Video wird geladen...

Video konnte nicht geladen werden

Beim Laden dieses Videos ist ein Problem aufgetreten. Dies könnte an einem vorübergehenden Netzwerkproblem liegen oder das Video ist möglicherweise nicht verfügbar.

Монахиња СПЦ са цигаретом у рукама?!😱 Сценарио је писала сама сатана, режирала га, глумила и емитовала! С' којим је циљем?! Да Светосавље унизи и представи недостојним постојања?! Вековима је Светосавље одолевало сатани, одолеће и вашем поганом наративу, битанге са РТС-a!

Јелена Лазић

2,461 subscribers

11,505 Aufrufe • vor 4 Monaten •via X (Twitter)

Anya Rossi• Live Now

Private livecam show

0 Kommentare

Keine Kommentare verfügbar

Kommentare vom Original-Post werden hier angezeigt

Ähnliche Videos

Ко је био Џефри Епстин? Ко га је створио и са којим циљем? Одговоре на ова и друга питања даје Роберт Дејвид Стил, бивши официр CIA и суоснивач Обавештајне агенције Маринског корпуса САД, на основу расположивих информација и непосредног увида у структуре моћи у САД који је имао

Ко је био Џефри Епстин? Ко га је створио и са којим циљем? Одговоре на ова и друга питања даје Роберт Дејвид Стил, бивши официр CIA и суоснивач Обавештајне агенције Маринског корпуса САД, на основу расположивих информација и непосредног увида у структуре моћи у САД који је имао

Никола Јовић

15,227 Aufrufe • vor 9 Monaten

Др Војислав Шешељ: Генерал Младић и ја смо сваки дан играли шах у Хагу. Онда је он направио први скеч у судници. Била је у Јутарњем програму нека емисија на РТС-у у којој је била Љиљана Смајловић гост и коментарисали су то, и она је рекла: ’Треба они да виде са ким то Младић игра шах сваки дан.’ Ваљда од мене добија инструкције шта ће радити у судници. То је био сигнал овима у Хашком трибуналу да га преместе на други спрат. Истог дана је премештен. Искључиво због тога је премештен. ТВ Информер, емисија "Инфо јутро", 8. септембар 2026.

Др Војислав Шешељ: Генерал Младић и ја смо сваки дан играли шах у Хагу. Онда је он направио први скеч у судници. Била је у Јутарњем програму нека емисија на РТС-у у којој је била Љиљана Смајловић гост и коментарисали су то, и она је рекла: ’Треба они да виде са ким то Младић игра шах сваки дан.’ Ваљда од мене добија инструкције шта ће радити у судници. То је био сигнал овима у Хашком трибуналу да га преместе на други спрат. Истог дана је премештен. Искључиво због тога је премештен. ТВ Информер, емисија "Инфо јутро", 8. септембар 2026.

Српски радикали

20,394 Aufrufe • vor 16 Tagen

Захтевамо хапшење насилника Владимира Мандића! Функционер Српске напредне странке Владимир Мандић физички је насрнуо на Немању Шаровића и екипу КТВ телевизије на јавном скупу одржаном 5. новембра ове године. Наиме, приликом доласка присталица СНС и „Срба са КиМ против блокада“ на скуп у Ћациленду, Мандић је у улици Краља Милана пришао Шаровићу, и без било каквог повода или упозорења, снажно га ударио по рукама, избивши му микрофон. То је био сигнал да и људи који су били са њим у друштву насрну на екипу КТВ гађајући их флашама и топовским ударима, док је сам Мандић чак и пљунуо у правцу новинарске екипе КТВ. Инциденд су пратиле бројне увреде на рачун Немање Шаровића коме су напредњаци у једном тренутку слоижно и громогласно скандирали „Шаровићу Усташо!“ Посебно истичемо да је нападу присуствовао и немо га посматрао велики број униформисаних полицајаца које је предводио Радослав Репац, као и више инспектора Одељења за јавни ред и мир, полицијске управе Београд. Нико од присутних припадника МУП-а Србије није реаговао како би заштитио новинарску екипу која је извештавала у преносу уживо, нити је покушао да у складу са законом приведе напредњачке насилнике. Захтевамо хитну реакцију тужилаштва и полиције, хапшење Владимира Мандића и других нападача као и њихово задржавање у притвору, јер би њихов останак на слободи извесно довео до понављања истог или сличног кривичног дела. Апелујемо на медије да овога пута непристрасно и професионално, у складу са принципима новинарске етике, известе јавност о јучерашњем нападу на Немању Шаровића и екипу КТВ телевизије, јер ћутањем насилницима дају јасан сигнал да су напади на њих дозвољени те да са нападима треба да наставе.

Захтевамо хапшење насилника Владимира Мандића! Функционер Српске напредне странке Владимир Мандић физички је насрнуо на Немању Шаровића и екипу КТВ телевизије на јавном скупу одржаном 5. новембра ове године. Наиме, приликом доласка присталица СНС и „Срба са КиМ против блокада“ на скуп у Ћациленду, Мандић је у улици Краља Милана пришао Шаровићу, и без било каквог повода или упозорења, снажно га ударио по рукама, избивши му микрофон. То је био сигнал да и људи који су били са њим у друштву насрну на екипу КТВ гађајући их флашама и топовским ударима, док је сам Мандић чак и пљунуо у правцу новинарске екипе КТВ. Инциденд су пратиле бројне увреде на рачун Немање Шаровића коме су напредњаци у једном тренутку слоижно и громогласно скандирали „Шаровићу Усташо!“ Посебно истичемо да је нападу присуствовао и немо га посматрао велики број униформисаних полицајаца које је предводио Радослав Репац, као и више инспектора Одељења за јавни ред и мир, полицијске управе Београд. Нико од присутних припадника МУП-а Србије није реаговао како би заштитио новинарску екипу која је извештавала у преносу уживо, нити је покушао да у складу са законом приведе напредњачке насилнике. Захтевамо хитну реакцију тужилаштва и полиције, хапшење Владимира Мандића и других нападача као и њихово задржавање у притвору, јер би њихов останак на слободи извесно довео до понављања истог или сличног кривичног дела. Апелујемо на медије да овога пута непристрасно и професионално, у складу са принципима новинарске етике, известе јавност о јучерашњем нападу на Немању Шаровића и екипу КТВ телевизије, јер ћутањем насилницима дају јасан сигнал да су напади на њих дозвољени те да са нападима треба да наставе.

Немања Шаровић

16,735 Aufrufe • vor 10 Monaten

Србија је хтела да започне спровођење „специјалне војне операције“, али су Косову помогле САД Сједињене Државе заједно са Косовом спречиле су „много већи напад“ Србије након Бањске. Вашингтон је упутио Србији политичку поруку и упозорење „о томе шта може да се деси“, изјавила је шиптарка Османи у интервјуу за емисију „Fidani“. Османи је рекла да претња за Косово није престала оружаним сукобом у Бањској, тврдећи да је Србија имала „много већи план“ против Косова, који је, како је навела, спречен захваљујући САД. „Опасност није била само у акту агресије у Бањској. Ризик је трајао и после тога, јер је Србија имала много већи план против Косова, и ми смо га спречили заједно са САД“, изјавила је Османи. Она је такође навела да је реакција САД била „на два фронта“. „Прва интервенција била је политичка порука коју су САД упутиле Србији, а друго је био начин на који су САД зауставиле Србију, објашњавајући јој шта може да се деси“, рекла је она. Османи је истакла да је управо она одржавала контакт са САД, односно комуницирала је заједно са америчким амбасадором тог времена и Саветом за националну безбедност Беле куће. Последње изјаве Османи су наставак низа сличних изјава с њене стране, као и изјава председника САД Доналда Трампа. Подсећају на видео снимак на којем Трамп поздравља Османи као члана Савета мира САД, а она руком показује телефонски позив. 🇷🇸 СРПСКИ ГЛАСНИК

