." Увек спреман да се „тржишно” укључи у корист Вучићу, Ђилас ме је својевремено напао зато што сам говорио против Француско-немачког плана за Косово и Метохију: који је Вучић прихватио. Било је то у априлу 2023. године. Како тржиште не зна за морал, тако је и Ђилас доцније, како пише Политика од 4. децембра 2024. године, занемаривши шта је раније говорио, одједном напао Вучића због прихватања тог плана. Као и Вучић, тако и Ђилас уплиће своју децу у политички живот: у циљу изазивања емоционалног ефекта код публике. Они чине сопствену децу политичким улогом својих каријера. Такви су закони пропагандног погона. Одакле уопште помисао да ће деца у школи учити песме Радована Караџића зато што је објављена књига његових песама? Човек који се бори да води државне послове, као послове најопштијег реда, који подразумевају знање о појединим сегментима друштва, нема основних знања о томе како настаје школски програм. Он не зна да садржај уџбеника и лектире одређују вишестепене установе у оквиру Министарства просвете. То није ни у каквој вези са објављивањем књига код појединих издавача. А ако то зна, док говори како говори, онда он свесно лаже публику. Избор је једноставан: или не зна или лаже. Као што Вучићева ћерка студира у Берлину, док се он обрачунава са српским студентима, тако је Ђиласова ћерка студирала у Лондону. У тим градовима никад нису предавали о Шантићу и Дису. Тако се на песника који је написао песму "Остајте овде" позива човек чија је ћерка студирала у Лондону. И – колико је познато јавности – овде и не живи. Ђилас такође тврди – у једној од бројних објава против мене – да лажем када кажем да је, као опозициони политичар, одласком на председничко канабе 2022. године, после општих избора, дао кредибилитет Александру Вучићу. Он не разликује легитимитет Вучићевог избора за председника државе од кредибилитета истог човека као носиоца републичких и београдских листа СНС-а. Јер, резултати избора су се разликовали, па се председнички резултат не може аутоматски преносити на посланичке и одборничке резултате. Док легитимитат значи законско право на посед, дотле кредибилитет значи добру репутацију, кредитну способност појединца. Ако су републички и београдски избори били под сумњом, ако је опозициона јавност тврдила да су се одвијали у нерегуларним условима, како је могуће да носилац листе владајуће странке – буде кредибилан у тој ствари? Зар његов кредибилитет није угрожен опозиционом тврдњом да двојица сусретника иду изнад својих надлежности, јер о изборима треба да одлучује суд? И шта је била тема састанка са Вучићем после општих избора 2022. године: састанка који је – како пише Слободна Европа од 11. априла 2022. године – негативно оцењен у опозиционој јавности? Ако их је тако оцењивала опозициона јавност, у чему се огледа моја тобожња лаж? О теми тог сусрета било је – преноси Слободна Европа – разних мишљења. И нико се није сетио да су њих двојица можда разговарали о школовању деце и о Шантићевој поезији!

