Video yükleniyor...

Video Yüklenemedi

Bu video yüklenirken bir sorun oluştu. Bu geçici bir ağ sorunundan kaynaklanıyor olabilir veya video kullanılamıyor olabilir.

Ana Sayfaya Dön

На данашњи дан 1969. године у шпанском граду Каркахенте убијен је усташа Вјекослав Макс Лубурић. Убио га је Илија Станић, Србин из Коњица, који је још жив. „Замахнем чекићем, а он диже руке да се заштити. Ја викнем: Мајку ти усташку, овако си ти маљем убијао децу у Јасеновцу!"

Народни непријатељ 🇷🇸

12,569 subscribers

49,595 görüntüleme • 2 yıl önce •via X (Twitter)

Haberler & Politika

Anya Rossi• Live Now

Private livecam show

9 Yorum

Milan profil fotoğrafı

Milan2 yıl önce

Ilija Stanić je Hrvat. Jbt pa proguglaj malo

Народни непријатељ 🇷🇸 profil fotoğrafı

Народни непријатељ 🇷🇸2 yıl önce

Конвертит.

Miroslav Durasovic Djuro profil fotoğrafı

Miroslav Durasovic Djuro2 yıl önce

Svaka cast, ruka mu se pozlatila. 💪👍🙏

Dejooo profil fotoğrafı

Dejooo2 yıl önce

Srbin ili Hrvat svejedno, ruka mu se pozlatila!

Динарорама profil fotoğrafı

Динарорама2 yıl önce

Ударио Србин на Србина.

Ј Демковић profil fotoğrafı

Ј Демковић2 yıl önce

Макс име као и Лубурић презиме је из хебр. НДХ је јеврејски изум.

EVO-P 🏴🏴‍☠️ profil fotoğrafı

EVO-P 🏴🏴‍☠️2 yıl önce

Прави херој Србије.

EL_Q ⚜️🦅 profil fotoğrafı

EL_Q ⚜️🦅2 yıl önce

Ilija Stanić Srbin???? Ti si knjiški primjer idiota. Svi Stanići su katolici, Hrvati, od Sarajeva do mora. Ilijin otac je Jozo Stanić, poznati ustaša u Hercegovini, bio jako blizak Maksu Luburiću. Poslije rata ostao u Jugoslaviji, kao križar i ubio se bombom u okruženju OZNE

Блажо Ђуровић 🇦🇷 profil fotoğrafı

Блажо Ђуровић 🇦🇷2 yıl önce

Nije Srbin , sin ustaše ☝️

Benzer Videolar

Слободан Самарџић био је угледан сарајевски музичар, из партизанске породице, никакве речи о национализму. Породица му је отишла из Сарајева, а он је остао верујући да никоме зло није нанео и зато што воли свој град. Киднапован је у својој згради 10. априла 1992. године од стране муслиманских снага (баш на дан оснивања НДХ). Одведен је, мучен и ликвидиран 14. маја. Његов леш бачен је у Миљацку и ту је стајао данима, а припадници АРБиХ су се фотографисали поред леша. Уочи доласка Митерана у Сарајево, кренуло се у чишћење терена и леш је одвезен на сарајевску депонију. Нешто што ни у Африци није рађено. Депонијом је тада управљао Мирсад Кебо који ће касније, пазите сад, бити министар за људска права и избеглице БиХ!!!!! Породица ни данас није добила његове посмртне остатке. Али им је зато неко анонимно послао фотографију његовог леша у реци! Слободан је један од најмање 2.500 сарајевских Срба, колико признају чак и бошњачке институције, који је убијен до краја 1992. године. Слободан је убијен пре Сребренице, пре оснивања Војске Републике Српске. Само зато што је имао српско име и презиме. Зашто Срби воле Ратка Младића? Зашто ће му цело српство доћи на сахрану? Зашто му држава Србија одаје највише почасти? Ето зато!

Слободан Самарџић био је угледан сарајевски музичар, из партизанске породице, никакве речи о национализму. Породица му је отишла из Сарајева, а он је остао верујући да никоме зло није нанео и зато што воли свој град. Киднапован је у својој згради 10. априла 1992. године од стране муслиманских снага (баш на дан оснивања НДХ). Одведен је, мучен и ликвидиран 14. маја. Његов леш бачен је у Миљацку и ту је стајао данима, а припадници АРБиХ су се фотографисали поред леша. Уочи доласка Митерана у Сарајево, кренуло се у чишћење терена и леш је одвезен на сарајевску депонију. Нешто што ни у Африци није рађено. Депонијом је тада управљао Мирсад Кебо који ће касније, пазите сад, бити министар за људска права и избеглице БиХ!!!!! Породица ни данас није добила његове посмртне остатке. Али им је зато неко анонимно послао фотографију његовог леша у реци! Слободан је један од најмање 2.500 сарајевских Срба, колико признају чак и бошњачке институције, који је убијен до краја 1992. године. Слободан је убијен пре Сребренице, пре оснивања Војске Републике Српске. Само зато што је имао српско име и презиме. Зашто Срби воле Ратка Младића? Зашто ће му цело српство доћи на сахрану? Зашто му држава Србија одаје највише почасти? Ето зато!

Народни непријатељ 🇷🇸

15,765 görüntüleme • 29 gün önce

„Убио сам ти мужа, неће он од тебе правит Српкињу!” Ово је Вук Бориловић, функционер Социјалдемократа Црне Горе, рекао жени која га је позвала да види где јој је муж. Десило се на Цетињу пре две године. Да ли је неко од душебрижника београдских писнуо о овом злочину из мржње? Колективној шизофренији која је последица деценијске мржње сејане од Мила Ђукановића, Ранка Кривокапића, ДПС-а, либерала, СДП-а, Социјалдемократа...?! Не, није. Него их је цела аутошовинистичка гамад подржавала. Латинка Перовић је говорила на конгресу ДПС-а, а писали су и писмо подршке Милу. Потписници - Светислав Басара, Чеда Јовановић, Соња Бисерко, Чанак, Филип Давид, Ненад Прокић, Гордана Суша, Владимир Арсенијевић, Месић, Лончар, Кучан, Диздаревић, Богић Богићевић. Памти се.

„Убио сам ти мужа, неће он од тебе правит Српкињу!” Ово је Вук Бориловић, функционер Социјалдемократа Црне Горе, рекао жени која га је позвала да види где јој је муж. Десило се на Цетињу пре две године. Да ли је неко од душебрижника београдских писнуо о овом злочину из мржње? Колективној шизофренији која је последица деценијске мржње сејане од Мила Ђукановића, Ранка Кривокапића, ДПС-а, либерала, СДП-а, Социјалдемократа...?! Не, није. Него их је цела аутошовинистичка гамад подржавала. Латинка Перовић је говорила на конгресу ДПС-а, а писали су и писмо подршке Милу. Потписници - Светислав Басара, Чеда Јовановић, Соња Бисерко, Чанак, Филип Давид, Ненад Прокић, Гордана Суша, Владимир Арсенијевић, Месић, Лончар, Кучан, Диздаревић, Богић Богићевић. Памти се.

Народни непријатељ 🇷🇸

57,489 görüntüleme • 1 yıl önce

Режисер Душан Макавејев у емисији РТБ 1968. године у расправи око тога шта се може сматрати за кич а шта не, у којој је суштонски имао дијаметрално супротне ставове у односу на Миладина Животића, касније једног од оснивача тзв. Друге Србије. Као што се може назрети из ових његових увида, и после скоро 60 година имамо још увек свакакве "Животиће" који сматрају да се налазе на вишој позицији у односу на сопствени народ јер су стекли нека звања, док су гласови попут Макавејевог и тада били брзо утишавани и проглашавани за "реакцију". Свега три године након ове емисије у Крагујевцу је организован Конгрес културне акције са Латинком Перовић као једном од главних предводника, а закључци су онемогућили не само нормалан развој српске културе, већ и развој тржишта у Србији унутар Југославије, а последице се осећају и данас. Иначе, ако вам је овај водитељ некако познат - то је зато што се ради о Раши Попову, који је тад био доста млађи него што је био у годинама из којих га већина нас памти.

Режисер Душан Макавејев у емисији РТБ 1968. године у расправи око тога шта се може сматрати за кич а шта не, у којој је суштонски имао дијаметрално супротне ставове у односу на Миладина Животића, касније једног од оснивача тзв. Друге Србије. Као што се може назрети из ових његових увида, и после скоро 60 година имамо још увек свакакве "Животиће" који сматрају да се налазе на вишој позицији у односу на сопствени народ јер су стекли нека звања, док су гласови попут Макавејевог и тада били брзо утишавани и проглашавани за "реакцију". Свега три године након ове емисије у Крагујевцу је организован Конгрес културне акције са Латинком Перовић као једном од главних предводника, а закључци су онемогућили не само нормалан развој српске културе, већ и развој тржишта у Србији унутар Југославије, а последице се осећају и данас. Иначе, ако вам је овај водитељ некако познат - то је зато што се ради о Раши Попову, који је тад био доста млађи него што је био у годинама из којих га већина нас памти.