Србија је хтела да започне спровођење „специјалне војне операције“, али су Косову помогле САД Сједињене Државе заједно са Косовом спречиле су „много већи напад“ Србије након Бањске. Вашингтон је упутио Србији политичку поруку и упозорење „о томе шта може да се деси“, изјавила је шиптарка Османи у интервјуу за емисију „Fidani“. Османи је рекла да претња за Косово није престала оружаним сукобом у Бањској, тврдећи да је Србија имала „много већи план“ против Косова, који је, како је навела, спречен захваљујући САД. „Опасност није била само у акту агресије у Бањској. Ризик је трајао и после тога, јер је Србија имала много већи план против Косова, и ми смо га спречили заједно са САД“, изјавила је Османи. Она је такође навела да је реакција САД била „на два фронта“. „Прва интервенција била је политичка порука коју су САД упутиле Србији, а друго је био начин на који су САД зауставиле Србију, објашњавајући јој шта може да се деси“, рекла је она. Османи је истакла да је управо она одржавала контакт са САД, односно комуницирала је заједно са америчким амбасадором тог времена и Саветом за националну безбедност Беле куће. Последње изјаве Османи су наставак низа сличних изјава с њене стране, као и изјава председника САД Доналда Трампа. Подсећају на видео снимак на којем Трамп поздравља Османи као члана Савета мира САД, а она руком показује телефонски позив. 🇷🇸 СРПСКИ ГЛАСНИК

Инжењер 🇷🇸

11,585 Aufrufe • vor 3 Monaten

🔺🔻Интересантан коментар копиран са Телеграма. Вреди прочитати‼️ Санкције Русији неће (ВЕЛЕИЗДАЈНИК Александар Вучић Александар Вучић) још увести док и последњи евро од 2,2 милијарде које има у Москви не склони. И зато је Вулин нон стоп у Москви, поред одвикавања од белог праха. Рио Тинто мора да би остао још који месец на власти јер је су то месеци на слободи с тиме покушава да купи и азил у некој од држава. Мора да реши Србију у НАТО да би се додворио Америци јер га они највише уцењују или ти...растурају. Чак ће изгледа морати и Данила да преда за гаранцију као што га је дао Беливуку док му је одређивао посао, јер је и Беливук знао да ким има посла. За остало је све јасно свакоме ко мисли главом а не пинком и информером.

🔺🔻Интересантан коментар копиран са Телеграма. Вреди прочитати‼️ Санкције Русији неће (ВЕЛЕИЗДАЈНИК Александар Вучић Александар Вучић) још увести док и последњи евро од 2,2 милијарде које има у Москви не склони. И зато је Вулин нон стоп у Москви, поред одвикавања од белог праха. Рио Тинто мора да би остао још који месец на власти јер је су то месеци на слободи с тиме покушава да купи и азил у некој од држава. Мора да реши Србију у НАТО да би се додворио Америци јер га они највише уцењују или ти...растурају. Чак ће изгледа морати и Данила да преда за гаранцију као што га је дао Беливуку док му је одређивао посао, јер је и Беливук знао да ким има посла. За остало је све јасно свакоме ко мисли главом а не пинком и информером.

Косово је ❤️ Србије! 🇷🇸❤️🇷🇺

19,227 Aufrufe • vor 1 Jahr

У Филмове и серијама у којима је глумила блокадерка Милена Радуловић држава уложила стотине милиона динара! Милена Радуловић која тврди да свако мало одлази на месец дана у иностранство како би одморила од “тираније” Александра Вучића, глумила је искључиво у пројектима које је држава финансирала и то у милионским износима. Држава је за филмове и серије у којима је глумила блокадерка Милена Радуловић издвојила најмање 183 милиона динара! Филмови и серије у којима је глумила Милена Радуловић а које је финансирала држава од новца народа Србије: 1) Једне летње ноћи 2) Прваци света 3) Патуљци са насловних страна 4)Серија Пет 5)Балканска Међа 6)Државни службеник 7)Бележница професора Мишковића 8)Тома 9)Траг дивљачи 10) Беса За ове пројекте држава је издвојила најмање 183.000.000 динара само кроз директне конкурсе Филмског центра Србије (ФЦС), не рачунајући вишемилионска улагања Телекома и РТС-а за које се тачни комерцијални подаци по пројекту често чувају као пословна тајна. Готово све што је зарадила у Србији платила је држава коју пљује. Од народног новца плаћа себи путовања по свету а затим вређа исти тај народ како је крезуб и примитиван.

У Филмове и серијама у којима је глумила блокадерка Милена Радуловић држава уложила стотине милиона динара! Милена Радуловић која тврди да свако мало одлази на месец дана у иностранство како би одморила од “тираније” Александра Вучића, глумила је искључиво у пројектима које је држава финансирала и то у милионским износима. Држава је за филмове и серије у којима је глумила блокадерка Милена Радуловић издвојила најмање 183 милиона динара! Филмови и серије у којима је глумила Милена Радуловић а које је финансирала држава од новца народа Србије: 1) Једне летње ноћи 2) Прваци света 3) Патуљци са насловних страна 4)Серија Пет 5)Балканска Међа 6)Државни службеник 7)Бележница професора Мишковића 8)Тома 9)Траг дивљачи 10) Беса За ове пројекте држава је издвојила најмање 183.000.000 динара само кроз директне конкурсе Филмског центра Србије (ФЦС), не рачунајући вишемилионска улагања Телекома и РТС-а за које се тачни комерцијални подаци по пројекту често чувају као пословна тајна. Готово све што је зарадила у Србији платила је држава коју пљује. Од народног новца плаћа себи путовања по свету а затим вређа исти тај народ како је крезуб и примитиван.

Госпођица Баљевић

32,252 Aufrufe • vor 5 Monaten

ВРАЧАР- ОТАЦ ДЕЧКА КОЈИ ЈЕ ПРЕБИЈЕН НА СМРТ ЈОШ УВЕК ТРАЖИ ПРАВДУ За оне који се не сећају овог трагичног догађаја 👇 🔴Бранислав (24) преминуо после 85 дана борбе за живот: Претучен на дан славе, Аранђеловдан (8. новембра) 🔴Како тврди његов отац Ненад Миленковић, осумњичени М. П. је, наводно Бранислава ударио с леђа, након краће свађе испред супер маркета у Макензијевој улици на Врачару: "Звао ме је да пита "Тата, да ли сте исекли славски колач?" Након пола сата његов друг, са којим је ишао до продавнице, јавио ми је да је мој син у Ургентном центру и да му се боре за живот. Бранислав је нападнут са леђа, главом је ударио у металну шипку, преврнуо се преко тог гелендера и пао са метар и по висине. Након 85 дана борбе за живот, изгубио сам сина јединца, мој живот је сада ништа..."

ВРАЧАР- ОТАЦ ДЕЧКА КОЈИ ЈЕ ПРЕБИЈЕН НА СМРТ ЈОШ УВЕК ТРАЖИ ПРАВДУ За оне који се не сећају овог трагичног догађаја 👇 🔴Бранислав (24) преминуо после 85 дана борбе за живот: Претучен на дан славе, Аранђеловдан (8. новембра) 🔴Како тврди његов отац Ненад Миленковић, осумњичени М. П. је, наводно Бранислава ударио с леђа, након краће свађе испред супер маркета у Макензијевој улици на Врачару: "Звао ме је да пита "Тата, да ли сте исекли славски колач?" Након пола сата његов друг, са којим је ишао до продавнице, јавио ми је да је мој син у Ургентном центру и да му се боре за живот. Бранислав је нападнут са леђа, главом је ударио у металну шипку, преврнуо се преко тог гелендера и пао са метар и по висине. Након 85 дана борбе за живот, изгубио сам сина јединца, мој живот је сада ништа..."

Инжењер 🇷🇸

88,794 Aufrufe • vor 6 Monaten

Подкаст „Православље“: Криза демократије и мисија Цркве Целу епизоду можете погледати у понедељак у 20 часова на Youtube каналу Подкаст „Православље“ Да ли је, што се тиче Цркве, демократија сувишна или су у праву они који тврде да недостатак демократије у Цркви на неки начин утиче на настанак опште кризе у друштву? Можемо ли се надати да ће традиционалне вредности, поглед на свет, хришћански начин живота који се поново, после деценија, афирмише у САД, као и у Русији, бити оно што можемо и ми у Србији наставити да практикујемо, што је код нас Светосавље, или морамо да следимо резолуцију Европског парламента? У чему се огледа утицај који Црква врши у друштву? Зашто је Црква центар интересовања, па и критика, оних који уопште нису верници Српске Православне Цркве? И да ли је Црква у актуелној друштвеној кризи изневерила очекивања народа? О овој и повезаним темама у новој епизоди подкаста „Православље“ теолог и политиколог Тамара Гајић Јовановић, шеф Oдељења за друштвене мреже Информативне службе Српске Православне Цркве и Архиепископије београдско-карловачке, разговарала је са Андреом Јовановић, философом, и свештеником Стеваном Јовановићем, теологом.

