Video yükleniyor...

Video Yüklenemedi

Bu video yüklenirken bir sorun oluştu. Bu geçici bir ağ sorunundan kaynaklanıyor olabilir veya video kullanılamıyor olabilir.

Ana Sayfaya Dön

Кад његови катили и мрзитељи помену Ратка Младића редовно ће вам прећутати како је он лично љета 1992. наредио да се хеликоптером транспортује и спашава шестогодишња муслиманска дјевојчица из Горажда и доведе на лијечење у српску војну болницу ГШ ВРС на Сокоцу. 1/7⬇️

Стари Прагиста

5,300 subscribers

18,949 görüntüleme • 24 gün önce •via X (Twitter)

Anya Rossi• Live Now

Private livecam show

31 Yorum

Стари Прагиста profil fotoğrafı

Стари Прагиста24 gün önce

"Истинa je кaо водa, увиjeк нaђe своj пут." Муслиманска дјевојчица Минка Живоjeвић од оца Мехе из Горaждa доживјела је перфорацију слијепог цријева и животно угрожавајуће стања акутног абдомена. Муслимани из Горажда моле Србе за помоћ, чак обећавају пуштање Срба из логора. 2/7⬇️

Стари Прагиста profil fotoğrafı

Стари Прагиста24 gün önce

За случај и молбу сазнаје Начелник ГШ ВРС који се затекао на том простору и наређује да се договори и оде хеликоптером у Горажде по дијете, те да се превезе у војну болницу на Соколац. Тамо дијете ургентно бива збринуто, оперисано и спашено приоритетно поред мора рањеника. 3/7⬇️

Стари Прагиста profil fotoğrafı

Стари Прагиста24 gün önce

Крaтко нaкон опeрaциje малена Минка се опоравила и играла по болници као код куће. Мало послије крајем августа исламски терористи управо из Горажда, праве засједу српским цивилима у Кукавицама код Рогатице, које маскрирају звјерски и без милости. 4/7⬇️

Стари Прагиста profil fotoğrafı

Стари Прагиста24 gün önce

У Болницу на Соколац довозе се жртве исламистичке засједе у Кукавицама, међу њима и дјеца Миодраг (4) и Момирка (3) чију су мајку на путу према Рогатици изрешетали исламски терористички катили из Горажда, а са којим се Минка тих дана игра по болничким собама и ходницима. 5/7⬇️

Стари Прагиста profil fotoğrafı

Стари Прагиста24 gün önce

Ово дијете муслимана из Горажда који су у том тренутку били ратни непријатељи Срба, лично је обилазио и даровао у болници на Сокоцу и генерал-пуковник Ратко Младић и побринуо се да дијете касније буде живо и здраво враћено својој породици у Горажде. 6/7⬇️

Стари Прагиста profil fotoğrafı

Стари Прагиста24 gün önce

Касније су љекари са Сокоца покушавали да ступе у контакт годинама са овим дијетом и њеним родитељима. Никад нико од њих није показао ни мрву захвалности нити покушао да прича о овој истини како им је српски генерал Ратко Младић и српска ВРС спасила дијете од сигурне смрти. 7/7

Стари Прагиста profil fotoğrafı

Стари Прагиста22 gün önce

Додатак: Овако су о овом догађају писале погане балијске пропагандне новине ратног периода. Умјесто захвалности што су им Срби спасили дијете на њихов позив и молбу, поган исламистичка лаже и измишља. Ова дјевојчица и дотични њен бабо погани и дан дан су живи, здрави и незахвални

Сретен Дошен profil fotoğrafı

Сретен Дошен23 gün önce

До средине '93 муслиманке труднице из Сребренице су "коридором". транспортоване у Соколац гдје су их наши доктоти порађали и одатле поново с бебама бивају враћане назад у Сребреницу. И о овом "феномену" никад ни ријечи с друге стране...

Vitezovi profil fotoğrafı

Vitezovi23 gün önce

Никада нас они нису ни гледали пријатељски,велику мржњу гаје према нама,а та мржња из године у годину је све већа и већа…Погледајте само како се понашају у Новом Пазару,а то је Србија,Рашка област…Не разумем људе који покушавају да се зближе са њима…Све би они исто урадили

Тамара #1244 🇷🇸 profil fotoğrafı

Тамара #1244 🇷🇸23 gün önce

Znači ni Minka ni otac Meho nemaju obraza 1 minut. A čudo bi bilo i da imaju.

Rado Đorđić profil fotoğrafı

Rado Đorđić23 gün önce

Možda je ovo ta djevojčica sa snimka, sada žena

Стари Прагиста profil fotoğrafı

Стари Прагиста23 gün önce

Све је могуће, они најбоље знају.

Sonya 2 profil fotoğrafı

Sonya 223 gün önce

Danas je verovatno na nekom đenosajd spisku i mlati pare.

Stevo profil fotoğrafı

Stevo23 gün önce

Ово са Масдићем требали смо много лукавије одиграти они који владају светом не воле нас , и сам Бог реће будити лукави као лисица итд. Он је жртва Система који је свуда исти . Некад је боље бити лукавији него уз длаку . У свету не постоје пријатељи него чисти голи интерес .

🇷🇸 Маршал Дринa 🇷🇸 profil fotoğrafı

🇷🇸 Маршал Дринa 🇷🇸23 gün önce

Као да је јуче било..

Стари Прагиста profil fotoğrafı

Стари Прагиста22 gün önce

Олошу исламистички, каже се: "Хвала Младићу и српској војсци и народу српском, што су спасили дјевојчицу сигурне смрти и која живи данас безбрижно и има своју дјецу".

RAW profil fotoğrafı

RAW23 gün önce

Válka je svině.

J. Wick profil fotoğrafı

J. Wick23 gün önce

The Serbs treated this child in order to rape her. Immediately after the treatment, she was sent to rape camps.

srboljub jedeKurac Draganov profil fotoğrafı

srboljub jedeKurac Draganov24 gün önce

This retard just sits here and defends servhumans all day 🤣

Phillipe Mudovski profil fotoğrafı

Phillipe Mudovski22 gün önce

Ko je ubio 1601 dijete u Sarajevu?

Стари Прагиста profil fotoğrafı

Стари Прагиста22 gün önce

Нико, никад!

Phillipe Mudovski profil fotoğrafı

Phillipe Mudovski22 gün önce

Ni ovo dijete nije spasio taj crknuti genocidaš

Стари Прагиста profil fotoğrafı

Стари Прагиста22 gün önce

Лично издао команду да се дјете спаси и лично дијете обишао неколико пута док је била у болници. А ти да ниси болесно смеће исламистичко би рекао: "хвала".

Phillipe Mudovski profil fotoğrafı

Phillipe Mudovski22 gün önce

#nijesedesilo

Enigma Car profil fotoğrafı

Enigma Car23 gün önce

Najveća nesreća za Srbe je sto Mladić njje smogao hrabrosti da preuzme licnu odgovornost za Srebrenicu već je prepustio svim budućim generacijama Srba da nose zig njegovog ličnog zločina.

Стари Прагиста profil fotoğrafı

Стари Прагиста23 gün önce

Није он имао за шта ту преузети. То што си ти попушио пропаганду то је већ озбиљан проблем.

Enigma Car profil fotoğrafı

Enigma Car22 gün önce

Jedan od njegovih komandanta Momir Nikolic je svedočio da mu je Mladić naredio likvidaciju zarobljenika, njegov šef kontraovavestajne službe Beara je komandovao streljanjem, sve se dešavalo Mladicu ispred nosa, nikada nije pokrenuo ozbiljnu istragu i pružio suvislo objašnjenje

Enigma Car profil fotoğrafı

Enigma Car22 gün önce

Zamislimo da se isto desilo Srbima, zar bi iko sumnjao da je Sefer Halilovic odgovoran za streljanje 5000 Srba?

Enigma Car profil fotoğrafı

Enigma Car22 gün önce

Da je Mladić preuzeo ličnu odgovornost skinuo bi ljagu sa cele VRS, smanjio bi mržnju medju narodima, i verovatno bi se odbranio od optužbe za genocid jer bi dokazao da namera nije bila istrebljenje svih Muslimana, ali mu je licni ego bio veći od opšteg dobra. Ili je prisiljen

Стари Прагиста profil fotoğrafı

Стари Прагиста22 gün önce

Не кењај ми балијску пропаганду у нечему о чему не знап ништа и не потурај балисјек лажн цифре.

Enigma Car profil fotoğrafı

Enigma Car22 gün önce

30 godina je prošlo od tada, 10 godina smo slušali propagandu naših službi da se tamo nije niste desilo, pa su se Muslimani sami medjusobno poubijati, pa da ih je pobio SAS. Srpska UDBA će morati jednom da odgovara i da prestane kriti svoja sranja iza srpskog naroda.

Benzer Videolar

"Онда рецимо '94 је нека девојчица у Горажду имала перфорацију слепог црева где они нису могли да јој помогну. Ратко је лично свој хеликоптер дао, хеликоптер Ратка Младића у сред рата од '94 слетео на стадион у Горажду узео ту девојчицу одвезао у војну болницу на Соколцу. Тамо су је оперисали и спасили јој живот. Она је релативно дуго се опорављала зато што је то компликована операција била. А онда кад смо послали да је вратимо кући, на првој размени су отворили ватру, покушали су да убију и то дете и официра који је дошао да је доведе својој породици." — Дарко Младић Погледајте цео подкаст:

"Онда рецимо '94 је нека девојчица у Горажду имала перфорацију слепог црева где они нису могли да јој помогну. Ратко је лично свој хеликоптер дао, хеликоптер Ратка Младића у сред рата од '94 слетео на стадион у Горажду узео ту девојчицу одвезао у војну болницу на Соколцу. Тамо су је оперисали и спасили јој живот. Она је релативно дуго се опорављала зато што је то компликована операција била. А онда кад смо послали да је вратимо кући, на првој размени су отворили ватру, покушали су да убију и то дете и официра који је дошао да је доведе својој породици." — Дарко Младић Погледајте цео подкаст:

Рубикон

45,300 görüntüleme • 9 ay önce

Никада не заборавити шта су снс битанге радиле српској деци 👇 Студент Владимир Ђорђевић, брутално је претучен у ноћи 14. августа у Ваљеву од стране криминалне СНС банде. Са тешким повредама пребачен је у ваљевску болницу, где му је саопштено да је СНС банда упала у његову кућу и малтретирала његову мајку. Владимиров отац је преминуо док је био дете и он каже да му је мајка „његово све на свету!“ И како каже она стара: „Где год да се налазиш, увек те прате две сенке. Божији поглед и мајчина мисао.“ Видео је преузет из документарног филма „Преседан“ ауторке Тамаре Аћимовић.