Неодукс

21,247 görüntüleme • 7 gün önce

Не плачем ја често. Али, ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која је пред вама је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (и... да, за то је крив један архитекта). Та прича би могла да почне подсећањем на окупацију. Рецимо.. Нашу. Замислите да се оно „петвековно ропство“ заправо уопште није завршило. Да траје, рецимо, 740 година. Да ли би неко од нас уопште више говорио српски? Или бисмо, најпре вековима под чизмом освајача, а потом навикнути на његове и ничије друге аршине, просто постали мајушни део његове силине, уклопивши се онако мали и немоћни у један другачији свет, другачији језик...? А једном народу се то десило. И, прича о њему, заправо, не почиње баш пре 740 година, већ још пре више од милинијум и по када је римски генерал Магнус Максимус 383. урадио кључну ствар за народ Велса: повукао је трупе из Британије да би покушао да се домогне императорског трона, решио да „острвом“ управља на даљину, из Галије, а оставио праву власт локалним вођама. Сматра се зато оснивачем неколико велшких краљевских династија, а локална племена су с колена на колено преносила захвалност што им је дозволио да буду оно што јесу, да не живе као робови. Но, ропство их је, ипак, снашло пре 740 година, када је после двовековног рата енглески краљ Едвард Први окончао то освајање како је и желео. И, године су почеле да пролазе. Деценије. Векови, у којима стари, велшки језик, није био прихваћен нигде: ни у једном документу, ни у каквим преговорима, ни у једној јединој званичној комуникацији. Почео је, као такав, да изумире. Малтене су, тамо негде, 70-их година 20. века престали и да постоје људи који га знају. Добро, било је неких бораца за тај стари језик (да ли сте знали да је „мор“ на велшком оно што ми називамо „море“? Не? Ето, на крају ове приче чека вас један снимак због ког сам научио монтажу, а за који сам преводио речи једне песме и урадио вам титлове, но... не пуштајте то одмах, да најпре нешто друго сазнате). Дакле, јесте било бораца да се тај стари језик сачува, попут архитекте Дафида Ивана. Стар је он, не баш колико и велшки језик, али недавно је ушао у девету деценију живота. А тамо негде, средином прошлог века, привођен је због својих активности да се велшки језик врати где му је место, у институције, у образовни систем, чак је и политиком почео да се бави из љубави према језику својих родитеља, предака... Ал', затварали га. Нису га слушали, нити му жеље услишили. Почео је да се бави и музиком. Онако, за своју душу. Писао и песме, па их сам изводио, а једна од њих је била посебно занимљива тадашњим британскима властима на чијем је челу била Маргарет Тачер. Песма се звала „И даље – ту“, а кроз три врло кратке строфе говорила је о томе кроз шта је Велс прошао за ових 1600 година: и како су тај народ тлачили и потцењивали, али како је он издржао и стварне појаве попут карикатуралног лика из књижевности, Велшанина који се звао Дик Сион Дафид, коме је све енглеско милије од велшког (ко је рекао „Аха, нека врста другосрбијанаца“? Без добацивања, ово је прича о Велсу), како је тај народ и тај језик издржао и „стару Меги и њену екипу“ (песма је писана када ја „Меги“ Тачер припремала затварање свих велшких рудника, што је потом довело до тога да је мање од 40% домаћинстава у Велсу имало неког члана породице који је стално запослен; Да... чизма уме да буде страшна, нарочито ако не приметиш да ти је већ на врату, па ти се чини да те неко милује. Вековима). Проблем је био што је песму мало ко разумео, јер... писана је и извођена на старом велшком. А то малтене „нико жив“ (не баш буквално) у Велсу више није разумео. Изводио ју је онај архитекта и рударима, прихватио те стихове и један покрет који се залагао за независност, али... Пролазиле су године. Семена која је јунак ове приче, што по затвору, што на улици, што с рударима који више нису имали где да раде, што са децом којој се обраћао – као да су, бар се тако чинило, била посејена узалуд. А онда је Дафид Иван, сада 80-годишњак, пред 80. рођендан позван да ту своју песму отпева у Кардифу. И то на стадиону. Нешто преко 32.000 људи је било ту. Почео је он своју причу у стиховима, прву од три строфе, чуло се и како публика мрмља, позната јој је мелодија, а када је на ред дошао рефрен... Не, то вам нећу писати. То ћете видети, сад, када пустите снимак. А он је пред вама само због љубави. За род свој и језик свој. Љубави која је довела до правог чуда да сада, пре три месеца када је обављено последње истраживање, скоро 29,2% становништа Велса може да прича старим велшким језиком, док нешто више, чак 33 одсто њих, разуме када неко прича велшки. Чудо? Не, само плод љубави од које се не одустаје. Баш због ње је ова прича о песми пред вама. И, она звучи – овако: (ако заплачете кад и Дафид Иван, тамо код стиха "... а жив ће бити и велшки језик!", не брините. Међу својима сте) #YmaOHyd

Не плачем ја често. Али, ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која је пред вама је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (и... да, за то је крив један архитекта). Та прича би могла да почне подсећањем на окупацију. Рецимо.. Нашу. Замислите да се оно „петвековно ропство“ заправо уопште није завршило. Да траје, рецимо, 740 година. Да ли би неко од нас уопште више говорио српски? Или бисмо, најпре вековима под чизмом освајача, а потом навикнути на његове и ничије друге аршине, просто постали мајушни део његове силине, уклопивши се онако мали и немоћни у један другачији свет, другачији језик...? А једном народу се то десило. И, прича о њему, заправо, не почиње баш пре 740 година, већ још пре више од милинијум и по када је римски генерал Магнус Максимус 383. урадио кључну ствар за народ Велса: повукао је трупе из Британије да би покушао да се домогне императорског трона, решио да „острвом“ управља на даљину, из Галије, а оставио праву власт локалним вођама. Сматра се зато оснивачем неколико велшких краљевских династија, а локална племена су с колена на колено преносила захвалност што им је дозволио да буду оно што јесу, да не живе као робови. Но, ропство их је, ипак, снашло пре 740 година, када је после двовековног рата енглески краљ Едвард Први окончао то освајање како је и желео. И, године су почеле да пролазе. Деценије. Векови, у којима стари, велшки језик, није био прихваћен нигде: ни у једном документу, ни у каквим преговорима, ни у једној јединој званичној комуникацији. Почео је, као такав, да изумире. Малтене су, тамо негде, 70-их година 20. века престали и да постоје људи који га знају. Добро, било је неких бораца за тај стари језик (да ли сте знали да је „мор“ на велшком оно што ми називамо „море“? Не? Ето, на крају ове приче чека вас један снимак због ког сам научио монтажу, а за који сам преводио речи једне песме и урадио вам титлове, но... не пуштајте то одмах, да најпре нешто друго сазнате). Дакле, јесте било бораца да се тај стари језик сачува, попут архитекте Дафида Ивана. Стар је он, не баш колико и велшки језик, али недавно је ушао у девету деценију живота. А тамо негде, средином прошлог века, привођен је због својих активности да се велшки језик врати где му је место, у институције, у образовни систем, чак је и политиком почео да се бави из љубави према језику својих родитеља, предака... Ал', затварали га. Нису га слушали, нити му жеље услишили. Почео је да се бави и музиком. Онако, за своју душу. Писао и песме, па их сам изводио, а једна од њих је била посебно занимљива тадашњим британскима властима на чијем је челу била Маргарет Тачер. Песма се звала „И даље – ту“, а кроз три врло кратке строфе говорила је о томе кроз шта је Велс прошао за ових 1600 година: и како су тај народ тлачили и потцењивали, али како је он издржао и стварне појаве попут карикатуралног лика из књижевности, Велшанина који се звао Дик Сион Дафид, коме је све енглеско милије од велшког (ко је рекао „Аха, нека врста другосрбијанаца“? Без добацивања, ово је прича о Велсу), како је тај народ и тај језик издржао и „стару Меги и њену екипу“ (песма је писана када ја „Меги“ Тачер припремала затварање свих велшких рудника, што је потом довело до тога да је мање од 40% домаћинстава у Велсу имало неког члана породице који је стално запослен; Да... чизма уме да буде страшна, нарочито ако не приметиш да ти је већ на врату, па ти се чини да те неко милује. Вековима). Проблем је био што је песму мало ко разумео, јер... писана је и извођена на старом велшком. А то малтене „нико жив“ (не баш буквално) у Велсу више није разумео. Изводио ју је онај архитекта и рударима, прихватио те стихове и један покрет који се залагао за независност, али... Пролазиле су године. Семена која је јунак ове приче, што по затвору, што на улици, што с рударима који више нису имали где да раде, што са децом којој се обраћао – као да су, бар се тако чинило, била посејена узалуд. А онда је Дафид Иван, сада 80-годишњак, пред 80. рођендан позван да ту своју песму отпева у Кардифу. И то на стадиону. Нешто преко 32.000 људи је било ту. Почео је он своју причу у стиховима, прву од три строфе, чуло се и како публика мрмља, позната јој је мелодија, а када је на ред дошао рефрен... Не, то вам нећу писати. То ћете видети, сад, када пустите снимак. А он је пред вама само због љубави. За род свој и језик свој. Љубави која је довела до правог чуда да сада, пре три месеца када је обављено последње истраживање, скоро 29,2% становништа Велса може да прича старим велшким језиком, док нешто више, чак 33 одсто њих, разуме када неко прича велшки. Чудо? Не, само плод љубави од које се не одустаје. Баш због ње је ова прича о песми пред вама. И, она звучи – овако: (ако заплачете кад и Дафид Иван, тамо код стиха "... а жив ће бити и велшки језик!", не брините. Међу својима сте) #YmaOHyd

Дарко Николић

105,258 görüntüleme • 2 yıl önce

🔺🔻Интересантан коментар копиран са Телеграма. Вреди прочитати‼️ Санкције Русији неће (ВЕЛЕИЗДАЈНИК Александар Вучић Александар Вучић) још увести док и последњи евро од 2,2 милијарде које има у Москви не склони. И зато је Вулин нон стоп у Москви, поред одвикавања од белог праха. Рио Тинто мора да би остао још који месец на власти јер је су то месеци на слободи с тиме покушава да купи и азил у некој од држава. Мора да реши Србију у НАТО да би се додворио Америци јер га они највише уцењују или ти...растурају. Чак ће изгледа морати и Данила да преда за гаранцију као што га је дао Беливуку док му је одређивао посао, јер је и Беливук знао да ким има посла. За остало је све јасно свакоме ко мисли главом а не пинком и информером.

🔺🔻Интересантан коментар копиран са Телеграма. Вреди прочитати‼️ Санкције Русији неће (ВЕЛЕИЗДАЈНИК Александар Вучић Александар Вучић) још увести док и последњи евро од 2,2 милијарде које има у Москви не склони. И зато је Вулин нон стоп у Москви, поред одвикавања од белог праха. Рио Тинто мора да би остао још који месец на власти јер је су то месеци на слободи с тиме покушава да купи и азил у некој од држава. Мора да реши Србију у НАТО да би се додворио Америци јер га они највише уцењују или ти...растурају. Чак ће изгледа морати и Данила да преда за гаранцију као што га је дао Беливуку док му је одређивао посао, јер је и Беливук знао да ким има посла. За остало је све јасно свакоме ко мисли главом а не пинком и информером.