Подкаст „Православље“: Криза демократије и мисија Цркве Целу епизоду можете погледати у понедељак у 20 часова на Youtube каналу Подкаст „Православље“ Да ли је, што се тиче Цркве, демократија сувишна или су у праву они који тврде да недостатак демократије у Цркви на неки начин утиче на настанак опште кризе у друштву? Можемо ли се надати да ће традиционалне вредности, поглед на свет, хришћански начин живота који се поново, после деценија, афирмише у САД, као и у Русији, бити оно што можемо и ми у Србији наставити да практикујемо, што је код нас Светосавље, или морамо да следимо резолуцију Европског парламента? У чему се огледа утицај који Црква врши у друштву? Зашто је Црква центар интересовања, па и критика, оних који уопште нису верници Српске Православне Цркве? И да ли је Црква у актуелној друштвеној кризи изневерила очекивања народа? О овој и повезаним темама у новој епизоди подкаста „Православље“ теолог и политиколог Тамара Гајић Јовановић, шеф Oдељења за друштвене мреже Информативне службе Српске Православне Цркве и Архиепископије београдско-карловачке, разговарала је са Андреом Јовановић, философом, и свештеником Стеваном Јовановићем, теологом.

Информативна служба Српске Православне Цркве

47,328 Aufrufe • vor 7 Monaten

Масакрирано дечаштво, бедна казна и канонизација жртве: 34 године од мученичке смрти Слободана Стојановића Постоје злочини који превазилазе све познате оквире људског ума, али постоји и срамота правосуђа која те злочине изнова чини живим ранама. Дванаестогодишњи српски дечак Слободан Стојановић није био борац, није имао чин, нити је разумео идеологије рата који га је окружио у родној Доњој Каменици код Зворника. Имао је само дванаест година и чисто, невино дечије срце које није могло да остави свог везаног пса на кућном прагу. То чисто срце одвело га је 27. јула 1992. године директно у руке звери. Невина дечија лојалност : Када је породица Стојановић под претњама и у кућном притвору морала да напусти свој дом и избегне у заселак Џенарике, дечак је данима туговао за својим љубимцем. Упркос свим упозорењима и молибама родитеља, Слободан се вођен љубављу провукао кроз барикаде и вратио у село да одвеже и спасе свог psa. Уместо дома, затекао је непријатељске снаге. Дванаестогодишње дете постало је заточеник. Док су његов отац Илија и локални мештани са околних брда преко мегафона преклињали да се дете пусти, нудећи сву размену — и живу и мртву — са друге стране стизале су лажи и перфидна уверавања да је Слободан „на сигурном у Тузли”. У стварности, Слободанов пакао тек је почињао: Зверско злостављање: Држан је у подруму, го до паса, пребијан до модрица сваки пут када би изразио дечији нагон да побегне. Тортура над дечијом душом: Према сведочењима самих припадника тзв. Армије БиХ, преплашени дечак се тресао у ћошку, гледајући крупним очима у своје мучитеље, док су они на њему иживљавали свој садизам, измишљајући да је "српски извиђач". Крвави пир у Бајрићима: Током августа 1992. године у насељу Бајрићи – Ново Село, монструозност је добила своје име и презиме: Елфета Весели. Сведочење очевид ца (сведока „С1”) остаје као један од најстрашнијих записа о карактеру тог рата: " Елфета га је држала за косу. Извадила је нож са црним корицама, подигла му главу и повукла нож испод врата. Дијете је почело да кркља... Кад га је неко од војника питао шта то ради, извадила је пиштољ, 'дугу деветку', прислонила му на главу и пуцала." Када су припадници Војске Републике Српске јуна 1993. године на брду Ждријепци пронашли и ископали масовну гробницу, ужас је добио свој коначни, материјални облик. Дечаково тело, уметано у плави раднички мантилић, идентификовале су његова мајка Десанка и петнаестогодишња сестра Слађана, доведена директно из школске клупе. Извештај чувеног патолога др Зорана Станковића заледио је историју: дечаку је за живота одсечено десно уво, стомак му је био распорен оштрим предметом, а у слепоочницу му је из непосредне близине испаљен хитац. Казна као нова увреда жртви и саборни ореол Светог Новомученика Слободанова мајка Десанка није издржала. Мајчино срце је препукло од бола и патологије која јој је заувек одузела дете. Отац Илија остао је да вегетира у тузи, чекајући тренутак када ће отићи на онај свет да се придружи свом Слободану и пресвиснулој супрузи. A шта је урадила такозвана земаљска правда? Суд Босне и Херцеговине осудио је монструма Елфету Весели на срамних 13 година затвора. Тринаест година за оштећено дечаштво, одсечено уво, зверско касапљење и затирање читаве једне породице. Оваква пресуда није правда, она је секундарни злочин и порука да српска дечија суза за световне судове нема вредност. Али оно што су земаљски судови покушали да релативизују, небеска и народна меморија су уздигле на највиши ниво. Српска православна црква канонизовала је малог Слободана Стојановића и уписала га у диптих светих као Светог Новомученика Слободана Зворничког. Његов невини дечији лик са иконе, заједно са свим новомученицима, остаје вечни и непролазни сведок: Земљски судови и замазани параграфи могу да умање казну џелату, али не могу избрисати ореол невиној жртви. Свети Новомученик Слободан данас није само опомена на страдање, већ заштитник невиности коју никакви монструми нису успели да укаљају.

Масакрирано дечаштво, бедна казна и канонизација жртве: 34 године од мученичке смрти Слободана Стојановића Постоје злочини који превазилазе све познате оквире људског ума, али постоји и срамота правосуђа која те злочине изнова чини живим ранама. Дванаестогодишњи српски дечак Слободан Стојановић није био борац, није имао чин, нити је разумео идеологије рата који га је окружио у родној Доњој Каменици код Зворника. Имао је само дванаест година и чисто, невино дечије срце које није могло да остави свог везаног пса на кућном прагу. То чисто срце одвело га је 27. јула 1992. године директно у руке звери. Невина дечија лојалност : Када је породица Стојановић под претњама и у кућном притвору морала да напусти свој дом и избегне у заселак Џенарике, дечак је данима туговао за својим љубимцем. Упркос свим упозорењима и молибама родитеља, Слободан се вођен љубављу провукао кроз барикаде и вратио у село да одвеже и спасе свог psa. Уместо дома, затекао је непријатељске снаге. Дванаестогодишње дете постало је заточеник. Док су његов отац Илија и локални мештани са околних брда преко мегафона преклињали да се дете пусти, нудећи сву размену — и живу и мртву — са друге стране стизале су лажи и перфидна уверавања да је Слободан „на сигурном у Тузли”. У стварности, Слободанов пакао тек је почињао: Зверско злостављање: Држан је у подруму, го до паса, пребијан до модрица сваки пут када би изразио дечији нагон да побегне. Тортура над дечијом душом: Према сведочењима самих припадника тзв. Армије БиХ, преплашени дечак се тресао у ћошку, гледајући крупним очима у своје мучитеље, док су они на њему иживљавали свој садизам, измишљајући да је "српски извиђач". Крвави пир у Бајрићима: Током августа 1992. године у насељу Бајрићи – Ново Село, монструозност је добила своје име и презиме: Елфета Весели. Сведочење очевид ца (сведока „С1”) остаје као један од најстрашнијих записа о карактеру тог рата: " Елфета га је држала за косу. Извадила је нож са црним корицама, подигла му главу и повукла нож испод врата. Дијете је почело да кркља... Кад га је неко од војника питао шта то ради, извадила је пиштољ, 'дугу деветку', прислонила му на главу и пуцала." Када су припадници Војске Републике Српске јуна 1993. године на брду Ждријепци пронашли и ископали масовну гробницу, ужас је добио свој коначни, материјални облик. Дечаково тело, уметано у плави раднички мантилић, идентификовале су његова мајка Десанка и петнаестогодишња сестра Слађана, доведена директно из школске клупе. Извештај чувеног патолога др Зорана Станковића заледио је историју: дечаку је за живота одсечено десно уво, стомак му је био распорен оштрим предметом, а у слепоочницу му је из непосредне близине испаљен хитац. Казна као нова увреда жртви и саборни ореол Светог Новомученика Слободанова мајка Десанка није издржала. Мајчино срце је препукло од бола и патологије која јој је заувек одузела дете. Отац Илија остао је да вегетира у тузи, чекајући тренутак када ће отићи на онај свет да се придружи свом Слободану и пресвиснулој супрузи. A шта је урадила такозвана земаљска правда? Суд Босне и Херцеговине осудио је монструма Елфету Весели на срамних 13 година затвора. Тринаест година за оштећено дечаштво, одсечено уво, зверско касапљење и затирање читаве једне породице. Оваква пресуда није правда, она је секундарни злочин и порука да српска дечија суза за световне судове нема вредност. Али оно што су земаљски судови покушали да релативизују, небеска и народна меморија су уздигле на највиши ниво. Српска православна црква канонизовала је малог Слободана Стојановића и уписала га у диптих светих као Светог Новомученика Слободана Зворничког. Његов невини дечији лик са иконе, заједно са свим новомученицима, остаје вечни и непролазни сведок: Земљски судови и замазани параграфи могу да умање казну џелату, али не могу избрисати ореол невиној жртви. Свети Новомученик Слободан данас није само опомена на страдање, већ заштитник невиности коју никакви монструми нису успели да укаљају.

