Загрузка видео...

Не удалось загрузить видео

Возникла проблема при загрузке этого видео. Это может быть связано с временными проблемами сети или видео может быть недоступно.

На главную

Хрвати мрзе Србију ! Добише државност на рачун отетих српских територија 1974., усташтвом и геноцидом над Србима уз подршку Ватикана ! Не могу опростити Србији лидерство на Балкану и поред Нато агресије ! Срби су чвршћи од челика ,чији су понос и инат дубљи од било ког океана !

Milena Bogdanovic

4,341 subscribers

20,376 просмотров • 7 месяцев назад •via X (Twitter)

Новости и политика

Anya Rossi• Live Now

Private livecam show

Комментарии: 0

Нет доступных комментариев

Здесь появятся комментарии из оригинального поста

Похожие видео

Банда из Росу-а је јутрос ухапсила петоро наших Срба у Сувом грлу. Суво грло је наше село од неких 300 душа. У њему живе изузетни домаћини и права браћа. Знам их и то са поносом могу да кажем. Зашто ово пишем? Не очекујем да пробудим емпатију код ових аКтИвИсТа. Било којих и било чијих. Они су отров. Очекујем од вас нормалних, обичних Срба да се на тренутак замислите. Само на тренутак. На два -три сата вожње од централне Србије, Срби се хапсе само зато што су Срби. А овде се о томе ћути. Све стране ћуте о томе. Знате на кога мислим. Сви ћуте. То им није агенда. А Срби страдају. Свакодневно. Наш народ страда, нама пред очима. У нашој тишини. Гласној тишини да гласнија не може бити. Толико. Издржите браћо.

Банда из Росу-а је јутрос ухапсила петоро наших Срба у Сувом грлу. Суво грло је наше село од неких 300 душа. У њему живе изузетни домаћини и права браћа. Знам их и то са поносом могу да кажем. Зашто ово пишем? Не очекујем да пробудим емпатију код ових аКтИвИсТа. Било којих и било чијих. Они су отров. Очекујем од вас нормалних, обичних Срба да се на тренутак замислите. Само на тренутак. На два -три сата вожње од централне Србије, Срби се хапсе само зато што су Срби. А овде се о томе ћути. Све стране ћуте о томе. Знате на кога мислим. Сви ћуте. То им није агенда. А Срби страдају. Свакодневно. Наш народ страда, нама пред очима. У нашој тишини. Гласној тишини да гласнија не може бити. Толико. Издржите браћо.

Васил Z РСБ 🇷🇸 ⭐⭐⭐ 🇷🇺 1244 🇨🇳

13,236 просмотров • 5 месяцев назад

И данас је све исто...и данас су на врху власти комунисти и усташе... Професор др Смиља Аврамов: „Успели су у томе, па је преко српских комуниста у Србији била озакоњена забрана причања у школама о геноциду над Србима. То се може видети и на мом примеру. Године 1947. била сам запослена у Јавном тужилаштву Београда и затражила сам од шефа да ме пусти три дана како би у Загребу решила питање наследства као једина преживела после усташког покоља. Одбрусио ми је: "Доста о Јасеновцу, да твог оца нису заклале усташе ми бисмо га убили, јер је био буржуј. Ипак, отишла сам у Загреб, а по повратку чекао ме је отказ. И данас се у Србији на сличан начин поступа.” 🇷🇸 СРПСКИ ГЛАСНИК

И данас је све исто...и данас су на врху власти комунисти и усташе... Професор др Смиља Аврамов: „Успели су у томе, па је преко српских комуниста у Србији била озакоњена забрана причања у школама о геноциду над Србима. То се може видети и на мом примеру. Године 1947. била сам запослена у Јавном тужилаштву Београда и затражила сам од шефа да ме пусти три дана како би у Загребу решила питање наследства као једина преживела после усташког покоља. Одбрусио ми је: "Доста о Јасеновцу, да твог оца нису заклале усташе ми бисмо га убили, јер је био буржуј. Ипак, отишла сам у Загреб, а по повратку чекао ме је отказ. И данас се у Србији на сличан начин поступа.” 🇷🇸 СРПСКИ ГЛАСНИК

Инжењер 🇷🇸

14,399 просмотров • 2 месяцев назад

🛣️Путеви на северу Косова и Метохије су још један доказ системске репресије и дискриминације над Србима. Снимак магистралног пута од Јариња до Косовске Митровице 40 км. Нико ништа није улагао 26 година. Зато што на северу Косова и Метохије у четири општине живе Срби. А поред је снимак како се асфалтира јужно од Ибра где живе Шиптари. Све чешће се стиче утисак да је све усмерено ка томе да се живот Србима отежа до мере да на крају сами одлуче да напусте своје домове. Стање главног магистралног пута Рашка-Приштина на деоници од Јариња до Митровице је постало алармантно и директно угрожава свакодневни живот грађана. Овај пут представља кључну саобраћајницу за север Косова и Метохије, али и важну транзитну руту са ширим регионалним значајем. До недавно овај пут одржавала је српска компанија "Косметпут", и то без трошка за буџет лажне државе "Косово". У међувремену су тзв. косовске власти протерале компанију "Косметпут" са Косова и Метохије и преузеле одржавање путева преко тзв. министарства за инфраструктуру, које је формално одговорно за њихово одржавање, али се на терену не виде никакви радови и путеви који су неопходни свим становницима севера Косова и Меотхије за свакодневни живот и рад се не одржавају, што је довело до критичног стања путева. На северу Косов и Метохије углавном живе Срби и ово је класичан пример дискриминације. И док остатак Косово и Метохије има најмодерније путеве и брзе саобраћајнице са по четири или шест трака између свих делова Косова и Метохије, овај пут на северу Косова и Метохије остаје као средство за дисциплиновање и кажњавање Срба од стране Шиптара. Ацу Шиптара Александар Вучић Александар Вучић није брига, он и жели да протера Србе са Косова и Метохије, да би његова браћа по оцу могла слободно да се шире.

🛣️Путеви на северу Косова и Метохије су још један доказ системске репресије и дискриминације над Србима. Снимак магистралног пута од Јариња до Косовске Митровице 40 км. Нико ништа није улагао 26 година. Зато што на северу Косова и Метохије у четири општине живе Срби. А поред је снимак како се асфалтира јужно од Ибра где живе Шиптари. Све чешће се стиче утисак да је све усмерено ка томе да се живот Србима отежа до мере да на крају сами одлуче да напусте своје домове. Стање главног магистралног пута Рашка-Приштина на деоници од Јариња до Митровице је постало алармантно и директно угрожава свакодневни живот грађана. Овај пут представља кључну саобраћајницу за север Косова и Метохије, али и важну транзитну руту са ширим регионалним значајем. До недавно овај пут одржавала је српска компанија "Косметпут", и то без трошка за буџет лажне државе "Косово". У међувремену су тзв. косовске власти протерале компанију "Косметпут" са Косова и Метохије и преузеле одржавање путева преко тзв. министарства за инфраструктуру, које је формално одговорно за њихово одржавање, али се на терену не виде никакви радови и путеви који су неопходни свим становницима севера Косова и Меотхије за свакодневни живот и рад се не одржавају, што је довело до критичног стања путева. На северу Косов и Метохије углавном живе Срби и ово је класичан пример дискриминације. И док остатак Косово и Метохије има најмодерније путеве и брзе саобраћајнице са по четири или шест трака између свих делова Косова и Метохије, овај пут на северу Косова и Метохије остаје као средство за дисциплиновање и кажњавање Срба од стране Шиптара. Ацу Шиптара Александар Вучић Александар Вучић није брига, он и жели да протера Србе са Косова и Метохије, да би његова браћа по оцу могла слободно да се шире.

Косово је ❤️ Србије! 🇷🇸❤️🇷🇺

16,183 просмотров • 5 месяцев назад

Пепео Крајине и мук Европе Операција "Олуја", изведена у августу 1995. године, представља једно од највећих етничких чишћења у модерној европској историји. Током ове војно-полицијске акције, уз подршку НАТО-а и садејство снага Армије БиХ, са својих вековних огњишта из Баније, Лике, Кордуна и северне Далмације протерано је више од 250.000 Срба. То није био само војни пораз нити губитак територије, већ системски покушај брисања читавог једног народа са простора који је вековима насељавао. Трагични биланс ове операције броји 2000 погинула и нестала лица, међу којима је чак 1.250 цивила. Већину страдалих чиниле су најрањивије категорије - више од три четвртине убијених били су старији од 60 година, међу жртвама је 566 жена и десеторо деце млађе од 14 година. Међу свим епизодама овог прогона, напад хрватске авијације на немоћну избегличку колону на Петровачкој цести и у месту Сводна остаје злочин без преседана. Ракетирање колоне стараца, жена и деце која се у тракторима и аутомобилима повлачила дубоко на територији Босне и Херцеговине није било никаква војна омашка. То је био директан чин усмерен на физичко уништење људи у бегу — необорив доказ намере да се српском народу онемогући чак и голо преживљавање. Ипак, селективна примена међународног права омогућила је да ови злочини остану без казне. Међународни суд правде јесте квалификовао "Олују" као етничко чишћење, али је одбио да је прогласи геноцидом, постављајући готово недостижне аршине када су у питању српске жртве. Са друге стране, западна политика и судство су у случају Сребренице инсистирали на квалификацији геноцида, занемарујући чињенице о војном саставу колоне, као и доказе о накнандним уписивањима на спискове жртава. На тај начин створена је дубока асиметрија у којој се масовни злочини над Србима релативизују, док се српском народу намеће колективна кривица. Док протерани народ и даље зацељује ране, у земљи чланици Европске уније та иста "Олуја" се слави као државни празник. Док се у Хрватској на концертима окупља пола милиона људи уз песме које отворено величају усташку идеологију и фашистичко наслеђе Независне Државе Хрватске, Брисел остаје нем. То ћутање Европе није новост - оно представља наставак историјског континуитета занемаривања српског страдања, које се поновило кроз исту матрицу прогона започету у Јасеновцу, Јадовну и на Козари. Ипак, и поред свих покушаја да се избришу трагови вековног постојања, дужност према жртвама остаје трајна: очување сећања на све који су изгубили своје животе, домове и завичај.

Пепео Крајине и мук Европе Операција "Олуја", изведена у августу 1995. године, представља једно од највећих етничких чишћења у модерној европској историји. Током ове војно-полицијске акције, уз подршку НАТО-а и садејство снага Армије БиХ, са својих вековних огњишта из Баније, Лике, Кордуна и северне Далмације протерано је више од 250.000 Срба. То није био само војни пораз нити губитак територије, већ системски покушај брисања читавог једног народа са простора који је вековима насељавао. Трагични биланс ове операције броји 2000 погинула и нестала лица, међу којима је чак 1.250 цивила. Већину страдалих чиниле су најрањивије категорије - више од три четвртине убијених били су старији од 60 година, међу жртвама је 566 жена и десеторо деце млађе од 14 година. Међу свим епизодама овог прогона, напад хрватске авијације на немоћну избегличку колону на Петровачкој цести и у месту Сводна остаје злочин без преседана. Ракетирање колоне стараца, жена и деце која се у тракторима и аутомобилима повлачила дубоко на територији Босне и Херцеговине није било никаква војна омашка. То је био директан чин усмерен на физичко уништење људи у бегу — необорив доказ намере да се српском народу онемогући чак и голо преживљавање. Ипак, селективна примена међународног права омогућила је да ови злочини остану без казне. Међународни суд правде јесте квалификовао "Олују" као етничко чишћење, али је одбио да је прогласи геноцидом, постављајући готово недостижне аршине када су у питању српске жртве. Са друге стране, западна политика и судство су у случају Сребренице инсистирали на квалификацији геноцида, занемарујући чињенице о војном саставу колоне, као и доказе о накнандним уписивањима на спискове жртава. На тај начин створена је дубока асиметрија у којој се масовни злочини над Србима релативизују, док се српском народу намеће колективна кривица. Док протерани народ и даље зацељује ране, у земљи чланици Европске уније та иста "Олуја" се слави као државни празник. Док се у Хрватској на концертима окупља пола милиона људи уз песме које отворено величају усташку идеологију и фашистичко наслеђе Независне Државе Хрватске, Брисел остаје нем. То ћутање Европе није новост - оно представља наставак историјског континуитета занемаривања српског страдања, које се поновило кроз исту матрицу прогона започету у Јасеновцу, Јадовну и на Козари. Ипак, и поред свих покушаја да се избришу трагови вековног постојања, дужност према жртвама остаје трајна: очување сећања на све који су изгубили своје животе, домове и завичај.