Никада не заборавити шта су снс битанге радиле српској деци 👇 Студент Владимир Ђорђевић, брутално је претучен у ноћи 14. августа у Ваљеву од стране криминалне СНС банде. Са тешким повредама пребачен је у ваљевску болницу, где му је саопштено да је СНС банда упала у његову кућу и малтретирала његову мајку. Владимиров отац је преминуо док је био дете и он каже да му је мајка „његово све на свету!“ И како каже она стара: „Где год да се налазиш, увек те прате две сенке. Божији поглед и мајчина мисао.“ Видео је преузет из документарног филма „Преседан“ ауторке Тамаре Аћимовић.

Инжењер 🇷🇸

18,529 görüntüleme • 8 ay önce

Блокадери су данас на Лиману у Новом Саду, уништавајући српску заставу, још једном показали своје право лице и оголили своје праве намере. Све што раде је дубоко антисрпско, мрзитељско и насилничко, усмерено против своје земље и свог народа. Српска застава је светиња за сваког Србина и искреног патриоту, а ови згубидани и сепаратисти су на њу данас пљунули.Такав безобразлук, непоштовање и мржњу до сада нисмо видели. Свако нормалан ће се после овог заиста упитати како им ништа није свето и због чега све ово раде. Раде да би нас уништили, понизили, да би сатрли слободарски и поштен народ, који је вековима проливао крв баш за ту заставу. Не дамо вам Србију, не дамо вам српску заставу и поручујемо да ћемо се са поносом и најузвишенијим осећајем патриотизма, борити, баш као о наши преци, за слободарску Србију и једну једину заставу Србије!

Блокадери су данас на Лиману у Новом Саду, уништавајући српску заставу, још једном показали своје право лице и оголили своје праве намере. Све што раде је дубоко антисрпско, мрзитељско и насилничко, усмерено против своје земље и свог народа. Српска застава је светиња за сваког Србина и искреног патриоту, а ови згубидани и сепаратисти су на њу данас пљунули.Такав безобразлук, непоштовање и мржњу до сада нисмо видели. Свако нормалан ће се после овог заиста упитати како им ништа није свето и због чега све ово раде. Раде да би нас уништили, понизили, да би сатрли слободарски и поштен народ, који је вековима проливао крв баш за ту заставу. Не дамо вам Србију, не дамо вам српску заставу и поручујемо да ћемо се са поносом и најузвишенијим осећајем патриотизма, борити, баш као о наши преци, за слободарску Србију и једну једину заставу Србије!

Милош Вучевић

52,267 görüntüleme • 1 yıl önce

Кесић је у својој емисији редовно исмевао Републику Српску и тамошње Србе, нарочито у време референдума за заштиту 9. јануара. Исмевао је географски облик Републике Српске, али му не смета хрватска кифла кад иде у Ровињ. Исмевао је право народа на самоопредељење, али је у емисији она два дебила Видојковића и Кулачина понижавао оне који су против независности "Косова". Кесић је аутошовиниста и антисрпски пропагандиста. Неталентовани кревељко на кога се ложе врачарске тетке у менопаузи и ликови са мањком тестостерона. Не брани он никакву слободу медија, него својих 500.000 евра за 30 сати програма годишње. Али то што је уобразио да због тога што за две секунде заради нечију месечну плату сам вреди више од пар милиона Срба, озбиљно се зајебао. Антисрпску пропаганду настави на јутјубу, а ја ћу радо гледати сваку твоју емисију и редовно пријављивати администрацији свако твоје ширење мржње.

Кесић је у својој емисији редовно исмевао Републику Српску и тамошње Србе, нарочито у време референдума за заштиту 9. јануара. Исмевао је географски облик Републике Српске, али му не смета хрватска кифла кад иде у Ровињ. Исмевао је право народа на самоопредељење, али је у емисији она два дебила Видојковића и Кулачина понижавао оне који су против независности "Косова". Кесић је аутошовиниста и антисрпски пропагандиста. Неталентовани кревељко на кога се ложе врачарске тетке у менопаузи и ликови са мањком тестостерона. Не брани он никакву слободу медија, него својих 500.000 евра за 30 сати програма годишње. Али то што је уобразио да због тога што за две секунде заради нечију месечну плату сам вреди више од пар милиона Срба, озбиљно се зајебао. Антисрпску пропаганду настави на јутјубу, а ја ћу радо гледати сваку твоју емисију и редовно пријављивати администрацији свако твоје ширење мржње.

Народни непријатељ 🇷🇸

19,767 görüntüleme • 15 gün önce

Слободан Самарџић био је угледан сарајевски музичар, из партизанске породице, никакве речи о национализму. Породица му је отишла из Сарајева, а он је остао верујући да никоме зло није нанео и зато што воли свој град. Киднапован је у својој згради 10. априла 1992. године од стране муслиманских снага (баш на дан оснивања НДХ). Одведен је, мучен и ликвидиран 14. маја. Његов леш бачен је у Миљацку и ту је стајао данима, а припадници АРБиХ су се фотографисали поред леша. Уочи доласка Митерана у Сарајево, кренуло се у чишћење терена и леш је одвезен на сарајевску депонију. Нешто што ни у Африци није рађено. Депонијом је тада управљао Мирсад Кебо који ће касније, пазите сад, бити министар за људска права и избеглице БиХ!!!!! Породица ни данас није добила његове посмртне остатке. Али им је зато неко анонимно послао фотографију његовог леша у реци! Слободан је један од најмање 2.500 сарајевских Срба, колико признају чак и бошњачке институције, који је убијен до краја 1992. године. Слободан је убијен пре Сребренице, пре оснивања Војске Републике Српске. Само зато што је имао српско име и презиме. Зашто Срби воле Ратка Младића? Зашто ће му цело српство доћи на сахрану? Зашто му држава Србија одаје највише почасти? Ето зато!

Слободан Самарџић био је угледан сарајевски музичар, из партизанске породице, никакве речи о национализму. Породица му је отишла из Сарајева, а он је остао верујући да никоме зло није нанео и зато што воли свој град. Киднапован је у својој згради 10. априла 1992. године од стране муслиманских снага (баш на дан оснивања НДХ). Одведен је, мучен и ликвидиран 14. маја. Његов леш бачен је у Миљацку и ту је стајао данима, а припадници АРБиХ су се фотографисали поред леша. Уочи доласка Митерана у Сарајево, кренуло се у чишћење терена и леш је одвезен на сарајевску депонију. Нешто што ни у Африци није рађено. Депонијом је тада управљао Мирсад Кебо који ће касније, пазите сад, бити министар за људска права и избеглице БиХ!!!!! Породица ни данас није добила његове посмртне остатке. Али им је зато неко анонимно послао фотографију његовог леша у реци! Слободан је један од најмање 2.500 сарајевских Срба, колико признају чак и бошњачке институције, који је убијен до краја 1992. године. Слободан је убијен пре Сребренице, пре оснивања Војске Републике Српске. Само зато што је имао српско име и презиме. Зашто Срби воле Ратка Младића? Зашто ће му цело српство доћи на сахрану? Зашто му држава Србија одаје највише почасти? Ето зато!

Народни непријатељ 🇷🇸

15,441 görüntüleme • 20 gün önce

**ГОВОР ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА ВЕЛИМИРОВИЋА НА ВИДОВДАН, ЛОНДОН, 1916.** „Господо, Дошао сам из земље која је крвава од главе до пете, из земље која лежи на крсту већ две године, распета између два моћна царства, која је бранила својим грудима не само своју слободу него и вашу. Дошао сам из земље чији је народ још пре пет стотина година пролио своју крв за крст часни и слободу златну на Косову Пољу. Од онда до данас Косово је постало симбол нашег националног етоса – симбол жртве, верности и васкрсења. Кад смо пре две године ушли у овај рат, ми смо знали да идемо у ново Косово. Ми смо знали да ће Србија морати поново да падне, али смо знали и то, да ће њена смрт бити семе будућег живота – не само њеног живота, него и живота Европе. Српски војник није постављао питање да ли ће преживети. Он је знао само да мора испунити своју дужност. Он је бранио кућни праг, али је бранио и вашу отаџбину; бранио је слободу свих малих народа; бранио је морални поредак света. Немојте мислити да је Србија данас мртва. Не! Србија је само на Голготи. А свака Голгота света завршила се васкрсењем. И ја вам кажем: васкрснуће и Србија! Наш народ није народ који живи од хлеба, него од идеала. Његов хлеб је слобода, његова вода је правда, његов ваздух је вера у Бога. Ми Срби нисмо велики бројем, али смо велики историјом и велики духом. Ми смо попут оних древних народа који су више волели да изгину него да погазе своју душу. Ако би Србија и престала да постоји као држава, она никада не би престала да живи као идеал. Идеали су бесмртни. Зато се данас, на овај свети дан, на Видовдан, клањам сенима наших мученика и молим се Богу да подари снагу и британском народу и свима нашим савезницима, да издржимо до краја и да се изборимо за праведан мир. Јер само праведан мир може бити трајан. И само слобода за све може бити темељ будућности света." • „Дошао сам из земље која је крвава, али не покорена.“ • „Србија и данас пролази своје Косово – и чека своје васкрсење.“ • „Српски војник није бранио само своју кућу, већ слободу Европе.“ • „Ми нисмо народ који живи од хлеба, већ од идеала.“ • „Ако и падне као држава, Србија никада неће умрети као идеал.“ • „Не мислите да је Србија мртва – она је на Голготи, а Голгота се увек завршава победом.“