Јелена Ђоковић Ивић

24,351 Aufrufe • vor 2 Monaten

Уочи сутрашњег протеста, морам још нешто да кажем. Од синоћ имамо најдиректније доказе да иза протеста стоје лево-либерални екстремисти, мада смо то и раније знали. С друге стране, имамо Ломпара који каже: - да га не занима ко стоји иза протеста; - да је довољно што на њима млади носе заставе и певају химну. Ако оваква наивност није последица глупости и неинформисаности, а Ломпар није ни једно ни друго, онда се поставља питање у чијем интересу он свесно ради? Подсећања ради, 27. марта се британска служба умешала да војску подстакне на пуч, а народ је на улицама носио заставе и клицао краљу. Добили смо Јасеновац и 50 година комунизма. Исто тако, 5. октобар су организовале стране службе, а његови учесници су исто носили заставе, чак је Чеда Јовановић дизао три прста. И каква је власт дошла после тога? Замислите да неко у народу са искуством 27. марта и 5. октобра каже - мене не занима да ли протест воде стране службе, довољно ми је што се носе заставе. То је равно издаји и најгорој намери. Занимљиво је, с друге стране, да Ломпар замера власти кад истиче заставе и да је о подизању споменика Стефану Немањи рекао да он није никакав доказ патриотске оријентације. А кад Зоран Кесић држи говор на протесту на којем неко носи заставу он престаје да буде усташа? Двоструки стандарди? Зато, браћо Срби, сутра памет у главу. Једно је борба за владавину права, а друго рушење државе за коју смо се вековима борили.

Уочи сутрашњег протеста, морам још нешто да кажем. Од синоћ имамо најдиректније доказе да иза протеста стоје лево-либерални екстремисти, мада смо то и раније знали. С друге стране, имамо Ломпара који каже: - да га не занима ко стоји иза протеста; - да је довољно што на њима млади носе заставе и певају химну. Ако оваква наивност није последица глупости и неинформисаности, а Ломпар није ни једно ни друго, онда се поставља питање у чијем интересу он свесно ради? Подсећања ради, 27. марта се британска служба умешала да војску подстакне на пуч, а народ је на улицама носио заставе и клицао краљу. Добили смо Јасеновац и 50 година комунизма. Исто тако, 5. октобар су организовале стране службе, а његови учесници су исто носили заставе, чак је Чеда Јовановић дизао три прста. И каква је власт дошла после тога? Замислите да неко у народу са искуством 27. марта и 5. октобра каже - мене не занима да ли протест воде стране службе, довољно ми је што се носе заставе. То је равно издаји и најгорој намери. Занимљиво је, с друге стране, да Ломпар замера власти кад истиче заставе и да је о подизању споменика Стефану Немањи рекао да он није никакав доказ патриотске оријентације. А кад Зоран Кесић држи говор на протесту на којем неко носи заставу он престаје да буде усташа? Двоструки стандарди? Зато, браћо Срби, сутра памет у главу. Једно је борба за владавину права, а друго рушење државе за коју смо се вековима борили.

Народни непријатељ 🇷🇸

21,393 Aufrufe • vor 1 Jahr

Праштајте браћо и сестре што вам се јављам у моментима када ишчекујемо велику радост, рођење Сина Божијег, али дужан сам да вам укажем на један ужасан скандал у вези са процесом који се води против Николе Селаковића и још троје окривљених пред Посебним одељењем за организовани криминал Вишег суда у Београду. Оптужни предлог, као и позив за претрес, добио сам данас поподне, на Бадњи дан. Веровали или не, оптужни предлог су Н1 и НОВА С цитирали још пре 20 и кусур дана, а ја као бранилац га добијам тек данас. Чак сам и о датуму претреса сазнао од Мариника Тепић, што је ван памети, да бих данас негде око 14 часова тек добио позив и оптужни предлог. Ово је срамота и најбољи показатељ припреме наратива за притисак на рад суда и каква одлука да се донесе. Плашим се да је Селаковићу и осталима пресуда већ донета и да је суђење само фарса.

Праштајте браћо и сестре што вам се јављам у моментима када ишчекујемо велику радост, рођење Сина Божијег, али дужан сам да вам укажем на један ужасан скандал у вези са процесом који се води против Николе Селаковића и још троје окривљених пред Посебним одељењем за организовани криминал Вишег суда у Београду. Оптужни предлог, као и позив за претрес, добио сам данас поподне, на Бадњи дан. Веровали или не, оптужни предлог су Н1 и НОВА С цитирали још пре 20 и кусур дана, а ја као бранилац га добијам тек данас. Чак сам и о датуму претреса сазнао од Мариника Тепић, што је ван памети, да бих данас негде око 14 часова тек добио позив и оптужни предлог. Ово је срамота и најбољи показатељ припреме наратива за притисак на рад суда и каква одлука да се донесе. Плашим се да је Селаковићу и осталима пресуда већ донета и да је суђење само фарса.

Владимир Ђукановић

16,895 Aufrufe • vor 8 Monaten

У ЗЕМЉИ ЕКОНОМСКОГ ТИГРА, ПРИЧА КОЈА КИДА ДУШУ... Тамара Мисирлић: "Сваког дана бака Борка стоји на улици и продаје оно што је сама узгајила у својој башти. Понесе мало лука, понесе шта има... и стоји ту сатима. Стоји ту са једним јединим циљем, да скупи новац да подигне споменик својој ћерки. Кад ми је то рекла, гледала ме је право у очи и изговорила реченицу коју никада нећу заборавити: ,,Ја не могу да умрем док јој не подигнем споменик. Не могу да оставим моју ћерку без споменика." Док сам је слушала, толико ме је нешто стегло у грудима. Толико бола, толико љубави и толико достојанства у једној жени која сваког дана стоји на улици и продаје своје поврће. Рекла ми је да некад заради 180 динара, некад 500, некад 600, некад 1000 ако је добар дан. И тако, мало по мало, скупља новац, а уз то брине и о болесној сестри. Из џепа је извадила један папирић. На њему је нацртан споменик, написане димензије и број телефона човека који их ради. Тај папир носи са собом као нешто највредније што има, то је њен циљ, њена мисија, њена последња жеља. У једном тренутку више нисам могла да слушам, а да ништа не кажем. Рекла сам јој: ,,Бако, ми ћемо подићи споменик.“ А она се одмах постидела, онако како то умеју само стари, поштени људи. Почела је да пита: „А како ћу ја то да вратим? Како ћу да се одужим, сине?" Рекла сам јој да ми само да мало лука из своје баште, за салату. И ништа више. Али истина је да сам тог дана ја од ње добила много више од тог лука. Добила сам лекцију шта је мајчинска љубав. Љубав која не престаје ни када живот прође, ни када године притисну, ни када човек остане сам. Љубав због које једна мајка сваког дана стоји на улици, продаје оно што има, и понавља само једну реченицу: ,,Не могу да умрем док моја ћерка не добије споменик." 🇷🇸 СРПСКИ ГЛАСНИК

