Загрузка видео...

Не удалось загрузить видео

Возникла проблема при загрузке этого видео. Это может быть связано с временными проблемами сети или видео может быть недоступно.

На главную

Може ли неко овом Личанину да објасни да је IUS PRIMAE NOCTIS или право господара, западни обичај? Шеријатско право које строго регулише правила брака то не познаје. Већа је могућност да је он резултат једног таквог обичаја него неки лик из Сурдулице.

Rotkvarija

5,878 subscribers

21,795 просмотров • 1 год назад •via X (Twitter)

Новости и политика Образование Юмор

Anya Rossi• Live Now

Private livecam show

Комментарии: 0

Нет доступных комментариев

Здесь появятся комментарии из оригинального поста

Похожие видео

Вучићу, сморио си. 🤣 Што би рекли ови наши противници, доста је било. Само има важнијих ствари од тога да ли вас је неко сморио или не - резултат и рад не може нико да вам одузме. Победиће Србија! 💪❤️🇷🇸

Вучићу, сморио си. 🤣 Што би рекли ови наши противници, доста је било. Само има важнијих ствари од тога да ли вас је неко сморио или не - резултат и рад не може нико да вам одузме. Победиће Србија! 💪❤️🇷🇸

Александар Вучић

32,213 просмотров • 9 дней назад

Ментол пред пар десетина камера узима чивилук и демолира просторије странке, а ви питате што је у притвору?! Сад га представљате као "студента", а до јуче је то био "убачени елемент"!? Да ли сте јебено више нормални??? И не, он не штрајкује глађу зато што му је повређено неко право, него зато што размажени балавац хоће да изађе из притвора и избегне одговорност за оно што је радио. Тако могу и педофили сутра да штрајкују глађу. Зато ме заболе она ствар за њега. Нека буде сад јунак и прихвати последице свог понашања.

Ментол пред пар десетина камера узима чивилук и демолира просторије странке, а ви питате што је у притвору?! Сад га представљате као "студента", а до јуче је то био "убачени елемент"!? Да ли сте јебено више нормални??? И не, он не штрајкује глађу зато што му је повређено неко право, него зато што размажени балавац хоће да изађе из притвора и избегне одговорност за оно што је радио. Тако могу и педофили сутра да штрајкују глађу. Зато ме заболе она ствар за њега. Нека буде сад јунак и прихвати последице свог понашања.

Народни непријатељ 🇷🇸

28,286 просмотров • 1 год назад

Оно јуче је слика избора у Србији. Безобразно су покрали, као и увек до сада. И опет им пролази, баш као и сваки пут. И тако ће бити док ми не одлучимо да је доста и то окончамо. Не признаје се изборна крађа, и не узимају се мандати са покрадених избора, јер је то легализација крађе и саучесништво. Да ли постоји ико нормалан који мисли да се ова мафија руши изборима? Да ће се било који наредни избори разликовати од ових? Мислите ли да ће ови батинаши и криминалци признати икада да су изгубили изборе? Да ће само једног дана да се пробуде и кажу нећемо више да вас бијемо, крадемо, уништавамо, доста је било. Ја не знам да постоји случај у свету да се неко спасао криминалца који га рекетира и малтретира тако што га је молио да престане. Напротив, сви примери у свету показују да људи који су се спасили криминалаца који су их рекетирали су то успели на 2 начина: или се обратиш јачем криминалцу који ти то реши, али онда њему плаћаш рекет, или су се супроставили, пребии или упуцали криминалце. Знамо са ким имамо посла, и да је за њих то питање живота, јер знају шта су радили, али и за нас је. А нас је много више.

Оно јуче је слика избора у Србији. Безобразно су покрали, као и увек до сада. И опет им пролази, баш као и сваки пут. И тако ће бити док ми не одлучимо да је доста и то окончамо. Не признаје се изборна крађа, и не узимају се мандати са покрадених избора, јер је то легализација крађе и саучесништво. Да ли постоји ико нормалан који мисли да се ова мафија руши изборима? Да ће се било који наредни избори разликовати од ових? Мислите ли да ће ови батинаши и криминалци признати икада да су изгубили изборе? Да ће само једног дана да се пробуде и кажу нећемо више да вас бијемо, крадемо, уништавамо, доста је било. Ја не знам да постоји случај у свету да се неко спасао криминалца који га рекетира и малтретира тако што га је молио да престане. Напротив, сви примери у свету показују да људи који су се спасили криминалаца који су их рекетирали су то успели на 2 начина: или се обратиш јачем криминалцу који ти то реши, али онда њему плаћаш рекет, или су се супроставили, пребии или упуцали криминалце. Знамо са ким имамо посла, и да је за њих то питање живота, јер знају шта су радили, али и за нас је. А нас је много више.

Срђан Ного

15,855 просмотров • 6 месяцев назад

‼️Одавно смо писали о овом двојцу, али и о супрузи Звонка Веселиновића... могуће је да многи не знају, али ова "дама" је у криминалу и шверцу наркотицима још и пре него се удала за овог несретника. Можда ће БИРН или неко друго новинарско ћокотало једног дана и тиме да се позабави, а не само звездама медија. Ако не знају одакле да почну, могу да питају било ког поштеног Србина с Космета, јер ништа није тајна, иако се прећуткује. 🇷🇸СРПСКИ ГЛАСНИК

‼️Одавно смо писали о овом двојцу, али и о супрузи Звонка Веселиновића... могуће је да многи не знају, али ова "дама" је у криминалу и шверцу наркотицима још и пре него се удала за овог несретника. Можда ће БИРН или неко друго новинарско ћокотало једног дана и тиме да се позабави, а не само звездама медија. Ако не знају одакле да почну, могу да питају било ког поштеног Србина с Космета, јер ништа није тајна, иако се прећуткује. 🇷🇸СРПСКИ ГЛАСНИК

Инжењер 🇷🇸

10,434 просмотров • 3 месяцев назад

Ћерка Драгана Бјелогрлића (29. 3. 2024): „Али рецимо ови студенти... Ја не знам ни да ли су студенти заиста. И ко су и шта су. Јел они имају право да блокирају факултет?” Шабић: „Овде није бунт због лошег квалитета наставе професора Грухоњића. Овде је бунт и захтев да се он избаци с факултета. Како то полиција не интервенише?” Само осам месеци касније, ћерка Драгана Бјелогрлића и Шабић безрезервно подржавају блокаде факултета, не постављају питање ко их блокира, имају ли на то право, не кажу да се ту не ради о "квалитету наставе", не призивају интервенцију полиције него је осуђују. Е овако вам изгледа НДХ1 пропаганда. Нема ту никаквог професионалног новинарства. Најпрљавији пропагандни сервис иностраних интереса.