Јелена Ђоковић Ивић

42,580 просмотров • 13 дней назад

Молим људе да погледају овај ТВ прилог од пре 12 година (из 2012. године). Сећате се - тада је на власти била коалиција окупљена око Demokratska stranka (ДС), више-мање иста као и све коалиције од 2000. године (ДС-ДСС-Г17 Плус). Најважније из прилога: (1) Јадарит – минерал који садржи литијум, а о коме се прича већ 7 година. (Дакле, од 2005. године!) (2) Захваљујући истражним бушотинама и пројекту, места у околини су почела да оживљавају, а мештани су од бушотина успели да направе профит. Отварање рудника, о чему се размишља, било би добро за лозничку општину. (3) Држава ће тражити да се на нашој територији прерађује руда и производи роба. (АХА! Која држава - они људи који вас данас убеђују да нису за литијум, да су против Рио Тинта, који протестују? Тада су у власти, и активни у политици, као власт, били и Драган Ђилас, и Борко Стефановић, и Срђан Миливојевић, и Мариника Тепић, и Зоран Лутовац, и Милош Јовановић, а држава је очигледно планирала, и рудник, и прераду литијума!) Ратко Ристић каже да је ћутао зато што га "нико ништа није ни питао" и зато што је пројекат био "обавијен велом тајни". А истина је да су о пројекту сви причали на свим медијима и то само и искључиво позитивно. Где су тада били Кокановићи, Петковићи и Ђедовићи да протестују? Где је била Љиљана Браловић? Драгана Ђорђевић? Како и зашто су сви ћутали до 2022. године ако их заиста брине литијум и утицај на животну средину? Једноставно: Немају ови протести и ова хистерија која се ствара никакве везе ни са литијумом ни са животном средином. Овај пројекат би Србији, а понајвише западној Србији, донео новац, радна места, стратешку и лидерску позицију као европског и светског снабдевача стратешке сировине и производа. Донео би Србији политичку снагу и позицију, полуге моћи, о каквима нисмо могли ни да сањамо. Донео би енергетску и економску независност. Има много земаља и обавештајних служби широм света које не желе да виде Србију у таквој позицији. То је разумљиво. Штета је само што су у Србији нашли - неке вољне, неке свакако невољне, али преварене, погрешно информисане или теоретичаре завере - као партнере да им помогну у томе да се Србија спречи да искористи своја богатства за себе. Ми се морамо борити за овај пројекат разговором са људима, укључивањем наших најбољих стручњака, без обзира на њихово политичко опредељење, транспарентношћу и вером у наше људе и ову земљу.

Молим људе да погледају овај ТВ прилог од пре 12 година (из 2012. године). Сећате се - тада је на власти била коалиција окупљена око Demokratska stranka (ДС), више-мање иста као и све коалиције од 2000. године (ДС-ДСС-Г17 Плус). Најважније из прилога: (1) Јадарит – минерал који садржи литијум, а о коме се прича већ 7 година. (Дакле, од 2005. године!) (2) Захваљујући истражним бушотинама и пројекту, места у околини су почела да оживљавају, а мештани су од бушотина успели да направе профит. Отварање рудника, о чему се размишља, било би добро за лозничку општину. (3) Држава ће тражити да се на нашој територији прерађује руда и производи роба. (АХА! Која држава - они људи који вас данас убеђују да нису за литијум, да су против Рио Тинта, који протестују? Тада су у власти, и активни у политици, као власт, били и Драган Ђилас, и Борко Стефановић, и Срђан Миливојевић, и Мариника Тепић, и Зоран Лутовац, и Милош Јовановић, а држава је очигледно планирала, и рудник, и прераду литијума!) Ратко Ристић каже да је ћутао зато што га "нико ништа није ни питао" и зато што је пројекат био "обавијен велом тајни". А истина је да су о пројекту сви причали на свим медијима и то само и искључиво позитивно. Где су тада били Кокановићи, Петковићи и Ђедовићи да протестују? Где је била Љиљана Браловић? Драгана Ђорђевић? Како и зашто су сви ћутали до 2022. године ако их заиста брине литијум и утицај на животну средину? Једноставно: Немају ови протести и ова хистерија која се ствара никакве везе ни са литијумом ни са животном средином. Овај пројекат би Србији, а понајвише западној Србији, донео новац, радна места, стратешку и лидерску позицију као европског и светског снабдевача стратешке сировине и производа. Донео би Србији политичку снагу и позицију, полуге моћи, о каквима нисмо могли ни да сањамо. Донео би енергетску и економску независност. Има много земаља и обавештајних служби широм света које не желе да виде Србију у таквој позицији. То је разумљиво. Штета је само што су у Србији нашли - неке вољне, неке свакако невољне, али преварене, погрешно информисане или теоретичаре завере - као партнере да им помогну у томе да се Србија спречи да искористи своја богатства за себе. Ми се морамо борити за овај пројекат разговором са људима, укључивањем наших најбољих стручњака, без обзира на њихово политичко опредељење, транспарентношћу и вером у наше људе и ову земљу.

Ana Brnabic

50,648 просмотров • 2 лет назад

🔺🔻Интересантан коментар копиран са Телеграма. Вреди прочитати‼️ Санкције Русији неће (ВЕЛЕИЗДАЈНИК Александар Вучић Александар Вучић) још увести док и последњи евро од 2,2 милијарде које има у Москви не склони. И зато је Вулин нон стоп у Москви, поред одвикавања од белог праха. Рио Тинто мора да би остао још који месец на власти јер је су то месеци на слободи с тиме покушава да купи и азил у некој од држава. Мора да реши Србију у НАТО да би се додворио Америци јер га они највише уцењују или ти...растурају. Чак ће изгледа морати и Данила да преда за гаранцију као што га је дао Беливуку док му је одређивао посао, јер је и Беливук знао да ким има посла. За остало је све јасно свакоме ко мисли главом а не пинком и информером.

🔺🔻Интересантан коментар копиран са Телеграма. Вреди прочитати‼️ Санкције Русији неће (ВЕЛЕИЗДАЈНИК Александар Вучић Александар Вучић) још увести док и последњи евро од 2,2 милијарде које има у Москви не склони. И зато је Вулин нон стоп у Москви, поред одвикавања од белог праха. Рио Тинто мора да би остао још који месец на власти јер је су то месеци на слободи с тиме покушава да купи и азил у некој од држава. Мора да реши Србију у НАТО да би се додворио Америци јер га они највише уцењују или ти...растурају. Чак ће изгледа морати и Данила да преда за гаранцију као што га је дао Беливуку док му је одређивао посао, јер је и Беливук знао да ким има посла. За остало је све јасно свакоме ко мисли главом а не пинком и информером.

Косово је ❤️ Србије! 🇷🇸❤️🇷🇺

19,227 просмотров • 1 год назад

Стотине хиљада људи синоћ на улицама Београда. Нема полиције на свету која то може да контролише, а све је прошло у савршеном реду. Ниједан полупан прозор. Сво насиље је долазило из Пионирског парка од људи у црним капуљачама који су бацали петарде и каменице и полупали чак и тракторе. Све најаве власти се показују као обмана и пропао план. Све улице су биле препуне цело поподне и вече. Све српске заставе. Ниједна мајданска. Протести никакве везе немају са ЕУ обојеним револуцијама, а власт се баш упиње да их прикаже као такве. Да Србија има опозицију, студентске захтеве који нису политички и огромну енергију народа коју су покренули, би пратили разумни, рацоионални, политички захтеви, а не покушаји да се студентима преотму протести, димне бомбе у скупштини и трагикомични захтеви за прелазном владом. Тако мали Ђокица очекује да им власт преда власт и сама оде. А шта су паметни политички захтев? Студенти су показали. Захтеви морају бити такви да и велики број гласача власти каже да су захтеви добри. Јер све је не бирачком телу, народу. Бирачи, народ, грађани Србије, су једини суверен. Захтевима морате привући суверена да их привати. Студенти то знају. Да студенти не носе српске заставе, певају српске песме, не показују родољубље, солидарност, не подносе жртву и не обилазе Србију пешке, суверен их не би прихватио. Потези које вуче власт су катастрофални. То почиње да смета и бирачима власти. Што дуже трају протести студената, и што више власт буде лагала, подметала и обмањивала суверена да би се извукла, то ће им подршка бити све мања. Можеш да лажеш неке људе све време, можеш и све људе неко време, али не можеш све људе, све време. Власт је очигледно изгубила легитимитет код суверена. Оно што још има је легалитет (изабрана је на изборима), има стабилну скупштинску већину и подрку у бирачком телу већу од подршке било које друге опозиционе странке, али више не и већинску. Та подршка власти је све мања. Студенти су је начели и она се осипа. Сваку владу бира скупштинска већина. Нема владе без ње. Свуда у свету, док год постоји стабилна скупштинска већина, не постоје прелазне владе. Јер сваку владу мора да изабере скупштинска већина. Када падне влада и нестане скупштинска већина, нова се окупља око договорног прављења прелазне владе да би се уређено дошло до избора. Очекивати од власти са стабилном скупштинском већином да изгласа нечију прелазну владу је неозбиљно. Једини излаз из кризе су избори на свим нивоима. То није и не треба да буде студентски захтев, то треба да буде захтев опозиције. Зна се шта студенти траже и то ће тражити од сваке владе. То мора да буде затев опозиције. Пре избора, морају да се договори чишћење бирачког списка и медијска заступљеност и озбиљна опозиција би већ имала те конкретне захтеве спремне. Чак и без тога, власт је толико изгубила подршку да више не може ни да накраде и купи гласове за победу. ДЈБ има конкретне захтеве за бирачки списак и поштену медијски заступљеност већ годинама, само свим медијима је очигледно приоритет да промовишу лаж да се власт не може победити на изборима јер краду. Да бије било бојкота избора у Београду 2020. и 2024. власт би, и поред крађе, изгубила Београд још пре 5 година. А о београдским општинама да и не говорим. Исто тако и Ниш. Да није било бојкота референдума за промену Устава, власт би изгубила и тај референдум. Замислите када би сви људи са ове слике и сва младост Србије изашла на изборе. Који би то празник за Србију био и каква би то промена била.

Стотине хиљада људи синоћ на улицама Београда. Нема полиције на свету која то може да контролише, а све је прошло у савршеном реду. Ниједан полупан прозор. Сво насиље је долазило из Пионирског парка од људи у црним капуљачама који су бацали петарде и каменице и полупали чак и тракторе. Све најаве власти се показују као обмана и пропао план. Све улице су биле препуне цело поподне и вече. Све српске заставе. Ниједна мајданска. Протести никакве везе немају са ЕУ обојеним револуцијама, а власт се баш упиње да их прикаже као такве. Да Србија има опозицију, студентске захтеве који нису политички и огромну енергију народа коју су покренули, би пратили разумни, рацоионални, политички захтеви, а не покушаји да се студентима преотму протести, димне бомбе у скупштини и трагикомични захтеви за прелазном владом. Тако мали Ђокица очекује да им власт преда власт и сама оде. А шта су паметни политички захтев? Студенти су показали. Захтеви морају бити такви да и велики број гласача власти каже да су захтеви добри. Јер све је не бирачком телу, народу. Бирачи, народ, грађани Србије, су једини суверен. Захтевима морате привући суверена да их привати. Студенти то знају. Да студенти не носе српске заставе, певају српске песме, не показују родољубље, солидарност, не подносе жртву и не обилазе Србију пешке, суверен их не би прихватио. Потези које вуче власт су катастрофални. То почиње да смета и бирачима власти. Што дуже трају протести студената, и што више власт буде лагала, подметала и обмањивала суверена да би се извукла, то ће им подршка бити све мања. Можеш да лажеш неке људе све време, можеш и све људе неко време, али не можеш све људе, све време. Власт је очигледно изгубила легитимитет код суверена. Оно што још има је легалитет (изабрана је на изборима), има стабилну скупштинску већину и подрку у бирачком телу већу од подршке било које друге опозиционе странке, али више не и већинску. Та подршка власти је све мања. Студенти су је начели и она се осипа. Сваку владу бира скупштинска већина. Нема владе без ње. Свуда у свету, док год постоји стабилна скупштинска већина, не постоје прелазне владе. Јер сваку владу мора да изабере скупштинска већина. Када падне влада и нестане скупштинска већина, нова се окупља око договорног прављења прелазне владе да би се уређено дошло до избора. Очекивати од власти са стабилном скупштинском већином да изгласа нечију прелазну владу је неозбиљно. Једини излаз из кризе су избори на свим нивоима. То није и не треба да буде студентски захтев, то треба да буде захтев опозиције. Зна се шта студенти траже и то ће тражити од сваке владе. То мора да буде затев опозиције. Пре избора, морају да се договори чишћење бирачког списка и медијска заступљеност и озбиљна опозиција би већ имала те конкретне захтеве спремне. Чак и без тога, власт је толико изгубила подршку да више не може ни да накраде и купи гласове за победу. ДЈБ има конкретне захтеве за бирачки списак и поштену медијски заступљеност већ годинама, само свим медијима је очигледно приоритет да промовишу лаж да се власт не може победити на изборима јер краду. Да бије било бојкота избора у Београду 2020. и 2024. власт би, и поред крађе, изгубила Београд још пре 5 година. А о београдским општинама да и не говорим. Исто тако и Ниш. Да није било бојкота референдума за промену Устава, власт би изгубила и тај референдум. Замислите када би сви људи са ове слике и сва младост Србије изашла на изборе. Који би то празник за Србију био и каква би то промена била.