У ЗЕМЉИ ЕКОНОМСКОГ ТИГРА, ПРИЧА КОЈА КИДА ДУШУ... Тамара Мисирлић: "Сваког дана бака Борка стоји на улици и продаје оно што је сама узгајила у својој башти. Понесе мало лука, понесе шта има... и стоји ту сатима. Стоји ту са једним јединим циљем, да скупи новац да подигне споменик својој ћерки. Кад ми је то рекла, гледала ме је право у очи и изговорила реченицу коју никада нећу заборавити: ,,Ја не могу да умрем док јој не подигнем споменик. Не могу да оставим моју ћерку без споменика." Док сам је слушала, толико ме је нешто стегло у грудима. Толико бола, толико љубави и толико достојанства у једној жени која сваког дана стоји на улици и продаје своје поврће. Рекла ми је да некад заради 180 динара, некад 500, некад 600, некад 1000 ако је добар дан. И тако, мало по мало, скупља новац, а уз то брине и о болесној сестри. Из џепа је извадила један папирић. На њему је нацртан споменик, написане димензије и број телефона човека који их ради. Тај папир носи са собом као нешто највредније што има, то је њен циљ, њена мисија, њена последња жеља. У једном тренутку више нисам могла да слушам, а да ништа не кажем. Рекла сам јој: ,,Бако, ми ћемо подићи споменик.“ А она се одмах постидела, онако како то умеју само стари, поштени људи. Почела је да пита: „А како ћу ја то да вратим? Како ћу да се одужим, сине?" Рекла сам јој да ми само да мало лука из своје баште, за салату. И ништа више. Али истина је да сам тог дана ја од ње добила много више од тог лука. Добила сам лекцију шта је мајчинска љубав. Љубав која не престаје ни када живот прође, ни када године притисну, ни када човек остане сам. Љубав због које једна мајка сваког дана стоји на улици, продаје оно што има, и понавља само једну реченицу: ,,Не могу да умрем док моја ћерка не добије споменик." 🇷🇸 СРПСКИ ГЛАСНИК

Инжењер 🇷🇸

10,975 Aufrufe • vor 6 Monaten

🚨УЗ ВИДЕО СНИМАК СА ЦЕНТРА У НИШУ, ЈЕДНА ПЕСМИЦА. АУТОР НЕПОЗНАТ. "Јесте л' чули, кумо, Верујте, без шале - Ниш су оградили За ћације мале. Сви ћацији дошли, У тору да стоје, Уз сендвич И воду Дневницу да броје. Главни ћаци даје, Не пита за цену, Да се гласно лаје, Три дана на смену. Све их је уписо' У спискове своје, Да би их прозиво' - Кад у тору стоје. Причаће им бајке, С озбиљношћу крутом, Грдиће и претиће, Пендреком и прутом. Слушаће га слепо жгадија та, Јер тако мора, И само тако зна. Ћаци није човек, И нема свој став, Једино што зна је, Ав Ав Ав"

🚨УЗ ВИДЕО СНИМАК СА ЦЕНТРА У НИШУ, ЈЕДНА ПЕСМИЦА. АУТОР НЕПОЗНАТ. "Јесте л' чули, кумо, Верујте, без шале - Ниш су оградили За ћације мале. Сви ћацији дошли, У тору да стоје, Уз сендвич И воду Дневницу да броје. Главни ћаци даје, Не пита за цену, Да се гласно лаје, Три дана на смену. Све их је уписо' У спискове своје, Да би их прозиво' - Кад у тору стоје. Причаће им бајке, С озбиљношћу крутом, Грдиће и претиће, Пендреком и прутом. Слушаће га слепо жгадија та, Јер тако мора, И само тако зна. Ћаци није човек, И нема свој став, Једино што зна је, Ав Ав Ав"

Косово је ❤️ Србије! 🇷🇸❤️🇷🇺

35,962 Aufrufe • vor 1 Jahr

Не плачем ја често. Али, ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која је пред вама је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (и... да, за то је крив један архитекта). Та прича би могла да почне подсећањем на окупацију. Рецимо.. Нашу. Замислите да се оно „петвековно ропство“ заправо уопште није завршило. Да траје, рецимо, 740 година. Да ли би неко од нас уопште више говорио српски? Или бисмо, најпре вековима под чизмом освајача, а потом навикнути на његове и ничије друге аршине, просто постали мајушни део његове силине, уклопивши се онако мали и немоћни у један другачији свет, другачији језик...? А једном народу се то десило. И, прича о њему, заправо, не почиње баш пре 740 година, већ још пре више од милинијум и по када је римски генерал Магнус Максимус 383. урадио кључну ствар за народ Велса: повукао је трупе из Британије да би покушао да се домогне императорског трона, решио да „острвом“ управља на даљину, из Галије, а оставио праву власт локалним вођама. Сматра се зато оснивачем неколико велшких краљевских династија, а локална племена су с колена на колено преносила захвалност што им је дозволио да буду оно што јесу, да не живе као робови. Но, ропство их је, ипак, снашло пре 740 година, када је после двовековног рата енглески краљ Едвард Први окончао то освајање како је и желео. И, године су почеле да пролазе. Деценије. Векови, у којима стари, велшки језик, није био прихваћен нигде: ни у једном документу, ни у каквим преговорима, ни у једној јединој званичној комуникацији. Почео је, као такав, да изумире. Малтене су, тамо негде, 70-их година 20. века престали и да постоје људи који га знају. Добро, било је неких бораца за тај стари језик (да ли сте знали да је „мор“ на велшком оно што ми називамо „море“? Не? Ето, на крају ове приче чека вас један снимак због ког сам научио монтажу, а за који сам преводио речи једне песме и урадио вам титлове, но... не пуштајте то одмах, да најпре нешто друго сазнате). Дакле, јесте било бораца да се тај стари језик сачува, попут архитекте Дафида Ивана. Стар је он, не баш колико и велшки језик, али недавно је ушао у девету деценију живота. А тамо негде, средином прошлог века, привођен је због својих активности да се велшки језик врати где му је место, у институције, у образовни систем, чак је и политиком почео да се бави из љубави према језику својих родитеља, предака... Ал', затварали га. Нису га слушали, нити му жеље услишили. Почео је да се бави и музиком. Онако, за своју душу. Писао и песме, па их сам изводио, а једна од њих је била посебно занимљива тадашњим британскима властима на чијем је челу била Маргарет Тачер. Песма се звала „И даље – ту“, а кроз три врло кратке строфе говорила је о томе кроз шта је Велс прошао за ових 1600 година: и како су тај народ тлачили и потцењивали, али како је он издржао и стварне појаве попут карикатуралног лика из књижевности, Велшанина који се звао Дик Сион Дафид, коме је све енглеско милије од велшког (ко је рекао „Аха, нека врста другосрбијанаца“? Без добацивања, ово је прича о Велсу), како је тај народ и тај језик издржао и „стару Меги и њену екипу“ (песма је писана када ја „Меги“ Тачер припремала затварање свих велшких рудника, што је потом довело до тога да је мање од 40% домаћинстава у Велсу имало неког члана породице који је стално запослен; Да... чизма уме да буде страшна, нарочито ако не приметиш да ти је већ на врату, па ти се чини да те неко милује. Вековима). Проблем је био што је песму мало ко разумео, јер... писана је и извођена на старом велшком. А то малтене „нико жив“ (не баш буквално) у Велсу више није разумео. Изводио ју је онај архитекта и рударима, прихватио те стихове и један покрет који се залагао за независност, али... Пролазиле су године. Семена која је јунак ове приче, што по затвору, што на улици, што с рударима који више нису имали где да раде, што са децом којој се обраћао – као да су, бар се тако чинило, била посејена узалуд. А онда је Дафид Иван, сада 80-годишњак, пред 80. рођендан позван да ту своју песму отпева у Кардифу. И то на стадиону. Нешто преко 32.000 људи је било ту. Почео је он своју причу у стиховима, прву од три строфе, чуло се и како публика мрмља, позната јој је мелодија, а када је на ред дошао рефрен... Не, то вам нећу писати. То ћете видети, сад, када пустите снимак. А он је пред вама само због љубави. За род свој и језик свој. Љубави која је довела до правог чуда да сада, пре три месеца када је обављено последње истраживање, скоро 29,2% становништа Велса може да прича старим велшким језиком, док нешто више, чак 33 одсто њих, разуме када неко прича велшки. Чудо? Не, само плод љубави од које се не одустаје. Баш због ње је ова прича о песми пред вама. И, она звучи – овако: (ако заплачете кад и Дафид Иван, тамо код стиха "... а жив ће бити и велшки језик!", не брините. Међу својима сте) #YmaOHyd