Milo Lompar

36,355 次观看 • 2 个月前

#AndrijaMandic: Срби у Црној Гори више никада неће бити грађани другог реда; Наш глас ће се чути и одлучивати! Изузетна ми је част и задовољство што као предсједник Нове српске демократије, парламентарне странке која се поноси својим српским именом, имам привилегију да вам се обратим на великом, и видим величанственом сабрању, каква је Скупштина ваше странке. Желим да ово обраћање буде један од симбола снажне сарадње српског народа и његових политичких представника коју не може спријечити нико, јер ми припадамо истој култури, истој Цркви и нацији. Ми смо један живи организам који је изложен многобројним, често недобронамјерним и супротстављеним утицајима на различитим дјеловима нашег националног тијела. Као што сам прије неколико ноћи приликом отварања изложбе коју је приред ила Скупштина Црне Горе саопштио многобројним високим званицама – мој посао није да тражим непријатеља, већ пријатеља, и да вјерујем да је сваки човјек и сваки народ јачи ако увећава број пријатеља, а смањује број непријатеља. И управо због тога, драги моји пријатељи, одлучио сам да са посебном толеранцијом и разумијевањем кренем у промовисање и снажење подршке за оне идеје које су виталне за живот, развој и напредак нашег српског народа у Црној Гори, а посебно наше младости. У коначном, то је и мој посао и моја национална дужност, и моја одговорност, јер многи и данас желе да српски народ у Црној Гори врате у положај грађана другог реда, а неки прижељкују да нас опет потчине управи Мила Ђукановића и његовог ДПС-а. Ми смо демократски изабрани од народа, нашег српског народа и грађана Црне Горе – да заступамо и бранимо њихове интересе. Не да се повлачимо, него да учествујемо у доношењу одлука које директно утичу на њихове животе. Не треба ни мени ни Србима власт да би били у фотељама, него да се боље и утицајније чује српски глас, да се поштује њихова ријеч, да се испуне њихови оправдани захтјеви. Слободно могу да кажем: по први пут од завршетка Другог свјетског рата Срби су дио власти у Црној Гори, и то демократске и проевропске власти, уважени од других, посвећени помирењу и мирном животу, као и напретку свих, без било каквих искључивости, без болних подјела и сталног враћања назад. Чврсто вјерујем да је таква политика помирења исправна – и да може бити љековита и за читав наш бурни, страдални регион. Наравно, много је још питања која српски народ у Црној Гори треба да отвори и у договору са другим својим већинским савезницима ријеши. То је лакше и изводљивије остварити вољом већине него као изгурана мањина чекати милост од било кога. Зато ми имамо стрпљења, снаге и воље да не одустанемо, да се боримо за наше националне интересе доследно и умно, споразумно и помирујуће – у име свих Срба и грађана у Црној Гори. Сами – имамо срце и вољу, али немамо и број да би одлучивали без других. Зато у другима тражимо савезника, партнера, пријатеља и не копамо ровове неповјерења и сумње који нас удаљавају и лишавају снаге и моћи. Црна Гора данас увози нову радну снагу, јер је стопа незапослености сведена на историјски минимум, а у последњих пет година запослено је више од сто хиљада људи. Већина њих су наши сународници, који су деценијама били тешко дискриминисани, а посебно по питању највећег животног проблема – сталног запослења и уредне плате. Просјечне плате и пензије повећанe су више него дупло у односу на 2020. годину, и то је, између осталог, резултат управо учешћа српских представника у власти. Данас наш српски народ у Црној Гори не мора да брине за своју егзистенцију, и то је резултат његове борбе и упорности. Наши кадрови који данас врше власт, министри, предсједници општина, директори, секретари, новозапослени чиновници и радници властитим квалитетима високо надмашују некадашње функционере старог режима. Нема корупције, нема крађе, нема селективности у одлучној борби против организованог криминала – плате и пензије расту и боље се живи. Да кажем и ово! Мој лични однос према судбини српског народа показао сам сваки пут када су наш народ и наша заједничка држава били угрожени. Одазвао сам се као резервни официр позиву државе 1991, учествовао сам у одбрани СР Југославије 1999, био сам као политичар и најмлађи лидер блока за одбрану заједничке државе 2006. године. Не црвени ми се лице ни пред једним другим Србином патриотом и свакога могу погледати у очи и то желим да кажем баш овдје у Бањалуци, јер ви сте, поред наше браће с Косова и Метохије, највише пропатили и страдали у последњим ратовима који су нашем народу наметнути. Свашта је наш народ преживио, издржао и опстао. Није посустао када му је било најтеже, а зашто би данас у времену слободе када на сваком кораку пулсира његова снага! Политичари су дужни да трпе више него они које представљају. По срамоти и подлости напада на наш народ, не само од стране Ђукановића, него и неких наших сународника, издвојио бих лажни државни удар из 2016. године и судски процес који је трајао донедавно, када смо правоснажно ослобођени мој колега Милан Кнежевић, Михаило Чађеновић и моја маленкост из Црне Горе, осам држављана Србије и двојица држављана Русије. Тим суђењем, а потом и тешким насиљем над Српском православном црквом и покушајем њеног прогона из Црне Горе, антисрпски и паду склони режим се заљуљао и народ је величанственим литијама припремио прву демократску смјену власти у историји Црне Горе која се десила на изборима 30. августа 2020. године. Опростите, драга браћо, што сам мало одужио, али као и увијек, из Бањалуке се шаљу неке од најважнијих порука за цијели српски народ. Хвала ти, брате Ненаде, што сте твоја странка и ти увијек раме уз раме уз нашу Нову српску демократију и српски народ у Црној Гори. Хвала ти, предсједниче Додик, што си нам помогао да унапредимо сарадњу и са оним међународним адресама до којих раније нисмо могли доћи. Хвала вам свима, браћо из Србије и Републике Српске, на подршци коју сте нам годинама давали. Свима нам је то било важно, а посебно драгоцјено да разбијемо блокаду коју су нам тако дуго заједно наметали бивши антисрпски режим Црне Горе и његови савезници изван државе. Желим вам срећу на данашњој скупштини и све вас поздрављам ријечима: Живјела Црна Гора, живјела Република Српска, живјела Србија и цијели српски род, ма гдје се налазио!