Saša Radulović

28,648 просмотров • 1 год назад

„То јесте једна контраверзна тема, али ја мислим да лидери морају да отварају контраверзне теме, не да подилазе јавном мњењу, него да указују на проблеме. Ми ћемо, без обзира на критике и молбе које сам ја добио из светских центара да спустим лопту и не таласам, ја сам реко: „Не, ја имам поштовања за ваше приоритете и државне интересе, али немојте да тражите од мене да то буду моји приоритети. То што ви имате Ирак, ја разумем и поштујем, али ја имам Косово.” „То што ви не можете да попијете кафу у Приштини и Призрену па то су појединачни случајеви и инциденти, али ви нисте такви, ви сте разумни. Нека албански бизнисмени купе Теразије својим нарко-доларима и нека Србија буде практично албанска држава. То је оно што ћемо ми спречити.” „Ја сам рекао: ако не важи за Србију оно што важи у Дејтону, а то је да су националне заједнице добиле свој колективни статус и да су границе непромењиве, и да је оно што је било сматрамо светињом, и да се каже: „У реду, те републике из Титове Југославије, оне су државе” — ако то не важи за Србију, па ја мислим да уназад неће важити више ни за кога. Јер, како објаснити сада да је једини преседан направљен управо на Србији?” „Ако ви желите сада да створите албанску државу у 21. веку на територији која припада држави Србији, онда ћете отворити поново процес који сте мислили да сте Дејтоном затворили. И то није моја жеља, ТО ЈЕ ОПИС СТАЊА!”

„То јесте једна контраверзна тема, али ја мислим да лидери морају да отварају контраверзне теме, не да подилазе јавном мњењу, него да указују на проблеме. Ми ћемо, без обзира на критике и молбе које сам ја добио из светских центара да спустим лопту и не таласам, ја сам реко: „Не, ја имам поштовања за ваше приоритете и државне интересе, али немојте да тражите од мене да то буду моји приоритети. То што ви имате Ирак, ја разумем и поштујем, али ја имам Косово.” „То што ви не можете да попијете кафу у Приштини и Призрену па то су појединачни случајеви и инциденти, али ви нисте такви, ви сте разумни. Нека албански бизнисмени купе Теразије својим нарко-доларима и нека Србија буде практично албанска држава. То је оно што ћемо ми спречити.” „Ја сам рекао: ако не важи за Србију оно што важи у Дејтону, а то је да су националне заједнице добиле свој колективни статус и да су границе непромењиве, и да је оно што је било сматрамо светињом, и да се каже: „У реду, те републике из Титове Југославије, оне су државе” — ако то не важи за Србију, па ја мислим да уназад неће важити више ни за кога. Јер, како објаснити сада да је једини преседан направљен управо на Србији?” „Ако ви желите сада да створите албанску државу у 21. веку на територији која припада држави Србији, онда ћете отворити поново процес који сте мислили да сте Дејтоном затворили. И то није моја жеља, ТО ЈЕ ОПИС СТАЊА!”

Blokada Politehnika

37,923 просмотров • 3 месяцев назад

Кадрови косидбе људских живота у житном пољу из филма "Нож" представљају уметничку и драматизовану аналогију за веома стварну, сурову историјску праксу коју су усташке снаге спроводиле током геноцида над српским народом у Независној Држави Хрватској (НДХ) од 1941. до 1945. године. Иако је сцена са чипом полегнутих људи у житу које косачи "жању" метафорички приказ дехуманизације, њена суштина почива на бројним историјским изворима, архивској грађи и сведочењима преживелих. Употреба пољопривредних алата и идеологија затирања: Усташки режим је од самог формирања НДХ у пролеће 1941. године започео систематски прогон и уништење српског становништва. У руралним крајевима Босне, Херцеговине, Лике, Кордуна, Баније и Далмације, масовна убиства нису спровођена искључиво ватреним оружјем или у организованим логорима. Због недостатка муниције, али и ради свесног продубљивања терора и унижења жртава, џелати су масовно користили хладно оружје и свакодневне реквизите из сеоских домаћинстава - косе, српове, косијере, секире и виле. Усташка пропаганда и наредбодавци често су користили реторику у којој су Срби називани "коровом" или "непожељним елементом" који треба "пожњети" или "покосити" са хрватске земље. Тако је чин пољопривредног рада, који иначе симболише живот и прехрану, претворен у средство масовног убијања. Историјски документи и сведочанства: Страдања током летњих месеци 1941. године - управо у време када су трајале косидбе и жетве - забележена су у хиљадама страница архивске грађе: Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача (1945–1948): Детаљни записници о саслушању сведока бележе да су усташке патроле упадале директно на имања и њиве, хватајући сељаке током рада. На многим локацијама у Херцеговини (Чапљина, Љубиње, Гацко, Клепци, Пребиловци) цивили су убијани сопственим алатком коју су донели да обрађују земљу. Италијански војни извештаји: Официри 2. италијанске армије, који су деловали у окупационој зони која је обухватала Херцеговину и Далмацију, слали су комaнди у Риму детаљне извештаје о садизму усташких формација. У њима се наводи да су српска села потпуно опустошена током пољских радова, а да су методама варварског убијања хладним оружјем биле запрепашћене и саме италијанске трупе. Историографска дела (Саво Скоко, др Ђуро Затезало, др Милорад Екмечић): Историчари који су детаљно проучавали лето 1941. у Херцеговини и Далмацији истичу да су усташе често приморавале комшије или заробљенике да гледају или чак учествују у мучењу сопствених сународника. Садистички елемент - наведен у филму кроз наредбу да се "коси српско жито" - одражава стварни психолошки лом који су џелати наметали локалном становништву, претварајући познанике у џелате и жртве. Филмски кадар косидбе стога премошћује јаз између уметничке метафоре и сурове реалности: он сажима историјску чињеницу да су српски сељаци 1941. године убијани на сопственим њивама, оруђем за рад, и да је њихово страдање у идеологији НДХ било третирано не као убијање људи, већ као рутинско "чишћење терена", на најмонструозније начине. Памтимо!

Кадрови косидбе људских живота у житном пољу из филма "Нож" представљају уметничку и драматизовану аналогију за веома стварну, сурову историјску праксу коју су усташке снаге спроводиле током геноцида над српским народом у Независној Држави Хрватској (НДХ) од 1941. до 1945. године. Иако је сцена са чипом полегнутих људи у житу које косачи "жању" метафорички приказ дехуманизације, њена суштина почива на бројним историјским изворима, архивској грађи и сведочењима преживелих. Употреба пољопривредних алата и идеологија затирања: Усташки режим је од самог формирања НДХ у пролеће 1941. године започео систематски прогон и уништење српског становништва. У руралним крајевима Босне, Херцеговине, Лике, Кордуна, Баније и Далмације, масовна убиства нису спровођена искључиво ватреним оружјем или у организованим логорима. Због недостатка муниције, али и ради свесног продубљивања терора и унижења жртава, џелати су масовно користили хладно оружје и свакодневне реквизите из сеоских домаћинстава - косе, српове, косијере, секире и виле. Усташка пропаганда и наредбодавци често су користили реторику у којој су Срби називани "коровом" или "непожељним елементом" који треба "пожњети" или "покосити" са хрватске земље. Тако је чин пољопривредног рада, који иначе симболише живот и прехрану, претворен у средство масовног убијања. Историјски документи и сведочанства: Страдања током летњих месеци 1941. године - управо у време када су трајале косидбе и жетве - забележена су у хиљадама страница архивске грађе: Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача (1945–1948): Детаљни записници о саслушању сведока бележе да су усташке патроле упадале директно на имања и њиве, хватајући сељаке током рада. На многим локацијама у Херцеговини (Чапљина, Љубиње, Гацко, Клепци, Пребиловци) цивили су убијани сопственим алатком коју су донели да обрађују земљу. Италијански војни извештаји: Официри 2. италијанске армије, који су деловали у окупационој зони која је обухватала Херцеговину и Далмацију, слали су комaнди у Риму детаљне извештаје о садизму усташких формација. У њима се наводи да су српска села потпуно опустошена током пољских радова, а да су методама варварског убијања хладним оружјем биле запрепашћене и саме италијанске трупе. Историографска дела (Саво Скоко, др Ђуро Затезало, др Милорад Екмечић): Историчари који су детаљно проучавали лето 1941. у Херцеговини и Далмацији истичу да су усташе често приморавале комшије или заробљенике да гледају или чак учествују у мучењу сопствених сународника. Садистички елемент - наведен у филму кроз наредбу да се "коси српско жито" - одражава стварни психолошки лом који су џелати наметали локалном становништву, претварајући познанике у џелате и жртве. Филмски кадар косидбе стога премошћује јаз између уметничке метафоре и сурове реалности: он сажима историјску чињеницу да су српски сељаци 1941. године убијани на сопственим њивама, оруђем за рад, и да је њихово страдање у идеологији НДХ било третирано не као убијање људи, већ као рутинско "чишћење терена", на најмонструозније начине. Памтимо!

Јелена Ђоковић Ивић

35,233 просмотров • 6 дней назад

Поштовани пријатељи, Желим да вам се захвалим на разумевању због чињенице да у претходна три месеца нисам одговарао на готово свакодневне простачке нападе и лажи који су против мене пласирани у медијима са националном покривеношћу и који су организовано изношени од стране, за ту сврху ангажованих политичких сурогата. Нисам одговарао, не из страха или због било какве политичке калкулације, већ због тога што нисам желео да једно тешко време чиним још тежим. Нисам желео ни да угрожавам достојанство функције коју тренутно обављам и понајвише можда нисам желео да чиним нешто што никада у свом деловању нисам чинио, а то је да претпоставим сопствене интересе интересима странке коју волим и којој са поносом од њеног оснивања припадам. У претходном периоду, делима сам показао да сам спреман да примим, понекада и физички, ударце због уверења које имам и да сам спреман да се заједно са својим пријатељима борим за принципе који су у претходних нешто преко деценије трансформисaли Србију у боље место него што је била. Наставићу да се заједно са својим пријатељима борим и даље, а захвалност за подршку у овом тешком времену онима који су можда могли да је дају сачуваћу за период када је заиста будем имао. Хвала и живели!

Поштовани пријатељи, Желим да вам се захвалим на разумевању због чињенице да у претходна три месеца нисам одговарао на готово свакодневне простачке нападе и лажи који су против мене пласирани у медијима са националном покривеношћу и који су организовано изношени од стране, за ту сврху ангажованих политичких сурогата. Нисам одговарао, не из страха или због било какве политичке калкулације, већ због тога што нисам желео да једно тешко време чиним још тежим. Нисам желео ни да угрожавам достојанство функције коју тренутно обављам и понајвише можда нисам желео да чиним нешто што никада у свом деловању нисам чинио, а то је да претпоставим сопствене интересе интересима странке коју волим и којој са поносом од њеног оснивања припадам. У претходном периоду, делима сам показао да сам спреман да примим, понекада и физички, ударце због уверења које имам и да сам спреман да се заједно са својим пријатељима борим за принципе који су у претходних нешто преко деценије трансформисaли Србију у боље место него што је била. Наставићу да се заједно са својим пријатељима борим и даље, а захвалност за подршку у овом тешком времену онима који су можда могли да је дају сачуваћу за период када је заиста будем имао. Хвала и живели!