ГОВОР ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА ВЕЛИМИРОВИЋА НА ВИДОВДАН, ЛОНДОН, 1916. „Господо, Дошао сам из земље која је крвава од главе до пете, из земље која лежи на крсту већ две године, распета између два моћна царства, која је бранила својим грудима не само своју слободу него и вашу. Дошао сам из земље чији је народ још пре пет стотина година пролио своју крв за крст часни и слободу златну на Косову Пољу. Од онда до данас Косово је постало симбол нашег националног етоса – симбол жртве, верности и васкрсења. Кад смо пре две године ушли у овај рат, ми смо знали да идемо у ново Косово. Ми смо знали да ће Србија морати поново да падне, али смо знали и то, да ће њена смрт бити семе будућег живота – не само њеног живота, него и живота Европе. Српски војник није постављао питање да ли ће преживети. Он је знао само да мора испунити своју дужност. Он је бранио кућни праг, али је бранио и вашу отаџбину; бранио је слободу свих малих народа; бранио је морални поредак света. Немојте мислити да је Србија данас мртва. Не! Србија је само на Голготи. А свака Голгота света завршила се васкрсењем. И ја вам кажем: васкрснуће и Србија! Наш народ није народ који живи од хлеба, него од идеала. Његов хлеб је слобода, његова вода је правда, његов ваздух је вера у Бога. Ми Срби нисмо велики бројем, али смо велики историјом и велики духом. Ми смо попут оних древних народа који су више волели да изгину него да погазе своју душу. Ако би Србија и престала да постоји као држава, она никада не би престала да живи као идеал. Идеали су бесмртни. Зато се данас, на овај свети дан, на Видовдан, клањам сенима наших мученика и молим се Богу да подари снагу и британском народу и свима нашим савезницима, да издржимо до краја и да се изборимо за праведан мир. Јер само праведан мир може бити трајан. И само слобода за све може бити темељ будућности света." • „Дошао сам из земље која је крвава, али не покорена.“ • „Србија и данас пролази своје Косово – и чека своје васкрсење.“ • „Српски војник није бранио само своју кућу, већ слободу Европе.“ • „Ми нисмо народ који живи од хлеба, већ од идеала.“ • „Ако и падне као држава, Србија никада неће умрети као идеал.“ • „Не мислите да је Србија мртва – она је на Голготи, а Голгота се увек завршава победом.“

Јелена Ђоковић Ивић

17,975 görüntüleme • 9 ay önce

Питате се зашто је формирање новог јавног сервиса Ђиласов приоритет кад дође на власт? Погледајте два видеа испод у којима сам објашњава зашто. Шта ти је машински мозак... Човек већ сада разрађује шему за препродају секунди. Формирамо нови јавни сервис, одредимо буџет, ја узмем новац из тог буџета, и тако 10 година, и ето ме са још најмање 619 милиона евра. И - то вам је оно што Ђилас и остали блокадери имају да понуде народу Србије. Опет ће да се "баве послом, уз мало среће". Нећете. Памти Србија.

Питате се зашто је формирање новог јавног сервиса Ђиласов приоритет кад дође на власт? Погледајте два видеа испод у којима сам објашњава зашто. Шта ти је машински мозак... Човек већ сада разрађује шему за препродају секунди. Формирамо нови јавни сервис, одредимо буџет, ја узмем новац из тог буџета, и тако 10 година, и ето ме са још најмање 619 милиона евра. И - то вам је оно што Ђилас и остали блокадери имају да понуде народу Србије. Опет ће да се "баве послом, уз мало среће". Нећете. Памти Србија.

Ana Brnabic

50,639 görüntüleme • 8 ay önce

Након последње проповеди о Ратку Младићу, Арсеније Јовановић треба да изгуби благослов за јавни рад од стране епископа ваљевског. Не само што шири смутњу међу народом, не само да произвољно тумачи историјске догађаје, него и отворено лаже и измишља, а поједини искази упућују да је или превише заглибио у самољубљу или да показује знаке схизофреније. Да не говорим да, док је Младић из ровова бранио српски народ, Арсеније по Њујорку загревао кашике, шприцао се ко зна каквим дрогама и проучавао зен будизам. Па сад да је истински монах, а не сујетни дедица који жали за таквом младошћу и изиграва нам свеца, он би се повукао у монашку келију и окајавао сопствене грехе уместо да другима дописује и оно што нису згрешили. Ево неколико највећих неистина које је изрекао: - Младић не само да није мрзео Краљевину, него се током рата више пута сусретао са Томиславом Карађорђевићем, а о срдачности њихових сусрета је сведочила Биљана Плавшић на неколико места (заједничку фотографију на којој се Младић сам додао у снимку); - Арсеније упорно назива Младића "Титов генерал, марксиста, комуниста, атеиста", а Младић је за још током службе у Скопљу 60-их година, кад је Броз увелико био и жив и виталан, одбио премештај у Титову гарду уз речи да је он официр, а не "шетач пудлица"; због тога је строго укорен и успорена му је служба, мада је био способан, перспективан и увек највишим оценама оцењиван; - криви не само Ратка, него и Неђу Младића да су били задојени комунизмом - Арсеније је причао да је његов отац хтео да му син буде пилот ЈНА, док су му и отац и мајка били просветни радници односно они који су деци утеривали званичну доктрину комунистичког система; најбољи пријатељи Арсенија из младости биле су ћерке Цвијетина Мијатовића (председник Председништва СФРЈ), Милан Младеновић ЕКВ - син официра ЈНА, итд. - Младић никад није показивао мржњу ни према четницима ни према Краљевини, већ према паравојним формацијама, самозваним војводама и лудацима - које и Арсеније овде критикује; - измишља како је Младић 1992. и 1993. био у Книну и свађао се са неким четницима који су му рекли да проба сам да им скине кокарде ако сме - није се десило, а ни Младић није тад био и Книну; - смета му што Младићу сметају кокарде (јер неће идеолошке поделе, него српско јединство), а онда препричава како се свађао са четницима у Лондону због ратне четничке заставе, па их критикује што му нису дали паре јер "буразеру, па српско јединство" и кука "тако се лако цепамо"; да не говорим да му сметају четничке мртвачке лобање, али да на свом столу у манастиру држи праву мртвачку лобању. Време је да се овај човек определи да ли је монах или инфлуенсер. Оба су легитимна. Само ако хоће да буде инфлуенсер, нека скине мантију и напусти манастир. А ако хоће да буде монах, треба му помоћи, најпре тако што ће остати без благослова за овакве небулозе.

Након последње проповеди о Ратку Младићу, Арсеније Јовановић треба да изгуби благослов за јавни рад од стране епископа ваљевског. Не само што шири смутњу међу народом, не само да произвољно тумачи историјске догађаје, него и отворено лаже и измишља, а поједини искази упућују да је или превише заглибио у самољубљу или да показује знаке схизофреније. Да не говорим да, док је Младић из ровова бранио српски народ, Арсеније по Њујорку загревао кашике, шприцао се ко зна каквим дрогама и проучавао зен будизам. Па сад да је истински монах, а не сујетни дедица који жали за таквом младошћу и изиграва нам свеца, он би се повукао у монашку келију и окајавао сопствене грехе уместо да другима дописује и оно што нису згрешили. Ево неколико највећих неистина које је изрекао: - Младић не само да није мрзео Краљевину, него се током рата више пута сусретао са Томиславом Карађорђевићем, а о срдачности њихових сусрета је сведочила Биљана Плавшић на неколико места (заједничку фотографију на којој се Младић сам додао у снимку); - Арсеније упорно назива Младића "Титов генерал, марксиста, комуниста, атеиста", а Младић је за још током службе у Скопљу 60-их година, кад је Броз увелико био и жив и виталан, одбио премештај у Титову гарду уз речи да је он официр, а не "шетач пудлица"; због тога је строго укорен и успорена му је служба, мада је био способан, перспективан и увек највишим оценама оцењиван; - криви не само Ратка, него и Неђу Младића да су били задојени комунизмом - Арсеније је причао да је његов отац хтео да му син буде пилот ЈНА, док су му и отац и мајка били просветни радници односно они који су деци утеривали званичну доктрину комунистичког система; најбољи пријатељи Арсенија из младости биле су ћерке Цвијетина Мијатовића (председник Председништва СФРЈ), Милан Младеновић ЕКВ - син официра ЈНА, итд. - Младић никад није показивао мржњу ни према четницима ни према Краљевини, већ према паравојним формацијама, самозваним војводама и лудацима - које и Арсеније овде критикује; - измишља како је Младић 1992. и 1993. био у Книну и свађао се са неким четницима који су му рекли да проба сам да им скине кокарде ако сме - није се десило, а ни Младић није тад био и Книну; - смета му што Младићу сметају кокарде (јер неће идеолошке поделе, него српско јединство), а онда препричава како се свађао са четницима у Лондону због ратне четничке заставе, па их критикује што му нису дали паре јер "буразеру, па српско јединство" и кука "тако се лако цепамо"; да не говорим да му сметају четничке мртвачке лобање, али да на свом столу у манастиру држи праву мртвачку лобању. Време је да се овај човек определи да ли је монах или инфлуенсер. Оба су легитимна. Само ако хоће да буде инфлуенсер, нека скине мантију и напусти манастир. А ако хоће да буде монах, треба му помоћи, најпре тако што ће остати без благослова за овакве небулозе.