Косово је ❤️ Србије! 🇷🇸❤️🇷🇺

19,227 görüntüleme • 2 yıl önce

Оно јуче је слика избора у Србији. Безобразно су покрали, као и увек до сада. И опет им пролази, баш као и сваки пут. И тако ће бити док ми не одлучимо да је доста и то окончамо. Не признаје се изборна крађа, и не узимају се мандати са покрадених избора, јер је то легализација крађе и саучесништво. Да ли постоји ико нормалан који мисли да се ова мафија руши изборима? Да ће се било који наредни избори разликовати од ових? Мислите ли да ће ови батинаши и криминалци признати икада да су изгубили изборе? Да ће само једног дана да се пробуде и кажу нећемо више да вас бијемо, крадемо, уништавамо, доста је било. Ја не знам да постоји случај у свету да се неко спасао криминалца који га рекетира и малтретира тако што га је молио да престане. Напротив, сви примери у свету показују да људи који су се спасили криминалаца који су их рекетирали су то успели на 2 начина: или се обратиш јачем криминалцу који ти то реши, али онда њему плаћаш рекет, или су се супроставили, пребии или упуцали криминалце. Знамо са ким имамо посла, и да је за њих то питање живота, јер знају шта су радили, али и за нас је. А нас је много више.

Оно јуче је слика избора у Србији. Безобразно су покрали, као и увек до сада. И опет им пролази, баш као и сваки пут. И тако ће бити док ми не одлучимо да је доста и то окончамо. Не признаје се изборна крађа, и не узимају се мандати са покрадених избора, јер је то легализација крађе и саучесништво. Да ли постоји ико нормалан који мисли да се ова мафија руши изборима? Да ће се било који наредни избори разликовати од ових? Мислите ли да ће ови батинаши и криминалци признати икада да су изгубили изборе? Да ће само једног дана да се пробуде и кажу нећемо више да вас бијемо, крадемо, уништавамо, доста је било. Ја не знам да постоји случај у свету да се неко спасао криминалца који га рекетира и малтретира тако што га је молио да престане. Напротив, сви примери у свету показују да људи који су се спасили криминалаца који су их рекетирали су то успели на 2 начина: или се обратиш јачем криминалцу који ти то реши, али онда њему плаћаш рекет, или су се супроставили, пребии или упуцали криминалце. Знамо са ким имамо посла, и да је за њих то питање живота, јер знају шта су радили, али и за нас је. А нас је много више.

Срђан Ного

15,855 görüntüleme • 6 ay önce

Холивудски глумац Жељко (Џек) Димић, Србин родом из Дубице и пореклом са Зрмање. Бабу су му убиле усташе на Петровдан 1942. године, пред њеним сином (Жељковим оцем) који је имао 12 година и покушао да јој помогне. Жељков отац није учио децу да мрзе друге народе. Онда је дошла 1992. и поновила се 1942. Београд му је затворио врата, јер на ФДУ примају само децу глумаца и шта ће им неки прекодринац. У родну Дубицу није могао, па одлази у иностранство. И Жељко опет не мрзи ниједан народ. А онда се десила 2026. и Међународни филмски фестивал у Нишу. Због одлуке да му присуствује, Жељко је таргетиран као "ћаци" са свим дехуманизујућим изведеницама - ћацизам, ћациста, ћацилизација... Све од стране екипе Бјелогрлића који се зарад профита улизује Хрватима изјавама да је Београђанин и није Србин, Милене Радуловић која следи пропаганду о геницидним Србима, блокадера који су трчали Пицули (црна мамба из Олује)...

Холивудски глумац Жељко (Џек) Димић, Србин родом из Дубице и пореклом са Зрмање. Бабу су му убиле усташе на Петровдан 1942. године, пред њеним сином (Жељковим оцем) који је имао 12 година и покушао да јој помогне. Жељков отац није учио децу да мрзе друге народе. Онда је дошла 1992. и поновила се 1942. Београд му је затворио врата, јер на ФДУ примају само децу глумаца и шта ће им неки прекодринац. У родну Дубицу није могао, па одлази у иностранство. И Жељко опет не мрзи ниједан народ. А онда се десила 2026. и Међународни филмски фестивал у Нишу. Због одлуке да му присуствује, Жељко је таргетиран као "ћаци" са свим дехуманизујућим изведеницама - ћацизам, ћациста, ћацилизација... Све од стране екипе Бјелогрлића који се зарад профита улизује Хрватима изјавама да је Београђанин и није Србин, Милене Радуловић која следи пропаганду о геницидним Србима, блокадера који су трчали Пицули (црна мамба из Олује)...

Народни непријатељ 🇷🇸

18,771 görüntüleme • 26 gün önce

Република Српска сарађује са Русијом. Додик је направио договор са САД-ом. Скинули су му санкције. Мађарска сарађује са Русијом и нема санкције. Значи договори су могући. САД и Русија сарађују и договорају заједничке инвестиције. Откуд онда Србији санкције и зашто нема ни договора ни разговора већ само шамарчине? САД је променила своју политику. Неће се више бавити "изградњом нација". САД се окренула себи. САД наравно и даље жели да доминира светом. Само им се приступ потпуно променио. На ту промену их је приморала Кина која их је стигла и у многим областима и престигла. Зато морају да мењају игру. У тој промени, ЕУ је постала непотребан вишак. ЕУ ћациленд тога још увек није свестан. Због медијсог мрака у ЕУ, ни Европљани нису свесни шта им њихови ћаци политичари раде. Србија је са својим политиком и даље потпуно на страни ЕУ ћациленда. Велики скандал са фирмом која је из Србије и Венецуеле утицала на гласачке машине у САД-у показује дубину те погрешне процене. И у томе треба тражити и разлог за проблеме са САД-ом које цела Србија осећа. САД већ отворен говори о укидању грађанина Шмита и потпуно недемократских и нелегалних "Бонских овлашћења". На Савету Безбедности УН-а амерички амбасадор је говорио о томе. ЕУ ћацији су покушали да ублаже ставове САД-а, али слаба вајда. САД говори да грађани БиХ морају међусобом да се договоре о будућности БиХ. Пре свих муслимани и православци. Муслимани у БиХ су пореклом Срби (преци су им сами за себе говорили да су Срби). У БиХ Турака практично нема. Генетика је једна, иста и код муслимана и код православаца. Било би паметно за све да схвате да им ЕУ није пријатељ. Главни узрок нестабилности у БиХ је немачки грађанин Шмит. Главни кривац за рат 90-тих је Немачка. Немачкој одговара хаос и мржња на Балкану јер тако добија радну снагу за своју индустрију. ЕУ води ту и такву политику. Мислити да ти је твој комшија, који ти је и брат по крви, непријатељ, а да ти странац који ти је непријатељ ту да ти помогне и пујда те на комшију, је врхунац лудила којим Немачка влада овим просторима две стотине година. И никако да научимо. И том лудилу и пропадамо сви заједно.

Република Српска сарађује са Русијом. Додик је направио договор са САД-ом. Скинули су му санкције. Мађарска сарађује са Русијом и нема санкције. Значи договори су могући. САД и Русија сарађују и договорају заједничке инвестиције. Откуд онда Србији санкције и зашто нема ни договора ни разговора већ само шамарчине? САД је променила своју политику. Неће се више бавити "изградњом нација". САД се окренула себи. САД наравно и даље жели да доминира светом. Само им се приступ потпуно променио. На ту промену их је приморала Кина која их је стигла и у многим областима и престигла. Зато морају да мењају игру. У тој промени, ЕУ је постала непотребан вишак. ЕУ ћациленд тога још увек није свестан. Због медијсог мрака у ЕУ, ни Европљани нису свесни шта им њихови ћаци политичари раде. Србија је са својим политиком и даље потпуно на страни ЕУ ћациленда. Велики скандал са фирмом која је из Србије и Венецуеле утицала на гласачке машине у САД-у показује дубину те погрешне процене. И у томе треба тражити и разлог за проблеме са САД-ом које цела Србија осећа. САД већ отворен говори о укидању грађанина Шмита и потпуно недемократских и нелегалних "Бонских овлашћења". На Савету Безбедности УН-а амерички амбасадор је говорио о томе. ЕУ ћацији су покушали да ублаже ставове САД-а, али слаба вајда. САД говори да грађани БиХ морају међусобом да се договоре о будућности БиХ. Пре свих муслимани и православци. Муслимани у БиХ су пореклом Срби (преци су им сами за себе говорили да су Срби). У БиХ Турака практично нема. Генетика је једна, иста и код муслимана и код православаца. Било би паметно за све да схвате да им ЕУ није пријатељ. Главни узрок нестабилности у БиХ је немачки грађанин Шмит. Главни кривац за рат 90-тих је Немачка. Немачкој одговара хаос и мржња на Балкану јер тако добија радну снагу за своју индустрију. ЕУ води ту и такву политику. Мислити да ти је твој комшија, који ти је и брат по крви, непријатељ, а да ти странац који ти је непријатељ ту да ти помогне и пујда те на комшију, је врхунац лудила којим Немачка влада овим просторима две стотине година. И никако да научимо. И том лудилу и пропадамо сви заједно.