Марко Ђурић

49,573 просмотров • 1 год назад

#AndrijaMandic: Срби у Црној Гори више никада неће бити грађани другог реда; Наш глас ће се чути и одлучивати! Изузетна ми је част и задовољство што као предсједник Нове српске демократије, парламентарне странке која се поноси својим српским именом, имам привилегију да вам се обратим на великом, и видим величанственом сабрању, каква је Скупштина ваше странке. Желим да ово обраћање буде један од симбола снажне сарадње српског народа и његових политичких представника коју не може спријечити нико, јер ми припадамо истој култури, истој Цркви и нацији. Ми смо један живи организам који је изложен многобројним, често недобронамјерним и супротстављеним утицајима на различитим дјеловима нашег националног тијела. Као што сам прије неколико ноћи приликом отварања изложбе коју је приред ила Скупштина Црне Горе саопштио многобројним високим званицама – мој посао није да тражим непријатеља, већ пријатеља, и да вјерујем да је сваки човјек и сваки народ јачи ако увећава број пријатеља, а смањује број непријатеља. И управо због тога, драги моји пријатељи, одлучио сам да са посебном толеранцијом и разумијевањем кренем у промовисање и снажење подршке за оне идеје које су виталне за живот, развој и напредак нашег српског народа у Црној Гори, а посебно наше младости. У коначном, то је и мој посао и моја национална дужност, и моја одговорност, јер многи и данас желе да српски народ у Црној Гори врате у положај грађана другог реда, а неки прижељкују да нас опет потчине управи Мила Ђукановића и његовог ДПС-а. Ми смо демократски изабрани од народа, нашег српског народа и грађана Црне Горе – да заступамо и бранимо њихове интересе. Не да се повлачимо, него да учествујемо у доношењу одлука које директно утичу на њихове животе. Не треба ни мени ни Србима власт да би били у фотељама, него да се боље и утицајније чује српски глас, да се поштује њихова ријеч, да се испуне њихови оправдани захтјеви. Слободно могу да кажем: по први пут од завршетка Другог свјетског рата Срби су дио власти у Црној Гори, и то демократске и проевропске власти, уважени од других, посвећени помирењу и мирном животу, као и напретку свих, без било каквих искључивости, без болних подјела и сталног враћања назад. Чврсто вјерујем да је таква политика помирења исправна – и да може бити љековита и за читав наш бурни, страдални регион. Наравно, много је још питања која српски народ у Црној Гори треба да отвори и у договору са другим својим већинским савезницима ријеши. То је лакше и изводљивије остварити вољом већине него као изгурана мањина чекати милост од било кога. Зато ми имамо стрпљења, снаге и воље да не одустанемо, да се боримо за наше националне интересе доследно и умно, споразумно и помирујуће – у име свих Срба и грађана у Црној Гори. Сами – имамо срце и вољу, али немамо и број да би одлучивали без других. Зато у другима тражимо савезника, партнера, пријатеља и не копамо ровове неповјерења и сумње који нас удаљавају и лишавају снаге и моћи. Црна Гора данас увози нову радну снагу, јер је стопа незапослености сведена на историјски минимум, а у последњих пет година запослено је више од сто хиљада људи. Већина њих су наши сународници, који су деценијама били тешко дискриминисани, а посебно по питању највећег животног проблема – сталног запослења и уредне плате. Просјечне плате и пензије повећанe су више него дупло у односу на 2020. годину, и то је, између осталог, резултат управо учешћа српских представника у власти. Данас наш српски народ у Црној Гори не мора да брине за своју егзистенцију, и то је резултат његове борбе и упорности. Наши кадрови који данас врше власт, министри, предсједници општина, директори, секретари, новозапослени чиновници и радници властитим квалитетима високо надмашују некадашње функционере старог режима. Нема корупције, нема крађе, нема селективности у одлучној борби против организованог криминала – плате и пензије расту и боље се живи. Да кажем и ово! Мој лични однос према судбини српског народа показао сам сваки пут када су наш народ и наша заједничка држава били угрожени. Одазвао сам се као резервни официр позиву државе 1991, учествовао сам у одбрани СР Југославије 1999, био сам као политичар и најмлађи лидер блока за одбрану заједничке државе 2006. године. Не црвени ми се лице ни пред једним другим Србином патриотом и свакога могу погледати у очи и то желим да кажем баш овдје у Бањалуци, јер ви сте, поред наше браће с Косова и Метохије, највише пропатили и страдали у последњим ратовима који су нашем народу наметнути. Свашта је наш народ преживио, издржао и опстао. Није посустао када му је било најтеже, а зашто би данас у времену слободе када на сваком кораку пулсира његова снага! Политичари су дужни да трпе више него они које представљају. По срамоти и подлости напада на наш народ, не само од стране Ђукановића, него и неких наших сународника, издвојио бих лажни државни удар из 2016. године и судски процес који је трајао донедавно, када смо правоснажно ослобођени мој колега Милан Кнежевић, Михаило Чађеновић и моја маленкост из Црне Горе, осам држављана Србије и двојица држављана Русије. Тим суђењем, а потом и тешким насиљем над Српском православном црквом и покушајем њеног прогона из Црне Горе, антисрпски и паду склони режим се заљуљао и народ је величанственим литијама припремио прву демократску смјену власти у историји Црне Горе која се десила на изборима 30. августа 2020. године. Опростите, драга браћо, што сам мало одужио, али као и увијек, из Бањалуке се шаљу неке од најважнијих порука за цијели српски народ. Хвала ти, брате Ненаде, што сте твоја странка и ти увијек раме уз раме уз нашу Нову српску демократију и српски народ у Црној Гори. Хвала ти, предсједниче Додик, што си нам помогао да унапредимо сарадњу и са оним међународним адресама до којих раније нисмо могли доћи. Хвала вам свима, браћо из Србије и Републике Српске, на подршци коју сте нам годинама давали. Свима нам је то било важно, а посебно драгоцјено да разбијемо блокаду коју су нам тако дуго заједно наметали бивши антисрпски режим Црне Горе и његови савезници изван државе. Желим вам срећу на данашњој скупштини и све вас поздрављам ријечима: Живјела Црна Гора, живјела Република Српска, живјела Србија и цијели српски род, ма гдје се налазио!

#AndrijaMandic: Срби у Црној Гори више никада неће бити грађани другог реда; Наш глас ће се чути и одлучивати! Изузетна ми је част и задовољство што као предсједник Нове српске демократије, парламентарне странке која се поноси својим српским именом, имам привилегију да вам се обратим на великом, и видим величанственом сабрању, каква је Скупштина ваше странке. Желим да ово обраћање буде један од симбола снажне сарадње српског народа и његових политичких представника коју не може спријечити нико, јер ми припадамо истој култури, истој Цркви и нацији. Ми смо један живи организам који је изложен многобројним, често недобронамјерним и супротстављеним утицајима на различитим дјеловима нашег националног тијела. Као што сам прије неколико ноћи приликом отварања изложбе коју је приред ила Скупштина Црне Горе саопштио многобројним високим званицама – мој посао није да тражим непријатеља, већ пријатеља, и да вјерујем да је сваки човјек и сваки народ јачи ако увећава број пријатеља, а смањује број непријатеља. И управо због тога, драги моји пријатељи, одлучио сам да са посебном толеранцијом и разумијевањем кренем у промовисање и снажење подршке за оне идеје које су виталне за живот, развој и напредак нашег српског народа у Црној Гори, а посебно наше младости. У коначном, то је и мој посао и моја национална дужност, и моја одговорност, јер многи и данас желе да српски народ у Црној Гори врате у положај грађана другог реда, а неки прижељкују да нас опет потчине управи Мила Ђукановића и његовог ДПС-а. Ми смо демократски изабрани од народа, нашег српског народа и грађана Црне Горе – да заступамо и бранимо њихове интересе. Не да се повлачимо, него да учествујемо у доношењу одлука које директно утичу на њихове животе. Не треба ни мени ни Србима власт да би били у фотељама, него да се боље и утицајније чује српски глас, да се поштује њихова ријеч, да се испуне њихови оправдани захтјеви. Слободно могу да кажем: по први пут од завршетка Другог свјетског рата Срби су дио власти у Црној Гори, и то демократске и проевропске власти, уважени од других, посвећени помирењу и мирном животу, као и напретку свих, без било каквих искључивости, без болних подјела и сталног враћања назад. Чврсто вјерујем да је таква политика помирења исправна – и да може бити љековита и за читав наш бурни, страдални регион. Наравно, много је још питања која српски народ у Црној Гори треба да отвори и у договору са другим својим већинским савезницима ријеши. То је лакше и изводљивије остварити вољом већине него као изгурана мањина чекати милост од било кога. Зато ми имамо стрпљења, снаге и воље да не одустанемо, да се боримо за наше националне интересе доследно и умно, споразумно и помирујуће – у име свих Срба и грађана у Црној Гори. Сами – имамо срце и вољу, али немамо и број да би одлучивали без других. Зато у другима тражимо савезника, партнера, пријатеља и не копамо ровове неповјерења и сумње који нас удаљавају и лишавају снаге и моћи. Црна Гора данас увози нову радну снагу, јер је стопа незапослености сведена на историјски минимум, а у последњих пет година запослено је више од сто хиљада људи. Већина њих су наши сународници, који су деценијама били тешко дискриминисани, а посебно по питању највећег животног проблема – сталног запослења и уредне плате. Просјечне плате и пензије повећанe су више него дупло у односу на 2020. годину, и то је, између осталог, резултат управо учешћа српских представника у власти. Данас наш српски народ у Црној Гори не мора да брине за своју егзистенцију, и то је резултат његове борбе и упорности. Наши кадрови који данас врше власт, министри, предсједници општина, директори, секретари, новозапослени чиновници и радници властитим квалитетима високо надмашују некадашње функционере старог режима. Нема корупције, нема крађе, нема селективности у одлучној борби против организованог криминала – плате и пензије расту и боље се живи. Да кажем и ово! Мој лични однос према судбини српског народа показао сам сваки пут када су наш народ и наша заједничка држава били угрожени. Одазвао сам се као резервни официр позиву државе 1991, учествовао сам у одбрани СР Југославије 1999, био сам као политичар и најмлађи лидер блока за одбрану заједничке државе 2006. године. Не црвени ми се лице ни пред једним другим Србином патриотом и свакога могу погледати у очи и то желим да кажем баш овдје у Бањалуци, јер ви сте, поред наше браће с Косова и Метохије, највише пропатили и страдали у последњим ратовима који су нашем народу наметнути. Свашта је наш народ преживио, издржао и опстао. Није посустао када му је било најтеже, а зашто би данас у времену слободе када на сваком кораку пулсира његова снага! Политичари су дужни да трпе више него они које представљају. По срамоти и подлости напада на наш народ, не само од стране Ђукановића, него и неких наших сународника, издвојио бих лажни државни удар из 2016. године и судски процес који је трајао донедавно, када смо правоснажно ослобођени мој колега Милан Кнежевић, Михаило Чађеновић и моја маленкост из Црне Горе, осам држављана Србије и двојица држављана Русије. Тим суђењем, а потом и тешким насиљем над Српском православном црквом и покушајем њеног прогона из Црне Горе, антисрпски и паду склони режим се заљуљао и народ је величанственим литијама припремио прву демократску смјену власти у историји Црне Горе која се десила на изборима 30. августа 2020. године. Опростите, драга браћо, што сам мало одужио, али као и увијек, из Бањалуке се шаљу неке од најважнијих порука за цијели српски народ. Хвала ти, брате Ненаде, што сте твоја странка и ти увијек раме уз раме уз нашу Нову српску демократију и српски народ у Црној Гори. Хвала ти, предсједниче Додик, што си нам помогао да унапредимо сарадњу и са оним међународним адресама до којих раније нисмо могли доћи. Хвала вам свима, браћо из Србије и Републике Српске, на подршци коју сте нам годинама давали. Свима нам је то било важно, а посебно драгоцјено да разбијемо блокаду коју су нам тако дуго заједно наметали бивши антисрпски режим Црне Горе и његови савезници изван државе. Желим вам срећу на данашњој скупштини и све вас поздрављам ријечима: Живјела Црна Гора, живјела Република Српска, живјела Србија и цијели српски род, ма гдје се налазио!

Андрија Мандић

11,867 просмотров • 2 месяцев назад

Сведочење о монструозном злочину у Кострачи - зварска убиства деце и невиних жртава: Видео-снимак који садржи изјаву Алије Селимагића, бившег припадника Армије БиХ, не представља обичан историјски запис, већ потресно сведочење о непојмљивој свирепости и злочинима почињеним над српским цивилима. У овом исказу, дата је директна исповест о делима за која не постоји нити може постојати било какво оправдање и која људски ум тешко да може прихватити. Зверства над децом и породицом Митрић: Злостављање и убиство малолетних девојчица: Сведок директно описује силовање и убиство трију малолетних сестара, девојчица од свега 12, 13 и 14 година. Убиство мајке пред децом: У сведочењу је детаљно описан тренутак у којем је мајка ове деце била приморана да гледа иживљавање и страшно страдање својих ћерки, пре него што је и сама заклана. Страдање Милана Митрића: Изаказом је потврђено и зверско убиство оца породице, Милана Митрића, чиме је затирана читава једна породица. Именовање извршилаца: Сведочење садржи конкретна имена саучесника у овом злоделу, међу којима су Бећир Хоџић, Енес Хавић и Суад Мујичин. Масовни злочин у Кострачи: Према речима самог извршиоца, на овом подручју зверски је убијено између 60 и 70 српских цивила - жена, деце и стараца. Бескомпромисна истина и сећање Дечачки и дечји животи прекинути на овако суров начин нису и никада не смеју бити сведени на суве бројеве нити бирократске фразе. Ово сведочење остаје као трајан, застрашујући подсетник на дубину људске свирепости, али и као обавеза да се о страдалницима говори именом и презименом. Истина о њиховој патњи мора остати забележена – без улепшавања, без бежања од ужаса и без икаквог покушаја да се овакви монструозни злочини релативизују или предају забораву. Суживот и помирење са оваквим монструмима - НИКАДА!