Ћерка Драгана Бјелогрлића (29. 3. 2024): „Али рецимо ови студенти... Ја не знам ни да ли су студенти заиста. И ко су и шта су. Јел они имају право да блокирају факултет?” Шабић: „Овде није бунт због лошег квалитета наставе професора Грухоњића. Овде је бунт и захтев да се он избаци с факултета. Како то полиција не интервенише?” Само осам месеци касније, ћерка Драгана Бјелогрлића и Шабић безрезервно подржавају блокаде факултета, не постављају питање ко их блокира, имају ли на то право, не кажу да се ту не ради о "квалитету наставе", не призивају интервенцију полиције него је осуђују. Е овако вам изгледа НДХ1 пропаганда. Нема ту никаквог професионалног новинарства. Најпрљавији пропагандни сервис иностраних интереса.

Народни непријатељ 🇷🇸

13,517 просмотров • 3 месяцев назад

Ако је ово истина, ово није само правосудни скандал - ово је дубоко бешчашће, увреда за људскост и со на никада зацељене ране. Дечак Слободан Стојановић имао је само дванаест година када му је мучки и зверски прекинут живот. Одузето му је право да порасте, да се радује, да живи. А данас, према овим информацијама, жена осуђена за његово убиство, Елфета Весели, користи ванзаводске погодности и редовно проводи дане на слободи, у непосредној близини породице убијеног детета! Какав је то систем који штити и награђује монструме, а додатно гази и понижава жртве? Како неко ко начини такво зверство над једним дететом уопште може имати било какве погодности?! Како било ко ко је спреман на такав чин може да добије право на слободан викенд и шетњу? Како да се осећа сестра која мора да живи са стрепњом да ће на улици срести убицу свог брата? Ово није питање политике, ово је питање елементарног морала и правде. Када убици детета дате слободу и погодности, ви га не само не штитите од казне - ви изнова газите његову жртву. Позивам да се хитно огласе све надлежне институције, зауставе ово бешчашће и укину било какве погодности за починиоце најтежих злочина. Права жртава морају бити на првом месту! Слободан Стојановић не да не сме бити заборављен - него се не сме допустити да га оваквим одлукама и оваквом неправдом данас опет масакрирају!

Ако је ово истина, ово није само правосудни скандал - ово је дубоко бешчашће, увреда за људскост и со на никада зацељене ране. Дечак Слободан Стојановић имао је само дванаест година када му је мучки и зверски прекинут живот. Одузето му је право да порасте, да се радује, да живи. А данас, према овим информацијама, жена осуђена за његово убиство, Елфета Весели, користи ванзаводске погодности и редовно проводи дане на слободи, у непосредној близини породице убијеног детета! Какав је то систем који штити и награђује монструме, а додатно гази и понижава жртве? Како неко ко начини такво зверство над једним дететом уопште може имати било какве погодности?! Како било ко ко је спреман на такав чин може да добије право на слободан викенд и шетњу? Како да се осећа сестра која мора да живи са стрепњом да ће на улици срести убицу свог брата? Ово није питање политике, ово је питање елементарног морала и правде. Када убици детета дате слободу и погодности, ви га не само не штитите од казне - ви изнова газите његову жртву. Позивам да се хитно огласе све надлежне институције, зауставе ово бешчашће и укину било какве погодности за починиоце најтежих злочина. Права жртава морају бити на првом месту! Слободан Стојановић не да не сме бити заборављен - него се не сме допустити да га оваквим одлукама и оваквом неправдом данас опет масакрирају!

Јелена Ђоковић Ивић

10,459 просмотров • 2 месяцев назад

Један Румун успео је да заустави НАТО воз 2. jуна 1999. и спречи његов несметан пролазак кроз Румунију према тадашњој Југославији. Шеф железничке станице Пијелешти, Флорин Патрочоју, након тог чина постао је локални јунак, као и јунак свих Срба. Када је воз стигао, Флорин је прегледао документацију и приметио да недостаје печат за улазак воза у земљу. Упркос процени надлежних да воз може да настави, Флорин је одлучио да га задржи док се сви законски услови не испуне. Трпео је притиске – индиректно преко запослених и касније преко царинских и железничких служби – али није попустио. Након што је документација допуњена, воз је могао да крене. Међутим, покварила се локомотива, а резервна локомотива и истек радног времена посаде изазвали су нова кашњења. Када је престало бомбардовање, воз је кренуо назад и морао је поново да прође кроз исту станицу, а на дежурству је опет био Флорин. „Поново је стигао захтев за пролаз вагонa са опремом и особљем. Када су стигли, било је више вагона него што је било планирано, а нису ни платили таксу за транспорт уз тврдњу да је све решено на дипломатском нивоу“. Опет је зауставио пролаз. „Када сам им саопштио да је потребно да плате 370.000 леја и 20.000 долара, почеле су интервенције од стране виших органа, али нисам желео да одступим од правилника. Док је воз стајао, добио сам телеграм из Букуреша од директора железнице да морам да пустим воз да настави ка одредишту, а да ће таксе бити плаћене накнадно. Наравно, одбио сам то да урадим.“ Командант НАТО-а је покушао да бар део суме плати из свог џепа, али је Флорин и то одбио. Или све или воз остаје да стоји. Прошле су 2 недеље док таксе нису биле уплаћене. „Воз је требало да крене тог дана у 19ч. Нису поштовали време, па смо одредили ново. Пошто ни тада нису кренули, наредио сам да што пре крену како не би блокирали пругу. Коришћен материјал Family Interview Writer Journalist Silvia Giurgiu with her husband Florin Pătrăchioiu Studio ASCIOR Архивци снимци ТВР1 Reportaj de Irina LUCA !! 3 iulie 1999 TVR 1 emisiunea CU OCHII-N PATRU