Народни непријатељ 🇷🇸

21,741 görüntüleme • 26 gün önce

Не плачем ја често. Али, ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која је пред вама је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (и... да, за то је крив један архитекта). Та прича би могла да почне подсећањем на окупацију. Рецимо.. Нашу. Замислите да се оно „петвековно ропство“ заправо уопште није завршило. Да траје, рецимо, 740 година. Да ли би неко од нас уопште више говорио српски? Или бисмо, најпре вековима под чизмом освајача, а потом навикнути на његове и ничије друге аршине, просто постали мајушни део његове силине, уклопивши се онако мали и немоћни у један другачији свет, другачији језик...? А једном народу се то десило. И, прича о њему, заправо, не почиње баш пре 740 година, већ још пре више од милинијум и по када је римски генерал Магнус Максимус 383. урадио кључну ствар за народ Велса: повукао је трупе из Британије да би покушао да се домогне императорског трона, решио да „острвом“ управља на даљину, из Галије, а оставио праву власт локалним вођама. Сматра се зато оснивачем неколико велшких краљевских династија, а локална племена су с колена на колено преносила захвалност што им је дозволио да буду оно што јесу, да не живе као робови. Но, ропство их је, ипак, снашло пре 740 година, када је после двовековног рата енглески краљ Едвард Први окончао то освајање како је и желео. И, године су почеле да пролазе. Деценије. Векови, у којима стари, велшки језик, није био прихваћен нигде: ни у једном документу, ни у каквим преговорима, ни у једној јединој званичној комуникацији. Почео је, као такав, да изумире. Малтене су, тамо негде, 70-их година 20. века престали и да постоје људи који га знају. Добро, било је неких бораца за тај стари језик (да ли сте знали да је „мор“ на велшком оно што ми називамо „море“? Не? Ето, на крају ове приче чека вас један снимак због ког сам научио монтажу, а за који сам преводио речи једне песме и урадио вам титлове, но... не пуштајте то одмах, да најпре нешто друго сазнате). Дакле, јесте било бораца да се тај стари језик сачува, попут архитекте Дафида Ивана. Стар је он, не баш колико и велшки језик, али недавно је ушао у девету деценију живота. А тамо негде, средином прошлог века, привођен је због својих активности да се велшки језик врати где му је место, у институције, у образовни систем, чак је и политиком почео да се бави из љубави према језику својих родитеља, предака... Ал', затварали га. Нису га слушали, нити му жеље услишили. Почео је да се бави и музиком. Онако, за своју душу. Писао и песме, па их сам изводио, а једна од њих је била посебно занимљива тадашњим британскима властима на чијем је челу била Маргарет Тачер. Песма се звала „И даље – ту“, а кроз три врло кратке строфе говорила је о томе кроз шта је Велс прошао за ових 1600 година: и како су тај народ тлачили и потцењивали, али како је он издржао и стварне појаве попут карикатуралног лика из књижевности, Велшанина који се звао Дик Сион Дафид, коме је све енглеско милије од велшког (ко је рекао „Аха, нека врста другосрбијанаца“? Без добацивања, ово је прича о Велсу), како је тај народ и тај језик издржао и „стару Меги и њену екипу“ (песма је писана када ја „Меги“ Тачер припремала затварање свих велшких рудника, што је потом довело до тога да је мање од 40% домаћинстава у Велсу имало неког члана породице који је стално запослен; Да... чизма уме да буде страшна, нарочито ако не приметиш да ти је већ на врату, па ти се чини да те неко милује. Вековима). Проблем је био што је песму мало ко разумео, јер... писана је и извођена на старом велшком. А то малтене „нико жив“ (не баш буквално) у Велсу више није разумео. Изводио ју је онај архитекта и рударима, прихватио те стихове и један покрет који се залагао за независност, али... Пролазиле су године. Семена која је јунак ове приче, што по затвору, што на улици, што с рударима који више нису имали где да раде, што са децом којој се обраћао – као да су, бар се тако чинило, била посејена узалуд. А онда је Дафид Иван, сада 80-годишњак, пред 80. рођендан позван да ту своју песму отпева у Кардифу. И то на стадиону. Нешто преко 32.000 људи је било ту. Почео је он своју причу у стиховима, прву од три строфе, чуло се и како публика мрмља, позната јој је мелодија, а када је на ред дошао рефрен... Не, то вам нећу писати. То ћете видети, сад, када пустите снимак. А он је пред вама само због љубави. За род свој и језик свој. Љубави која је довела до правог чуда да сада, пре три месеца када је обављено последње истраживање, скоро 29,2% становништа Велса може да прича старим велшким језиком, док нешто више, чак 33 одсто њих, разуме када неко прича велшки. Чудо? Не, само плод љубави од које се не одустаје. Баш због ње је ова прича о песми пред вама. И, она звучи – овако: (ако заплачете кад и Дафид Иван, тамо код стиха "... а жив ће бити и велшки језик!", не брините. Међу својима сте) #YmaOHyd

Не плачем ја често. Али, ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која је пред вама је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (и... да, за то је крив један архитекта). Та прича би могла да почне подсећањем на окупацију. Рецимо.. Нашу. Замислите да се оно „петвековно ропство“ заправо уопште није завршило. Да траје, рецимо, 740 година. Да ли би неко од нас уопште више говорио српски? Или бисмо, најпре вековима под чизмом освајача, а потом навикнути на његове и ничије друге аршине, просто постали мајушни део његове силине, уклопивши се онако мали и немоћни у један другачији свет, другачији језик...? А једном народу се то десило. И, прича о њему, заправо, не почиње баш пре 740 година, већ још пре више од милинијум и по када је римски генерал Магнус Максимус 383. урадио кључну ствар за народ Велса: повукао је трупе из Британије да би покушао да се домогне императорског трона, решио да „острвом“ управља на даљину, из Галије, а оставио праву власт локалним вођама. Сматра се зато оснивачем неколико велшких краљевских династија, а локална племена су с колена на колено преносила захвалност што им је дозволио да буду оно што јесу, да не живе као робови. Но, ропство их је, ипак, снашло пре 740 година, када је после двовековног рата енглески краљ Едвард Први окончао то освајање како је и желео. И, године су почеле да пролазе. Деценије. Векови, у којима стари, велшки језик, није био прихваћен нигде: ни у једном документу, ни у каквим преговорима, ни у једној јединој званичној комуникацији. Почео је, као такав, да изумире. Малтене су, тамо негде, 70-их година 20. века престали и да постоје људи који га знају. Добро, било је неких бораца за тај стари језик (да ли сте знали да је „мор“ на велшком оно што ми називамо „море“? Не? Ето, на крају ове приче чека вас један снимак због ког сам научио монтажу, а за који сам преводио речи једне песме и урадио вам титлове, но... не пуштајте то одмах, да најпре нешто друго сазнате). Дакле, јесте било бораца да се тај стари језик сачува, попут архитекте Дафида Ивана. Стар је он, не баш колико и велшки језик, али недавно је ушао у девету деценију живота. А тамо негде, средином прошлог века, привођен је због својих активности да се велшки језик врати где му је место, у институције, у образовни систем, чак је и политиком почео да се бави из љубави према језику својих родитеља, предака... Ал', затварали га. Нису га слушали, нити му жеље услишили. Почео је да се бави и музиком. Онако, за своју душу. Писао и песме, па их сам изводио, а једна од њих је била посебно занимљива тадашњим британскима властима на чијем је челу била Маргарет Тачер. Песма се звала „И даље – ту“, а кроз три врло кратке строфе говорила је о томе кроз шта је Велс прошао за ових 1600 година: и како су тај народ тлачили и потцењивали, али како је он издржао и стварне појаве попут карикатуралног лика из књижевности, Велшанина који се звао Дик Сион Дафид, коме је све енглеско милије од велшког (ко је рекао „Аха, нека врста другосрбијанаца“? Без добацивања, ово је прича о Велсу), како је тај народ и тај језик издржао и „стару Меги и њену екипу“ (песма је писана када ја „Меги“ Тачер припремала затварање свих велшких рудника, што је потом довело до тога да је мање од 40% домаћинстава у Велсу имало неког члана породице који је стално запослен; Да... чизма уме да буде страшна, нарочито ако не приметиш да ти је већ на врату, па ти се чини да те неко милује. Вековима). Проблем је био што је песму мало ко разумео, јер... писана је и извођена на старом велшком. А то малтене „нико жив“ (не баш буквално) у Велсу више није разумео. Изводио ју је онај архитекта и рударима, прихватио те стихове и један покрет који се залагао за независност, али... Пролазиле су године. Семена која је јунак ове приче, што по затвору, што на улици, што с рударима који више нису имали где да раде, што са децом којој се обраћао – као да су, бар се тако чинило, била посејена узалуд. А онда је Дафид Иван, сада 80-годишњак, пред 80. рођендан позван да ту своју песму отпева у Кардифу. И то на стадиону. Нешто преко 32.000 људи је било ту. Почео је он своју причу у стиховима, прву од три строфе, чуло се и како публика мрмља, позната јој је мелодија, а када је на ред дошао рефрен... Не, то вам нећу писати. То ћете видети, сад, када пустите снимак. А он је пред вама само због љубави. За род свој и језик свој. Љубави која је довела до правог чуда да сада, пре три месеца када је обављено последње истраживање, скоро 29,2% становништа Велса може да прича старим велшким језиком, док нешто више, чак 33 одсто њих, разуме када неко прича велшки. Чудо? Не, само плод љубави од које се не одустаје. Баш због ње је ова прича о песми пред вама. И, она звучи – овако: (ако заплачете кад и Дафид Иван, тамо код стиха "... а жив ће бити и велшки језик!", не брините. Међу својима сте) #YmaOHyd

Дарко Николић

105,257 görüntüleme • 2 yıl önce

Прво, Спајићу и остали, не постоје „косовски Срби“, као што не постоје ни „црногорски Срби“. Постоје само Срби. Да ишта знате о српском народу не бисте такве глупости ни говорили. Своју љубав према Русији показали сте тако што сте Русима прво узели паре, онда им увели све пакете санкција, а на крају и визе, па вам је најпаметније да о Русији и односима Србије са Русијом ћутите. Не бави се Вучић вама, него се ви из дана у дан бавите Вучићем. Не прође вам дан без Вучића у изјавама, интервјуима и саопштењима, а онда покушавате да представите како он тобоже тражи сукоб са вама. Једини разлог зашто се толико бавите Вучићем јесте да сакријете колико сте бедни и снисходљиви према Хрватима и свима осталима. Колико вас понижавају и газе, док ви пред њима пузите и увијате се као кишне глисте, па онда на Вучићу покушавате да покажете некакву снагу и кичму коју пред другима немате. Али шта год радила да докаже супротно, кишна глиста кичму нема, нити ће је имати. О издаји вам је тек најбоље да не говорите, ако имало памети имате, кад сте се већ части и морала ослободили. Издали сте литије. Издали сте Србе који су вас подржавали и којима не дате ни језик ни заставу. Издали сте Српску православну цркву. Издали сте Јакова Милатовића. Издали сте и сопствено српство, ако га је икада и било, оног тренутка када сте се одрекли држављанства Србије да бисте се дочепали фотеље у Подгорици. На крају сте издали и достојанство Црне Горе коју водите. Јер вам народ у Црној Гори није дао подршку да Мила Ђукановића љубите у руку, а Пленковића и Милановића од главе до пете, највише се задржавајући у јужном делу леђа. Је ли Александар Вучић послао делегацију да са усташама прославља „Олују“ или сте то урадили ви? Је ли Александар Вучић признао лажну државу Косово и са Аљбином Куртијем успостављао „добросуседске односе“ или то радите ви? Је ли Вучић тај који се одриче сопственог држављанства због фотеље или сте то урадили ви? И после свега тога ви сте нашли да другима држите лекције о издаји? А то што сте нашли своје изданке у Београду који ће да вам правдају ваше издаје причама о некаквом „полицентричном српству“ је посебна прича. Такве теорије можда можете да наручите, поручите и платите својим гласноговорницима по Београду да их измишљају и шире како би вам обезбедили идеолошко покриће за оно што радите. Али то што сте нашли некога да вам правда поступке не значи ни да сте у праву, ни да смо ми слепи и не видимо шта радите. Знамо и ко сте и шта сте. Знамо шта сте обећавали, знамо захваљујући коме сте дошли ту где сте данас и видимо шта радите сада. Зато, када следећи пут пожелите да говорите о Вучићу, Србији, Србима и издаји, најпре се погледајте у огледало, ако за то уопште имате храбрости.