Сведочење о монструозном злочину у Кострачи - зварска убиства деце и невиних жртава: Видео-снимак који садржи изјаву Алије Селимагића, бившег припадника Армије БиХ, не представља обичан историјски запис, већ потресно сведочење о непојмљивој свирепости и злочинима почињеним над српским цивилима. У овом исказу, дата је директна исповест о делима за која не постоји нити може постојати било какво оправдање и која људски ум тешко да може прихватити. Зверства над децом и породицом Митрић: Злостављање и убиство малолетних девојчица: Сведок директно описује силовање и убиство трију малолетних сестара, девојчица од свега 12, 13 и 14 година. Убиство мајке пред децом: У сведочењу је детаљно описан тренутак у којем је мајка ове деце била приморана да гледа иживљавање и страшно страдање својих ћерки, пре него што је и сама заклана. Страдање Милана Митрића: Изаказом је потврђено и зверско убиство оца породице, Милана Митрића, чиме је затирана читава једна породица. Именовање извршилаца: Сведочење садржи конкретна имена саучесника у овом злоделу, међу којима су Бећир Хоџић, Енес Хавић и Суад Мујичин. Масовни злочин у Кострачи: Према речима самог извршиоца, на овом подручју зверски је убијено између 60 и 70 српских цивила - жена, деце и стараца. Бескомпромисна истина и сећање Дечачки и дечји животи прекинути на овако суров начин нису и никада не смеју бити сведени на суве бројеве нити бирократске фразе. Ово сведочење остаје као трајан, застрашујући подсетник на дубину људске свирепости, али и као обавеза да се о страдалницима говори именом и презименом. Истина о њиховој патњи мора остати забележена – без улепшавања, без бежања од ужаса и без икаквог покушаја да се овакви монструозни злочини релативизују или предају забораву. Суживот и помирење са оваквим монструмима - НИКАДА!

Јелена Ђоковић Ивић

10,800 просмотров • 24 дней назад

Следеће чињенице: 1. Да тужилаштво спроводи гестаповске методе привођења људи у раним јутарњим часовима и држања у притвору читав дан, како би их саслушавали током глувог доба ноћи, изнурене, ментално и физички исцрпљене и деконцентрисане. 2. Да тужилаштво о одлукама о притвору и „ексклузивним“ детаљима истраге прво обавештава тајкунске медије, како би адвокати и породице ових људи увидели јасну спрегу измеђи тужилаштва и медијских вођа обојене револуције. 3. Да селективно одређују кога ће оптужити и привести, јер блокадере који су обављали најважније функције у Железницама Србије нису ни пипнули. Све ове чињенице говоре о томе да тужилаштво не занима истина и правда, већ да је њихов задатак да пошто-пото оптуже и затим ухапсе Александра Вучића Александар Вучић. Они људе малтретирају, приводе их, задржавају у притвору иако након 9 месеци они не могу више учинити ништа што већ нису учинили за тих 9 месеци, искључиво како би их заплашили, уценили и мучили да би неко од њих – било ко и за било шта – рекао: Александар Вучић је крив. Све ово плански прати читава тајкунска медијска машинерија, која нам већ месецима прича – Вучић је крив, нема правде док не ухапсите Вучића, нема мира на улицама док не оптужите и приведете Вучића. Све ово је део исте обојене револуције којој је ужасна трагедија у Новом Саду послужила као плодно тло за рушење Србије, рушењем председника Александра Вучића, његовом сатанизацијом и хапшењем. Они се чак не либе да управо на 30. годишњицу егзодуса српског народа из Хрватске, у Србији најављују неке нове „олује“. За све њих, једна порука – остајемо уз председника Александар Вучић, уз Србију, и захтевамо истину и правду за жртве пада надстрешнице, а не политички монтиран процес усмерен на рушење Србије!

Следеће чињенице: 1. Да тужилаштво спроводи гестаповске методе привођења људи у раним јутарњим часовима и држања у притвору читав дан, како би их саслушавали током глувог доба ноћи, изнурене, ментално и физички исцрпљене и деконцентрисане. 2. Да тужилаштво о одлукама о притвору и „ексклузивним“ детаљима истраге прво обавештава тајкунске медије, како би адвокати и породице ових људи увидели јасну спрегу измеђи тужилаштва и медијских вођа обојене револуције. 3. Да селективно одређују кога ће оптужити и привести, јер блокадере који су обављали најважније функције у Железницама Србије нису ни пипнули. Све ове чињенице говоре о томе да тужилаштво не занима истина и правда, већ да је њихов задатак да пошто-пото оптуже и затим ухапсе Александра Вучића Александар Вучић. Они људе малтретирају, приводе их, задржавају у притвору иако након 9 месеци они не могу више учинити ништа што већ нису учинили за тих 9 месеци, искључиво како би их заплашили, уценили и мучили да би неко од њих – било ко и за било шта – рекао: Александар Вучић је крив. Све ово плански прати читава тајкунска медијска машинерија, која нам већ месецима прича – Вучић је крив, нема правде док не ухапсите Вучића, нема мира на улицама док не оптужите и приведете Вучића. Све ово је део исте обојене револуције којој је ужасна трагедија у Новом Саду послужила као плодно тло за рушење Србије, рушењем председника Александра Вучића, његовом сатанизацијом и хапшењем. Они се чак не либе да управо на 30. годишњицу егзодуса српског народа из Хрватске, у Србији најављују неке нове „олује“. За све њих, једна порука – остајемо уз председника Александар Вучић, уз Србију, и захтевамо истину и правду за жртве пада надстрешнице, а не политички монтиран процес усмерен на рушење Србије!

Ana Brnabic

15,550 просмотров • 1 год назад

Драган Ђилас је одавно симбол бахатости, насиља и дивљаштва , а најновији инцидент који је започео лично он показао је још једном право лице антисрпске опозиције, која већ више од месец дана прижељкује нереде, насиље и дубоке поделе у нашем друштву. Понашање Драгана Ђиласа на снимку који је објавила његова странка, није понашање нормалног човека, политичара, него батинаша и силеџије. Драган Ђилас, режисер новог насиља на улицама, напао је младе људе, само зато што му се њихове активности, а које раде активисти свих странака, нису свиделе. Толико је агресиван, жељан сукоба, да то више не може да сакрије. Човек који покушава да унесе хаос у Србију, поделу међу људима, братоубилачке сукобе, па чак и да преузме протесте од студената, да би себе приказао као најважнијег и најбитнијег у редовима опозиције. Замислимо шта би било да је Александар Вучић урадио нешто слично. Сваки дан се лепе плакати, исписују графити против њега. Са много горим порукама и претњама, нападима на његову децу и породицу, позивима на линч и физичку ликвидацију. Како бисмо ми требали да реагујемо када нам сваки дан говоре да смо убице, да су нам „руке крваве“, да смо убили 15 људи. А он, Драган Ђилас лично, је потписник најгорег насиља само зато што му је неко рекао да је лопов, што узгред и јесте, по сопственом признању. Коме није било јасно након дешавања у Скупштини да је насиље једини језик којим говори Ђилас, више нема дилеме! Све маске су пале! Закони у Србији морају да се поштују и примењују, јер Србија је демократска земља! Неће бити грађанског рата у Србији, неће бити братоубилачких сукоба и неће бити обојене револуције! Закон мора да важи подједнако за све, па и за Драгана Ђиласа!

Драган Ђилас је одавно симбол бахатости, насиља и дивљаштва , а најновији инцидент који је започео лично он показао је још једном право лице антисрпске опозиције, која већ више од месец дана прижељкује нереде, насиље и дубоке поделе у нашем друштву. Понашање Драгана Ђиласа на снимку који је објавила његова странка, није понашање нормалног човека, политичара, него батинаша и силеџије. Драган Ђилас, режисер новог насиља на улицама, напао је младе људе, само зато што му се њихове активности, а које раде активисти свих странака, нису свиделе. Толико је агресиван, жељан сукоба, да то више не може да сакрије. Човек који покушава да унесе хаос у Србију, поделу међу људима, братоубилачке сукобе, па чак и да преузме протесте од студената, да би себе приказао као најважнијег и најбитнијег у редовима опозиције. Замислимо шта би било да је Александар Вучић урадио нешто слично. Сваки дан се лепе плакати, исписују графити против њега. Са много горим порукама и претњама, нападима на његову децу и породицу, позивима на линч и физичку ликвидацију. Како бисмо ми требали да реагујемо када нам сваки дан говоре да смо убице, да су нам „руке крваве“, да смо убили 15 људи. А он, Драган Ђилас лично, је потписник најгорег насиља само зато што му је неко рекао да је лопов, што узгред и јесте, по сопственом признању. Коме није било јасно након дешавања у Скупштини да је насиље једини језик којим говори Ђилас, више нема дилеме! Све маске су пале! Закони у Србији морају да се поштују и примењују, јер Србија је демократска земља! Неће бити грађанског рата у Србији, неће бити братоубилачких сукоба и неће бити обојене револуције! Закон мора да важи подједнако за све, па и за Драгана Ђиласа!