Један Румун успео је да заустави НАТО воз 2. jуна 1999. и спречи његов несметан пролазак кроз Румунију према тадашњој Југославији. Шеф железничке станице Пијелешти, Флорин Патрочоју, након тог чина постао је локални јунак, као и јунак свих Срба. Када је воз стигао, Флорин је прегледао документацију и приметио да недостаје печат за улазак воза у земљу. Упркос процени надлежних да воз може да настави, Флорин је одлучио да га задржи док се сви законски услови не испуне. Трпео је притиске – индиректно преко запослених и касније преко царинских и железничких служби – али није попустио. Након што је документација допуњена, воз је могао да крене. Међутим, покварила се локомотива, а резервна локомотива и истек радног времена посаде изазвали су нова кашњења. Када је престало бомбардовање, воз је кренуо назад и морао је поново да прође кроз исту станицу, а на дежурству је опет био Флорин. „Поново је стигао захтев за пролаз вагонa са опремом и особљем. Када су стигли, било је више вагона него што је било планирано, а нису ни платили таксу за транспорт уз тврдњу да је све решено на дипломатском нивоу“. Опет је зауставио пролаз. „Када сам им саопштио да је потребно да плате 370.000 леја и 20.000 долара, почеле су интервенције од стране виших органа, али нисам желео да одступим од правилника. Док је воз стајао, добио сам телеграм из Букуреша од директора железнице да морам да пустим воз да настави ка одредишту, а да ће таксе бити плаћене накнадно. Наравно, одбио сам то да урадим.“ Командант НАТО-а је покушао да бар део суме плати из свог џепа, али је Флорин и то одбио. Или све или воз остаје да стоји. Прошле су 2 недеље док таксе нису биле уплаћене. „Воз је требало да крене тог дана у 19ч. Нису поштовали време, па смо одредили ново. Пошто ни тада нису кренули, наредио сам да што пре крену како не би блокирали пругу. Коришћен материјал Family Interview Writer Journalist Silvia Giurgiu with her husband Florin Pătrăchioiu Studio ASCIOR Архивци снимци ТВР1 Reportaj de Irina LUCA !! 3 iulie 1999 TVR 1 emisiunea CU OCHII-N PATRU

Србија чиста и уједињена 🇷🇸🙏☦️

23,829 просмотров • 6 месяцев назад

**ГОВОР ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА ВЕЛИМИРОВИЋА НА ВИДОВДАН, ЛОНДОН, 1916.** „Господо, Дошао сам из земље која је крвава од главе до пете, из земље која лежи на крсту већ две године, распета између два моћна царства, која је бранила својим грудима не само своју слободу него и вашу. Дошао сам из земље чији је народ још пре пет стотина година пролио своју крв за крст часни и слободу златну на Косову Пољу. Од онда до данас Косово је постало симбол нашег националног етоса – симбол жртве, верности и васкрсења. Кад смо пре две године ушли у овај рат, ми смо знали да идемо у ново Косово. Ми смо знали да ће Србија морати поново да падне, али смо знали и то, да ће њена смрт бити семе будућег живота – не само њеног живота, него и живота Европе. Српски војник није постављао питање да ли ће преживети. Он је знао само да мора испунити своју дужност. Он је бранио кућни праг, али је бранио и вашу отаџбину; бранио је слободу свих малих народа; бранио је морални поредак света. Немојте мислити да је Србија данас мртва. Не! Србија је само на Голготи. А свака Голгота света завршила се васкрсењем. И ја вам кажем: васкрснуће и Србија! Наш народ није народ који живи од хлеба, него од идеала. Његов хлеб је слобода, његова вода је правда, његов ваздух је вера у Бога. Ми Срби нисмо велики бројем, али смо велики историјом и велики духом. Ми смо попут оних древних народа који су више волели да изгину него да погазе своју душу. Ако би Србија и престала да постоји као држава, она никада не би престала да живи као идеал. Идеали су бесмртни. Зато се данас, на овај свети дан, на Видовдан, клањам сенима наших мученика и молим се Богу да подари снагу и британском народу и свима нашим савезницима, да издржимо до краја и да се изборимо за праведан мир. Јер само праведан мир може бити трајан. И само слобода за све може бити темељ будућности света." • „Дошао сам из земље која је крвава, али не покорена.“ • „Србија и данас пролази своје Косово – и чека своје васкрсење.“ • „Српски војник није бранио само своју кућу, већ слободу Европе.“ • „Ми нисмо народ који живи од хлеба, већ од идеала.“ • „Ако и падне као држава, Србија никада неће умрети као идеал.“ • „Не мислите да је Србија мртва – она је на Голготи, а Голгота се увек завршава победом.“

ГОВОР ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА ВЕЛИМИРОВИЋА НА ВИДОВДАН, ЛОНДОН, 1916. „Господо, Дошао сам из земље која је крвава од главе до пете, из земље која лежи на крсту већ две године, распета између два моћна царства, која је бранила својим грудима не само своју слободу него и вашу. Дошао сам из земље чији је народ још пре пет стотина година пролио своју крв за крст часни и слободу златну на Косову Пољу. Од онда до данас Косово је постало симбол нашег националног етоса – симбол жртве, верности и васкрсења. Кад смо пре две године ушли у овај рат, ми смо знали да идемо у ново Косово. Ми смо знали да ће Србија морати поново да падне, али смо знали и то, да ће њена смрт бити семе будућег живота – не само њеног живота, него и живота Европе. Српски војник није постављао питање да ли ће преживети. Он је знао само да мора испунити своју дужност. Он је бранио кућни праг, али је бранио и вашу отаџбину; бранио је слободу свих малих народа; бранио је морални поредак света. Немојте мислити да је Србија данас мртва. Не! Србија је само на Голготи. А свака Голгота света завршила се васкрсењем. И ја вам кажем: васкрснуће и Србија! Наш народ није народ који живи од хлеба, него од идеала. Његов хлеб је слобода, његова вода је правда, његов ваздух је вера у Бога. Ми Срби нисмо велики бројем, али смо велики историјом и велики духом. Ми смо попут оних древних народа који су више волели да изгину него да погазе своју душу. Ако би Србија и престала да постоји као држава, она никада не би престала да живи као идеал. Идеали су бесмртни. Зато се данас, на овај свети дан, на Видовдан, клањам сенима наших мученика и молим се Богу да подари снагу и британском народу и свима нашим савезницима, да издржимо до краја и да се изборимо за праведан мир. Јер само праведан мир може бити трајан. И само слобода за све може бити темељ будућности света." • „Дошао сам из земље која је крвава, али не покорена.“ • „Србија и данас пролази своје Косово – и чека своје васкрсење.“ • „Српски војник није бранио само своју кућу, већ слободу Европе.“ • „Ми нисмо народ који живи од хлеба, већ од идеала.“ • „Ако и падне као држава, Србија никада неће умрети као идеал.“ • „Не мислите да је Србија мртва – она је на Голготи, а Голгота се увек завршава победом.“