Saša Radulović

27,640 görüntüleme • 10 ay önce

Драган Ђилас је одавно симбол бахатости, насиља и дивљаштва , а најновији инцидент који је започео лично он показао је још једном право лице антисрпске опозиције, која већ више од месец дана прижељкује нереде, насиље и дубоке поделе у нашем друштву. Понашање Драгана Ђиласа на снимку који је објавила његова странка, није понашање нормалног човека, политичара, него батинаша и силеџије. Драган Ђилас, режисер новог насиља на улицама, напао је младе људе, само зато што му се њихове активности, а које раде активисти свих странака, нису свиделе. Толико је агресиван, жељан сукоба, да то више не може да сакрије. Човек који покушава да унесе хаос у Србију, поделу међу људима, братоубилачке сукобе, па чак и да преузме протесте од студената, да би себе приказао као најважнијег и најбитнијег у редовима опозиције. Замислимо шта би било да је Александар Вучић урадио нешто слично. Сваки дан се лепе плакати, исписују графити против њега. Са много горим порукама и претњама, нападима на његову децу и породицу, позивима на линч и физичку ликвидацију. Како бисмо ми требали да реагујемо када нам сваки дан говоре да смо убице, да су нам „руке крваве“, да смо убили 15 људи. А он, Драган Ђилас лично, је потписник најгорег насиља само зато што му је неко рекао да је лопов, што узгред и јесте, по сопственом признању. Коме није било јасно након дешавања у Скупштини да је насиље једини језик којим говори Ђилас, више нема дилеме! Све маске су пале! Закони у Србији морају да се поштују и примењују, јер Србија је демократска земља! Неће бити грађанског рата у Србији, неће бити братоубилачких сукоба и неће бити обојене револуције! Закон мора да важи подједнако за све, па и за Драгана Ђиласа!

Драган Ђилас је одавно симбол бахатости, насиља и дивљаштва , а најновији инцидент који је започео лично он показао је још једном право лице антисрпске опозиције, која већ више од месец дана прижељкује нереде, насиље и дубоке поделе у нашем друштву. Понашање Драгана Ђиласа на снимку који је објавила његова странка, није понашање нормалног човека, политичара, него батинаша и силеџије. Драган Ђилас, режисер новог насиља на улицама, напао је младе људе, само зато што му се њихове активности, а које раде активисти свих странака, нису свиделе. Толико је агресиван, жељан сукоба, да то више не може да сакрије. Човек који покушава да унесе хаос у Србију, поделу међу људима, братоубилачке сукобе, па чак и да преузме протесте од студената, да би себе приказао као најважнијег и најбитнијег у редовима опозиције. Замислимо шта би било да је Александар Вучић урадио нешто слично. Сваки дан се лепе плакати, исписују графити против њега. Са много горим порукама и претњама, нападима на његову децу и породицу, позивима на линч и физичку ликвидацију. Како бисмо ми требали да реагујемо када нам сваки дан говоре да смо убице, да су нам „руке крваве“, да смо убили 15 људи. А он, Драган Ђилас лично, је потписник најгорег насиља само зато што му је неко рекао да је лопов, што узгред и јесте, по сопственом признању. Коме није било јасно након дешавања у Скупштини да је насиље једини језик којим говори Ђилас, више нема дилеме! Све маске су пале! Закони у Србији морају да се поштују и примењују, јер Србија је демократска земља! Неће бити грађанског рата у Србији, неће бити братоубилачких сукоба и неће бити обојене револуције! Закон мора да важи подједнако за све, па и за Драгана Ђиласа!

Милош Вучевић

26,521 görüntüleme • 1 yıl önce

На данашњи дан убијени су Жарко Андрејевић и Славко Веселиновић од стране немачког КФОР-а. Само убиство се десило у јутарњим сатима, у центру царског града када су на Славков аутомобил марке "Лада" испаљени рафали из аутоматске пушке. Аутомобил је био у покрету, односно ишао је у рикверц у односу на немачки оклопни транспортер. Њихове убице су били у саставу немачког контигента КФОР, који је преузимао јужне делове Косова и Метохије, након што је потписан Војно-технички мировни уговор у Куманову. Жарко Андрејевић и Славко Веселиновић нису били професионални војници или полицајци, него су радили цивилне послове. Пред сами почетак варварског бомбардовања наше земље они су позвани од Државе у резервни састав МУП Републике Србије, да бране отаџбину. Славко Веселиновић је пар година раније дошао да живи у Призрен као прогнаник из Босне. Само седам дана касније, албански терористи су убили и Жаркову мајку Ковиљку, која је остала да живи у Призрену упркос свему. Немачка медијска пропаганда је након злочина пренела у свет лажну информацију како су убијени Срби били припадници паравојних формација. Суђење немачком официру Давиду Фреку је било у градићу Кобленц (покрајина Рајнланд), али је нема

На данашњи дан убијени су Жарко Андрејевић и Славко Веселиновић од стране немачког КФОР-а. Само убиство се десило у јутарњим сатима, у центру царског града када су на Славков аутомобил марке "Лада" испаљени рафали из аутоматске пушке. Аутомобил је био у покрету, односно ишао је у рикверц у односу на немачки оклопни транспортер. Њихове убице су били у саставу немачког контигента КФОР, који је преузимао јужне делове Косова и Метохије, након што је потписан Војно-технички мировни уговор у Куманову. Жарко Андрејевић и Славко Веселиновић нису били професионални војници или полицајци, него су радили цивилне послове. Пред сами почетак варварског бомбардовања наше земље они су позвани од Државе у резервни састав МУП Републике Србије, да бране отаџбину. Славко Веселиновић је пар година раније дошао да живи у Призрен као прогнаник из Босне. Само седам дана касније, албански терористи су убили и Жаркову мајку Ковиљку, која је остала да живи у Призрену упркос свему. Немачка медијска пропаганда је након злочина пренела у свет лажну информацију како су убијени Срби били припадници паравојних формација. Суђење немачком официру Давиду Фреку је било у градићу Кобленц (покрајина Рајнланд), али је нема

Србија чиста и уједињена 🇷🇸🙏☦️

23,286 görüntüleme • 3 ay önce

Наш отац Лука тренутно је изложен лажним оптужбама од стране исламских фан*тика и медија којима сметају српска гробља. Они су уклонили крстове са гробова стрељаних Срба, који су на том месту положени у време Првог светског рата, а које је отац Лука поново поставио у настојању да исправи неправду. На том месту су некада стајали српски споменици, али су они оскрнављени и бачени, након чега је ту подигнуто муслиманско гробље. Један од тих српских споменика успео је да буде сачуван и сакривен у Тузли. Отац Лука га је пронашао и вратио у Сребреницу, у манастир Карно. Пре пар дана, на Богојављење, поставио је три крста на месту страдања српских мученика, заједно са породицама страдалих што је изазвало негодовање муслиманске заједнице, јер се у непосредној близини налази њихово гробље, које је, подигнуто без званичних дозвола и благослова. Отац Лука је обавио разговоре са начелником полиције и начелником општине, те је надлежним институцијама предао материјалне доказе који потврђују да никога није угрозио. Напротив, настојали су да сачувају српско гробље, које је јасно обележено на аустријској карти из 1880. године. На том месту почивају српски страдалници из Првог светског рата, сахрањени 1914. године. Константни су напади на игумана Луку и манастир Карно, честа су ловачка пушкарања у близини манастира, чак су ловачки пси увођени у манастирски комплекс током службе и нападали Оца Луку. Отац Лука је велики Србин, великог срца, пастир нашег народа и не боји се никога осим Бога и то им најтеже пада јер му не могу ништа, па овим путем покушавају да се окупе у медијима и у комемтарима на друштвеним мрежама па прете разним стварима…

Наш отац Лука тренутно је изложен лажним оптужбама од стране исламских фан*тика и медија којима сметају српска гробља. Они су уклонили крстове са гробова стрељаних Срба, који су на том месту положени у време Првог светског рата, а које је отац Лука поново поставио у настојању да исправи неправду. На том месту су некада стајали српски споменици, али су они оскрнављени и бачени, након чега је ту подигнуто муслиманско гробље. Један од тих српских споменика успео је да буде сачуван и сакривен у Тузли. Отац Лука га је пронашао и вратио у Сребреницу, у манастир Карно. Пре пар дана, на Богојављење, поставио је три крста на месту страдања српских мученика, заједно са породицама страдалих што је изазвало негодовање муслиманске заједнице, јер се у непосредној близини налази њихово гробље, које је, подигнуто без званичних дозвола и благослова. Отац Лука је обавио разговоре са начелником полиције и начелником општине, те је надлежним институцијама предао материјалне доказе који потврђују да никога није угрозио. Напротив, настојали су да сачувају српско гробље, које је јасно обележено на аустријској карти из 1880. године. На том месту почивају српски страдалници из Првог светског рата, сахрањени 1914. године. Константни су напади на игумана Луку и манастир Карно, честа су ловачка пушкарања у близини манастира, чак су ловачки пси увођени у манастирски комплекс током службе и нападали Оца Луку. Отац Лука је велики Србин, великог срца, пастир нашег народа и не боји се никога осим Бога и то им најтеже пада јер му не могу ништа, па овим путем покушавају да се окупе у медијима и у комемтарима на друштвеним мрежама па прете разним стварима…

Севастократор

26,726 görüntüleme • 1 yıl önce

Уочи сутрашњег протеста, морам још нешто да кажем. Од синоћ имамо најдиректније доказе да иза протеста стоје лево-либерални екстремисти, мада смо то и раније знали. С друге стране, имамо Ломпара који каже: - да га не занима ко стоји иза протеста; - да је довољно што на њима млади носе заставе и певају химну. Ако оваква наивност није последица глупости и неинформисаности, а Ломпар није ни једно ни друго, онда се поставља питање у чијем интересу он свесно ради? Подсећања ради, 27. марта се британска служба умешала да војску подстакне на пуч, а народ је на улицама носио заставе и клицао краљу. Добили смо Јасеновац и 50 година комунизма. Исто тако, 5. октобар су организовале стране службе, а његови учесници су исто носили заставе, чак је Чеда Јовановић дизао три прста. И каква је власт дошла после тога? Замислите да неко у народу са искуством 27. марта и 5. октобра каже - мене не занима да ли протест воде стране службе, довољно ми је што се носе заставе. То је равно издаји и најгорој намери. Занимљиво је, с друге стране, да Ломпар замера власти кад истиче заставе и да је о подизању споменика Стефану Немањи рекао да он није никакав доказ патриотске оријентације. А кад Зоран Кесић држи говор на протесту на којем неко носи заставу он престаје да буде усташа? Двоструки стандарди? Зато, браћо Срби, сутра памет у главу. Једно је борба за владавину права, а друго рушење државе за коју смо се вековима борили.