#AndrijaMandic: Срби у Црној Гори више никада неће бити грађани другог реда; Наш глас ће се чути и одлучивати! Изузетна ми је част и задовољство што као предсједник Нове српске демократије, парламентарне странке која се поноси својим српским именом, имам привилегију да вам се обратим на великом, и видим величанственом сабрању, каква је Скупштина ваше странке. Желим да ово обраћање буде један од симбола снажне сарадње српског народа и његових политичких представника коју не може спријечити нико, јер ми припадамо истој култури, истој Цркви и нацији. Ми смо један живи организам који је изложен многобројним, често недобронамјерним и супротстављеним утицајима на различитим дјеловима нашег националног тијела. Као што сам прије неколико ноћи приликом отварања изложбе коју је приред ила Скупштина Црне Горе саопштио многобројним високим званицама – мој посао није да тражим непријатеља, већ пријатеља, и да вјерујем да је сваки човјек и сваки народ јачи ако увећава број пријатеља, а смањује број непријатеља. И управо због тога, драги моји пријатељи, одлучио сам да са посебном толеранцијом и разумијевањем кренем у промовисање и снажење подршке за оне идеје које су виталне за живот, развој и напредак нашег српског народа у Црној Гори, а посебно наше младости. У коначном, то је и мој посао и моја национална дужност, и моја одговорност, јер многи и данас желе да српски народ у Црној Гори врате у положај грађана другог реда, а неки прижељкују да нас опет потчине управи Мила Ђукановића и његовог ДПС-а. Ми смо демократски изабрани од народа, нашег српског народа и грађана Црне Горе – да заступамо и бранимо њихове интересе. Не да се повлачимо, него да учествујемо у доношењу одлука које директно утичу на њихове животе. Не треба ни мени ни Србима власт да би били у фотељама, него да се боље и утицајније чује српски глас, да се поштује њихова ријеч, да се испуне њихови оправдани захтјеви. Слободно могу да кажем: по први пут од завршетка Другог свјетског рата Срби су дио власти у Црној Гори, и то демократске и проевропске власти, уважени од других, посвећени помирењу и мирном животу, као и напретку свих, без било каквих искључивости, без болних подјела и сталног враћања назад. Чврсто вјерујем да је таква политика помирења исправна – и да може бити љековита и за читав наш бурни, страдални регион. Наравно, много је још питања која српски народ у Црној Гори треба да отвори и у договору са другим својим већинским савезницима ријеши. То је лакше и изводљивије остварити вољом већине него као изгурана мањина чекати милост од било кога. Зато ми имамо стрпљења, снаге и воље да не одустанемо, да се боримо за наше националне интересе доследно и умно, споразумно и помирујуће – у име свих Срба и грађана у Црној Гори. Сами – имамо срце и вољу, али немамо и број да би одлучивали без других. Зато у другима тражимо савезника, партнера, пријатеља и не копамо ровове неповјерења и сумње који нас удаљавају и лишавају снаге и моћи. Црна Гора данас увози нову радну снагу, јер је стопа незапослености сведена на историјски минимум, а у последњих пет година запослено је више од сто хиљада људи. Већина њих су наши сународници, који су деценијама били тешко дискриминисани, а посебно по питању највећег животног проблема – сталног запослења и уредне плате. Просјечне плате и пензије повећанe су више него дупло у односу на 2020. годину, и то је, између осталог, резултат управо учешћа српских представника у власти. Данас наш српски народ у Црној Гори не мора да брине за своју егзистенцију, и то је резултат његове борбе и упорности. Наши кадрови који данас врше власт, министри, предсједници општина, директори, секретари, новозапослени чиновници и радници властитим квалитетима високо надмашују некадашње функционере старог режима. Нема корупције, нема крађе, нема селективности у одлучној борби против организованог криминала – плате и пензије расту и боље се живи. Да кажем и ово! Мој лични однос према судбини српског народа показао сам сваки пут када су наш народ и наша заједничка држава били угрожени. Одазвао сам се као резервни официр позиву државе 1991, учествовао сам у одбрани СР Југославије 1999, био сам као политичар и најмлађи лидер блока за одбрану заједничке државе 2006. године. Не црвени ми се лице ни пред једним другим Србином патриотом и свакога могу погледати у очи и то желим да кажем баш овдје у Бањалуци, јер ви сте, поред наше браће с Косова и Метохије, највише пропатили и страдали у последњим ратовима који су нашем народу наметнути. Свашта је наш народ преживио, издржао и опстао. Није посустао када му је било најтеже, а зашто би данас у времену слободе када на сваком кораку пулсира његова снага! Политичари су дужни да трпе више него они које представљају. По срамоти и подлости напада на наш народ, не само од стране Ђукановића, него и неких наших сународника, издвојио бих лажни државни удар из 2016. године и судски процес који је трајао донедавно, када смо правоснажно ослобођени мој колега Милан Кнежевић, Михаило Чађеновић и моја маленкост из Црне Горе, осам држављана Србије и двојица држављана Русије. Тим суђењем, а потом и тешким насиљем над Српском православном црквом и покушајем њеног прогона из Црне Горе, антисрпски и паду склони режим се заљуљао и народ је величанственим литијама припремио прву демократску смјену власти у историји Црне Горе која се десила на изборима 30. августа 2020. године. Опростите, драга браћо, што сам мало одужио, али као и увијек, из Бањалуке се шаљу неке од најважнијих порука за цијели српски народ. Хвала ти, брате Ненаде, што сте твоја странка и ти увијек раме уз раме уз нашу Нову српску демократију и српски народ у Црној Гори. Хвала ти, предсједниче Додик, што си нам помогао да унапредимо сарадњу и са оним међународним адресама до којих раније нисмо могли доћи. Хвала вам свима, браћо из Србије и Републике Српске, на подршци коју сте нам годинама давали. Свима нам је то било важно, а посебно драгоцјено да разбијемо блокаду коју су нам тако дуго заједно наметали бивши антисрпски режим Црне Горе и његови савезници изван државе. Желим вам срећу на данашњој скупштини и све вас поздрављам ријечима: Живјела Црна Гора, живјела Република Српска, живјела Србија и цијели српски род, ма гдје се налазио!