Јелена Ђоковић Ивић

17,975 просмотров • 10 месяцев назад

Драган Ђилас је одавно симбол бахатости, насиља и дивљаштва , а најновији инцидент који је започео лично он показао је још једном право лице антисрпске опозиције, која већ више од месец дана прижељкује нереде, насиље и дубоке поделе у нашем друштву. Понашање Драгана Ђиласа на снимку који је објавила његова странка, није понашање нормалног човека, политичара, него батинаша и силеџије. Драган Ђилас, режисер новог насиља на улицама, напао је младе људе, само зато што му се њихове активности, а које раде активисти свих странака, нису свиделе. Толико је агресиван, жељан сукоба, да то више не може да сакрије. Човек који покушава да унесе хаос у Србију, поделу међу људима, братоубилачке сукобе, па чак и да преузме протесте од студената, да би себе приказао као најважнијег и најбитнијег у редовима опозиције. Замислимо шта би било да је Александар Вучић урадио нешто слично. Сваки дан се лепе плакати, исписују графити против њега. Са много горим порукама и претњама, нападима на његову децу и породицу, позивима на линч и физичку ликвидацију. Како бисмо ми требали да реагујемо када нам сваки дан говоре да смо убице, да су нам „руке крваве“, да смо убили 15 људи. А он, Драган Ђилас лично, је потписник најгорег насиља само зато што му је неко рекао да је лопов, што узгред и јесте, по сопственом признању. Коме није било јасно након дешавања у Скупштини да је насиље једини језик којим говори Ђилас, више нема дилеме! Све маске су пале! Закони у Србији морају да се поштују и примењују, јер Србија је демократска земља! Неће бити грађанског рата у Србији, неће бити братоубилачких сукоба и неће бити обојене револуције! Закон мора да важи подједнако за све, па и за Драгана Ђиласа!

Драган Ђилас је одавно симбол бахатости, насиља и дивљаштва , а најновији инцидент који је започео лично он показао је још једном право лице антисрпске опозиције, која већ више од месец дана прижељкује нереде, насиље и дубоке поделе у нашем друштву. Понашање Драгана Ђиласа на снимку који је објавила његова странка, није понашање нормалног човека, политичара, него батинаша и силеџије. Драган Ђилас, режисер новог насиља на улицама, напао је младе људе, само зато што му се њихове активности, а које раде активисти свих странака, нису свиделе. Толико је агресиван, жељан сукоба, да то више не може да сакрије. Човек који покушава да унесе хаос у Србију, поделу међу људима, братоубилачке сукобе, па чак и да преузме протесте од студената, да би себе приказао као најважнијег и најбитнијег у редовима опозиције. Замислимо шта би било да је Александар Вучић урадио нешто слично. Сваки дан се лепе плакати, исписују графити против њега. Са много горим порукама и претњама, нападима на његову децу и породицу, позивима на линч и физичку ликвидацију. Како бисмо ми требали да реагујемо када нам сваки дан говоре да смо убице, да су нам „руке крваве“, да смо убили 15 људи. А он, Драган Ђилас лично, је потписник најгорег насиља само зато што му је неко рекао да је лопов, што узгред и јесте, по сопственом признању. Коме није било јасно након дешавања у Скупштини да је насиље једини језик којим говори Ђилас, више нема дилеме! Све маске су пале! Закони у Србији морају да се поштују и примењују, јер Србија је демократска земља! Неће бити грађанског рата у Србији, неће бити братоубилачких сукоба и неће бити обојене револуције! Закон мора да важи подједнако за све, па и за Драгана Ђиласа!

Милош Вучевић

26,521 просмотров • 1 год назад

„Убио сам ти мужа, неће он од тебе правит Српкињу!” Ово је Вук Бориловић, функционер Социјалдемократа Црне Горе, рекао жени која га је позвала да види где јој је муж. Десило се на Цетињу пре две године. Да ли је неко од душебрижника београдских писнуо о овом злочину из мржње? Колективној шизофренији која је последица деценијске мржње сејане од Мила Ђукановића, Ранка Кривокапића, ДПС-а, либерала, СДП-а, Социјалдемократа...?! Не, није. Него их је цела аутошовинистичка гамад подржавала. Латинка Перовић је говорила на конгресу ДПС-а, а писали су и писмо подршке Милу. Потписници - Светислав Басара, Чеда Јовановић, Соња Бисерко, Чанак, Филип Давид, Ненад Прокић, Гордана Суша, Владимир Арсенијевић, Месић, Лончар, Кучан, Диздаревић, Богић Богићевић. Памти се.

„Убио сам ти мужа, неће он од тебе правит Српкињу!” Ово је Вук Бориловић, функционер Социјалдемократа Црне Горе, рекао жени која га је позвала да види где јој је муж. Десило се на Цетињу пре две године. Да ли је неко од душебрижника београдских писнуо о овом злочину из мржње? Колективној шизофренији која је последица деценијске мржње сејане од Мила Ђукановића, Ранка Кривокапића, ДПС-а, либерала, СДП-а, Социјалдемократа...?! Не, није. Него их је цела аутошовинистичка гамад подржавала. Латинка Перовић је говорила на конгресу ДПС-а, а писали су и писмо подршке Милу. Потписници - Светислав Басара, Чеда Јовановић, Соња Бисерко, Чанак, Филип Давид, Ненад Прокић, Гордана Суша, Владимир Арсенијевић, Месић, Лончар, Кучан, Диздаревић, Богић Богићевић. Памти се.