Уочи сутрашњег протеста, морам још нешто да кажем. Од синоћ имамо најдиректније доказе да иза протеста стоје лево-либерални екстремисти, мада смо то и раније знали. С друге стране, имамо Ломпара који каже: - да га не занима ко стоји иза протеста; - да је довољно што на њима млади носе заставе и певају химну. Ако оваква наивност није последица глупости и неинформисаности, а Ломпар није ни једно ни друго, онда се поставља питање у чијем интересу он свесно ради? Подсећања ради, 27. марта се британска служба умешала да војску подстакне на пуч, а народ је на улицама носио заставе и клицао краљу. Добили смо Јасеновац и 50 година комунизма. Исто тако, 5. октобар су организовале стране службе, а његови учесници су исто носили заставе, чак је Чеда Јовановић дизао три прста. И каква је власт дошла после тога? Замислите да неко у народу са искуством 27. марта и 5. октобра каже - мене не занима да ли протест воде стране службе, довољно ми је што се носе заставе. То је равно издаји и најгорој намери. Занимљиво је, с друге стране, да Ломпар замера власти кад истиче заставе и да је о подизању споменика Стефану Немањи рекао да он није никакав доказ патриотске оријентације. А кад Зоран Кесић држи говор на протесту на којем неко носи заставу он престаје да буде усташа? Двоструки стандарди? Зато, браћо Срби, сутра памет у главу. Једно је борба за владавину права, а друго рушење државе за коју смо се вековима борили.

Народни непријатељ 🇷🇸

21,393 görüntüleme • 1 yıl önce

Праштајте браћо и сестре што вам се јављам у моментима када ишчекујемо велику радост, рођење Сина Божијег, али дужан сам да вам укажем на један ужасан скандал у вези са процесом који се води против Николе Селаковића и још троје окривљених пред Посебним одељењем за организовани криминал Вишег суда у Београду. Оптужни предлог, као и позив за претрес, добио сам данас поподне, на Бадњи дан. Веровали или не, оптужни предлог су Н1 и НОВА С цитирали још пре 20 и кусур дана, а ја као бранилац га добијам тек данас. Чак сам и о датуму претреса сазнао од Мариника Тепић, што је ван памети, да бих данас негде око 14 часова тек добио позив и оптужни предлог. Ово је срамота и најбољи показатељ припреме наратива за притисак на рад суда и каква одлука да се донесе. Плашим се да је Селаковићу и осталима пресуда већ донета и да је суђење само фарса.

Праштајте браћо и сестре што вам се јављам у моментима када ишчекујемо велику радост, рођење Сина Божијег, али дужан сам да вам укажем на један ужасан скандал у вези са процесом који се води против Николе Селаковића и још троје окривљених пред Посебним одељењем за организовани криминал Вишег суда у Београду. Оптужни предлог, као и позив за претрес, добио сам данас поподне, на Бадњи дан. Веровали или не, оптужни предлог су Н1 и НОВА С цитирали још пре 20 и кусур дана, а ја као бранилац га добијам тек данас. Чак сам и о датуму претреса сазнао од Мариника Тепић, што је ван памети, да бих данас негде око 14 часова тек добио позив и оптужни предлог. Ово је срамота и најбољи показатељ припреме наратива за притисак на рад суда и каква одлука да се донесе. Плашим се да је Селаковићу и осталима пресуда већ донета и да је суђење само фарса.

Владимир Ђукановић

16,895 görüntüleme • 9 ay önce

Моје обраћање на данашњој ванредној конференцији за новинаре у Влади Републике Србије НЕ МОГУ ДА ПРИХВАТИМ КРИВИЦУ, ОСТАВКУ ПОДНОСИМ КАО ОДГОВОРАН И МОРАЛАН ЧОВЕК Поштоване грађанке и грађани, Прошао је Дан жалости у Републици Србији поводом страшне трагедије која се догодила на железничкој станици у Новом Саду. Нисам се до сада оглашавао из пијетета према страдалима и њиховим породицама. Био сам те страшне ноћи на железничкој станици у Новом Саду молећи се да храбри спасиоци спасу бар још један живот. Оставку сам понудио истог дана председнику Владе Србије када се догодила несрећа у Новом Саду и саопштио своју намеру да поднесем оставку председнику Републике Србије. Желим да вас обавестим да ћу сутра ујутру званично поднети оставку на место министра грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре председнику Владе Републике Србије. Када Народна скупштина буде констатовала моју оставку, престаћу да обављам ову функцију и у техничком мандату. Не могу да прихватим кривицу за смрт 14 људи јер ни ја, ни људи који раде са мном, немамо ни трунку одговорности за трагедију која се догодила. Сигуран сам да ће то да покаже истрага коју води надлежно тужилаштво. Први сам се одазвао позиву тужилаштва као министар јер министарство на чијем сам челу жели да се утврди ко је одговаран за несрећу која се догодила. Оставку подносим јер као одговоран човек желим да личним примером покажем да у данашњој Србији постоји морална одговорност за то што се таква страшна несрећа догодила у ресору који водим. Зашто не могу да прихватим кривицу? Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктура апсолутно ниједним својим актом није могло да утиче на пројекат, квалитет и надзор радова на станици у Новом Саду. Зато желим да јавности Србије саопштим хронологију издавања документације за пројектовање и реконструкцију железничке станице у Новом Саду. 09. 10. 2017. године – Инфраструктура железнице Србије дала је пројектни задатак ЦИП-у за израду идејног пројекта. 27. 02. 2018. године – Потписан је уговор о изради идејног пројекта између МГСИ и Саобраћајног института ЦИП. 07. 07. 2018. године – Потписан је комерцијални Уговор о модернизацији и реконструкцији мађарско-српске железнице на територији Републике Србије. У периоду од 06. 04. 2020. до 30. 09. 2021. године –МГСИ издаје локацијске услове. 06. 08. 2020. године – Републичка ревизиона комисија даје Извештај о стручној контроли пројекта који пре тога урадио Саобраћајни институт ЦИП. 21.04.2020. године – Потписан је уговор о пројектовању између извођача и Саобраћајног института ЦИП. 21. 10. 2021. године – Завод за заштиту споменика културе Новог Сада дао је конзерваторске услове. 28. 10. 2021. године – Коначан Извештај о урађеној техничкој контроли пројекта за грађевинску дозволу од стране компаније „ЦЕСТРА”, коју је требало да ангажује Инфраструктура железнице Србије. 2021. године – Урађен пројекат за грађевинску дозволу према пројектном задатку за израду пројекта за грађевинску дозволу коју је урадила Инфраструктура железнице. 26. 10. 2021. године – Издата грађевинска дозвола. 12. 08. 2022. године – Дата сагласност Завода за заштиту споменика културе Нови Сад на урађен пројекат за извођење. Све се ово догодило пре него што сам изабран за министра у Влади Републике Србије. Да будем јасан, у мом мандату урађен је само коначан пројекат за извођење који чак и не одобрава министарство на чијем сам челу. Извођење радова радио је кинески конзорцијум ”China Railway“ и „CCCC“, надзор конзорцијум „Утибер” и „Ежис”, а инвеститор радова је Инфраструктура железница Србије. МГСИ је према овом уговору било само финансијер. Желео сам да јавно прочитам ову хронологију комплетне документације за изградњу железничке пруге, а у склопу тога и железничке станице Ноби, сад не зато да бих у било кога упро прстом, већ да бих показао да као министар у свом мандату нисам донео ниједан акт који је могао да има утицај на крајње исходиште овог пројекта. Позивам надлежне органе, пре свега тужилаштво, да што је пре могуће утврде ко је одговоран због несреће која се догодила, ко је у кругу пројектант, извођач радова, надзор и инвеститор није урадио свој посао односно због кога је умрло 14 невиних људи. Тако ће се скинути љага са имена многих људи који су ових дана помињани у јавности. Такође, очекујем да се утврди зашто Инфраструктура железнице није одржавала станицу у Новом Саду јер је то њихова законска обавеза. Управо зато што се многи инфраструктурни пројекти не одржавају пре неколико недеља сам поднео иницијативу да се уради Закон о одржавању инфраструктуре. Надам се да ће ову добру идеју спровести неко ко долази после мене. Верујем да ће и други који су именовани на функције од Владе Републике Србије, а били су директно или индиректно у ланцу доношења одлука у случају реконструкције станице, следити мој пример. На крају, желим да вам кажем нешто лично. Трпео сам ових дана увреде и нападе оних који сваку трагедију и сваку смрт покушавају да злоупотребе за скупљање политичких поена. Трпео сам увреде оних који мисле да је нечија смрт и несрећа њихова шанса да се докопају власти. Трпео сам увреде и оних који су се смејали због тога што сам гутао кнедле и једва изговарао речи тог страшног дана на железничкој станици у Новом Саду, јер сам пре тога видео тела људи који су пронађени испод рушевина. Када су ме оптуживали да глумим, полазили су од себе, јер они мисле да је и смрт политичка шанса. Људи који данас раде са мном и ја, плачемо за тим људима. Ја и данас размишљам о деки који је са унукама кренуо на воз и нико од њих није жив. Плакаћу за њима док сам жив као човек. Иако нажалост немам децу, не могу да дозволим да било ко упире прстом у мене и каже да сам одговоран за смрт неког детета. Посебно не гори од мене. Оставку подносим као одговоран човек свестан да ова трагедија није смела да се догоди. Слушао сам ових дана приче о моралу. Не бих да причам о моралу људи који су те придике држали али морал подразумева праведност. А правда је да одговарају они коју су криви, а не да се оптужују невини. Желим да будем потпуно јасан. Министар сам постао као члан Српске напредне странке (СНС СРБИЈА) на предлог председника Вучића. У политику сам се вратио због Александра Вучића (Александар Вучић) и бићу ту док се он бави политиком. Кажем ово због оних у мојој странци који су ме претходних дана прозивали да покажем одговорност, а сами нису одговорни за било шта. Ја одговорност и част имам, а потрудићу се да покажем у будућности колико је они немају. Поносан сам члан Српске напредне странке и председништва наше организације и то ћу остати и сада када нисам министар. Захвалан сам Александру Вучићу на поверењу и сигуран сам да сам то поверење оправдао. Њему лично увек ћу бити на располагању. Још једном желим да изразим саучешће породицама страдалих. Њихове најближе нико не може да врати. Трагедија је страшна и молим све, медије, политичке странке и невладине организације да се суздрже, да не злоупотребљавају трагедију. Да дозволе да истражни органи заврше у миру свој посао, а да ми као друштво нађемо снаге да се ово више никада не понови. Желим да се захвалим медијима на сарадњи јер било је и тешких тренутака, али ја верујем да су медији, када су добронамерни, најбољи коректив политике. Одлазим са ове функције чисте савести и поносан на резултате који остају иза мене и мог тима. Радили смо у најбољој вери искључиво у интересу Србије. Хвала на пажњи!