Милош Вучевић

26,521 просмотров • 1 год назад

Не плачем ја баш често, али... Ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која следи је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (шта ћете, можда и за ово постоји "архитектонска кривица", рецимо као она када сам вам писао о велшком језику). Као што знате, већ мало више од две деценије сам спортски новинар и нагледао сам се, стварно, свега и свачега. А и наслушао. Међутим, овог викенда ми је поглед застао на снимку који се изненадно појавио преда мном док сам нешто шпартао интернетом, правећи паузу у истраживању за моју нову историјску књигу. А на снимку од десетак секунди - пљушти киша, права провала облака, ал' упркос томе неке девојке загрљене стоје и певају као да су из средњег века дошле. Е, сад, "проблем" са тим снимком је што га је британски ББЦ на Твитеру, баш када сам ја ту свратио, пустио уз шаљив (ма, заправо, погрдан) коментар (просто се Енглези правили Енглези) иако су на снимку биле спортисткиње, и то са територије коју ББЦ "покрива" јер је јавни сервис те државе. А ја баш имам проблем кад неко исмева друге. Нарочито када је реч о овој теми. Зато вас прича одједном води у нешто о чему бих исто "књигу могао да напишем". Води вас у давни 14. век, у једну нестварну јунску битку. Не, није ово прича о Косовском боју. Али... следи нешто што ће вас, имам благи осећај, ганути као да јесте. Тог јуна 1314. са једне стране бојног поља био је "поносни Едвард" (други), енглески краљ, који је решио да под своју пету стави Шкоте једном за свагда. Повео је баш озбиљну војску на тај задатак. Па, само тешких оклопних коњаника је било преко 2.500 (Шкоти нису имали ниједног јединог таквог коњаника), било је са "поносним" и чак 15 хиљада Енглеза-пешадинаца, и три хиљаде стрелаца са оним великим луковима, каквим није било равних у Европи... А Шкоти? Они су имали четири пута мање војника, малтене све пешадија. Али су имали и једну жељу. Слободу. Сада ћемо да прескочимо и распоред замки припремљених за противничку коњицу, и 2.000 година стару тактику коју је, мртав-ладан, Роберт Брус спремио за надолазеће Енглезе, прексочићемо и нестварну дисциплину шкотских малих "дивизија". Просто, овај део приче ћемо да закључимо речима да су Енглези после (потпуно нетипичног за средњи век) дводневног боја - "подвили реп" као никада пре и вратили се одакле су дошли, не знајући шта их је снашло у тој битки код Бенокберна. Али, тај најтежи пораз који су Енглези у целој свој историји доживели у ратовима против Шкота - почео је да бива затрпаван у шкотском сећању захваљујући енглеској чизми која је у потоњим вековима прилично чврсто стала за врат северних суседа. Заправо, више се о томе малтене и није јавно причало. А кад се нешто прећуткује, онда временом и нестаје... И, ту у причу (баш на овај дан на који, ето, годинама већ волим да пишем неке лепе приче) улази један момак. Звао се Рој Вилијамсон. Као дечкић, син адвоката и пијанисткиње, био је избачен из музичке школе јер се правио да зна да чита ноте, а заправо је фрулу свирао на слух. Али, удаљити неког од оног што воли само зато што се не понаша како то од њега други очекују - не значи да ту љубав престаје. Као што никад није престајала ни његова љубав према родној Шкотској. Једном је, када је порастао ту, у свом а шкотском Единбургу, направио музичку групу (иако је био избачен из музичке школе, права је та његова љубав ка музици била. Права, стварно; Заправо ... вечна. А ако није вечна - онда и није љубав, зар не?). Из те врло мале групе су неки одлазили, други у њу долазили, па су после неколико година само Рој Вилијамсон и његов другар Рони Браун остали. И решили да тако, као дует, наступају, чувајући стари шкотски звук. Шездесетих година 20. века Рој је написао речи песме, а заједно су потом компоновали мелодију. Назив песме био је као што гласи и њен први стих - "Цвет Шкотске". Није то била нека ботаничарска песма, иако говори и о брдима (hills) и великој шкотској долини (Glen), већ је то једна врло кратка прича у свега осам стихова о цвету шкотске младости који је учествовао у битки код Бенокберна шест и по векова пре него што је песма настала. Мелодија није била претенциозна. Нису биле претенциозне ни речи. Просто, тих осам стихова били су одраз духа. Одраз кућног васпитања, које се, као такво, "независно од чизме", преносило с колена на колено. А од британских власти углавном је гурано под тепих. Некад и забрањивано, али углавном су те забране извођене "у белим рукавицама". Отприлике онако као што у Америци спортски тимови не могу да се зову "сијукси", "команчи", "апачи" због перфидног правила "Знате, тиме бисмо увредили домороце". Замислите. Е, тако некако је и деценијама, ма - вековима, сан о шкотској слободи био третиран од стране "чизмаша", али, Рој и његов другар Рони Браун су песму изводили кад год би сели или стали да запевају коју. Рој Вилијамсон је, међутим, већ као 54-годишњак преминуо, и - време је потом пролазило... Недеље, месеци, године, сад већ и деценије. Енглези су се понадали да ће та њихова песма, просто, нестати. Утихнути, као и сећање на оно на шта песма, "Цвет Шкотске", подсећа. Такав је, просто био план: да се искључиво зацари стање навике на потчињеност, а да нестане свест о истинској слободи. И, ту прича постаје прилично занимљива. Шкотска, као што знате, нема химну. Не сме ни да је има, јер је она само део једне веће државе. Ал', има ту једна занимљивост. Вероватно сте приметили да у појединим спортовима постоје и репрезентације земаља које нису независне. Како и зашто постоје? Па, ето, зато што су се те репрезентације надметале у тим спортовима пре остатка планете. Тако сад фудбал и играју Шкотска, Велс, Северна Ирска, иако су они само део веће, британске државе - али, играју јер су као такви, Шкоти, Велшани, Ирци, играли фудбал пре него што је ФИФА, као светска фудбалска организација, настала. Тако је и у рагбију, рецимо. Но, те екипе химну не могу да имају јер, ето... нису из независних држава. У ову причу сад улази - баш онај цвет Шкотске. (Због њега сам опет вежбао да преводим и титлујем вам снимак, да би вам овај дан постао лепши, колико год се Енглези трудили да исмеју нешто величанствено. Чека вас тај снимак испод ових исписаних редова, само причекајте који трен, да видите прво зашто је он важан) Наиме, Шкоти (и остали поменути) имају право да пред своје репрезентативне спортске мечеве интонирају неку "свечану песму", која, ето, није химна - јер химну, јелте, стварно не смеју да имају. И, кад су се Шкоти почешкали по глави, размишљајући шта да одаберу, није им избор пао не неке од чудесних песама које су прославиле гајде (нпр. нема ко не зна мелодију "Scotland the brave", али када је људи чују - не знају многи како се она зове), него је избор пао на ово што следи пред вама. А пред вама је мој скромни рад на монтажи у кућним условима. У питању су три врло, врло кратка, обједињена снимка: најпре онај који је ББЦ погрдно описао као "Shower of Scotland" (туширање, пљусак), а на коме се виде девојке које играју рагби за Шкотску. Виде се како стоје на правој провали облака. Стоје у дресовима, не пада им на памет да се склоне, јер треба меч да им почне. И не пада им на памет да ћуте, јер су, попут Роја и Ронија решиле да пркосе забораву. После тих десетак секунди сам вам ставио снимак када је стари, тада 70-годишњи Рони Браун (да, ОНАЈ Рони Браун) позван на један фудбалски меч репрезентације Шкотске, да пред целим стадионом поручи и да "прошлост треба да остане у прошлости". Када чујете његово "Come on!" слободно му се придружите. И, коначно, на крају можете да видите како, на 150. годишњицу првог фудбалског мегдана са Енглеском - цела Шкотска пева и себи и Енглезима нешто. Ал', пева, а да нема ниједног професионалног певача који води певање са центра. Пева цела једна земља из душе, пркосећи чизми и забранама. Да, ту можете да видите како пева и плаче Шкотска, чак и кад њене гајде утихну... ... а пева, просто да све нас подсети на снагу вере, чак и када је чува малишан избачен из музичке школе. Да подсети на силину коју у себи носи искрена подршка, као код истинског пријатеља (чак и кад је старац), ма... пева да подсети колика је важност кућног васпитања (и оног предања с колена на колено) за чување здравог духа једног народа, али пре свега да нас подсети - на свевременост љубави. Јер, ако није вечна, онда и није љубав, зар не? А ако је права, онда и страни краљеви и њихове војске немају шта да траже кад изађете пред њих заједно, као они ономад, оног јуна, века четрнаестог... Видимо се у песми. (Ако заплачете кад и неко са снимка, не брините. Међу својима сте) #FlowerOfScotland

Не плачем ја баш често, али... Ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која следи је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (шта ћете, можда и за ово постоји "архитектонска кривица", рецимо као она када сам вам писао о велшком језику). Као што знате, већ мало више од две деценије сам спортски новинар и нагледао сам се, стварно, свега и свачега. А и наслушао. Међутим, овог викенда ми је поглед застао на снимку који се изненадно појавио преда мном док сам нешто шпартао интернетом, правећи паузу у истраживању за моју нову историјску књигу. А на снимку од десетак секунди - пљушти киша, права провала облака, ал' упркос томе неке девојке загрљене стоје и певају као да су из средњег века дошле. Е, сад, "проблем" са тим снимком је што га је британски ББЦ на Твитеру, баш када сам ја ту свратио, пустио уз шаљив (ма, заправо, погрдан) коментар (просто се Енглези правили Енглези) иако су на снимку биле спортисткиње, и то са територије коју ББЦ "покрива" јер је јавни сервис те државе. А ја баш имам проблем кад неко исмева друге. Нарочито када је реч о овој теми. Зато вас прича одједном води у нешто о чему бих исто "књигу могао да напишем". Води вас у давни 14. век, у једну нестварну јунску битку. Не, није ово прича о Косовском боју. Али... следи нешто што ће вас, имам благи осећај, ганути као да јесте. Тог јуна 1314. са једне стране бојног поља био је "поносни Едвард" (други), енглески краљ, који је решио да под своју пету стави Шкоте једном за свагда. Повео је баш озбиљну војску на тај задатак. Па, само тешких оклопних коњаника је било преко 2.500 (Шкоти нису имали ниједног јединог таквог коњаника), било је са "поносним" и чак 15 хиљада Енглеза-пешадинаца, и три хиљаде стрелаца са оним великим луковима, каквим није било равних у Европи... А Шкоти? Они су имали четири пута мање војника, малтене све пешадија. Али су имали и једну жељу. Слободу. Сада ћемо да прескочимо и распоред замки припремљених за противничку коњицу, и 2.000 година стару тактику коју је, мртав-ладан, Роберт Брус спремио за надолазеће Енглезе, прексочићемо и нестварну дисциплину шкотских малих "дивизија". Просто, овај део приче ћемо да закључимо речима да су Енглези после (потпуно нетипичног за средњи век) дводневног боја - "подвили реп" као никада пре и вратили се одакле су дошли, не знајући шта их је снашло у тој битки код Бенокберна. Али, тај најтежи пораз који су Енглези у целој свој историји доживели у ратовима против Шкота - почео је да бива затрпаван у шкотском сећању захваљујући енглеској чизми која је у потоњим вековима прилично чврсто стала за врат северних суседа. Заправо, више се о томе малтене и није јавно причало. А кад се нешто прећуткује, онда временом и нестаје... И, ту у причу (баш на овај дан на који, ето, годинама већ волим да пишем неке лепе приче) улази један момак. Звао се Рој Вилијамсон. Као дечкић, син адвоката и пијанисткиње, био је избачен из музичке школе јер се правио да зна да чита ноте, а заправо је фрулу свирао на слух. Али, удаљити неког од оног што воли само зато што се не понаша како то од њега други очекују - не значи да ту љубав престаје. Као што никад није престајала ни његова љубав према родној Шкотској. Једном је, када је порастао ту, у свом а шкотском Единбургу, направио музичку групу (иако је био избачен из музичке школе, права је та његова љубав ка музици била. Права, стварно; Заправо ... вечна. А ако није вечна - онда и није љубав, зар не?). Из те врло мале групе су неки одлазили, други у њу долазили, па су после неколико година само Рој Вилијамсон и његов другар Рони Браун остали. И решили да тако, као дует, наступају, чувајући стари шкотски звук. Шездесетих година 20. века Рој је написао речи песме, а заједно су потом компоновали мелодију. Назив песме био је као што гласи и њен први стих - "Цвет Шкотске". Није то била нека ботаничарска песма, иако говори и о брдима (hills) и великој шкотској долини (Glen), већ је то једна врло кратка прича у свега осам стихова о цвету шкотске младости који је учествовао у битки код Бенокберна шест и по векова пре него што је песма настала. Мелодија није била претенциозна. Нису биле претенциозне ни речи. Просто, тих осам стихова били су одраз духа. Одраз кућног васпитања, које се, као такво, "независно од чизме", преносило с колена на колено. А од британских власти углавном је гурано под тепих. Некад и забрањивано, али углавном су те забране извођене "у белим рукавицама". Отприлике онако као што у Америци спортски тимови не могу да се зову "сијукси", "команчи", "апачи" због перфидног правила "Знате, тиме бисмо увредили домороце". Замислите. Е, тако некако је и деценијама, ма - вековима, сан о шкотској слободи био третиран од стране "чизмаша", али, Рој и његов другар Рони Браун су песму изводили кад год би сели или стали да запевају коју. Рој Вилијамсон је, међутим, већ као 54-годишњак преминуо, и - време је потом пролазило... Недеље, месеци, године, сад већ и деценије. Енглези су се понадали да ће та њихова песма, просто, нестати. Утихнути, као и сећање на оно на шта песма, "Цвет Шкотске", подсећа. Такав је, просто био план: да се искључиво зацари стање навике на потчињеност, а да нестане свест о истинској слободи. И, ту прича постаје прилично занимљива. Шкотска, као што знате, нема химну. Не сме ни да је има, јер је она само део једне веће државе. Ал', има ту једна занимљивост. Вероватно сте приметили да у појединим спортовима постоје и репрезентације земаља које нису независне. Како и зашто постоје? Па, ето, зато што су се те репрезентације надметале у тим спортовима пре остатка планете. Тако сад фудбал и играју Шкотска, Велс, Северна Ирска, иако су они само део веће, британске државе - али, играју јер су као такви, Шкоти, Велшани, Ирци, играли фудбал пре него што је ФИФА, као светска фудбалска организација, настала. Тако је и у рагбију, рецимо. Но, те екипе химну не могу да имају јер, ето... нису из независних држава. У ову причу сад улази - баш онај цвет Шкотске. (Због њега сам опет вежбао да преводим и титлујем вам снимак, да би вам овај дан постао лепши, колико год се Енглези трудили да исмеју нешто величанствено. Чека вас тај снимак испод ових исписаних редова, само причекајте који трен, да видите прво зашто је он важан) Наиме, Шкоти (и остали поменути) имају право да пред своје репрезентативне спортске мечеве интонирају неку "свечану песму", која, ето, није химна - јер химну, јелте, стварно не смеју да имају. И, кад су се Шкоти почешкали по глави, размишљајући шта да одаберу, није им избор пао не неке од чудесних песама које су прославиле гајде (нпр. нема ко не зна мелодију "Scotland the brave", али када је људи чују - не знају многи како се она зове), него је избор пао на ово што следи пред вама. А пред вама је мој скромни рад на монтажи у кућним условима. У питању су три врло, врло кратка, обједињена снимка: најпре онај који је ББЦ погрдно описао као "Shower of Scotland" (туширање, пљусак), а на коме се виде девојке које играју рагби за Шкотску. Виде се како стоје на правој провали облака. Стоје у дресовима, не пада им на памет да се склоне, јер треба меч да им почне. И не пада им на памет да ћуте, јер су, попут Роја и Ронија решиле да пркосе забораву. После тих десетак секунди сам вам ставио снимак када је стари, тада 70-годишњи Рони Браун (да, ОНАЈ Рони Браун) позван на један фудбалски меч репрезентације Шкотске, да пред целим стадионом поручи и да "прошлост треба да остане у прошлости". Када чујете његово "Come on!" слободно му се придружите. И, коначно, на крају можете да видите како, на 150. годишњицу првог фудбалског мегдана са Енглеском - цела Шкотска пева и себи и Енглезима нешто. Ал', пева, а да нема ниједног професионалног певача који води певање са центра. Пева цела једна земља из душе, пркосећи чизми и забранама. Да, ту можете да видите како пева и плаче Шкотска, чак и кад њене гајде утихну... ... а пева, просто да све нас подсети на снагу вере, чак и када је чува малишан избачен из музичке школе. Да подсети на силину коју у себи носи искрена подршка, као код истинског пријатеља (чак и кад је старац), ма... пева да подсети колика је важност кућног васпитања (и оног предања с колена на колено) за чување здравог духа једног народа, али пре свега да нас подсети - на свевременост љубави. Јер, ако није вечна, онда и није љубав, зар не? А ако је права, онда и страни краљеви и њихове војске немају шта да траже кад изађете пред њих заједно, као они ономад, оног јуна, века четрнаестог... Видимо се у песми. (Ако заплачете кад и неко са снимка, не брините. Међу својима сте) #FlowerOfScotland