Прво, Спајићу и остали, не постоје „косовски Срби“, као што не постоје ни „црногорски Срби“. Постоје само Срби. Да ишта знате о српском народу не бисте такве глупости ни говорили. Своју љубав према Русији показали сте тако што сте Русима прво узели паре, онда им увели све пакете санкција, а на крају и визе, па вам је најпаметније да о Русији и односима Србије са Русијом ћутите. Не бави се Вучић вама, него се ви из дана у дан бавите Вучићем. Не прође вам дан без Вучића у изјавама, интервјуима и саопштењима, а онда покушавате да представите како он тобоже тражи сукоб са вама. Једини разлог зашто се толико бавите Вучићем јесте да сакријете колико сте бедни и снисходљиви према Хрватима и свима осталима. Колико вас понижавају и газе, док ви пред њима пузите и увијате се као кишне глисте, па онда на Вучићу покушавате да покажете некакву снагу и кичму коју пред другима немате. Али шта год радила да докаже супротно, кишна глиста кичму нема, нити ће је имати. О издаји вам је тек најбоље да не говорите, ако имало памети имате, кад сте се већ части и морала ослободили. Издали сте литије. Издали сте Србе који су вас подржавали и којима не дате ни језик ни заставу. Издали сте Српску православну цркву. Издали сте Јакова Милатовића. Издали сте и сопствено српство, ако га је икада и било, оног тренутка када сте се одрекли држављанства Србије да бисте се дочепали фотеље у Подгорици. На крају сте издали и достојанство Црне Горе коју водите. Јер вам народ у Црној Гори није дао подршку да Мила Ђукановића љубите у руку, а Пленковића и Милановића од главе до пете, највише се задржавајући у јужном делу леђа. Је ли Александар Вучић послао делегацију да са усташама прославља „Олују“ или сте то урадили ви? Је ли Александар Вучић признао лажну државу Косово и са Аљбином Куртијем успостављао „добросуседске односе“ или то радите ви? Је ли Вучић тај који се одриче сопственог држављанства због фотеље или сте то урадили ви? И после свега тога ви сте нашли да другима држите лекције о издаји? А то што сте нашли своје изданке у Београду који ће да вам правдају ваше издаје причама о некаквом „полицентричном српству“ је посебна прича. Такве теорије можда можете да наручите, поручите и платите својим гласноговорницима по Београду да их измишљају и шире како би вам обезбедили идеолошко покриће за оно што радите. Али то што сте нашли некога да вам правда поступке не значи ни да сте у праву, ни да смо ми слепи и не видимо шта радите. Знамо и ко сте и шта сте. Знамо шта сте обећавали, знамо захваљујући коме сте дошли ту где сте данас и видимо шта радите сада. Зато, када следећи пут пожелите да говорите о Вучићу, Србији, Србима и издаји, најпре се погледајте у огледало, ако за то уопште имате храбрости.

Миленко Јованов

12,816 görüntüleme • 1 ay önce

Не плачем ја баш често, али... Ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која следи је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (шта ћете, можда и за ово постоји "архитектонска кривица", рецимо као она када сам вам писао о велшком језику). Као што знате, већ мало више од две деценије сам спортски новинар и нагледао сам се, стварно, свега и свачега. А и наслушао. Међутим, овог викенда ми је поглед застао на снимку који се изненадно појавио преда мном док сам нешто шпартао интернетом, правећи паузу у истраживању за моју нову историјску књигу. А на снимку од десетак секунди - пљушти киша, права провала облака, ал' упркос томе неке девојке загрљене стоје и певају као да су из средњег века дошле. Е, сад, "проблем" са тим снимком је што га је британски ББЦ на Твитеру, баш када сам ја ту свратио, пустио уз шаљив (ма, заправо, погрдан) коментар (просто се Енглези правили Енглези) иако су на снимку биле спортисткиње, и то са територије коју ББЦ "покрива" јер је јавни сервис те државе. А ја баш имам проблем кад неко исмева друге. Нарочито када је реч о овој теми. Зато вас прича одједном води у нешто о чему бих исто "књигу могао да напишем". Води вас у давни 14. век, у једну нестварну јунску битку. Не, није ово прича о Косовском боју. Али... следи нешто што ће вас, имам благи осећај, ганути као да јесте. Тог јуна 1314. са једне стране бојног поља био је "поносни Едвард" (други), енглески краљ, који је решио да под своју пету стави Шкоте једном за свагда. Повео је баш озбиљну војску на тај задатак. Па, само тешких оклопних коњаника је било преко 2.500 (Шкоти нису имали ниједног јединог таквог коњаника), било је са "поносним" и чак 15 хиљада Енглеза-пешадинаца, и три хиљаде стрелаца са оним великим луковима, каквим није било равних у Европи... А Шкоти? Они су имали четири пута мање војника, малтене све пешадија. Али су имали и једну жељу. Слободу. Сада ћемо да прескочимо и распоред замки припремљених за противничку коњицу, и 2.000 година стару тактику коју је, мртав-ладан, Роберт Брус спремио за надолазеће Енглезе, прексочићемо и нестварну дисциплину шкотских малих "дивизија". Просто, овај део приче ћемо да закључимо речима да су Енглези после (потпуно нетипичног за средњи век) дводневног боја - "подвили реп" као никада пре и вратили се одакле су дошли, не знајући шта их је снашло у тој битки код Бенокберна. Али, тај најтежи пораз који су Енглези у целој свој историји доживели у ратовима против Шкота - почео је да бива затрпаван у шкотском сећању захваљујући енглеској чизми која је у потоњим вековима прилично чврсто стала за врат северних суседа. Заправо, више се о томе малтене и није јавно причало. А кад се нешто прећуткује, онда временом и нестаје... И, ту у причу (баш на овај дан на који, ето, годинама већ волим да пишем неке лепе приче) улази један момак. Звао се Рој Вилијамсон. Као дечкић, син адвоката и пијанисткиње, био је избачен из музичке школе јер се правио да зна да чита ноте, а заправо је фрулу свирао на слух. Али, удаљити неког од оног што воли само зато што се не понаша како то од њега други очекују - не значи да ту љубав престаје. Као што никад није престајала ни његова љубав према родној Шкотској. Једном је, када је порастао ту, у свом а шкотском Единбургу, направио музичку групу (иако је био избачен из музичке школе, права је та његова љубав ка музици била. Права, стварно; Заправо ... вечна. А ако није вечна - онда и није љубав, зар не?). Из те врло мале групе су неки одлазили, други у њу долазили, па су после неколико година само Рој Вилијамсон и његов другар Рони Браун остали. И решили да тако, као дует, наступају, чувајући стари шкотски звук. Шездесетих година 20. века Рој је написао речи песме, а заједно су потом компоновали мелодију. Назив песме био је као што гласи и њен први стих - "Цвет Шкотске". Није то била нека ботаничарска песма, иако говори и о брдима (hills) и великој шкотској долини (Glen), већ је то једна врло кратка прича у свега осам стихова о цвету шкотске младости који је учествовао у битки код Бенокберна шест и по векова пре него што је песма настала. Мелодија није била претенциозна. Нису биле претенциозне ни речи. Просто, тих осам стихова били су одраз духа. Одраз кућног васпитања, које се, као такво, "независно од чизме", преносило с колена на колено. А од британских власти углавном је гурано под тепих. Некад и забрањивано, али углавном су те забране извођене "у белим рукавицама". Отприлике онако као што у Америци спортски тимови не могу да се зову "сијукси", "команчи", "апачи" због перфидног правила "Знате, тиме бисмо увредили домороце". Замислите. Е, тако некако је и деценијама, ма - вековима, сан о шкотској слободи био третиран од стране "чизмаша", али, Рој и његов другар Рони Браун су песму изводили кад год би сели или стали да запевају коју. Рој Вилијамсон је, међутим, већ као 54-годишњак преминуо, и - време је потом пролазило... Недеље, месеци, године, сад већ и деценије. Енглези су се понадали да ће та њихова песма, просто, нестати. Утихнути, као и сећање на оно на шта песма, "Цвет Шкотске", подсећа. Такав је, просто био план: да се искључиво зацари стање навике на потчињеност, а да нестане свест о истинској слободи. И, ту прича постаје прилично занимљива. Шкотска, као што знате, нема химну. Не сме ни да је има, јер је она само део једне веће државе. Ал', има ту једна занимљивост. Вероватно сте приметили да у појединим спортовима постоје и репрезентације земаља које нису независне. Како и зашто постоје? Па, ето, зато што су се те репрезентације надметале у тим спортовима пре остатка планете. Тако сад фудбал и играју Шкотска, Велс, Северна Ирска, иако су они само део веће, британске државе - али, играју јер су као такви, Шкоти, Велшани, Ирци, играли фудбал пре него што је ФИФА, као светска фудбалска организација, настала. Тако је и у рагбију, рецимо. Но, те екипе химну не могу да имају јер, ето... нису из независних држава. У ову причу сад улази - баш онај цвет Шкотске. (Због њега сам опет вежбао да преводим и титлујем вам снимак, да би вам овај дан постао лепши, колико год се Енглези трудили да исмеју нешто величанствено. Чека вас тај снимак испод ових исписаних редова, само причекајте који трен, да видите прво зашто је он важан) Наиме, Шкоти (и остали поменути) имају право да пред своје репрезентативне спортске мечеве интонирају неку "свечану песму", која, ето, није химна - јер химну, јелте, стварно не смеју да имају. И, кад су се Шкоти почешкали по глави, размишљајући шта да одаберу, није им избор пао не неке од чудесних песама које су прославиле гајде (нпр. нема ко не зна мелодију "Scotland the brave", али када је људи чују - не знају многи како се она зове), него је избор пао на ово што следи пред вама. А пред вама је мој скромни рад на монтажи у кућним условима. У питању су три врло, врло кратка, обједињена снимка: најпре онај који је ББЦ погрдно описао као "Shower of Scotland" (туширање, пљусак), а на коме се виде девојке које играју рагби за Шкотску. Виде се како стоје на правој провали облака. Стоје у дресовима, не пада им на памет да се склоне, јер треба меч да им почне. И не пада им на памет да ћуте, јер су, попут Роја и Ронија решиле да пркосе забораву. После тих десетак секунди сам вам ставио снимак када је стари, тада 70-годишњи Рони Браун (да, ОНАЈ Рони Браун) позван на један фудбалски меч репрезентације Шкотске, да пред целим стадионом поручи и да "прошлост треба да остане у прошлости". Када чујете његово "Come on!" слободно му се придружите. И, коначно, на крају можете да видите како, на 150. годишњицу првог фудбалског мегдана са Енглеском - цела Шкотска пева и себи и Енглезима нешто. Ал', пева, а да нема ниједног професионалног певача који води певање са центра. Пева цела једна земља из душе, пркосећи чизми и забранама. Да, ту можете да видите како пева и плаче Шкотска, чак и кад њене гајде утихну... ... а пева, просто да све нас подсети на снагу вере, чак и када је чува малишан избачен из музичке школе. Да подсети на силину коју у себи носи искрена подршка, као код истинског пријатеља (чак и кад је старац), ма... пева да подсети колика је важност кућног васпитања (и оног предања с колена на колено) за чување здравог духа једног народа, али пре свега да нас подсети - на свевременост љубави. Јер, ако није вечна, онда и није љубав, зар не? А ако је права, онда и страни краљеви и њихове војске немају шта да траже кад изађете пред њих заједно, као они ономад, оног јуна, века четрнаестог... Видимо се у песми. (Ако заплачете кад и неко са снимка, не брините. Међу својима сте) #FlowerOfScotland