Не плачем ја често. Али, ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која је пред вама је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (и... да, за то је крив један архитекта). Та прича би могла да почне подсећањем на окупацију. Рецимо.. Нашу. Замислите да се оно „петвековно ропство“ заправо уопште није завршило. Да траје, рецимо, 740 година. Да ли би неко од нас уопште више говорио српски? Или бисмо, најпре вековима под чизмом освајача, а потом навикнути на његове и ничије друге аршине, просто постали мајушни део његове силине, уклопивши се онако мали и немоћни у један другачији свет, другачији језик...? А једном народу се то десило. И, прича о њему, заправо, не почиње баш пре 740 година, већ још пре више од милинијум и по када је римски генерал Магнус Максимус 383. урадио кључну ствар за народ Велса: повукао је трупе из Британије да би покушао да се домогне императорског трона, решио да „острвом“ управља на даљину, из Галије, а оставио праву власт локалним вођама. Сматра се зато оснивачем неколико велшких краљевских династија, а локална племена су с колена на колено преносила захвалност што им је дозволио да буду оно што јесу, да не живе као робови. Но, ропство их је, ипак, снашло пре 740 година, када је после двовековног рата енглески краљ Едвард Први окончао то освајање како је и желео. И, године су почеле да пролазе. Деценије. Векови, у којима стари, велшки језик, није био прихваћен нигде: ни у једном документу, ни у каквим преговорима, ни у једној јединој званичној комуникацији. Почео је, као такав, да изумире. Малтене су, тамо негде, 70-их година 20. века престали и да постоје људи који га знају. Добро, било је неких бораца за тај стари језик (да ли сте знали да је „мор“ на велшком оно што ми називамо „море“? Не? Ето, на крају ове приче чека вас један снимак због ког сам научио монтажу, а за који сам преводио речи једне песме и урадио вам титлове, но... не пуштајте то одмах, да најпре нешто друго сазнате). Дакле, јесте било бораца да се тај стари језик сачува, попут архитекте Дафида Ивана. Стар је он, не баш колико и велшки језик, али недавно је ушао у девету деценију живота. А тамо негде, средином прошлог века, привођен је због својих активности да се велшки језик врати где му је место, у институције, у образовни систем, чак је и политиком почео да се бави из љубави према језику својих родитеља, предака... Ал', затварали га. Нису га слушали, нити му жеље услишили. Почео је да се бави и музиком. Онако, за своју душу. Писао и песме, па их сам изводио, а једна од њих је била посебно занимљива тадашњим британскима властима на чијем је челу била Маргарет Тачер. Песма се звала „И даље – ту“, а кроз три врло кратке строфе говорила је о томе кроз шта је Велс прошао за ових 1600 година: и како су тај народ тлачили и потцењивали, али како је он издржао и стварне појаве попут карикатуралног лика из књижевности, Велшанина који се звао Дик Сион Дафид, коме је све енглеско милије од велшког (ко је рекао „Аха, нека врста другосрбијанаца“? Без добацивања, ово је прича о Велсу), како је тај народ и тај језик издржао и „стару Меги и њену екипу“ (песма је писана када ја „Меги“ Тачер припремала затварање свих велшких рудника, што је потом довело до тога да је мање од 40% домаћинстава у Велсу имало неког члана породице који је стално запослен; Да... чизма уме да буде страшна, нарочито ако не приметиш да ти је већ на врату, па ти се чини да те неко милује. Вековима). Проблем је био што је песму мало ко разумео, јер... писана је и извођена на старом велшком. А то малтене „нико жив“ (не баш буквално) у Велсу више није разумео. Изводио ју је онај архитекта и рударима, прихватио те стихове и један покрет који се залагао за независност, али... Пролазиле су године. Семена која је јунак ове приче, што по затвору, што на улици, што с рударима који више нису имали где да раде, што са децом којој се обраћао – као да су, бар се тако чинило, била посејена узалуд. А онда је Дафид Иван, сада 80-годишњак, пред 80. рођендан позван да ту своју песму отпева у Кардифу. И то на стадиону. Нешто преко 32.000 људи је било ту. Почео је он своју причу у стиховима, прву од три строфе, чуло се и како публика мрмља, позната јој је мелодија, а када је на ред дошао рефрен... Не, то вам нећу писати. То ћете видети, сад, када пустите снимак. А он је пред вама само због љубави. За род свој и језик свој. Љубави која је довела до правог чуда да сада, пре три месеца када је обављено последње истраживање, скоро 29,2% становништа Велса може да прича старим велшким језиком, док нешто више, чак 33 одсто њих, разуме када неко прича велшки. Чудо? Не, само плод љубави од које се не одустаје. Баш због ње је ова прича о песми пред вама. И, она звучи – овако: (ако заплачете кад и Дафид Иван, тамо код стиха "... а жив ће бити и велшки језик!", не брините. Међу својима сте) #YmaOHyd

Дарко Николић

105,257 Aufrufe • vor 2 Jahren

Сцена из хрватског пропагандистичког филма "Тито" редитеља Антуна Врдољка гдје је приказана брутална лаж како генерал Дража Михаиловић има план да трећину Хрвата побије, трећину посрби и трећину протјера. Иако је у питању добро документована и међународно осуђена политика НДХ заснована управо на изјави министра у НДХ Мила Будака који је јавно рекламовао да трећину Срба треба побити, трећину похрватити и трећину протјерати, хрватски ревизионизам и безобразлук пробијају границе. Још мало па ће снимити и филм како у Јасеновцу четници убијају Хрвате. Зашто не би? Смета им што ми нисмо а по свој прилици и не мислимо да снимимо озбиљан филм о Јасеновцу и геноциду почињеном над Србима у НДХ Како се у последње време наш политички и црквени врх усаглашава са њима о свему, можда заједно сниме филм о злочинима почињеним над Хрватима! Ми се чудимо, подсмевамо а они раде. Раде на прекрајању, извртању, крађи... Сваки дан од свог настанка до данас, студиозно, упорно, темељно, с циљем и без станке. Ми?

Сцена из хрватског пропагандистичког филма "Тито" редитеља Антуна Врдољка гдје је приказана брутална лаж како генерал Дража Михаиловић има план да трећину Хрвата побије, трећину посрби и трећину протјера. Иако је у питању добро документована и међународно осуђена политика НДХ заснована управо на изјави министра у НДХ Мила Будака који је јавно рекламовао да трећину Срба треба побити, трећину похрватити и трећину протјерати, хрватски ревизионизам и безобразлук пробијају границе. Још мало па ће снимити и филм како у Јасеновцу четници убијају Хрвате. Зашто не би? Смета им што ми нисмо а по свој прилици и не мислимо да снимимо озбиљан филм о Јасеновцу и геноциду почињеном над Србима у НДХ Како се у последње време наш политички и црквени врх усаглашава са њима о свему, можда заједно сниме филм о злочинима почињеним над Хрватима! Ми се чудимо, подсмевамо а они раде. Раде на прекрајању, извртању, крађи... Сваки дан од свог настанка до данас, студиозно, упорно, темељно, с циљем и без станке. Ми?

Инжењер 🇷🇸

19,061 Aufrufe • vor 4 Monaten

Са каквом се дубоком државом бори Вучић најбоље сведочи ова фама о серији "Вук Караџић" коју РТС кочи деценијама, па чак и дан данас. Вучић је још на Сретење 2020. редитеља Ђорђа Кадијевића одликовао Сретењским орденом. Док је примао одликовање, оркестар Гарде је свирао уводну нумеру серије "Вук Караџић". То је потврда да политичка власт поштује Кадијевићево дело, нарочито у овој серији која се с правом сматра најбољом домаћом серијом. Упркос томе, у државној телевизији постоје такве структуре које ту серију не желе да прикажу. Као ни било шта заиста српско. Али зато сваке године сними две серије о највећем аустроугарском каплару наших народа и народности, другу Марку, Јованки и другим комуњарама.

Са каквом се дубоком државом бори Вучић најбоље сведочи ова фама о серији "Вук Караџић" коју РТС кочи деценијама, па чак и дан данас. Вучић је још на Сретење 2020. редитеља Ђорђа Кадијевића одликовао Сретењским орденом. Док је примао одликовање, оркестар Гарде је свирао уводну нумеру серије "Вук Караџић". То је потврда да политичка власт поштује Кадијевићево дело, нарочито у овој серији која се с правом сматра најбољом домаћом серијом. Упркос томе, у државној телевизији постоје такве структуре које ту серију не желе да прикажу. Као ни било шта заиста српско. Али зато сваке године сними две серије о највећем аустроугарском каплару наших народа и народности, другу Марку, Јованки и другим комуњарама.