Дарко Николић

30,890 просмотров • 2 лет назад

Вања Бахиљ, позната на платформи X под налогом koza na štiklama и надимком Коза на штиклама, често се представља као оштар и независан критичар српске власти. Међутим, њена јавна активност открива много сложенију слику. Улогу у медијској и друштвеној мрежи која барем наговештава координисани спољни утицај, пре свега хрватски, на унутрашња политичка дешавања у Србији. Њени постови на X су по правилу испуњени увредама, сарказмом и вулгарним изразима. Често прелазе у личне нападе, груб језик и сексуалне алузије (krenu da jebu, gej saune, jebem te u usta...). Такво понашање није обична политичка полемика. Оно указује на одређени психолошки профил. Агресивност, импулсивност, потребу за провокацијом и деградацијом саговорника. Када се таква вербална агресија комбинује са сталним позивањем на акције, блокаде и хаос, постаје јасно да није реч само о мишљењу. Реч је о стратегији емоционалног и психолошког ратовања на друштвеним мрежама. Смех као одбрамбени механизам, о коме је сама говорила у интервјуима, овде делује више као маска за дубљу фрустрацију или циљану деструкцију јавног простора. Посебно забрињавајућа димензија је њена сарадња са хрватским медијима. Бахиљева је сценариста и дописница емисије Стање нације на хрватском РТЛ-у (водитељ Зоран Шпrajц). У тој сатиричној емисији она учествује у креирању сегмената који систематски исмевају и понижавају Србију, њену власт и друштво. Док у Србији наступа као борац против режима, у хрватском телевизијском програму директно доприноси наративу који Србију приказује као примитивну, корумпирану и смешну. Ова двострука улога, критичар изнутра и сарадник спољних медија, снажно подржава тезу о медијској инфилтрацији и могућем обавештајном утицају Хрватске на српску политичку сцену. Појава у страним медијима док истовремено напада домаћу власт није случајност. То је класичан образац хибридног деловања. Извештаји из прошлости додатно учвршћују ове сумње. Српски медији више пута су објављивали податке о њеним пореским дуговима од преко пет милиона динара, блокадама фирме Вања Бахиљ ПР Уметничко стваралаштво и њеном запослењу у агенцији Ovation BBDO, чији је сувласник повезан са опозиционим круговима око Драгана Ђиласа. Појављивале су се и кампање о наводном усташком пореклу њеног оца из Херцеговине, што она негира, али контекст њених хрватских веза и деловања чини те нападе делом шире политичке игре. Све то заједно слика фигуру која, иако се представља као жртва режима, делује у оквиру мреже која има јасне спољне координате. Укратко, Вања Бахиљ није обичан твитераш или слободни критичар. Њена комбинација увредљивог и психолошки агресивног понашања на друштвеним мрежама, активне сарадње са хрватским телевизијским програмом који систематски напада Србију и веза са домаћом опозицијом барем наговештава улогу у медијско-обавештајној активности усмереној на дестабилизацију српске политике. Док се власт критикује због многобројних грешака, такве фигуре не доприносе истинској опозицији, оне служе као мост за спољне актере који желе да утичу на унутрашња дешавања у Србији. Њихова активност заслужује озбиљну пажњу и анализу, а не наивно тумачење као слободно мишљење.

Вања Бахиљ, позната на платформи X под налогом koza na štiklama и надимком Коза на штиклама, често се представља као оштар и независан критичар српске власти. Међутим, њена јавна активност открива много сложенију слику. Улогу у медијској и друштвеној мрежи која барем наговештава координисани спољни утицај, пре свега хрватски, на унутрашња политичка дешавања у Србији. Њени постови на X су по правилу испуњени увредама, сарказмом и вулгарним изразима. Често прелазе у личне нападе, груб језик и сексуалне алузије (krenu da jebu, gej saune, jebem te u usta...). Такво понашање није обична политичка полемика. Оно указује на одређени психолошки профил. Агресивност, импулсивност, потребу за провокацијом и деградацијом саговорника. Када се таква вербална агресија комбинује са сталним позивањем на акције, блокаде и хаос, постаје јасно да није реч само о мишљењу. Реч је о стратегији емоционалног и психолошког ратовања на друштвеним мрежама. Смех као одбрамбени механизам, о коме је сама говорила у интервјуима, овде делује више као маска за дубљу фрустрацију или циљану деструкцију јавног простора. Посебно забрињавајућа димензија је њена сарадња са хрватским медијима. Бахиљева је сценариста и дописница емисије Стање нације на хрватском РТЛ-у (водитељ Зоран Шпrajц). У тој сатиричној емисији она учествује у креирању сегмената који систематски исмевају и понижавају Србију, њену власт и друштво. Док у Србији наступа као борац против режима, у хрватском телевизијском програму директно доприноси наративу који Србију приказује као примитивну, корумпирану и смешну. Ова двострука улога, критичар изнутра и сарадник спољних медија, снажно подржава тезу о медијској инфилтрацији и могућем обавештајном утицају Хрватске на српску политичку сцену. Појава у страним медијима док истовремено напада домаћу власт није случајност. То је класичан образац хибридног деловања. Извештаји из прошлости додатно учвршћују ове сумње. Српски медији више пута су објављивали податке о њеним пореским дуговима од преко пет милиона динара, блокадама фирме Вања Бахиљ ПР Уметничко стваралаштво и њеном запослењу у агенцији Ovation BBDO, чији је сувласник повезан са опозиционим круговима око Драгана Ђиласа. Појављивале су се и кампање о наводном усташком пореклу њеног оца из Херцеговине, што она негира, али контекст њених хрватских веза и деловања чини те нападе делом шире политичке игре. Све то заједно слика фигуру која, иако се представља као жртва режима, делује у оквиру мреже која има јасне спољне координате. Укратко, Вања Бахиљ није обичан твитераш или слободни критичар. Њена комбинација увредљивог и психолошки агресивног понашања на друштвеним мрежама, активне сарадње са хрватским телевизијским програмом који систематски напада Србију и веза са домаћом опозицијом барем наговештава улогу у медијско-обавештајној активности усмереној на дестабилизацију српске политике. Док се власт критикује због многобројних грешака, такве фигуре не доприносе истинској опозицији, оне служе као мост за спољне актере који желе да утичу на унутрашња дешавања у Србији. Њихова активност заслужује озбиљну пажњу и анализу, а не наивно тумачење као слободно мишљење.

Драган Вукадиновић

19,863 просмотров • 2 месяцев назад

Моје обраћање на данашњој ванредној конференцији за новинаре у Влади Републике Србије НЕ МОГУ ДА ПРИХВАТИМ КРИВИЦУ, ОСТАВКУ ПОДНОСИМ КАО ОДГОВОРАН И МОРАЛАН ЧОВЕК Поштоване грађанке и грађани, Прошао је Дан жалости у Републици Србији поводом страшне трагедије која се догодила на железничкој станици у Новом Саду. Нисам се до сада оглашавао из пијетета према страдалима и њиховим породицама. Био сам те страшне ноћи на железничкој станици у Новом Саду молећи се да храбри спасиоци спасу бар још један живот. Оставку сам понудио истог дана председнику Владе Србије када се догодила несрећа у Новом Саду и саопштио своју намеру да поднесем оставку председнику Републике Србије. Желим да вас обавестим да ћу сутра ујутру званично поднети оставку на место министра грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре председнику Владе Републике Србије. Када Народна скупштина буде констатовала моју оставку, престаћу да обављам ову функцију и у техничком мандату. Не могу да прихватим кривицу за смрт 14 људи јер ни ја, ни људи који раде са мном, немамо ни трунку одговорности за трагедију која се догодила. Сигуран сам да ће то да покаже истрага коју води надлежно тужилаштво. Први сам се одазвао позиву тужилаштва као министар јер министарство на чијем сам челу жели да се утврди ко је одговаран за несрећу која се догодила. Оставку подносим јер као одговоран човек желим да личним примером покажем да у данашњој Србији постоји морална одговорност за то што се таква страшна несрећа догодила у ресору који водим. Зашто не могу да прихватим кривицу? Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктура апсолутно ниједним својим актом није могло да утиче на пројекат, квалитет и надзор радова на станици у Новом Саду. Зато желим да јавности Србије саопштим хронологију издавања документације за пројектовање и реконструкцију железничке станице у Новом Саду. 09. 10. 2017. године – Инфраструктура железнице Србије дала је пројектни задатак ЦИП-у за израду идејног пројекта. 27. 02. 2018. године – Потписан је уговор о изради идејног пројекта између МГСИ и Саобраћајног института ЦИП. 07. 07. 2018. године – Потписан је комерцијални Уговор о модернизацији и реконструкцији мађарско-српске железнице на територији Републике Србије. У периоду од 06. 04. 2020. до 30. 09. 2021. године –МГСИ издаје локацијске услове. 06. 08. 2020. године – Републичка ревизиона комисија даје Извештај о стручној контроли пројекта који пре тога урадио Саобраћајни институт ЦИП. 21.04.2020. године – Потписан је уговор о пројектовању између извођача и Саобраћајног института ЦИП. 21. 10. 2021. године – Завод за заштиту споменика културе Новог Сада дао је конзерваторске услове. 28. 10. 2021. године – Коначан Извештај о урађеној техничкој контроли пројекта за грађевинску дозволу од стране компаније „ЦЕСТРА”, коју је требало да ангажује Инфраструктура железнице Србије. 2021. године – Урађен пројекат за грађевинску дозволу према пројектном задатку за израду пројекта за грађевинску дозволу коју је урадила Инфраструктура железнице. 26. 10. 2021. године – Издата грађевинска дозвола. 12. 08. 2022. године – Дата сагласност Завода за заштиту споменика културе Нови Сад на урађен пројекат за извођење. Све се ово догодило пре него што сам изабран за министра у Влади Републике Србије. Да будем јасан, у мом мандату урађен је само коначан пројекат за извођење који чак и не одобрава министарство на чијем сам челу. Извођење радова радио је кинески конзорцијум ”China Railway“ и „CCCC“, надзор конзорцијум „Утибер” и „Ежис”, а инвеститор радова је Инфраструктура железница Србије. МГСИ је према овом уговору било само финансијер. Желео сам да јавно прочитам ову хронологију комплетне документације за изградњу железничке пруге, а у склопу тога и железничке станице Ноби, сад не зато да бих у било кога упро прстом, већ да бих показао да као министар у свом мандату нисам донео ниједан акт који је могао да има утицај на крајње исходиште овог пројекта. Позивам надлежне органе, пре свега тужилаштво, да што је пре могуће утврде ко је одговоран због несреће која се догодила, ко је у кругу пројектант, извођач радова, надзор и инвеститор није урадио свој посао односно због кога је умрло 14 невиних људи. Тако ће се скинути љага са имена многих људи који су ових дана помињани у јавности. Такође, очекујем да се утврди зашто Инфраструктура железнице није одржавала станицу у Новом Саду јер је то њихова законска обавеза. Управо зато што се многи инфраструктурни пројекти не одржавају пре неколико недеља сам поднео иницијативу да се уради Закон о одржавању инфраструктуре. Надам се да ће ову добру идеју спровести неко ко долази после мене. Верујем да ће и други који су именовани на функције од Владе Републике Србије, а били су директно или индиректно у ланцу доношења одлука у случају реконструкције станице, следити мој пример. На крају, желим да вам кажем нешто лично. Трпео сам ових дана увреде и нападе оних који сваку трагедију и сваку смрт покушавају да злоупотребе за скупљање политичких поена. Трпео сам увреде оних који мисле да је нечија смрт и несрећа њихова шанса да се докопају власти. Трпео сам увреде и оних који су се смејали због тога што сам гутао кнедле и једва изговарао речи тог страшног дана на железничкој станици у Новом Саду, јер сам пре тога видео тела људи који су пронађени испод рушевина. Када су ме оптуживали да глумим, полазили су од себе, јер они мисле да је и смрт политичка шанса. Људи који данас раде са мном и ја, плачемо за тим људима. Ја и данас размишљам о деки који је са унукама кренуо на воз и нико од њих није жив. Плакаћу за њима док сам жив као човек. Иако нажалост немам децу, не могу да дозволим да било ко упире прстом у мене и каже да сам одговоран за смрт неког детета. Посебно не гори од мене. Оставку подносим као одговоран човек свестан да ова трагедија није смела да се догоди. Слушао сам ових дана приче о моралу. Не бих да причам о моралу људи који су те придике држали али морал подразумева праведност. А правда је да одговарају они коју су криви, а не да се оптужују невини. Желим да будем потпуно јасан. Министар сам постао као члан Српске напредне странке (СНС СРБИЈА) на предлог председника Вучића. У политику сам се вратио због Александра Вучића (Александар Вучић) и бићу ту док се он бави политиком. Кажем ово због оних у мојој странци који су ме претходних дана прозивали да покажем одговорност, а сами нису одговорни за било шта. Ја одговорност и част имам, а потрудићу се да покажем у будућности колико је они немају. Поносан сам члан Српске напредне странке и председништва наше организације и то ћу остати и сада када нисам министар. Захвалан сам Александру Вучићу на поверењу и сигуран сам да сам то поверење оправдао. Њему лично увек ћу бити на располагању. Још једном желим да изразим саучешће породицама страдалих. Њихове најближе нико не може да врати. Трагедија је страшна и молим све, медије, политичке странке и невладине организације да се суздрже, да не злоупотребљавају трагедију. Да дозволе да истражни органи заврше у миру свој посао, а да ми као друштво нађемо снаге да се ово више никада не понови. Желим да се захвалим медијима на сарадњи јер било је и тешких тренутака, али ја верујем да су медији, када су добронамерни, најбољи коректив политике. Одлазим са ове функције чисте савести и поносан на резултате који остају иза мене и мог тима. Радили смо у најбољој вери искључиво у интересу Србије. Хвала на пажњи!