Моје обраћање на данашњој ванредној конференцији за новинаре у Влади Републике Србије НЕ МОГУ ДА ПРИХВАТИМ КРИВИЦУ, ОСТАВКУ ПОДНОСИМ КАО ОДГОВОРАН И МОРАЛАН ЧОВЕК Поштоване грађанке и грађани, Прошао је Дан жалости у Републици Србији поводом страшне трагедије која се догодила на железничкој станици у Новом Саду. Нисам се до сада оглашавао из пијетета према страдалима и њиховим породицама. Био сам те страшне ноћи на железничкој станици у Новом Саду молећи се да храбри спасиоци спасу бар још један живот. Оставку сам понудио истог дана председнику Владе Србије када се догодила несрећа у Новом Саду и саопштио своју намеру да поднесем оставку председнику Републике Србије. Желим да вас обавестим да ћу сутра ујутру званично поднети оставку на место министра грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре председнику Владе Републике Србије. Када Народна скупштина буде констатовала моју оставку, престаћу да обављам ову функцију и у техничком мандату. Не могу да прихватим кривицу за смрт 14 људи јер ни ја, ни људи који раде са мном, немамо ни трунку одговорности за трагедију која се догодила. Сигуран сам да ће то да покаже истрага коју води надлежно тужилаштво. Први сам се одазвао позиву тужилаштва као министар јер министарство на чијем сам челу жели да се утврди ко је одговаран за несрећу која се догодила. Оставку подносим јер као одговоран човек желим да личним примером покажем да у данашњој Србији постоји морална одговорност за то што се таква страшна несрећа догодила у ресору који водим. Зашто не могу да прихватим кривицу? Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктура апсолутно ниједним својим актом није могло да утиче на пројекат, квалитет и надзор радова на станици у Новом Саду. Зато желим да јавности Србије саопштим хронологију издавања документације за пројектовање и реконструкцију железничке станице у Новом Саду. 09. 10. 2017. године – Инфраструктура железнице Србије дала је пројектни задатак ЦИП-у за израду идејног пројекта. 27. 02. 2018. године – Потписан је уговор о изради идејног пројекта између МГСИ и Саобраћајног института ЦИП. 07. 07. 2018. године – Потписан је комерцијални Уговор о модернизацији и реконструкцији мађарско-српске железнице на територији Републике Србије. У периоду од 06. 04. 2020. до 30. 09. 2021. године –МГСИ издаје локацијске услове. 06. 08. 2020. године – Републичка ревизиона комисија даје Извештај о стручној контроли пројекта који пре тога урадио Саобраћајни институт ЦИП. 21.04.2020. године – Потписан је уговор о пројектовању између извођача и Саобраћајног института ЦИП. 21. 10. 2021. године – Завод за заштиту споменика културе Новог Сада дао је конзерваторске услове. 28. 10. 2021. године – Коначан Извештај о урађеној техничкој контроли пројекта за грађевинску дозволу од стране компаније „ЦЕСТРА”, коју је требало да ангажује Инфраструктура железнице Србије. 2021. године – Урађен пројекат за грађевинску дозволу према пројектном задатку за израду пројекта за грађевинску дозволу коју је урадила Инфраструктура железнице. 26. 10. 2021. године – Издата грађевинска дозвола. 12. 08. 2022. године – Дата сагласност Завода за заштиту споменика културе Нови Сад на урађен пројекат за извођење. Све се ово догодило пре него што сам изабран за министра у Влади Републике Србије. Да будем јасан, у мом мандату урађен је само коначан пројекат за извођење који чак и не одобрава министарство на чијем сам челу. Извођење радова радио је кинески конзорцијум ”China Railway“ и „CCCC“, надзор конзорцијум „Утибер” и „Ежис”, а инвеститор радова је Инфраструктура железница Србије. МГСИ је према овом уговору било само финансијер. Желео сам да јавно прочитам ову хронологију комплетне документације за изградњу железничке пруге, а у склопу тога и железничке станице Ноби, сад не зато да бих у било кога упро прстом, већ да бих показао да као министар у свом мандату нисам донео ниједан акт који је могао да има утицај на крајње исходиште овог пројекта. Позивам надлежне органе, пре свега тужилаштво, да што је пре могуће утврде ко је одговоран због несреће која се догодила, ко је у кругу пројектант, извођач радова, надзор и инвеститор није урадио свој посао односно због кога је умрло 14 невиних људи. Тако ће се скинути љага са имена многих људи који су ових дана помињани у јавности. Такође, очекујем да се утврди зашто Инфраструктура железнице није одржавала станицу у Новом Саду јер је то њихова законска обавеза. Управо зато што се многи инфраструктурни пројекти не одржавају пре неколико недеља сам поднео иницијативу да се уради Закон о одржавању инфраструктуре. Надам се да ће ову добру идеју спровести неко ко долази после мене. Верујем да ће и други који су именовани на функције од Владе Републике Србије, а били су директно или индиректно у ланцу доношења одлука у случају реконструкције станице, следити мој пример. На крају, желим да вам кажем нешто лично. Трпео сам ових дана увреде и нападе оних који сваку трагедију и сваку смрт покушавају да злоупотребе за скупљање политичких поена. Трпео сам увреде оних који мисле да је нечија смрт и несрећа њихова шанса да се докопају власти. Трпео сам увреде и оних који су се смејали због тога што сам гутао кнедле и једва изговарао речи тог страшног дана на железничкој станици у Новом Саду, јер сам пре тога видео тела људи који су пронађени испод рушевина. Када су ме оптуживали да глумим, полазили су од себе, јер они мисле да је и смрт политичка шанса. Људи који данас раде са мном и ја, плачемо за тим људима. Ја и данас размишљам о деки који је са унукама кренуо на воз и нико од њих није жив. Плакаћу за њима док сам жив као човек. Иако нажалост немам децу, не могу да дозволим да било ко упире прстом у мене и каже да сам одговоран за смрт неког детета. Посебно не гори од мене. Оставку подносим као одговоран човек свестан да ова трагедија није смела да се догоди. Слушао сам ових дана приче о моралу. Не бих да причам о моралу људи који су те придике држали али морал подразумева праведност. А правда је да одговарају они коју су криви, а не да се оптужују невини. Желим да будем потпуно јасан. Министар сам постао као члан Српске напредне странке (СНС СРБИЈА) на предлог председника Вучића. У политику сам се вратио због Александра Вучића (Александар Вучић) и бићу ту док се он бави политиком. Кажем ово због оних у мојој странци који су ме претходних дана прозивали да покажем одговорност, а сами нису одговорни за било шта. Ја одговорност и част имам, а потрудићу се да покажем у будућности колико је они немају. Поносан сам члан Српске напредне странке и председништва наше организације и то ћу остати и сада када нисам министар. Захвалан сам Александру Вучићу на поверењу и сигуран сам да сам то поверење оправдао. Њему лично увек ћу бити на располагању. Још једном желим да изразим саучешће породицама страдалих. Њихове најближе нико не може да врати. Трагедија је страшна и молим све, медије, политичке странке и невладине организације да се суздрже, да не злоупотребљавају трагедију. Да дозволе да истражни органи заврше у миру свој посао, а да ми као друштво нађемо снаге да се ово више никада не понови. Желим да се захвалим медијима на сарадњи јер било је и тешких тренутака, али ја верујем да су медији, када су добронамерни, најбољи коректив политике. Одлазим са ове функције чисте савести и поносан на резултате који остају иза мене и мог тима. Радили смо у најбољој вери искључиво у интересу Србије. Хвала на пажњи!

