Loading video...

Video Failed to Load

Go Home

#Персона_НонГрата #Подсетник Шушка се, да Српска Радикална Странка у дужем временском периоду добија одређену новчану надокнаду на месечном нивоу, како се више овако не би причало о председнику државе. Јер, страначке тајне... Добро јутро Колонијо!

INFORATNIKSRB's profile picture

Александар Петровић Инфоратник

16,907 subscribers

17,272 views • 11 months ago •via X (Twitter)

News & PoliticsFinanceComedy#Персона_НонГрата#Подсетник
LIVE

Anya Rossi• Live Now

Private livecam show

0 Comments

No comments available

Comments from the original post will appear here

Related Videos

У наредном временском периоду цела Србија ће видети како су блокадери лагали о звучном топу и осталим такозваним “аферама”. Циљ свих ових лажи била је потпуна дехуманизација Александра Вучића да би се он представио као човек који је пуцао на свој народ и као неко против кога је све дозвољено. Истина долази.
1:17

У наредном временском периоду цела Србија ће видети како су блокадери лагали о звучном топу и осталим такозваним “аферама”. Циљ свих ових лажи била је потпуна дехуманизација Александра Вучића да би се он представио као човек који је пуцао на свој народ и као неко против кога је све дозвољено. Истина долази.

Милош Вучевић

13,724 views • 1 month ago

За вас који нисте из Београда... Цео потез од Трга па скоро до Славије је од недавно ограђен са непрекидним низом ограде (ограда пролази и са доње стране ћациленда). И није једини проблем што у ситуацији, као што је ова са снимка, живот грађана може бити у опасности, већ замислите нпр. да некоме у једној од зграда позли! Хитна помоћ не може да приђе, већ мора да блокира цео саобраћај, јер возило не може да се попне на тротоар. Друго, да би убацили пацијента у возило, морају да га носе до првог семафора, јер једино нема ограде на пешачком прелазу. Замислите да се деси велики пожар или било шта друго... Наравно да о овоме нису размишљали, јер су то људи који се само играју "државе" кроз прање новца за приватне џепове. Схватате ли да ни један тзв. функционер СНС-а буквално нема, не само основно образовање, већ су сви когнитивно осакаћени! Они се играју власти са нашим новцем... 🇷🇸 СРПСКИ ГЛАСНИК
0:32

За вас који нисте из Београда... Цео потез од Трга па скоро до Славије је од недавно ограђен са непрекидним низом ограде (ограда пролази и са доње стране ћациленда). И није једини проблем што у ситуацији, као што је ова са снимка, живот грађана може бити у опасности, већ замислите нпр. да некоме у једној од зграда позли! Хитна помоћ не може да приђе, већ мора да блокира цео саобраћај, јер возило не може да се попне на тротоар. Друго, да би убацили пацијента у возило, морају да га носе до првог семафора, јер једино нема ограде на пешачком прелазу. Замислите да се деси велики пожар или било шта друго... Наравно да о овоме нису размишљали, јер су то људи који се само играју "државе" кроз прање новца за приватне џепове. Схватате ли да ни један тзв. функционер СНС-а буквално нема, не само основно образовање, већ су сви когнитивно осакаћени! Они се играју власти са нашим новцем... 🇷🇸 СРПСКИ ГЛАСНИК

Инжењер 🇷🇸

42,834 views • 2 months ago

Ово се не ради. Овако се не говори. Уместо да схвате колико су погрешли и да гледају како да почну да праве промене, влада се закопава све дубље. Ово је трагедија за коју је крива власт. Ово се не ради. Овако се не говори. Млади људи дубље осећају неправду од старијих људи. Старији људи рационализују много више. Млад човек не прави такве компромисе. Млади људи вам говоре колико сте забрљали и колико су провидни поккушаји да се одговорност гурне под тепих. Ако влада заиста жели промену, прву ствар коју би морала да уради је да затвори све друге објекте без употребне дозволе док не добију употребну дозволу. И приступи ревизији свих пројеката. Ово би требао и да буде главни захтев власти. Цела Србија очекује промену. И гласачи власти очекују промену. И они виде корупцију и нестручност. И чланови СНС-а такође виде разне типове који не узимају само кајмак већ и пола млека. И они гледају изнад главе да ли ће им нешто пасти на главу. Било би паметно за власт и добро за све грађане, да власт схвати ово. Технологија власти која се ослања на буразерску економију која је огрезла у корупцији не може да опстане. То мора да се мења. Не каже се за бадава: можеш како хоћеш, али не можеш докле хоћеш. Оно што је изазвало погибију 15 људи и још двоје за чији се живот и даље боре лекари, је неодговорност власти која је пустила објекат без употребне дозволе у употребу. Кривицу носи и корупција и нестручност за изградњу, али главни разлог за трагидју је што је непроверен објекат без употребне дозволе пуштен у употребу. Да се то није десило, да је због корупције и нестручне изградње само пала надстрешница, то би била "само" материјална штета. Ову трагедију и жељу грађана за променом обилато користи цела НВО булумента. Надам се да неће успети. Борба за промену иде и против лоше власти, њихових медија и њених лоших кадрова и против НВО булументе и њихових спонзора и медија. Због њих борба и јесте дупло тежа.
0:21