Моје обраћање на данашњој ванредној конференцији за новинаре у Влади Републике Србије НЕ МОГУ ДА ПРИХВАТИМ КРИВИЦУ, ОСТАВКУ ПОДНОСИМ КАО ОДГОВОРАН И МОРАЛАН ЧОВЕК Поштоване грађанке и грађани, Прошао је Дан жалости у Републици Србији поводом страшне трагедије која се догодила на железничкој станици у Новом Саду. Нисам се до сада оглашавао из пијетета према страдалима и њиховим породицама. Био сам те страшне ноћи на железничкој станици у Новом Саду молећи се да храбри спасиоци спасу бар још један живот. Оставку сам понудио истог дана председнику Владе Србије када се догодила несрећа у Новом Саду и саопштио своју намеру да поднесем оставку председнику Републике Србије. Желим да вас обавестим да ћу сутра ујутру званично поднети оставку на место министра грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре председнику Владе Републике Србије. Када Народна скупштина буде констатовала моју оставку, престаћу да обављам ову функцију и у техничком мандату. Не могу да прихватим кривицу за смрт 14 људи јер ни ја, ни људи који раде са мном, немамо ни трунку одговорности за трагедију која се догодила. Сигуран сам да ће то да покаже истрага коју води надлежно тужилаштво. Први сам се одазвао позиву тужилаштва као министар јер министарство на чијем сам челу жели да се утврди ко је одговаран за несрећу која се догодила. Оставку подносим јер као одговоран човек желим да личним примером покажем да у данашњој Србији постоји морална одговорност за то што се таква страшна несрећа догодила у ресору који водим. Зашто не могу да прихватим кривицу? Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктура апсолутно ниједним својим актом није могло да утиче на пројекат, квалитет и надзор радова на станици у Новом Саду. Зато желим да јавности Србије саопштим хронологију издавања документације за пројектовање и реконструкцију железничке станице у Новом Саду. 09. 10. 2017. године – Инфраструктура железнице Србије дала је пројектни задатак ЦИП-у за израду идејног пројекта. 27. 02. 2018. године – Потписан је уговор о изради идејног пројекта између МГСИ и Саобраћајног института ЦИП. 07. 07. 2018. године – Потписан је комерцијални Уговор о модернизацији и реконструкцији мађарско-српске железнице на територији Републике Србије. У периоду од 06. 04. 2020. до 30. 09. 2021. године –МГСИ издаје локацијске услове. 06. 08. 2020. године – Републичка ревизиона комисија даје Извештај о стручној контроли пројекта који пре тога урадио Саобраћајни институт ЦИП. 21.04.2020. године – Потписан је уговор о пројектовању између извођача и Саобраћајног института ЦИП. 21. 10. 2021. године – Завод за заштиту споменика културе Новог Сада дао је конзерваторске услове. 28. 10. 2021. године – Коначан Извештај о урађеној техничкој контроли пројекта за грађевинску дозволу од стране компаније „ЦЕСТРА”, коју је требало да ангажује Инфраструктура железнице Србије. 2021. године – Урађен пројекат за грађевинску дозволу према пројектном задатку за израду пројекта за грађевинску дозволу коју је урадила Инфраструктура железнице. 26. 10. 2021. године – Издата грађевинска дозвола. 12. 08. 2022. године – Дата сагласност Завода за заштиту споменика културе Нови Сад на урађен пројекат за извођење. Све се ово догодило пре него што сам изабран за министра у Влади Републике Србије. Да будем јасан, у мом мандату урађен је само коначан пројекат за извођење који чак и не одобрава министарство на чијем сам челу. Извођење радова радио је кинески конзорцијум ”China Railway“ и „CCCC“, надзор конзорцијум „Утибер” и „Ежис”, а инвеститор радова је Инфраструктура железница Србије. МГСИ је према овом уговору било само финансијер. Желео сам да јавно прочитам ову хронологију комплетне документације за изградњу железничке пруге, а у склопу тога и железничке станице Ноби, сад не зато да бих у било кога упро прстом, већ да бих показао да као министар у свом мандату нисам донео ниједан акт који је могао да има утицај на крајње исходиште овог пројекта. Позивам надлежне органе, пре свега тужилаштво, да што је пре могуће утврде ко је одговоран због несреће која се догодила, ко је у кругу пројектант, извођач радова, надзор и инвеститор није урадио свој посао односно због кога је умрло 14 невиних људи. Тако ће се скинути љага са имена многих људи који су ових дана помињани у јавности. Такође, очекујем да се утврди зашто Инфраструктура железнице није одржавала станицу у Новом Саду јер је то њихова законска обавеза. Управо зато што се многи инфраструктурни пројекти не одржавају пре неколико недеља сам поднео иницијативу да се уради Закон о одржавању инфраструктуре. Надам се да ће ову добру идеју спровести неко ко долази после мене. Верујем да ће и други који су именовани на функције од Владе Републике Србије, а били су директно или индиректно у ланцу доношења одлука у случају реконструкције станице, следити мој пример. На крају, желим да вам кажем нешто лично. Трпео сам ових дана увреде и нападе оних који сваку трагедију и сваку смрт покушавају да злоупотребе за скупљање политичких поена. Трпео сам увреде оних који мисле да је нечија смрт и несрећа њихова шанса да се докопају власти. Трпео сам увреде и оних који су се смејали због тога што сам гутао кнедле и једва изговарао речи тог страшног дана на железничкој станици у Новом Саду, јер сам пре тога видео тела људи који су пронађени испод рушевина. Када су ме оптуживали да глумим, полазили су од себе, јер они мисле да је и смрт политичка шанса. Људи који данас раде са мном и ја, плачемо за тим људима. Ја и данас размишљам о деки који је са унукама кренуо на воз и нико од њих није жив. Плакаћу за њима док сам жив као човек. Иако нажалост немам децу, не могу да дозволим да било ко упире прстом у мене и каже да сам одговоран за смрт неког детета. Посебно не гори од мене. Оставку подносим као одговоран човек свестан да ова трагедија није смела да се догоди. Слушао сам ових дана приче о моралу. Не бих да причам о моралу људи који су те придике држали али морал подразумева праведност. А правда је да одговарају они коју су криви, а не да се оптужују невини. Желим да будем потпуно јасан. Министар сам постао као члан Српске напредне странке (СНС СРБИЈА) на предлог председника Вучића. У политику сам се вратио због Александра Вучића (Александар Вучић) и бићу ту док се он бави политиком. Кажем ово због оних у мојој странци који су ме претходних дана прозивали да покажем одговорност, а сами нису одговорни за било шта. Ја одговорност и част имам, а потрудићу се да покажем у будућности колико је они немају. Поносан сам члан Српске напредне странке и председништва наше организације и то ћу остати и сада када нисам министар. Захвалан сам Александру Вучићу на поверењу и сигуран сам да сам то поверење оправдао. Њему лично увек ћу бити на располагању. Још једном желим да изразим саучешће породицама страдалих. Њихове најближе нико не може да врати. Трагедија је страшна и молим све, медије, политичке странке и невладине организације да се суздрже, да не злоупотребљавају трагедију. Да дозволе да истражни органи заврше у миру свој посао, а да ми као друштво нађемо снаге да се ово више никада не понови. Желим да се захвалим медијима на сарадњи јер било је и тешких тренутака, али ја верујем да су медији, када су добронамерни, најбољи коректив политике. Одлазим са ове функције чисте савести и поносан на резултате који остају иза мене и мог тима. Радили смо у најбољој вери искључиво у интересу Србије. Хвала на пажњи!

Горан Весић

92,044 просмотров • 1 год назад

Један Румун успео је да заустави НАТО воз 2. jуна 1999. и спречи његов несметан пролазак кроз Румунију према тадашњој Југославији. Шеф железничке станице Пијелешти, Флорин Патрочоју, након тог чина постао је локални јунак, као и јунак свих Срба. Када је воз стигао, Флорин је прегледао документацију и приметио да недостаје печат за улазак воза у земљу. Упркос процени надлежних да воз може да настави, Флорин је одлучио да га задржи док се сви законски услови не испуне. Трпео је притиске – индиректно преко запослених и касније преко царинских и железничких служби – али није попустио. Након што је документација допуњена, воз је могао да крене. Међутим, покварила се локомотива, а резервна локомотива и истек радног времена посаде изазвали су нова кашњења. Када је престало бомбардовање, воз је кренуо назад и морао је поново да прође кроз исту станицу, а на дежурству је опет био Флорин. „Поново је стигао захтев за пролаз вагонa са опремом и особљем. Када су стигли, било је више вагона него што је било планирано, а нису ни платили таксу за транспорт уз тврдњу да је све решено на дипломатском нивоу“. Опет је зауставио пролаз. „Када сам им саопштио да је потребно да плате 370.000 леја и 20.000 долара, почеле су интервенције од стране виших органа, али нисам желео да одступим од правилника. Док је воз стајао, добио сам телеграм из Букуреша од директора железнице да морам да пустим воз да настави ка одредишту, а да ће таксе бити плаћене накнадно. Наравно, одбио сам то да урадим.“ Командант НАТО-а је покушао да бар део суме плати из свог џепа, али је Флорин и то одбио. Или све или воз остаје да стоји. Прошле су 2 недеље док таксе нису биле уплаћене. „Воз је требало да крене тог дана у 19ч. Нису поштовали време, па смо одредили ново. Пошто ни тада нису кренули, наредио сам да што пре крену како не би блокирали пругу. Коришћен материјал Family Interview Writer Journalist Silvia Giurgiu with her husband Florin Pătrăchioiu Studio ASCIOR Архивци снимци ТВР1 Reportaj de Irina LUCA !! 3 iulie 1999 TVR 1 emisiunea CU OCHII-N PATRU

Један Румун успео је да заустави НАТО воз 2. jуна 1999. и спречи његов несметан пролазак кроз Румунију према тадашњој Југославији. Шеф железничке станице Пијелешти, Флорин Патрочоју, након тог чина постао је локални јунак, као и јунак свих Срба. Када је воз стигао, Флорин је прегледао документацију и приметио да недостаје печат за улазак воза у земљу. Упркос процени надлежних да воз може да настави, Флорин је одлучио да га задржи док се сви законски услови не испуне. Трпео је притиске – индиректно преко запослених и касније преко царинских и железничких служби – али није попустио. Након што је документација допуњена, воз је могао да крене. Међутим, покварила се локомотива, а резервна локомотива и истек радног времена посаде изазвали су нова кашњења. Када је престало бомбардовање, воз је кренуо назад и морао је поново да прође кроз исту станицу, а на дежурству је опет био Флорин. „Поново је стигао захтев за пролаз вагонa са опремом и особљем. Када су стигли, било је више вагона него што је било планирано, а нису ни платили таксу за транспорт уз тврдњу да је све решено на дипломатском нивоу“. Опет је зауставио пролаз. „Када сам им саопштио да је потребно да плате 370.000 леја и 20.000 долара, почеле су интервенције од стране виших органа, али нисам желео да одступим од правилника. Док је воз стајао, добио сам телеграм из Букуреша од директора железнице да морам да пустим воз да настави ка одредишту, а да ће таксе бити плаћене накнадно. Наравно, одбио сам то да урадим.“ Командант НАТО-а је покушао да бар део суме плати из свог џепа, али је Флорин и то одбио. Или све или воз остаје да стоји. Прошле су 2 недеље док таксе нису биле уплаћене. „Воз је требало да крене тог дана у 19ч. Нису поштовали време, па смо одредили ново. Пошто ни тада нису кренули, наредио сам да што пре крену како не би блокирали пругу. Коришћен материјал Family Interview Writer Journalist Silvia Giurgiu with her husband Florin Pătrăchioiu Studio ASCIOR Архивци снимци ТВР1 Reportaj de Irina LUCA !! 3 iulie 1999 TVR 1 emisiunea CU OCHII-N PATRU

Србија чиста и уједињена 🇷🇸🙏☦️

23,829 просмотров • 4 месяцев назад