Андрија Мандић

12,028 次观看 • 4 个月前

Све ово што се последњих дана дешава око студентске листе, само потврђује оно што одавно говорим - најбоље је да на студентској листи буду само студенти. Да сваки факултет делегира по 3-4 студента за листу. И то они који су хапшени, пребијани, повређени, против којих су покретани поступци. Такву листу нико не може да нападне, и та листа побеђује сигурно, и имала би двотрећинску већину у скупштини. А студенти би без проблема потписали изјаву и гарантовали да ће спровести програм око ког су се окупили студенти и народ. Тад је моћ у рукама студената. Они би изабрали владу која би спровела програм, и били сигурни да се народна воља неће изневерити, јер би сви чланови владе студентима потписали изјаву. Тад се враћа моћ, углед и поверење у парламент, та влада би морала да подноси рачуне посланицима у скупштини, а свако кашњење или одступање од програма би довело до смене тог министра или целе владе, и нових избора. Студенти као посланици би могли да формирају Анкетне одборе по свим спорним питањима, и да преслишавају све државне функционере и службенике, председника владе, министре, судије, тужиоце, полицајце... Све у директном преносу на РТС - у, у ударном термину. Народ жели правду, али не само то, него жели и да гледа и прати својим очима како правда долази, и како постајемо правна и транспарентна држава. Сва чула народа морају бити задовољена. То само студенти могу.

Све ово што се последњих дана дешава око студентске листе, само потврђује оно што одавно говорим - најбоље је да на студентској листи буду само студенти. Да сваки факултет делегира по 3-4 студента за листу. И то они који су хапшени, пребијани, повређени, против којих су покретани поступци. Такву листу нико не може да нападне, и та листа побеђује сигурно, и имала би двотрећинску већину у скупштини. А студенти би без проблема потписали изјаву и гарантовали да ће спровести програм око ког су се окупили студенти и народ. Тад је моћ у рукама студената. Они би изабрали владу која би спровела програм, и били сигурни да се народна воља неће изневерити, јер би сви чланови владе студентима потписали изјаву. Тад се враћа моћ, углед и поверење у парламент, та влада би морала да подноси рачуне посланицима у скупштини, а свако кашњење или одступање од програма би довело до смене тог министра или целе владе, и нових избора. Студенти као посланици би могли да формирају Анкетне одборе по свим спорним питањима, и да преслишавају све државне функционере и службенике, председника владе, министре, судије, тужиоце, полицајце... Све у директном преносу на РТС - у, у ударном термину. Народ жели правду, али не само то, него жели и да гледа и прати својим очима како правда долази, и како постајемо правна и транспарентна држава. Сва чула народа морају бити задовољена. То само студенти могу.

Срђан Ного

13,264 次观看 • 10 个月前