Народни непријатељ 🇷🇸

24,176 Aufrufe • vor 7 Monaten

Не плачем ја баш често, али... Ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која следи је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (шта ћете, можда и за ово постоји "архитектонска кривица", рецимо као она када сам вам писао о велшком језику). Као што знате, већ мало више од две деценије сам спортски новинар и нагледао сам се, стварно, свега и свачега. А и наслушао. Међутим, овог викенда ми је поглед застао на снимку који се изненадно појавио преда мном док сам нешто шпартао интернетом, правећи паузу у истраживању за моју нову историјску књигу. А на снимку од десетак секунди - пљушти киша, права провала облака, ал' упркос томе неке девојке загрљене стоје и певају као да су из средњег века дошле. Е, сад, "проблем" са тим снимком је што га је британски ББЦ на Твитеру, баш када сам ја ту свратио, пустио уз шаљив (ма, заправо, погрдан) коментар (просто се Енглези правили Енглези) иако су на снимку биле спортисткиње, и то са територије коју ББЦ "покрива" јер је јавни сервис те државе. А ја баш имам проблем кад неко исмева друге. Нарочито када је реч о овој теми. Зато вас прича одједном води у нешто о чему бих исто "књигу могао да напишем". Води вас у давни 14. век, у једну нестварну јунску битку. Не, није ово прича о Косовском боју. Али... следи нешто што ће вас, имам благи осећај, ганути као да јесте. Тог јуна 1314. са једне стране бојног поља био је "поносни Едвард" (други), енглески краљ, који је решио да под своју пету стави Шкоте једном за свагда. Повео је баш озбиљну војску на тај задатак. Па, само тешких оклопних коњаника је било преко 2.500 (Шкоти нису имали ниједног јединог таквог коњаника), било је са "поносним" и чак 15 хиљада Енглеза-пешадинаца, и три хиљаде стрелаца са оним великим луковима, каквим није било равних у Европи... А Шкоти? Они су имали четири пута мање војника, малтене све пешадија. Али су имали и једну жељу. Слободу. Сада ћемо да прескочимо и распоред замки припремљених за противничку коњицу, и 2.000 година стару тактику коју је, мртав-ладан, Роберт Брус спремио за надолазеће Енглезе, прексочићемо и нестварну дисциплину шкотских малих "дивизија". Просто, овај део приче ћемо да закључимо речима да су Енглези после (потпуно нетипичног за средњи век) дводневног боја - "подвили реп" као никада пре и вратили се одакле су дошли, не знајући шта их је снашло у тој битки код Бенокберна. Али, тај најтежи пораз који су Енглези у целој свој историји доживели у ратовима против Шкота - почео је да бива затрпаван у шкотском сећању захваљујући енглеској чизми која је у потоњим вековима прилично чврсто стала за врат северних суседа. Заправо, више се о томе малтене и није јавно причало. А кад се нешто прећуткује, онда временом и нестаје... И, ту у причу (баш на овај дан на који, ето, годинама већ волим да пишем неке лепе приче) улази један момак. Звао се Рој Вилијамсон. Као дечкић, син адвоката и пијанисткиње, био је избачен из музичке школе јер се правио да зна да чита ноте, а заправо је фрулу свирао на слух. Али, удаљити неког од оног што воли само зато што се не понаша како то од њега други очекују - не значи да ту љубав престаје. Као што никад није престајала ни његова љубав према родној Шкотској. Једном је, када је порастао ту, у свом а шкотском Единбургу, направио музичку групу (иако је био избачен из музичке школе, права је та његова љубав ка музици била. Права, стварно; Заправо ... вечна. А ако није вечна - онда и није љубав, зар не?). Из те врло мале групе су неки одлазили, други у њу долазили, па су после неколико година само Рој Вилијамсон и његов другар Рони Браун остали. И решили да тако, као дует, наступају, чувајући стари шкотски звук. Шездесетих година 20. века Рој је написао речи песме, а заједно су потом компоновали мелодију. Назив песме био је као што гласи и њен први стих - "Цвет Шкотске". Није то била нека ботаничарска песма, иако говори и о брдима (hills) и великој шкотској долини (Glen), већ је то једна врло кратка прича у свега осам стихова о цвету шкотске младости који је учествовао у битки код Бенокберна шест и по векова пре него што је песма настала. Мелодија није била претенциозна. Нису биле претенциозне ни речи. Просто, тих осам стихова били су одраз духа. Одраз кућног васпитања, које се, као такво, "независно од чизме", преносило с колена на колено. А од британских власти углавном је гурано под тепих. Некад и забрањивано, али углавном су те забране извођене "у белим рукавицама". Отприлике онако као што у Америци спортски тимови не могу да се зову "сијукси", "команчи", "апачи" због перфидног правила "Знате, тиме бисмо увредили домороце". Замислите. Е, тако некако је и деценијама, ма - вековима, сан о шкотској слободи био третиран од стране "чизмаша", али, Рој и његов другар Рони Браун су песму изводили кад год би сели или стали да запевају коју. Рој Вилијамсон је, међутим, већ као 54-годишњак преминуо, и - време је потом пролазило... Недеље, месеци, године, сад већ и деценије. Енглези су се понадали да ће та њихова песма, просто, нестати. Утихнути, као и сећање на оно на шта песма, "Цвет Шкотске", подсећа. Такав је, просто био план: да се искључиво зацари стање навике на потчињеност, а да нестане свест о истинској слободи. И, ту прича постаје прилично занимљива. Шкотска, као што знате, нема химну. Не сме ни да је има, јер је она само део једне веће државе. Ал', има ту једна занимљивост. Вероватно сте приметили да у појединим спортовима постоје и репрезентације земаља које нису независне. Како и зашто постоје? Па, ето, зато што су се те репрезентације надметале у тим спортовима пре остатка планете. Тако сад фудбал и играју Шкотска, Велс, Северна Ирска, иако су они само део веће, британске државе - али, играју јер су као такви, Шкоти, Велшани, Ирци, играли фудбал пре него што је ФИФА, као светска фудбалска организација, настала. Тако је и у рагбију, рецимо. Но, те екипе химну не могу да имају јер, ето... нису из независних држава. У ову причу сад улази - баш онај цвет Шкотске. (Због њега сам опет вежбао да преводим и титлујем вам снимак, да би вам овај дан постао лепши, колико год се Енглези трудили да исмеју нешто величанствено. Чека вас тај снимак испод ових исписаних редова, само причекајте који трен, да видите прво зашто је он важан) Наиме, Шкоти (и остали поменути) имају право да пред своје репрезентативне спортске мечеве интонирају неку "свечану песму", која, ето, није химна - јер химну, јелте, стварно не смеју да имају. И, кад су се Шкоти почешкали по глави, размишљајући шта да одаберу, није им избор пао не неке од чудесних песама које су прославиле гајде (нпр. нема ко не зна мелодију "Scotland the brave", али када је људи чују - не знају многи како се она зове), него је избор пао на ово што следи пред вама. А пред вама је мој скромни рад на монтажи у кућним условима. У питању су три врло, врло кратка, обједињена снимка: најпре онај који је ББЦ погрдно описао као "Shower of Scotland" (туширање, пљусак), а на коме се виде девојке које играју рагби за Шкотску. Виде се како стоје на правој провали облака. Стоје у дресовима, не пада им на памет да се склоне, јер треба меч да им почне. И не пада им на памет да ћуте, јер су, попут Роја и Ронија решиле да пркосе забораву. После тих десетак секунди сам вам ставио снимак када је стари, тада 70-годишњи Рони Браун (да, ОНАЈ Рони Браун) позван на један фудбалски меч репрезентације Шкотске, да пред целим стадионом поручи и да "прошлост треба да остане у прошлости". Када чујете његово "Come on!" слободно му се придружите. И, коначно, на крају можете да видите како, на 150. годишњицу првог фудбалског мегдана са Енглеском - цела Шкотска пева и себи и Енглезима нешто. Ал', пева, а да нема ниједног професионалног певача који води певање са центра. Пева цела једна земља из душе, пркосећи чизми и забранама. Да, ту можете да видите како пева и плаче Шкотска, чак и кад њене гајде утихну... ... а пева, просто да све нас подсети на снагу вере, чак и када је чува малишан избачен из музичке школе. Да подсети на силину коју у себи носи искрена подршка, као код истинског пријатеља (чак и кад је старац), ма... пева да подсети колика је важност кућног васпитања (и оног предања с колена на колено) за чување здравог духа једног народа, али пре свега да нас подсети - на свевременост љубави. Јер, ако није вечна, онда и није љубав, зар не? А ако је права, онда и страни краљеви и њихове војске немају шта да траже кад изађете пред њих заједно, као они ономад, оног јуна, века четрнаестог... Видимо се у песми. (Ако заплачете кад и неко са снимка, не брините. Међу својима сте) #FlowerOfScotland