Не плачем ја баш често, али... Ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која следи је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (шта ћете, можда и за ово постоји "архитектонска кривица", рецимо као она када сам вам писао о велшком језику). Као што знате, већ мало више од две деценије сам спортски новинар и нагледао сам се, стварно, свега и свачега. А и наслушао. Међутим, овог викенда ми је поглед застао на снимку који се изненадно појавио преда мном док сам нешто шпартао интернетом, правећи паузу у истраживању за моју нову историјску књигу. А на снимку од десетак секунди - пљушти киша, права провала облака, ал' упркос томе неке девојке загрљене стоје и певају као да су из средњег века дошле. Е, сад, "проблем" са тим снимком је што га је британски ББЦ на Твитеру, баш када сам ја ту свратио, пустио уз шаљив (ма, заправо, погрдан) коментар (просто се Енглези правили Енглези) иако су на снимку биле спортисткиње, и то са територије коју ББЦ "покрива" јер је јавни сервис те државе. А ја баш имам проблем кад неко исмева друге. Нарочито када је реч о овој теми. Зато вас прича одједном води у нешто о чему бих исто "књигу могао да напишем". Води вас у давни 14. век, у једну нестварну јунску битку. Не, није ово прича о Косовском боју. Али... следи нешто што ће вас, имам благи осећај, ганути као да јесте. Тог јуна 1314. са једне стране бојног поља био је "поносни Едвард" (други), енглески краљ, који је решио да под своју пету стави Шкоте једном за свагда. Повео је баш озбиљну војску на тај задатак. Па, само тешких оклопних коњаника је било преко 2.500 (Шкоти нису имали ниједног јединог таквог коњаника), било је са "поносним" и чак 15 хиљада Енглеза-пешадинаца, и три хиљаде стрелаца са оним великим луковима, каквим није било равних у Европи... А Шкоти? Они су имали четири пута мање војника, малтене све пешадија. Али су имали и једну жељу. Слободу. Сада ћемо да прескочимо и распоред замки припремљених за противничку коњицу, и 2.000 година стару тактику коју је, мртав-ладан, Роберт Брус спремио за надолазеће Енглезе, прексочићемо и нестварну дисциплину шкотских малих "дивизија". Просто, овај део приче ћемо да закључимо речима да су Енглези после (потпуно нетипичног за средњи век) дводневног боја - "подвили реп" као никада пре и вратили се одакле су дошли, не знајући шта их је снашло у тој битки код Бенокберна. Али, тај најтежи пораз који су Енглези у целој свој историји доживели у ратовима против Шкота - почео је да бива затрпаван у шкотском сећању захваљујући енглеској чизми која је у потоњим вековима прилично чврсто стала за врат северних суседа. Заправо, више се о томе малтене и није јавно причало. А кад се нешто прећуткује, онда временом и нестаје... И, ту у причу (баш на овај дан на који, ето, годинама већ волим да пишем неке лепе приче) улази један момак. Звао се Рој Вилијамсон. Као дечкић, син адвоката и пијанисткиње, био је избачен из музичке школе јер се правио да зна да чита ноте, а заправо је фрулу свирао на слух. Али, удаљити неког од оног што воли само зато што се не понаша како то од њега други очекују - не значи да ту љубав престаје. Као што никад није престајала ни његова љубав према родној Шкотској. Једном је, када је порастао ту, у свом а шкотском Единбургу, направио музичку групу (иако је био избачен из музичке школе, права је та његова љубав ка музици била. Права, стварно; Заправо ... вечна. А ако није вечна - онда и није љубав, зар не?). Из те врло мале групе су неки одлазили, други у њу долазили, па су после неколико година само Рој Вилијамсон и његов другар Рони Браун остали. И решили да тако, као дует, наступају, чувајући стари шкотски звук. Шездесетих година 20. века Рој је написао речи песме, а заједно су потом компоновали мелодију. Назив песме био је као што гласи и њен први стих - "Цвет Шкотске". Није то била нека ботаничарска песма, иако говори и о брдима (hills) и великој шкотској долини (Glen), већ је то једна врло кратка прича у свега осам стихова о цвету шкотске младости који је учествовао у битки код Бенокберна шест и по векова пре него што је песма настала. Мелодија није била претенциозна. Нису биле претенциозне ни речи. Просто, тих осам стихова били су одраз духа. Одраз кућног васпитања, које се, као такво, "независно од чизме", преносило с колена на колено. А од британских власти углавном је гурано под тепих. Некад и забрањивано, али углавном су те забране извођене "у белим рукавицама". Отприлике онако као што у Америци спортски тимови не могу да се зову "сијукси", "команчи", "апачи" због перфидног правила "Знате, тиме бисмо увредили домороце". Замислите. Е, тако некако је и деценијама, ма - вековима, сан о шкотској слободи био третиран од стране "чизмаша", али, Рој и његов другар Рони Браун су песму изводили кад год би сели или стали да запевају коју. Рој Вилијамсон је, међутим, већ као 54-годишњак преминуо, и - време је потом пролазило... Недеље, месеци, године, сад већ и деценије. Енглези су се понадали да ће та њихова песма, просто, нестати. Утихнути, као и сећање на оно на шта песма, "Цвет Шкотске", подсећа. Такав је, просто био план: да се искључиво зацари стање навике на потчињеност, а да нестане свест о истинској слободи. И, ту прича постаје прилично занимљива. Шкотска, као што знате, нема химну. Не сме ни да је има, јер је она само део једне веће државе. Ал', има ту једна занимљивост. Вероватно сте приметили да у појединим спортовима постоје и репрезентације земаља које нису независне. Како и зашто постоје? Па, ето, зато што су се те репрезентације надметале у тим спортовима пре остатка планете. Тако сад фудбал и играју Шкотска, Велс, Северна Ирска, иако су они само део веће, британске државе - али, играју јер су као такви, Шкоти, Велшани, Ирци, играли фудбал пре него што је ФИФА, као светска фудбалска организација, настала. Тако је и у рагбију, рецимо. Но, те екипе химну не могу да имају јер, ето... нису из независних држава. У ову причу сад улази - баш онај цвет Шкотске. (Због њега сам опет вежбао да преводим и титлујем вам снимак, да би вам овај дан постао лепши, колико год се Енглези трудили да исмеју нешто величанствено. Чека вас тај снимак испод ових исписаних редова, само причекајте који трен, да видите прво зашто је он важан) Наиме, Шкоти (и остали поменути) имају право да пред своје репрезентативне спортске мечеве интонирају неку "свечану песму", која, ето, није химна - јер химну, јелте, стварно не смеју да имају. И, кад су се Шкоти почешкали по глави, размишљајући шта да одаберу, није им избор пао не неке од чудесних песама које су прославиле гајде (нпр. нема ко не зна мелодију "Scotland the brave", али када је људи чују - не знају многи како се она зове), него је избор пао на ово што следи пред вама. А пред вама је мој скромни рад на монтажи у кућним условима. У питању су три врло, врло кратка, обједињена снимка: најпре онај који је ББЦ погрдно описао као "Shower of Scotland" (туширање, пљусак), а на коме се виде девојке које играју рагби за Шкотску. Виде се како стоје на правој провали облака. Стоје у дресовима, не пада им на памет да се склоне, јер треба меч да им почне. И не пада им на памет да ћуте, јер су, попут Роја и Ронија решиле да пркосе забораву. После тих десетак секунди сам вам ставио снимак када је стари, тада 70-годишњи Рони Браун (да, ОНАЈ Рони Браун) позван на један фудбалски меч репрезентације Шкотске, да пред целим стадионом поручи и да "прошлост треба да остане у прошлости". Када чујете његово "Come on!" слободно му се придружите. И, коначно, на крају можете да видите како, на 150. годишњицу првог фудбалског мегдана са Енглеском - цела Шкотска пева и себи и Енглезима нешто. Ал', пева, а да нема ниједног професионалног певача који води певање са центра. Пева цела једна земља из душе, пркосећи чизми и забранама. Да, ту можете да видите како пева и плаче Шкотска, чак и кад њене гајде утихну... ... а пева, просто да све нас подсети на снагу вере, чак и када је чува малишан избачен из музичке школе. Да подсети на силину коју у себи носи искрена подршка, као код истинског пријатеља (чак и кад је старац), ма... пева да подсети колика је важност кућног васпитања (и оног предања с колена на колено) за чување здравог духа једног народа, али пре свега да нас подсети - на свевременост љубави. Јер, ако није вечна, онда и није љубав, зар не? А ако је права, онда и страни краљеви и њихове војске немају шта да траже кад изађете пред њих заједно, као они ономад, оног јуна, века четрнаестог... Видимо се у песми. (Ако заплачете кад и неко са снимка, не брините. Међу својима сте) #FlowerOfScotland

Дарко Николић

30,890 görüntüleme • 2 yıl önce

Сад сте се сетили Марије Јанковић Дебељак. Кад сам указивао на то шта ради, тада сте је бранили. Неправда која погађа једног, погађа све нас. Кад ћутиш кад се неправда догађа другом, само је питање дана кад ћеш доћи ти на ред. Марија Јанковић Дебељак својевремено је била у Трећем суду са Драганом Милошевићем, и била је сервилна према свим његовим захтевима, због тога ју је пребацио из Првог суда у Виши да би наставили тамо где су стали. Ово није ништа шта ћете тек видети од ње. Ако мислите да ће се уплашити медијских текстова, неће, напротив, врло је осветољубива. Послушник је сваке власти, већ једном није прошла реизбор, не зато што није била по вољи, већ из других околности, и кад је враћена почела је да се свети. Она је једна од 650 разрешених судија која има чланску СНС, али нема исписницу. Позната је по томе што је човеку поставила браниоца по службеној дужности, иако је имао не једног, не два него три изабрана браниоца⁉️Позната је и што јој записници нису веродостојни, чак и кад је због тога тонски снимано суђење, али она не уноси ствари у записник и поред бројних ургенција. Суди без блама странкама са којима има личне кривичне и парничне спорове, као и кад је родбински повезана са једном страном у поступку⁉️ Стриц јој је Драгољуб Јанковић, бивши министар правде, кадар ЈУЛ -а, који је као председник Првог општинског суда 1996. године поништио победу коалиције Заједно на локалним изборима. Брат од стрица јој је судија Раша Јанковић, који је одређивао притворе, баш као она сада, па је 2010. године после протеста против Геј параде, и познат је по образложењу којим одређује притвор "јер се окривљени очигледно противи западним цивилизацијским вредностима којима ова држава тежи"⁉️ Нема везе којој политичкој опцији припадаш, цела породица суди како у том тренутку одговара властима. Колико дуго понављам да су судије и тужиоци највећу кривци за све што нам се дешава, са су канцер друштва, и кад средимо правосуђе средили смо 90% наших проблема.