Народни непријатељ 🇷🇸

57,489 просмотров • 1 год назад

У ЗЕМЉИ ЕКОНОМСКОГ ТИГРА, ПРИЧА КОЈА КИДА ДУШУ... Тамара Мисирлић: "Сваког дана бака Борка стоји на улици и продаје оно што је сама узгајила у својој башти. Понесе мало лука, понесе шта има... и стоји ту сатима. Стоји ту са једним јединим циљем, да скупи новац да подигне споменик својој ћерки. Кад ми је то рекла, гледала ме је право у очи и изговорила реченицу коју никада нећу заборавити: ,,Ја не могу да умрем док јој не подигнем споменик. Не могу да оставим моју ћерку без споменика." Док сам је слушала, толико ме је нешто стегло у грудима. Толико бола, толико љубави и толико достојанства у једној жени која сваког дана стоји на улици и продаје своје поврће. Рекла ми је да некад заради 180 динара, некад 500, некад 600, некад 1000 ако је добар дан. И тако, мало по мало, скупља новац, а уз то брине и о болесној сестри. Из џепа је извадила један папирић. На њему је нацртан споменик, написане димензије и број телефона човека који их ради. Тај папир носи са собом као нешто највредније што има, то је њен циљ, њена мисија, њена последња жеља. У једном тренутку више нисам могла да слушам, а да ништа не кажем. Рекла сам јој: ,,Бако, ми ћемо подићи споменик.“ А она се одмах постидела, онако како то умеју само стари, поштени људи. Почела је да пита: „А како ћу ја то да вратим? Како ћу да се одужим, сине?" Рекла сам јој да ми само да мало лука из своје баште, за салату. И ништа више. Али истина је да сам тог дана ја од ње добила много више од тог лука. Добила сам лекцију шта је мајчинска љубав. Љубав која не престаје ни када живот прође, ни када године притисну, ни када човек остане сам. Љубав због које једна мајка сваког дана стоји на улици, продаје оно што има, и понавља само једну реченицу: ,,Не могу да умрем док моја ћерка не добије споменик." 🇷🇸 СРПСКИ ГЛАСНИК

У ЗЕМЉИ ЕКОНОМСКОГ ТИГРА, ПРИЧА КОЈА КИДА ДУШУ... Тамара Мисирлић: "Сваког дана бака Борка стоји на улици и продаје оно што је сама узгајила у својој башти. Понесе мало лука, понесе шта има... и стоји ту сатима. Стоји ту са једним јединим циљем, да скупи новац да подигне споменик својој ћерки. Кад ми је то рекла, гледала ме је право у очи и изговорила реченицу коју никада нећу заборавити: ,,Ја не могу да умрем док јој не подигнем споменик. Не могу да оставим моју ћерку без споменика." Док сам је слушала, толико ме је нешто стегло у грудима. Толико бола, толико љубави и толико достојанства у једној жени која сваког дана стоји на улици и продаје своје поврће. Рекла ми је да некад заради 180 динара, некад 500, некад 600, некад 1000 ако је добар дан. И тако, мало по мало, скупља новац, а уз то брине и о болесној сестри. Из џепа је извадила један папирић. На њему је нацртан споменик, написане димензије и број телефона човека који их ради. Тај папир носи са собом као нешто највредније што има, то је њен циљ, њена мисија, њена последња жеља. У једном тренутку више нисам могла да слушам, а да ништа не кажем. Рекла сам јој: ,,Бако, ми ћемо подићи споменик.“ А она се одмах постидела, онако како то умеју само стари, поштени људи. Почела је да пита: „А како ћу ја то да вратим? Како ћу да се одужим, сине?" Рекла сам јој да ми само да мало лука из своје баште, за салату. И ништа више. Али истина је да сам тог дана ја од ње добила много више од тог лука. Добила сам лекцију шта је мајчинска љубав. Љубав која не престаје ни када живот прође, ни када године притисну, ни када човек остане сам. Љубав због које једна мајка сваког дана стоји на улици, продаје оно што има, и понавља само једну реченицу: ,,Не могу да умрем док моја ћерка не добије споменик." 🇷🇸 СРПСКИ ГЛАСНИК