Горан Весић

92,093 görüntüleme • 1 yıl önce

**ГОВОР ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА ВЕЛИМИРОВИЋА НА ВИДОВДАН, ЛОНДОН, 1916.** „Господо, Дошао сам из земље која је крвава од главе до пете, из земље која лежи на крсту већ две године, распета између два моћна царства, која је бранила својим грудима не само своју слободу него и вашу. Дошао сам из земље чији је народ још пре пет стотина година пролио своју крв за крст часни и слободу златну на Косову Пољу. Од онда до данас Косово је постало симбол нашег националног етоса – симбол жртве, верности и васкрсења. Кад смо пре две године ушли у овај рат, ми смо знали да идемо у ново Косово. Ми смо знали да ће Србија морати поново да падне, али смо знали и то, да ће њена смрт бити семе будућег живота – не само њеног живота, него и живота Европе. Српски војник није постављао питање да ли ће преживети. Он је знао само да мора испунити своју дужност. Он је бранио кућни праг, али је бранио и вашу отаџбину; бранио је слободу свих малих народа; бранио је морални поредак света. Немојте мислити да је Србија данас мртва. Не! Србија је само на Голготи. А свака Голгота света завршила се васкрсењем. И ја вам кажем: васкрснуће и Србија! Наш народ није народ који живи од хлеба, него од идеала. Његов хлеб је слобода, његова вода је правда, његов ваздух је вера у Бога. Ми Срби нисмо велики бројем, али смо велики историјом и велики духом. Ми смо попут оних древних народа који су више волели да изгину него да погазе своју душу. Ако би Србија и престала да постоји као држава, она никада не би престала да живи као идеал. Идеали су бесмртни. Зато се данас, на овај свети дан, на Видовдан, клањам сенима наших мученика и молим се Богу да подари снагу и британском народу и свима нашим савезницима, да издржимо до краја и да се изборимо за праведан мир. Јер само праведан мир може бити трајан. И само слобода за све може бити темељ будућности света." • „Дошао сам из земље која је крвава, али не покорена.“ • „Србија и данас пролази своје Косово – и чека своје васкрсење.“ • „Српски војник није бранио само своју кућу, већ слободу Европе.“ • „Ми нисмо народ који живи од хлеба, већ од идеала.“ • „Ако и падне као држава, Србија никада неће умрети као идеал.“ • „Не мислите да је Србија мртва – она је на Голготи, а Голгота се увек завршава победом.“

ГОВОР ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА ВЕЛИМИРОВИЋА НА ВИДОВДАН, ЛОНДОН, 1916. „Господо, Дошао сам из земље која је крвава од главе до пете, из земље која лежи на крсту већ две године, распета између два моћна царства, која је бранила својим грудима не само своју слободу него и вашу. Дошао сам из земље чији је народ још пре пет стотина година пролио своју крв за крст часни и слободу златну на Косову Пољу. Од онда до данас Косово је постало симбол нашег националног етоса – симбол жртве, верности и васкрсења. Кад смо пре две године ушли у овај рат, ми смо знали да идемо у ново Косово. Ми смо знали да ће Србија морати поново да падне, али смо знали и то, да ће њена смрт бити семе будућег живота – не само њеног живота, него и живота Европе. Српски војник није постављао питање да ли ће преживети. Он је знао само да мора испунити своју дужност. Он је бранио кућни праг, али је бранио и вашу отаџбину; бранио је слободу свих малих народа; бранио је морални поредак света. Немојте мислити да је Србија данас мртва. Не! Србија је само на Голготи. А свака Голгота света завршила се васкрсењем. И ја вам кажем: васкрснуће и Србија! Наш народ није народ који живи од хлеба, него од идеала. Његов хлеб је слобода, његова вода је правда, његов ваздух је вера у Бога. Ми Срби нисмо велики бројем, али смо велики историјом и велики духом. Ми смо попут оних древних народа који су више волели да изгину него да погазе своју душу. Ако би Србија и престала да постоји као држава, она никада не би престала да живи као идеал. Идеали су бесмртни. Зато се данас, на овај свети дан, на Видовдан, клањам сенима наших мученика и молим се Богу да подари снагу и британском народу и свима нашим савезницима, да издржимо до краја и да се изборимо за праведан мир. Јер само праведан мир може бити трајан. И само слобода за све може бити темељ будућности света." • „Дошао сам из земље која је крвава, али не покорена.“ • „Србија и данас пролази своје Косово – и чека своје васкрсење.“ • „Српски војник није бранио само своју кућу, већ слободу Европе.“ • „Ми нисмо народ који живи од хлеба, већ од идеала.“ • „Ако и падне као држава, Србија никада неће умрети као идеал.“ • „Не мислите да је Србија мртва – она је на Голготи, а Голгота се увек завршава победом.“

Јелена Ђоковић Ивић

17,975 görüntüleme • 10 ay önce

Др Војислав Шешељ: Чедомир Антић не може да буде председник Републике Србије јер је оставио два аутистична сина и њихову мајку „Чедомир Антић не може да буде председник Републике Србије јер је оставио два аутистична сина и њихову мајку. Развео се и склопио нови брак у коме има другу децу. Такав човек не може бити председник Републике. Јер прави мушкарац и прави Србин, ако, не дај Боже, има два аутистична сина – то ником живом не желим – али ако се деси, он треба да остане уз ту мајку и да буде отац деци до краја живота. Лидија Макрагић: Добро, то су, то су већ приватне одлуке, професоре, знате... Али, ако... Др Војислав Шешељ: Не, ту нема приватног! Код председника Републике нема ништа приватно. Кад је Томислав Николић био председник Републике, ја сам указивао да има троје ванбрачне деце. Никад се огласио није поводом тога. Немам ја ништа против, то је његова приватна ствар, али он је морао ту своју децу да призна. Лидија Макрагић: Ви немате никаквих мрља? Др Војислав Шешељ: Шта? Лидија Макрагић: Ви немате никаквих мрља у биографији? Др Војислав Шешељ: Па сигурно да имам, сваки је човек грешан, али таквих не. Пазите, ја кад бих чуо да постоји негде неко дете коме сам ја отац, па ја бих преко екватора прешао и тражио и признао то дете... ....Не може (Чедомир Антић) да буде председник Републике са таквом мрљом. То је сувише тешка мрља. Ако неће да се жртвује за своју децу, па за кога ће? Хоће ли за Србију? Па неће. Он оставља жену са двоје аутистичне деце, уместо као брижан отац да се савије око њих, да им помаже. Стално се неки нови лекови развијају. Та деца су прилично интелигентна у принципу, ја сад не знам конкретну ситуацију. Тој деци треба добра подука, треба добро васпитање, а Боже дај, појавиће се и лекови који ће их довести у потпуно нормално стање. Тако треба да се понаша прави родитељ, а не да напусти жену, два аутистична детета, и хоће на чело Србије. Хоће на... Само што не рекох на шта он хоће.” ТВ Информер, емисија "Инфо јутро", 27. јун 2026.

Др Војислав Шешељ: Чедомир Антић не може да буде председник Републике Србије јер је оставио два аутистична сина и њихову мајку „Чедомир Антић не може да буде председник Републике Србије јер је оставио два аутистична сина и њихову мајку. Развео се и склопио нови брак у коме има другу децу. Такав човек не може бити председник Републике. Јер прави мушкарац и прави Србин, ако, не дај Боже, има два аутистична сина – то ником живом не желим – али ако се деси, он треба да остане уз ту мајку и да буде отац деци до краја живота. Лидија Макрагић: Добро, то су, то су већ приватне одлуке, професоре, знате... Али, ако... Др Војислав Шешељ: Не, ту нема приватног! Код председника Републике нема ништа приватно. Кад је Томислав Николић био председник Републике, ја сам указивао да има троје ванбрачне деце. Никад се огласио није поводом тога. Немам ја ништа против, то је његова приватна ствар, али он је морао ту своју децу да призна. Лидија Макрагић: Ви немате никаквих мрља? Др Војислав Шешељ: Шта? Лидија Макрагић: Ви немате никаквих мрља у биографији? Др Војислав Шешељ: Па сигурно да имам, сваки је човек грешан, али таквих не. Пазите, ја кад бих чуо да постоји негде неко дете коме сам ја отац, па ја бих преко екватора прешао и тражио и признао то дете... ....Не може (Чедомир Антић) да буде председник Републике са таквом мрљом. То је сувише тешка мрља. Ако неће да се жртвује за своју децу, па за кога ће? Хоће ли за Србију? Па неће. Он оставља жену са двоје аутистичне деце, уместо као брижан отац да се савије око њих, да им помаже. Стално се неки нови лекови развијају. Та деца су прилично интелигентна у принципу, ја сад не знам конкретну ситуацију. Тој деци треба добра подука, треба добро васпитање, а Боже дај, појавиће се и лекови који ће их довести у потпуно нормално стање. Тако треба да се понаша прави родитељ, а не да напусти жену, два аутистична детета, и хоће на чело Србије. Хоће на... Само што не рекох на шта он хоће.” ТВ Информер, емисија "Инфо јутро", 27. јун 2026.

Српски радикали

27,951 görüntüleme • 3 ay önce

Масакрирано дечаштво, бедна казна и канонизација жртве: 34 године од мученичке смрти Слободана Стојановића Постоје злочини који превазилазе све познате оквире људског ума, али постоји и срамота правосуђа која те злочине изнова чини живим ранама. Дванаестогодишњи српски дечак Слободан Стојановић није био борац, није имао чин, нити је разумео идеологије рата који га је окружио у родној Доњој Каменици код Зворника. Имао је само дванаест година и чисто, невино дечије срце које није могло да остави свог везаног пса на кућном прагу. То чисто срце одвело га је 27. јула 1992. године директно у руке звери. Невина дечија лојалност : Када је породица Стојановић под претњама и у кућном притвору морала да напусти свој дом и избегне у заселак Џенарике, дечак је данима туговао за својим љубимцем. Упркос свим упозорењима и молибама родитеља, Слободан се вођен љубављу провукао кроз барикаде и вратио у село да одвеже и спасе свог psa. Уместо дома, затекао је непријатељске снаге. Дванаестогодишње дете постало је заточеник. Док су његов отац Илија и локални мештани са околних брда преко мегафона преклињали да се дете пусти, нудећи сву размену — и живу и мртву — са друге стране стизале су лажи и перфидна уверавања да је Слободан „на сигурном у Тузли”. У стварности, Слободанов пакао тек је почињао: Зверско злостављање: Држан је у подруму, го до паса, пребијан до модрица сваки пут када би изразио дечији нагон да побегне. Тортура над дечијом душом: Према сведочењима самих припадника тзв. Армије БиХ, преплашени дечак се тресао у ћошку, гледајући крупним очима у своје мучитеље, док су они на њему иживљавали свој садизам, измишљајући да је "српски извиђач". Крвави пир у Бајрићима: Током августа 1992. године у насељу Бајрићи – Ново Село, монструозност је добила своје име и презиме: Елфета Весели. Сведочење очевид ца (сведока „С1”) остаје као један од најстрашнијих записа о карактеру тог рата: " Елфета га је држала за косу. Извадила је нож са црним корицама, подигла му главу и повукла нож испод врата. Дијете је почело да кркља... Кад га је неко од војника питао шта то ради, извадила је пиштољ, 'дугу деветку', прислонила му на главу и пуцала." Када су припадници Војске Републике Српске јуна 1993. године на брду Ждријепци пронашли и ископали масовну гробницу, ужас је добио свој коначни, материјални облик. Дечаково тело, уметано у плави раднички мантилић, идентификовале су његова мајка Десанка и петнаестогодишња сестра Слађана, доведена директно из школске клупе. Извештај чувеног патолога др Зорана Станковића заледио је историју: дечаку је за живота одсечено десно уво, стомак му је био распорен оштрим предметом, а у слепоочницу му је из непосредне близине испаљен хитац. Казна као нова увреда жртви и саборни ореол Светог Новомученика Слободанова мајка Десанка није издржала. Мајчино срце је препукло од бола и патологије која јој је заувек одузела дете. Отац Илија остао је да вегетира у тузи, чекајући тренутак када ће отићи на онај свет да се придружи свом Слободану и пресвиснулој супрузи. A шта је урадила такозвана земаљска правда? Суд Босне и Херцеговине осудио је монструма Елфету Весели на срамних 13 година затвора. Тринаест година за оштећено дечаштво, одсечено уво, зверско касапљење и затирање читаве једне породице. Оваква пресуда није правда, она је секундарни злочин и порука да српска дечија суза за световне судове нема вредност. Али оно што су земаљски судови покушали да релативизују, небеска и народна меморија су уздигле на највиши ниво. Српска православна црква канонизовала је малог Слободана Стојановића и уписала га у диптих светих као Светог Новомученика Слободана Зворничког. Његов невини дечији лик са иконе, заједно са свим новомученицима, остаје вечни и непролазни сведок: Земљски судови и замазани параграфи могу да умање казну џелату, али не могу избрисати ореол невиној жртви. Свети Новомученик Слободан данас није само опомена на страдање, већ заштитник невиности коју никакви монструми нису успели да укаљају.