Сад сте се сетили Марије Јанковић Дебељак. Кад сам указивао на то шта ради, тада сте је бранили. Неправда која погађа једног, погађа све нас. Кад ћутиш кад се неправда догађа другом, само је питање дана кад ћеш доћи ти на ред. Марија Јанковић Дебељак својевремено је била у Трећем суду са Драганом Милошевићем, и била је сервилна према свим његовим захтевима, због тога ју је пребацио из Првог суда у Виши да би наставили тамо где су стали. Ово није ништа шта ћете тек видети од ње. Ако мислите да ће се уплашити медијских текстова, неће, напротив, врло је осветољубива. Послушник је сваке власти, већ једном није прошла реизбор, не зато што није била по вољи, већ из других околности, и кад је враћена почела је да се свети. Она је једна од 650 разрешених судија која има чланску СНС, али нема исписницу. Позната је по томе што је човеку поставила браниоца по службеној дужности, иако је имао не једног, не два него три изабрана браниоца⁉️Позната је и што јој записници нису веродостојни, чак и кад је због тога тонски снимано суђење, али она не уноси ствари у записник и поред бројних ургенција. Суди без блама странкама са којима има личне кривичне и парничне спорове, као и кад је родбински повезана са једном страном у поступку⁉️ Стриц јој је Драгољуб Јанковић, бивши министар правде, кадар ЈУЛ -а, који је као председник Првог општинског суда 1996. године поништио победу коалиције Заједно на локалним изборима. Брат од стрица јој је судија Раша Јанковић, који је одређивао притворе, баш као она сада, па је 2010. године после протеста против Геј параде, и познат је по образложењу којим одређује притвор "јер се окривљени очигледно противи западним цивилизацијским вредностима којима ова држава тежи"⁉️ Нема везе којој политичкој опцији припадаш, цела породица суди како у том тренутку одговара властима. Колико дуго понављам да су судије и тужиоци највећу кривци за све што нам се дешава, са су канцер друштва, и кад средимо правосуђе средили смо 90% наших проблема.

Срђан Ного

30,063 görüntüleme • 1 yıl önce

Молим људе да погледају овај ТВ прилог од пре 12 година (из 2012. године). Сећате се - тада је на власти била коалиција окупљена око Demokratska stranka (ДС), више-мање иста као и све коалиције од 2000. године (ДС-ДСС-Г17 Плус). Најважније из прилога: (1) Јадарит – минерал који садржи литијум, а о коме се прича већ 7 година. (Дакле, од 2005. године!) (2) Захваљујући истражним бушотинама и пројекту, места у околини су почела да оживљавају, а мештани су од бушотина успели да направе профит. Отварање рудника, о чему се размишља, било би добро за лозничку општину. (3) Држава ће тражити да се на нашој територији прерађује руда и производи роба. (АХА! Која држава - они људи који вас данас убеђују да нису за литијум, да су против Рио Тинта, који протестују? Тада су у власти, и активни у политици, као власт, били и Драган Ђилас, и Борко Стефановић, и Срђан Миливојевић, и Мариника Тепић, и Зоран Лутовац, и Милош Јовановић, а држава је очигледно планирала, и рудник, и прераду литијума!) Ратко Ристић каже да је ћутао зато што га "нико ништа није ни питао" и зато што је пројекат био "обавијен велом тајни". А истина је да су о пројекту сви причали на свим медијима и то само и искључиво позитивно. Где су тада били Кокановићи, Петковићи и Ђедовићи да протестују? Где је била Љиљана Браловић? Драгана Ђорђевић? Како и зашто су сви ћутали до 2022. године ако их заиста брине литијум и утицај на животну средину? Једноставно: Немају ови протести и ова хистерија која се ствара никакве везе ни са литијумом ни са животном средином. Овај пројекат би Србији, а понајвише западној Србији, донео новац, радна места, стратешку и лидерску позицију као европског и светског снабдевача стратешке сировине и производа. Донео би Србији политичку снагу и позицију, полуге моћи, о каквима нисмо могли ни да сањамо. Донео би енергетску и економску независност. Има много земаља и обавештајних служби широм света које не желе да виде Србију у таквој позицији. То је разумљиво. Штета је само што су у Србији нашли - неке вољне, неке свакако невољне, али преварене, погрешно информисане или теоретичаре завере - као партнере да им помогну у томе да се Србија спречи да искористи своја богатства за себе. Ми се морамо борити за овај пројекат разговором са људима, укључивањем наших најбољих стручњака, без обзира на њихово политичко опредељење, транспарентношћу и вером у наше људе и ову земљу.

Молим људе да погледају овај ТВ прилог од пре 12 година (из 2012. године). Сећате се - тада је на власти била коалиција окупљена око Demokratska stranka (ДС), више-мање иста као и све коалиције од 2000. године (ДС-ДСС-Г17 Плус). Најважније из прилога: (1) Јадарит – минерал који садржи литијум, а о коме се прича већ 7 година. (Дакле, од 2005. године!) (2) Захваљујући истражним бушотинама и пројекту, места у околини су почела да оживљавају, а мештани су од бушотина успели да направе профит. Отварање рудника, о чему се размишља, било би добро за лозничку општину. (3) Држава ће тражити да се на нашој територији прерађује руда и производи роба. (АХА! Која држава - они људи који вас данас убеђују да нису за литијум, да су против Рио Тинта, који протестују? Тада су у власти, и активни у политици, као власт, били и Драган Ђилас, и Борко Стефановић, и Срђан Миливојевић, и Мариника Тепић, и Зоран Лутовац, и Милош Јовановић, а држава је очигледно планирала, и рудник, и прераду литијума!) Ратко Ристић каже да је ћутао зато што га "нико ништа није ни питао" и зато што је пројекат био "обавијен велом тајни". А истина је да су о пројекту сви причали на свим медијима и то само и искључиво позитивно. Где су тада били Кокановићи, Петковићи и Ђедовићи да протестују? Где је била Љиљана Браловић? Драгана Ђорђевић? Како и зашто су сви ћутали до 2022. године ако их заиста брине литијум и утицај на животну средину? Једноставно: Немају ови протести и ова хистерија која се ствара никакве везе ни са литијумом ни са животном средином. Овај пројекат би Србији, а понајвише западној Србији, донео новац, радна места, стратешку и лидерску позицију као европског и светског снабдевача стратешке сировине и производа. Донео би Србији политичку снагу и позицију, полуге моћи, о каквима нисмо могли ни да сањамо. Донео би енергетску и економску независност. Има много земаља и обавештајних служби широм света које не желе да виде Србију у таквој позицији. То је разумљиво. Штета је само што су у Србији нашли - неке вољне, неке свакако невољне, али преварене, погрешно информисане или теоретичаре завере - као партнере да им помогну у томе да се Србија спречи да искористи своја богатства за себе. Ми се морамо борити за овај пројекат разговором са људима, укључивањем наших најбољих стручњака, без обзира на њихово политичко опредељење, транспарентношћу и вером у наше људе и ову земљу.

Ana Brnabic

50,648 görüntüleme • 2 yıl önce

РАДНИЧКА ПАРТИЈА ПРИСТУПИЛА НОВОЈ СРПСКОЈ ДЕМОКРАТИЈИ Данас је заиста велики дан за Нову српску демократију. Данас наша породица постаје већа, снажнија и богатија, јер смо предсједник Радничке партије, господин Максим Вучинић, и ја, уз сагласност надлежних органа наших странака, донијели братски договор о приступању Радничке партије Новој српској демократији – поручио је предсједник НСД-а Андрија Мандић. Он је подсјетио да цијела Црна Гора зна како су заједно са својим пријатељима и саборцима из Радничке партије извојевали бројне побједе над режимом ДПС-а, корачајући раме уз раме улицама Црне Горе са хиљадама грађана у потрази за истином и правдом. „Поносан сам што данас, заједно са Максимом Вучинићем, младим, паметним и образованим господином, сином великог борца за радничка права Јанка Вучинића, имам привилегију да започнем нову еру политичког савезништва које смо још давно започели његов покојни отац и ја. На сами помен његовог имена сјетим се свих наших сабораца који више нису са нама. Бићу толико одважан да кажем да је ова одлука у неку руку чување сјећања на све њих, јер сада још јединственији и снажнији настављамо заједничку борбу за праведну Црну Гору“, поручио је Мандић. Предсједник Радничке партије Максим Вучинић поручио је да му је велика част што његова странка постаје дио велике породице Нове српске демократије и што ће заједнички наставити борбу за социјалну правду и бољу будућност Црне Горе. „Хвала вам што сте свих ових година храбро корачали заједно са нама. Хвала вам што сте дали кључни допринос да се смијени криминални режим Мила Ђукановића и хвала вам што сте данас дио ове велике одлуке – да нашу енергију, знање и политичко умијеће унесемо у Нову српску демократију и на тај начин наставимо борбу за узвишене циљеве које смо давно поставили: друштво социјалне правде у којем нема дискриминисаних, већ свако има своје мјесто у изградњи боље будућности Црне Горе. Драго ми је што ће досадашњи чланови поносне Радничке партије постати дио велике породице каква је Нова српска демократија. Сигуран сам да ћемо унутар коалиције За будућност Црне Горе 2027. године, на парламентарним и локалним изборима, остварити историјски резултат који ће бити гарант стабилности наше земље“, истакао је Вучинић. Предсједник Мандић је уручио овом приликом чланске карте Нове српске демократије Максиму Вучинићу, Александру Ровчанину, бившем предсједнику Извршног одбора Радничке партије и Сањи Кркељић, функционерки Радничке партије. Приступањем Радничке партије Новој српској демократији ствара се, како су поручили лидери, још снажнији политички фронт који ће наставити борбу за праведну, стабилну и социјално одговорну Црну Гору.