Инжењер 🇷🇸

10,975 просмотров • 6 месяцев назад

Не плачем ја често. Али, ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која је пред вама је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (и... да, за то је крив један архитекта). Та прича би могла да почне подсећањем на окупацију. Рецимо.. Нашу. Замислите да се оно „петвековно ропство“ заправо уопште није завршило. Да траје, рецимо, 740 година. Да ли би неко од нас уопште више говорио српски? Или бисмо, најпре вековима под чизмом освајача, а потом навикнути на његове и ничије друге аршине, просто постали мајушни део његове силине, уклопивши се онако мали и немоћни у један другачији свет, другачији језик...? А једном народу се то десило. И, прича о њему, заправо, не почиње баш пре 740 година, већ још пре више од милинијум и по када је римски генерал Магнус Максимус 383. урадио кључну ствар за народ Велса: повукао је трупе из Британије да би покушао да се домогне императорског трона, решио да „острвом“ управља на даљину, из Галије, а оставио праву власт локалним вођама. Сматра се зато оснивачем неколико велшких краљевских династија, а локална племена су с колена на колено преносила захвалност што им је дозволио да буду оно што јесу, да не живе као робови. Но, ропство их је, ипак, снашло пре 740 година, када је после двовековног рата енглески краљ Едвард Први окончао то освајање како је и желео. И, године су почеле да пролазе. Деценије. Векови, у којима стари, велшки језик, није био прихваћен нигде: ни у једном документу, ни у каквим преговорима, ни у једној јединој званичној комуникацији. Почео је, као такав, да изумире. Малтене су, тамо негде, 70-их година 20. века престали и да постоје људи који га знају. Добро, било је неких бораца за тај стари језик (да ли сте знали да је „мор“ на велшком оно што ми називамо „море“? Не? Ето, на крају ове приче чека вас један снимак због ког сам научио монтажу, а за који сам преводио речи једне песме и урадио вам титлове, но... не пуштајте то одмах, да најпре нешто друго сазнате). Дакле, јесте било бораца да се тај стари језик сачува, попут архитекте Дафида Ивана. Стар је он, не баш колико и велшки језик, али недавно је ушао у девету деценију живота. А тамо негде, средином прошлог века, привођен је због својих активности да се велшки језик врати где му је место, у институције, у образовни систем, чак је и политиком почео да се бави из љубави према језику својих родитеља, предака... Ал', затварали га. Нису га слушали, нити му жеље услишили. Почео је да се бави и музиком. Онако, за своју душу. Писао и песме, па их сам изводио, а једна од њих је била посебно занимљива тадашњим британскима властима на чијем је челу била Маргарет Тачер. Песма се звала „И даље – ту“, а кроз три врло кратке строфе говорила је о томе кроз шта је Велс прошао за ових 1600 година: и како су тај народ тлачили и потцењивали, али како је он издржао и стварне појаве попут карикатуралног лика из књижевности, Велшанина који се звао Дик Сион Дафид, коме је све енглеско милије од велшког (ко је рекао „Аха, нека врста другосрбијанаца“? Без добацивања, ово је прича о Велсу), како је тај народ и тај језик издржао и „стару Меги и њену екипу“ (песма је писана када ја „Меги“ Тачер припремала затварање свих велшких рудника, што је потом довело до тога да је мање од 40% домаћинстава у Велсу имало неког члана породице који је стално запослен; Да... чизма уме да буде страшна, нарочито ако не приметиш да ти је већ на врату, па ти се чини да те неко милује. Вековима). Проблем је био што је песму мало ко разумео, јер... писана је и извођена на старом велшком. А то малтене „нико жив“ (не баш буквално) у Велсу више није разумео. Изводио ју је онај архитекта и рударима, прихватио те стихове и један покрет који се залагао за независност, али... Пролазиле су године. Семена која је јунак ове приче, што по затвору, што на улици, што с рударима који више нису имали где да раде, што са децом којој се обраћао – као да су, бар се тако чинило, била посејена узалуд. А онда је Дафид Иван, сада 80-годишњак, пред 80. рођендан позван да ту своју песму отпева у Кардифу. И то на стадиону. Нешто преко 32.000 људи је било ту. Почео је он своју причу у стиховима, прву од три строфе, чуло се и како публика мрмља, позната јој је мелодија, а када је на ред дошао рефрен... Не, то вам нећу писати. То ћете видети, сад, када пустите снимак. А он је пред вама само због љубави. За род свој и језик свој. Љубави која је довела до правог чуда да сада, пре три месеца када је обављено последње истраживање, скоро 29,2% становништа Велса може да прича старим велшким језиком, док нешто више, чак 33 одсто њих, разуме када неко прича велшки. Чудо? Не, само плод љубави од које се не одустаје. Баш због ње је ова прича о песми пред вама. И, она звучи – овако: (ако заплачете кад и Дафид Иван, тамо код стиха "... а жив ће бити и велшки језик!", не брините. Међу својима сте) #YmaOHyd

Не плачем ја често. Али, ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која је пред вама је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (и... да, за то је крив један архитекта). Та прича би могла да почне подсећањем на окупацију. Рецимо.. Нашу. Замислите да се оно „петвековно ропство“ заправо уопште није завршило. Да траје, рецимо, 740 година. Да ли би неко од нас уопште више говорио српски? Или бисмо, најпре вековима под чизмом освајача, а потом навикнути на његове и ничије друге аршине, просто постали мајушни део његове силине, уклопивши се онако мали и немоћни у један другачији свет, другачији језик...? А једном народу се то десило. И, прича о њему, заправо, не почиње баш пре 740 година, већ још пре више од милинијум и по када је римски генерал Магнус Максимус 383. урадио кључну ствар за народ Велса: повукао је трупе из Британије да би покушао да се домогне императорског трона, решио да „острвом“ управља на даљину, из Галије, а оставио праву власт локалним вођама. Сматра се зато оснивачем неколико велшких краљевских династија, а локална племена су с колена на колено преносила захвалност што им је дозволио да буду оно што јесу, да не живе као робови. Но, ропство их је, ипак, снашло пре 740 година, када је после двовековног рата енглески краљ Едвард Први окончао то освајање како је и желео. И, године су почеле да пролазе. Деценије. Векови, у којима стари, велшки језик, није био прихваћен нигде: ни у једном документу, ни у каквим преговорима, ни у једној јединој званичној комуникацији. Почео је, као такав, да изумире. Малтене су, тамо негде, 70-их година 20. века престали и да постоје људи који га знају. Добро, било је неких бораца за тај стари језик (да ли сте знали да је „мор“ на велшком оно што ми називамо „море“? Не? Ето, на крају ове приче чека вас један снимак због ког сам научио монтажу, а за који сам преводио речи једне песме и урадио вам титлове, но... не пуштајте то одмах, да најпре нешто друго сазнате). Дакле, јесте било бораца да се тај стари језик сачува, попут архитекте Дафида Ивана. Стар је он, не баш колико и велшки језик, али недавно је ушао у девету деценију живота. А тамо негде, средином прошлог века, привођен је због својих активности да се велшки језик врати где му је место, у институције, у образовни систем, чак је и политиком почео да се бави из љубави према језику својих родитеља, предака... Ал', затварали га. Нису га слушали, нити му жеље услишили. Почео је да се бави и музиком. Онако, за своју душу. Писао и песме, па их сам изводио, а једна од њих је била посебно занимљива тадашњим британскима властима на чијем је челу била Маргарет Тачер. Песма се звала „И даље – ту“, а кроз три врло кратке строфе говорила је о томе кроз шта је Велс прошао за ових 1600 година: и како су тај народ тлачили и потцењивали, али како је он издржао и стварне појаве попут карикатуралног лика из књижевности, Велшанина који се звао Дик Сион Дафид, коме је све енглеско милије од велшког (ко је рекао „Аха, нека врста другосрбијанаца“? Без добацивања, ово је прича о Велсу), како је тај народ и тај језик издржао и „стару Меги и њену екипу“ (песма је писана када ја „Меги“ Тачер припремала затварање свих велшких рудника, што је потом довело до тога да је мање од 40% домаћинстава у Велсу имало неког члана породице који је стално запослен; Да... чизма уме да буде страшна, нарочито ако не приметиш да ти је већ на врату, па ти се чини да те неко милује. Вековима). Проблем је био што је песму мало ко разумео, јер... писана је и извођена на старом велшком. А то малтене „нико жив“ (не баш буквално) у Велсу више није разумео. Изводио ју је онај архитекта и рударима, прихватио те стихове и један покрет који се залагао за независност, али... Пролазиле су године. Семена која је јунак ове приче, што по затвору, што на улици, што с рударима који више нису имали где да раде, што са децом којој се обраћао – као да су, бар се тако чинило, била посејена узалуд. А онда је Дафид Иван, сада 80-годишњак, пред 80. рођендан позван да ту своју песму отпева у Кардифу. И то на стадиону. Нешто преко 32.000 људи је било ту. Почео је он своју причу у стиховима, прву од три строфе, чуло се и како публика мрмља, позната јој је мелодија, а када је на ред дошао рефрен... Не, то вам нећу писати. То ћете видети, сад, када пустите снимак. А он је пред вама само због љубави. За род свој и језик свој. Љубави која је довела до правог чуда да сада, пре три месеца када је обављено последње истраживање, скоро 29,2% становништа Велса може да прича старим велшким језиком, док нешто више, чак 33 одсто њих, разуме када неко прича велшки. Чудо? Не, само плод љубави од које се не одустаје. Баш због ње је ова прича о песми пред вама. И, она звучи – овако: (ако заплачете кад и Дафид Иван, тамо код стиха "... а жив ће бити и велшки језик!", не брините. Међу својима сте) #YmaOHyd