Масакрирано дечаштво, бедна казна и канонизација жртве: 34 године од мученичке смрти Слободана Стојановића Постоје злочини који превазилазе све познате оквире људског ума, али постоји и срамота правосуђа која те злочине изнова чини живим ранама. Дванаестогодишњи српски дечак Слободан Стојановић није био борац, није имао чин, нити је разумео идеологије рата који га је окружио у родној Доњој Каменици код Зворника. Имао је само дванаест година и чисто, невино дечије срце које није могло да остави свог везаног пса на кућном прагу. То чисто срце одвело га је 27. јула 1992. године директно у руке звери. Невина дечија лојалност : Када је породица Стојановић под претњама и у кућном притвору морала да напусти свој дом и избегне у заселак Џенарике, дечак је данима туговао за својим љубимцем. Упркос свим упозорењима и молибама родитеља, Слободан се вођен љубављу провукао кроз барикаде и вратио у село да одвеже и спасе свог psa. Уместо дома, затекао је непријатељске снаге. Дванаестогодишње дете постало је заточеник. Док су његов отац Илија и локални мештани са околних брда преко мегафона преклињали да се дете пусти, нудећи сву размену — и живу и мртву — са друге стране стизале су лажи и перфидна уверавања да је Слободан „на сигурном у Тузли”. У стварности, Слободанов пакао тек је почињао: Зверско злостављање: Држан је у подруму, го до паса, пребијан до модрица сваки пут када би изразио дечији нагон да побегне. Тортура над дечијом душом: Према сведочењима самих припадника тзв. Армије БиХ, преплашени дечак се тресао у ћошку, гледајући крупним очима у своје мучитеље, док су они на њему иживљавали свој садизам, измишљајући да је "српски извиђач". Крвави пир у Бајрићима: Током августа 1992. године у насељу Бајрићи – Ново Село, монструозност је добила своје име и презиме: Елфета Весели. Сведочење очевид ца (сведока „С1”) остаје као један од најстрашнијих записа о карактеру тог рата: " Елфета га је држала за косу. Извадила је нож са црним корицама, подигла му главу и повукла нож испод врата. Дијете је почело да кркља... Кад га је неко од војника питао шта то ради, извадила је пиштољ, 'дугу деветку', прислонила му на главу и пуцала." Када су припадници Војске Републике Српске јуна 1993. године на брду Ждријепци пронашли и ископали масовну гробницу, ужас је добио свој коначни, материјални облик. Дечаково тело, уметано у плави раднички мантилић, идентификовале су његова мајка Десанка и петнаестогодишња сестра Слађана, доведена директно из школске клупе. Извештај чувеног патолога др Зорана Станковића заледио је историју: дечаку је за живота одсечено десно уво, стомак му је био распорен оштрим предметом, а у слепоочницу му је из непосредне близине испаљен хитац. Казна као нова увреда жртви и саборни ореол Светог Новомученика Слободанова мајка Десанка није издржала. Мајчино срце је препукло од бола и патологије која јој је заувек одузела дете. Отац Илија остао је да вегетира у тузи, чекајући тренутак када ће отићи на онај свет да се придружи свом Слободану и пресвиснулој супрузи. A шта је урадила такозвана земаљска правда? Суд Босне и Херцеговине осудио је монструма Елфету Весели на срамних 13 година затвора. Тринаест година за оштећено дечаштво, одсечено уво, зверско касапљење и затирање читаве једне породице. Оваква пресуда није правда, она је секундарни злочин и порука да српска дечија суза за световне судове нема вредност. Али оно што су земаљски судови покушали да релативизују, небеска и народна меморија су уздигле на највиши ниво. Српска православна црква канонизовала је малог Слободана Стојановића и уписала га у диптих светих као Светог Новомученика Слободана Зворничког. Његов невини дечији лик са иконе, заједно са свим новомученицима, остаје вечни и непролазни сведок: Земљски судови и замазани параграфи могу да умање казну џелату, али не могу избрисати ореол невиној жртви. Свети Новомученик Слободан данас није само опомена на страдање, већ заштитник невиности коју никакви монструми нису успели да укаљају.

Јелена Ђоковић Ивић

24,351 görüntüleme • 2 ay önce

Пшеничников: Тренутак истине током Зеленског посете Београду: званично је објављено отварање заједничког погона за производњу јуришних дронова у Србији са Украјином. Тренутак истине је коначно стигао. Српски председник Вучић и његов гост, украјински гад, открили су своју тајну. Вучић је признао да су током званичне посете Зеленског Београду, он и Зеленски постигли договор о отварању заједничког погона за производњу јуришних дронова у Србији. Вучић је рекао да Србија већ има заједнички погон за производњу дронова са Израелом на својој територији. А Украјина, тврдио је, такође има велико искуство у овој области. Вучић је најавио да ће заједнички погон за производњу јуришних дронова са Украјином бити отворен у Србији између 15. и 20. септембра ове године. Нема потребе објашњавати коме и у које сврхе ће се ови дронови из Србије испоручивати. Данас цела Европа ради за Украјину, снабдевајући је јуришним дроновима. У ствари, Запад нема задатак да успостави производни погон у Украјини који би могао бити уништен једним ракетним ударом. Циљ је да се производња дронова распореди по целој Европи и тиме обезбеде ове фабрике. Сада је и Србија у тој акцији. Председник Вучић заслужује честитке: отворено се придружио редовима оних који ће снабдевати Кијев оружјем, тачније борбеним дроновима, који ће летети у Русију. Сви Вучићеви претходни изговори о томе да га није брига где се испоручује извоз српског оружја више не важе. Вучић се отворено придружио редовима непријатеља Русије и, по наређењу Вашингтона и Брисела, покушава да одвоји Србију и њен народ од Русије, претварајући своју земљу и Србе у наше непријатеље. Сада, у веома вероватном рату који САД и Европа спремају против Русије, руске ракете ће циљати не само војне фабрике у Западној Европи, већ и оне у Србији. Ово је главни резултат Зеленске посете Београду. То је кулминација циничних и издајничких политика председника Вучића, који је, да би одржао сопствену моћ и подршку САД и Европе, спреман да братски српски народ претвори у непријатеље Руса.

Пшеничников: Тренутак истине током Зеленског посете Београду: званично је објављено отварање заједничког погона за производњу јуришних дронова у Србији са Украјином. Тренутак истине је коначно стигао. Српски председник Вучић и његов гост, украјински гад, открили су своју тајну. Вучић је признао да су током званичне посете Зеленског Београду, он и Зеленски постигли договор о отварању заједничког погона за производњу јуришних дронова у Србији. Вучић је рекао да Србија већ има заједнички погон за производњу дронова са Израелом на својој територији. А Украјина, тврдио је, такође има велико искуство у овој области. Вучић је најавио да ће заједнички погон за производњу јуришних дронова са Украјином бити отворен у Србији између 15. и 20. септембра ове године. Нема потребе објашњавати коме и у које сврхе ће се ови дронови из Србије испоручивати. Данас цела Европа ради за Украјину, снабдевајући је јуришним дроновима. У ствари, Запад нема задатак да успостави производни погон у Украјини који би могао бити уништен једним ракетним ударом. Циљ је да се производња дронова распореди по целој Европи и тиме обезбеде ове фабрике. Сада је и Србија у тој акцији. Председник Вучић заслужује честитке: отворено се придружио редовима оних који ће снабдевати Кијев оружјем, тачније борбеним дроновима, који ће летети у Русију. Сви Вучићеви претходни изговори о томе да га није брига где се испоручује извоз српског оружја више не важе. Вучић се отворено придружио редовима непријатеља Русије и, по наређењу Вашингтона и Брисела, покушава да одвоји Србију и њен народ од Русије, претварајући своју земљу и Србе у наше непријатеље. Сада, у веома вероватном рату који САД и Европа спремају против Русије, руске ракете ће циљати не само војне фабрике у Западној Европи, већ и оне у Србији. Ово је главни резултат Зеленске посете Београду. То је кулминација циничних и издајничких политика председника Вучића, који је, да би одржао сопствену моћ и подршку САД и Европе, спреман да братски српски народ претвори у непријатеље Руса.

Косово је ❤️ Србије! 🇷🇸❤️🇷🇺

12,884 görüntüleme • 2 ay önce