РАДНИЧКА ПАРТИЈА ПРИСТУПИЛА НОВОЈ СРПСКОЈ ДЕМОКРАТИЈИ Данас је заиста велики дан за Нову српску демократију. Данас наша породица постаје већа, снажнија и богатија, јер смо предсједник Радничке партије, господин Максим Вучинић, и ја, уз сагласност надлежних органа наших странака, донијели братски договор о приступању Радничке партије Новој српској демократији – поручио је предсједник НСД-а Андрија Мандић. Он је подсјетио да цијела Црна Гора зна како су заједно са својим пријатељима и саборцима из Радничке партије извојевали бројне побједе над режимом ДПС-а, корачајући раме уз раме улицама Црне Горе са хиљадама грађана у потрази за истином и правдом. „Поносан сам што данас, заједно са Максимом Вучинићем, младим, паметним и образованим господином, сином великог борца за радничка права Јанка Вучинића, имам привилегију да започнем нову еру политичког савезништва које смо још давно започели његов покојни отац и ја. На сами помен његовог имена сјетим се свих наших сабораца који више нису са нама. Бићу толико одважан да кажем да је ова одлука у неку руку чување сјећања на све њих, јер сада још јединственији и снажнији настављамо заједничку борбу за праведну Црну Гору“, поручио је Мандић. Предсједник Радничке партије Максим Вучинић поручио је да му је велика част што његова странка постаје дио велике породице Нове српске демократије и што ће заједнички наставити борбу за социјалну правду и бољу будућност Црне Горе. „Хвала вам што сте свих ових година храбро корачали заједно са нама. Хвала вам што сте дали кључни допринос да се смијени криминални режим Мила Ђукановића и хвала вам што сте данас дио ове велике одлуке – да нашу енергију, знање и политичко умијеће унесемо у Нову српску демократију и на тај начин наставимо борбу за узвишене циљеве које смо давно поставили: друштво социјалне правде у којем нема дискриминисаних, већ свако има своје мјесто у изградњи боље будућности Црне Горе. Драго ми је што ће досадашњи чланови поносне Радничке партије постати дио велике породице каква је Нова српска демократија. Сигуран сам да ћемо унутар коалиције За будућност Црне Горе 2027. године, на парламентарним и локалним изборима, остварити историјски резултат који ће бити гарант стабилности наше земље“, истакао је Вучинић. Предсједник Мандић је уручио овом приликом чланске карте Нове српске демократије Максиму Вучинићу, Александру Ровчанину, бившем предсједнику Извршног одбора Радничке партије и Сањи Кркељић, функционерки Радничке партије. Приступањем Радничке партије Новој српској демократији ствара се, како су поручили лидери, још снажнији политички фронт који ће наставити борбу за праведну, стабилну и социјално одговорну Црну Гору.

Андрија Мандић

20,059 görüntüleme • 10 ay önce

Требињска група - криминална организација која тресе читав регион! Владика Григорије, плејбој епископ, налази се на челу Требињске групе, криминалне параполитичке интересне групе која путем различитих полуга утицаја и моћи саботира сваку српску иницијативу у Србији и региону, а омогућава деловање разних криминогених и антисрпских структура. Постојање Требињске групе потврдио је Dr Dritan Abazovic, бивши премијер Црне Горе и координатор служби безбедности, као и члан Савета за националну одбрану, што ће рећи да је до сазнања дошао кроз највише оперативне податке служби. Он је пре неколико дана рекао да Требињска група одређује кадрове у Влади Црне Горе. Исто тврди и Milan Knežević, актуелни председник Одбора за безбедност и одбрану Скупштине Црне Горе. Nebojsa Medojevic тврди да Требињску групу још чине ректор Владан Ђокић, тужилац Младен Ненадић који води истрагу о паду надстрешнице, Дејан Бодирога, део владика СПЦ, бивши директор Агенције за националну безбедност... Наводи се и да је за лобирање ангажован Мирослав Лајчак, стари антисрпски кадар недавно пронађен у Епстиновим фајловима како коментарише младе девојке. Лајчак је служио раније за верификовање референдумске крађе у Црној Гори 2006. и за гушење Републике Српске као високи представник, а покушао је последњих година и по Србији да вршља. На основу јавних информација можемо основано сумњати да овој групи припадају Саво Манојловић и његов заменик Никола Станковић из Крени-Промени, највероватније Гојко Перовић, а вероватно и остали са чувене фотографије Ђокића, Ненадића и Бодироге - проректор Небојша Бојовић, Милутин Милошевић... О овоме би требало више да се прича, а треба покренути и озбиљне истраге и анкетне комисије. У тужилаштву, парламенту, па и унутра СПЦ.

Требињска група - криминална организација која тресе читав регион! Владика Григорије, плејбој епископ, налази се на челу Требињске групе, криминалне параполитичке интересне групе која путем различитих полуга утицаја и моћи саботира сваку српску иницијативу у Србији и региону, а омогућава деловање разних криминогених и антисрпских структура. Постојање Требињске групе потврдио је Dr Dritan Abazovic, бивши премијер Црне Горе и координатор служби безбедности, као и члан Савета за националну одбрану, што ће рећи да је до сазнања дошао кроз највише оперативне податке служби. Он је пре неколико дана рекао да Требињска група одређује кадрове у Влади Црне Горе. Исто тврди и Milan Knežević, актуелни председник Одбора за безбедност и одбрану Скупштине Црне Горе. Nebojsa Medojevic тврди да Требињску групу још чине ректор Владан Ђокић, тужилац Младен Ненадић који води истрагу о паду надстрешнице, Дејан Бодирога, део владика СПЦ, бивши директор Агенције за националну безбедност... Наводи се и да је за лобирање ангажован Мирослав Лајчак, стари антисрпски кадар недавно пронађен у Епстиновим фајловима како коментарише младе девојке. Лајчак је служио раније за верификовање референдумске крађе у Црној Гори 2006. и за гушење Републике Српске као високи представник, а покушао је последњих година и по Србији да вршља. На основу јавних информација можемо основано сумњати да овој групи припадају Саво Манојловић и његов заменик Никола Станковић из Крени-Промени, највероватније Гојко Перовић, а вероватно и остали са чувене фотографије Ђокића, Ненадића и Бодироге - проректор Небојша Бојовић, Милутин Милошевић... О овоме би требало више да се прича, а треба покренути и озбиљне истраге и анкетне комисије. У тужилаштву, парламенту, па и унутра СПЦ.

Народни непријатељ 🇷🇸

10,714 görüntüleme • 25 gün önce

⚠️Откривамо ко је кум Веселина Милића са којим је Жвакс оштетио буџет Србије за стотине милиона евра. ⚠️Ево како функционише пореска шема која се помиње у контексту шверца текстила и прања новца, објашњена кроз званична правила о Порезу на додату вредност (ПДВ) при увозу робе у Србију. ⚠️При легалном увозу текстила (одеће, тканина, готових производа), увозник је дужан да плати општу стопу ПДВ-а од 20% на царинску основицу (коју чине вредност робе + трошкови транспорта + царина). Малверзације у текстилном сектору најчешће се врше кроз следећа два механизма: 1. Фиктивни извоз и лажни поврат ПДВ-а. Када фирма увезе робу, она држави плати 20% ПДВ-а на увозу (то је за њу "претходни порез"). Финансијске преваре се дешавају када се та роба фиктивно (само на папиру) извезе из земље или прода непостојећим фирмама (тзв. "перионицама" или "фантомским фирмама"). Будући да је извоз робе ослобођен ПДВ-а, држава је по закону дужна да фирми врати (рефундира) оних 20% уплаћених на увозу. Кроз лажну документацију приказује се огроман фиктивни промет, и од државе се извлаче стотине милиона евра стварног новца на име "поврата ПДВ-а" за робу која никада није стварно напустила складиште или је продата на црно. 2. Продаја на црно и "прање" кеша кроз грађевину. Текстил који је легално ушао у земљу (или је прошверцован са лажним фактурама на којима је вредност робе вишеструко умањена да би се платило мање дажбина) продаје се на црно на базарима и пијацама широм Србије (Панчево, Нови Пазар, Београд). ⚠️Кеш без пореза: На ту продају се не издају фискални рачуни, што значи да се држави не плаћа 20% ПДВ-а на продајну цену. ⚠️Инвестирање у некретнине: Тако зарађен огроман кеш (црни новац) не може легално да се стави на банковни рачун. Зато се он "пере" тако што се инвестира у грађевински сектор – купују се земљишта, инвестира се у изградњу стамбених зграда у Београду и Новом Саду, где се кроз грађевинске материјале и радну снагу тај новац уводи у легалне токове. Пореска управа и Управа криминалистичке полиције (УКП) сви заједно сарађују у овој огромној пљачки народа.

⚠️Откривамо ко је кум Веселина Милића са којим је Жвакс оштетио буџет Србије за стотине милиона евра. ⚠️Ево како функционише пореска шема која се помиње у контексту шверца текстила и прања новца, објашњена кроз званична правила о Порезу на додату вредност (ПДВ) при увозу робе у Србију. ⚠️При легалном увозу текстила (одеће, тканина, готових производа), увозник је дужан да плати општу стопу ПДВ-а од 20% на царинску основицу (коју чине вредност робе + трошкови транспорта + царина). Малверзације у текстилном сектору најчешће се врше кроз следећа два механизма: 1. Фиктивни извоз и лажни поврат ПДВ-а. Када фирма увезе робу, она држави плати 20% ПДВ-а на увозу (то је за њу "претходни порез"). Финансијске преваре се дешавају када се та роба фиктивно (само на папиру) извезе из земље или прода непостојећим фирмама (тзв. "перионицама" или "фантомским фирмама"). Будући да је извоз робе ослобођен ПДВ-а, држава је по закону дужна да фирми врати (рефундира) оних 20% уплаћених на увозу. Кроз лажну документацију приказује се огроман фиктивни промет, и од државе се извлаче стотине милиона евра стварног новца на име "поврата ПДВ-а" за робу која никада није стварно напустила складиште или је продата на црно. 2. Продаја на црно и "прање" кеша кроз грађевину. Текстил који је легално ушао у земљу (или је прошверцован са лажним фактурама на којима је вредност робе вишеструко умањена да би се платило мање дажбина) продаје се на црно на базарима и пијацама широм Србије (Панчево, Нови Пазар, Београд). ⚠️Кеш без пореза: На ту продају се не издају фискални рачуни, што значи да се држави не плаћа 20% ПДВ-а на продајну цену. ⚠️Инвестирање у некретнине: Тако зарађен огроман кеш (црни новац) не може легално да се стави на банковни рачун. Зато се он "пере" тако што се инвестира у грађевински сектор – купују се земљишта, инвестира се у изградњу стамбених зграда у Београду и Новом Саду, где се кроз грађевинске материјале и радну снагу тај новац уводи у легалне токове. Пореска управа и Управа криминалистичке полиције (УКП) сви заједно сарађују у овој огромној пљачки народа.

Инжењер 🇷🇸

13,545 görüntüleme • 4 ay önce