Дарко Николић

105,257 просмотров • 2 лет назад

Пропала им обојена револуција, па већ други дан групица блокадера-згубидана покушава да блокира полагање испита студентима Правног факултета у Новом Саду, тако што им прете и вређају их док улазе на Сајам где се одржава полагање испита. Погледајте само те људе. Па неки су ближе годинама за пензију, а неки никад прошли поред факултета. Најгори међу најгорима блокирају најбоље. То је страшна срамота коју морамо да гледамо. Нека се запита сваки родитељ, или бака и дека, како би се осећали да је њихово дете данима и ноћима учило, а онда да је дошло у ситуацију да га групица насилника малтретира, вређа и не дозвољава му да полаже испите. Замислите то лудило и кукавичлук да неко свесно окупира факултет, да узурпира имовину свих грађана, и онда када се испитни рок измести на другу локацију, у зграду Сајма, дође групица тих дивљака блокадера да покуша да не дозволи деци да полажу испите. Није им успела обојена револуција и сви они прљави сценарији отимања државе путем медијских манипулација које спроводе тајкунски-блокадерски медији, па сад покушавају на све начине да изазову нове сукобе и тензије, да удари брат на брата јер то је последњи елемент обојене револуције. Србија неће дозволити да је уништи групица најекстремнијих блокадера. Нећемо дозволити да дирају нашу децу, нити да им угрозе и униште будуцност. Стоп насиљу! Побеђује Србија!

Пропала им обојена револуција, па већ други дан групица блокадера-згубидана покушава да блокира полагање испита студентима Правног факултета у Новом Саду, тако што им прете и вређају их док улазе на Сајам где се одржава полагање испита. Погледајте само те људе. Па неки су ближе годинама за пензију, а неки никад прошли поред факултета. Најгори међу најгорима блокирају најбоље. То је страшна срамота коју морамо да гледамо. Нека се запита сваки родитељ, или бака и дека, како би се осећали да је њихово дете данима и ноћима учило, а онда да је дошло у ситуацију да га групица насилника малтретира, вређа и не дозвољава му да полаже испите. Замислите то лудило и кукавичлук да неко свесно окупира факултет, да узурпира имовину свих грађана, и онда када се испитни рок измести на другу локацију, у зграду Сајма, дође групица тих дивљака блокадера да покуша да не дозволи деци да полажу испите. Није им успела обојена револуција и сви они прљави сценарији отимања државе путем медијских манипулација које спроводе тајкунски-блокадерски медији, па сад покушавају на све начине да изазову нове сукобе и тензије, да удари брат на брата јер то је последњи елемент обојене револуције. Србија неће дозволити да је уништи групица најекстремнијих блокадера. Нећемо дозволити да дирају нашу децу, нити да им угрозе и униште будуцност. Стоп насиљу! Побеђује Србија!