Не плачем ја баш често, али... Ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која следи је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (шта ћете, можда и за ово постоји "архитектонска кривица", рецимо као она када сам вам писао о велшком језику). Као што знате, већ мало више од две деценије сам спортски новинар и нагледао сам се, стварно, свега и свачега. А и наслушао. Међутим, овог викенда ми је поглед застао на снимку који се изненадно појавио преда мном док сам нешто шпартао интернетом, правећи паузу у истраживању за моју нову историјску књигу. А на снимку од десетак секунди - пљушти киша, права провала облака, ал' упркос томе неке девојке загрљене стоје и певају као да су из средњег века дошле. Е, сад, "проблем" са тим снимком је што га је британски ББЦ на Твитеру, баш када сам ја ту свратио, пустио уз шаљив (ма, заправо, погрдан) коментар (просто се Енглези правили Енглези) иако су на снимку биле спортисткиње, и то са територије коју ББЦ "покрива" јер је јавни сервис те државе. А ја баш имам проблем кад неко исмева друге. Нарочито када је реч о овој теми. Зато вас прича одједном води у нешто о чему бих исто "књигу могао да напишем". Води вас у давни 14. век, у једну нестварну јунску битку. Не, није ово прича о Косовском боју. Али... следи нешто што ће вас, имам благи осећај, ганути као да јесте. Тог јуна 1314. са једне стране бојног поља био је "поносни Едвард" (други), енглески краљ, који је решио да под своју пету стави Шкоте једном за свагда. Повео је баш озбиљну војску на тај задатак. Па, само тешких оклопних коњаника је било преко 2.500 (Шкоти нису имали ниједног јединог таквог коњаника), било је са "поносним" и чак 15 хиљада Енглеза-пешадинаца, и три хиљаде стрелаца са оним великим луковима, каквим није било равних у Европи... А Шкоти? Они су имали четири пута мање војника, малтене све пешадија. Али су имали и једну жељу. Слободу. Сада ћемо да прескочимо и распоред замки припремљених за противничку коњицу, и 2.000 година стару тактику коју је, мртав-ладан, Роберт Брус спремио за надолазеће Енглезе, прексочићемо и нестварну дисциплину шкотских малих "дивизија". Просто, овај део приче ћемо да закључимо речима да су Енглези после (потпуно нетипичног за средњи век) дводневног боја - "подвили реп" као никада пре и вратили се одакле су дошли, не знајући шта их је снашло у тој битки код Бенокберна. Али, тај најтежи пораз који су Енглези у целој свој историји доживели у ратовима против Шкота - почео је да бива затрпаван у шкотском сећању захваљујући енглеској чизми која је у потоњим вековима прилично чврсто стала за врат северних суседа. Заправо, више се о томе малтене и није јавно причало. А кад се нешто прећуткује, онда временом и нестаје... И, ту у причу (баш на овај дан на који, ето, годинама већ волим да пишем неке лепе приче) улази један момак. Звао се Рој Вилијамсон. Као дечкић, син адвоката и пијанисткиње, био је избачен из музичке школе јер се правио да зна да чита ноте, а заправо је фрулу свирао на слух. Али, удаљити неког од оног што воли само зато што се не понаша како то од њега други очекују - не значи да ту љубав престаје. Као што никад није престајала ни његова љубав према родној Шкотској. Једном је, када је порастао ту, у свом а шкотском Единбургу, направио музичку групу (иако је био избачен из музичке школе, права је та његова љубав ка музици била. Права, стварно; Заправо ... вечна. А ако није вечна - онда и није љубав, зар не?). Из те врло мале групе су неки одлазили, други у њу долазили, па су после неколико година само Рој Вилијамсон и његов другар Рони Браун остали. И решили да тако, као дует, наступају, чувајући стари шкотски звук. Шездесетих година 20. века Рој је написао речи песме, а заједно су потом компоновали мелодију. Назив песме био је као што гласи и њен први стих - "Цвет Шкотске". Није то била нека ботаничарска песма, иако говори и о брдима (hills) и великој шкотској долини (Glen), већ је то једна врло кратка прича у свега осам стихова о цвету шкотске младости који је учествовао у битки код Бенокберна шест и по векова пре него што је песма настала. Мелодија није била претенциозна. Нису биле претенциозне ни речи. Просто, тих осам стихова били су одраз духа. Одраз кућног васпитања, које се, као такво, "независно од чизме", преносило с колена на колено. А од британских власти углавном је гурано под тепих. Некад и забрањивано, али углавном су те забране извођене "у белим рукавицама". Отприлике онако као што у Америци спортски тимови не могу да се зову "сијукси", "команчи", "апачи" због перфидног правила "Знате, тиме бисмо увредили домороце". Замислите. Е, тако некако је и деценијама, ма - вековима, сан о шкотској слободи био третиран од стране "чизмаша", али, Рој и његов другар Рони Браун су песму изводили кад год би сели или стали да запевају коју. Рој Вилијамсон је, међутим, већ као 54-годишњак преминуо, и - време је потом пролазило... Недеље, месеци, године, сад већ и деценије. Енглези су се понадали да ће та њихова песма, просто, нестати. Утихнути, као и сећање на оно на шта песма, "Цвет Шкотске", подсећа. Такав је, просто био план: да се искључиво зацари стање навике на потчињеност, а да нестане свест о истинској слободи. И, ту прича постаје прилично занимљива. Шкотска, као што знате, нема химну. Не сме ни да је има, јер је она само део једне веће државе. Ал', има ту једна занимљивост. Вероватно сте приметили да у појединим спортовима постоје и репрезентације земаља које нису независне. Како и зашто постоје? Па, ето, зато што су се те репрезентације надметале у тим спортовима пре остатка планете. Тако сад фудбал и играју Шкотска, Велс, Северна Ирска, иако су они само део веће, британске државе - али, играју јер су као такви, Шкоти, Велшани, Ирци, играли фудбал пре него што је ФИФА, као светска фудбалска организација, настала. Тако је и у рагбију, рецимо. Но, те екипе химну не могу да имају јер, ето... нису из независних држава. У ову причу сад улази - баш онај цвет Шкотске. (Због њега сам опет вежбао да преводим и титлујем вам снимак, да би вам овај дан постао лепши, колико год се Енглези трудили да исмеју нешто величанствено. Чека вас тај снимак испод ових исписаних редова, само причекајте који трен, да видите прво зашто је он важан) Наиме, Шкоти (и остали поменути) имају право да пред своје репрезентативне спортске мечеве интонирају неку "свечану песму", која, ето, није химна - јер химну, јелте, стварно не смеју да имају. И, кад су се Шкоти почешкали по глави, размишљајући шта да одаберу, није им избор пао не неке од чудесних песама које су прославиле гајде (нпр. нема ко не зна мелодију "Scotland the brave", али када је људи чују - не знају многи како се она зове), него је избор пао на ово што следи пред вама. А пред вама је мој скромни рад на монтажи у кућним условима. У питању су три врло, врло кратка, обједињена снимка: најпре онај који је ББЦ погрдно описао као "Shower of Scotland" (туширање, пљусак), а на коме се виде девојке које играју рагби за Шкотску. Виде се како стоје на правој провали облака. Стоје у дресовима, не пада им на памет да се склоне, јер треба меч да им почне. И не пада им на памет да ћуте, јер су, попут Роја и Ронија решиле да пркосе забораву. После тих десетак секунди сам вам ставио снимак када је стари, тада 70-годишњи Рони Браун (да, ОНАЈ Рони Браун) позван на један фудбалски меч репрезентације Шкотске, да пред целим стадионом поручи и да "прошлост треба да остане у прошлости". Када чујете његово "Come on!" слободно му се придружите. И, коначно, на крају можете да видите како, на 150. годишњицу првог фудбалског мегдана са Енглеском - цела Шкотска пева и себи и Енглезима нешто. Ал', пева, а да нема ниједног професионалног певача који води певање са центра. Пева цела једна земља из душе, пркосећи чизми и забранама. Да, ту можете да видите како пева и плаче Шкотска, чак и кад њене гајде утихну... ... а пева, просто да све нас подсети на снагу вере, чак и када је чува малишан избачен из музичке школе. Да подсети на силину коју у себи носи искрена подршка, као код истинског пријатеља (чак и кад је старац), ма... пева да подсети колика је важност кућног васпитања (и оног предања с колена на колено) за чување здравог духа једног народа, али пре свега да нас подсети - на свевременост љубави. Јер, ако није вечна, онда и није љубав, зар не? А ако је права, онда и страни краљеви и њихове војске немају шта да траже кад изађете пред њих заједно, као они ономад, оног јуна, века четрнаестог... Видимо се у песми. (Ако заплачете кад и неко са снимка, не брините. Међу својима сте) #FlowerOfScotland

Дарко Николић

30,890 Aufrufe • vor 2 Jahren