Милош Вучевић

11,906 просмотров • 1 год назад

Након последње проповеди о Ратку Младићу, Арсеније Јовановић треба да изгуби благослов за јавни рад од стране епископа ваљевског. Не само што шири смутњу међу народом, не само да произвољно тумачи историјске догађаје, него и отворено лаже и измишља, а поједини искази упућују да је или превише заглибио у самољубљу или да показује знаке схизофреније. Да не говорим да, док је Младић из ровова бранио српски народ, Арсеније по Њујорку загревао кашике, шприцао се ко зна каквим дрогама и проучавао зен будизам. Па сад да је истински монах, а не сујетни дедица који жали за таквом младошћу и изиграва нам свеца, он би се повукао у монашку келију и окајавао сопствене грехе уместо да другима дописује и оно што нису згрешили. Ево неколико највећих неистина које је изрекао: - Младић не само да није мрзео Краљевину, него се током рата више пута сусретао са Томиславом Карађорђевићем, а о срдачности њихових сусрета је сведочила Биљана Плавшић на неколико места (заједничку фотографију на којој се Младић сам додао у снимку); - Арсеније упорно назива Младића "Титов генерал, марксиста, комуниста, атеиста", а Младић је за још током службе у Скопљу 60-их година, кад је Броз увелико био и жив и виталан, одбио премештај у Титову гарду уз речи да је он официр, а не "шетач пудлица"; због тога је строго укорен и успорена му је служба, мада је био способан, перспективан и увек највишим оценама оцењиван; - криви не само Ратка, него и Неђу Младића да су били задојени комунизмом - Арсеније је причао да је његов отац хтео да му син буде пилот ЈНА, док су му и отац и мајка били просветни радници односно они који су деци утеривали званичну доктрину комунистичког система; најбољи пријатељи Арсенија из младости биле су ћерке Цвијетина Мијатовића (председник Председништва СФРЈ), Милан Младеновић ЕКВ - син официра ЈНА, итд. - Младић никад није показивао мржњу ни према четницима ни према Краљевини, већ према паравојним формацијама, самозваним војводама и лудацима - које и Арсеније овде критикује; - измишља како је Младић 1992. и 1993. био у Книну и свађао се са неким четницима који су му рекли да проба сам да им скине кокарде ако сме - није се десило, а ни Младић није тад био и Книну; - смета му што Младићу сметају кокарде (јер неће идеолошке поделе, него српско јединство), а онда препричава како се свађао са четницима у Лондону због ратне четничке заставе, па их критикује што му нису дали паре јер "буразеру, па српско јединство" и кука "тако се лако цепамо"; да не говорим да му сметају четничке мртвачке лобање, али да на свом столу у манастиру држи праву мртвачку лобању. Време је да се овај човек определи да ли је монах или инфлуенсер. Оба су легитимна. Само ако хоће да буде инфлуенсер, нека скине мантију и напусти манастир. А ако хоће да буде монах, треба му помоћи, најпре тако што ће остати без благослова за овакве небулозе.

Након последње проповеди о Ратку Младићу, Арсеније Јовановић треба да изгуби благослов за јавни рад од стране епископа ваљевског. Не само што шири смутњу међу народом, не само да произвољно тумачи историјске догађаје, него и отворено лаже и измишља, а поједини искази упућују да је или превише заглибио у самољубљу или да показује знаке схизофреније. Да не говорим да, док је Младић из ровова бранио српски народ, Арсеније по Њујорку загревао кашике, шприцао се ко зна каквим дрогама и проучавао зен будизам. Па сад да је истински монах, а не сујетни дедица који жали за таквом младошћу и изиграва нам свеца, он би се повукао у монашку келију и окајавао сопствене грехе уместо да другима дописује и оно што нису згрешили. Ево неколико највећих неистина које је изрекао: - Младић не само да није мрзео Краљевину, него се током рата више пута сусретао са Томиславом Карађорђевићем, а о срдачности њихових сусрета је сведочила Биљана Плавшић на неколико места (заједничку фотографију на којој се Младић сам додао у снимку); - Арсеније упорно назива Младића "Титов генерал, марксиста, комуниста, атеиста", а Младић је за још током службе у Скопљу 60-их година, кад је Броз увелико био и жив и виталан, одбио премештај у Титову гарду уз речи да је он официр, а не "шетач пудлица"; због тога је строго укорен и успорена му је служба, мада је био способан, перспективан и увек највишим оценама оцењиван; - криви не само Ратка, него и Неђу Младића да су били задојени комунизмом - Арсеније је причао да је његов отац хтео да му син буде пилот ЈНА, док су му и отац и мајка били просветни радници односно они који су деци утеривали званичну доктрину комунистичког система; најбољи пријатељи Арсенија из младости биле су ћерке Цвијетина Мијатовића (председник Председништва СФРЈ), Милан Младеновић ЕКВ - син официра ЈНА, итд. - Младић никад није показивао мржњу ни према четницима ни према Краљевини, већ према паравојним формацијама, самозваним војводама и лудацима - које и Арсеније овде критикује; - измишља како је Младић 1992. и 1993. био у Книну и свађао се са неким четницима који су му рекли да проба сам да им скине кокарде ако сме - није се десило, а ни Младић није тад био и Книну; - смета му што Младићу сметају кокарде (јер неће идеолошке поделе, него српско јединство), а онда препричава како се свађао са четницима у Лондону због ратне четничке заставе, па их критикује што му нису дали паре јер "буразеру, па српско јединство" и кука "тако се лако цепамо"; да не говорим да му сметају четничке мртвачке лобање, али да на свом столу у манастиру држи праву мртвачку лобању. Време је да се овај човек определи да ли је монах или инфлуенсер. Оба су легитимна. Само ако хоће да буде инфлуенсер, нека скине мантију и напусти манастир. А ако хоће да буде монах, треба му помоћи, најпре тако што ће остати без благослова за овакве небулозе.

Народни непријатељ 🇷🇸

21,741 просмотров • 27 дней назад

Џорџ Галовеј, британски парламентарац, писац, активиста и један од покретача Брегзита, био је гост у подкасту Рубикон Како Запад види Србе? Зашто је наш народ увек у центру геополитичких дешавања. Ко је дозволио да Косово може бити независно, а Крим не из угла великих сила? Да ли је међународно право мртво слово на папиру? Шта је тренутно светска глобална агенда? Ко управља колективним Западом? Зашто је створена лажна држава Косово? Како свет гледа на страдање у Гази? Зашто Палестинци немају право на државу и постојање? Ко управља са ЕУ и преко којих фондова? Зашто Албанци долазе у Велику Британију? Каква је будућност ове Европе? Шта ће бити улога Кине и Русије у будућности света? Четвртком од 19ч на нашем Youtube каналу:

Џорџ Галовеј, британски парламентарац, писац, активиста и један од покретача Брегзита, био је гост у подкасту Рубикон Како Запад види Србе? Зашто је наш народ увек у центру геополитичких дешавања. Ко је дозволио да Косово може бити независно, а Крим не из угла великих сила? Да ли је међународно право мртво слово на папиру? Шта је тренутно светска глобална агенда? Ко управља колективним Западом? Зашто је створена лажна држава Косово? Како свет гледа на страдање у Гази? Зашто Палестинци немају право на државу и постојање? Ко управља са ЕУ и преко којих фондова? Зашто Албанци долазе у Велику Британију? Каква је будућност ове Европе? Шта ће бити улога Кине и Русије у будућности света? Четвртком од 19ч на нашем Youtube каналу:

Рубикон

45,752 просмотров • 2 лет назад