Ово се не ради. Овако се не говори. Уместо да схвате колико су погрешли и да гледају како да почну да праве промене, влада се закопава све дубље. Ово је трагедија за коју је крива власт. Ово се не ради. Овако се не говори. Млади људи дубље осећају неправду од старијих људи. Старији људи рационализују много више. Млад човек не прави такве компромисе. Млади људи вам говоре колико сте забрљали и колико су провидни поккушаји да се одговорност гурне под тепих. Ако влада заиста жели промену, прву ствар коју би морала да уради је да затвори све друге објекте без употребне дозволе док не добију употребну дозволу. И приступи ревизији свих пројеката. Ово би требао и да буде главни захтев власти. Цела Србија очекује промену. И гласачи власти очекују промену. И они виде корупцију и нестручност. И чланови СНС-а такође виде разне типове који не узимају само кајмак већ и пола млека. И они гледају изнад главе да ли ће им нешто пасти на главу. Било би паметно за власт и добро за све грађане, да власт схвати ово. Технологија власти која се ослања на буразерску економију која је огрезла у корупцији не може да опстане. То мора да се мења. Не каже се за бадава: можеш како хоћеш, али не можеш докле хоћеш. Оно што је изазвало погибију 15 људи и још двоје за чији се живот и даље боре лекари, је неодговорност власти која је пустила објекат без употребне дозволе у употребу. Кривицу носи и корупција и нестручност за изградњу, али главни разлог за трагидју је што је непроверен објекат без употребне дозволе пуштен у употребу. Да се то није десило, да је због корупције и нестручне изградње само пала надстрешница, то би била "само" материјална штета. Ову трагедију и жељу грађана за променом обилато користи цела НВО булумента. Надам се да неће успети. Борба за промену иде и против лоше власти, њихових медија и њених лоших кадрова и против НВО булументе и њихових спонзора и медија. Због њих борба и јесте дупло тежа.

Saša Radulović

22,354 views • 1 year ago

За рубрику "Веровали или не" - апсолутни парадокс. Значи, након Првог светског рата, ратне одштете су плаћали Срби - и то и за Словенце и за Хрвате. Ми, који смо у том рату поднели највеће жртве, били смо ти који су плаћали цену туђих пораза, само зато што смо ушли у заједничку државу. Не постоји оправдање за аутогеноцид који смо сами над собом извршили пристајањем на стварање одвратног и ђавољег пројекта под називом "Југославија" . Сваки покушај објашњења или релативизације је сувишан и увредљив за разум. Нема разлике између југомонархиста и југокомуниста - јер и једни и други су "југо" , а не србо. И ту лежи апсурд: одрекли смо се себе у име нечега што нас никада није прихватило, нити нам је икада желело добро. Памет у главу - само српски народ и српска држава, докле се простиру наша села, цркве и гробља. Сваки камен је прескупо плаћен српском крвљу. Како каже стара песма - од Вардара па до кршне Лике… Нека се на грешкама учи, па да овако нешто више никада ни у лудилу не допустимо да нам се догоди.
1:13

За рубрику "Веровали или не" - апсолутни парадокс. Значи, након Првог светског рата, ратне одштете су плаћали Срби - и то и за Словенце и за Хрвате. Ми, који смо у том рату поднели највеће жртве, били смо ти који су плаћали цену туђих пораза, само зато што смо ушли у заједничку државу. Не постоји оправдање за аутогеноцид који смо сами над собом извршили пристајањем на стварање одвратног и ђавољег пројекта под називом "Југославија" . Сваки покушај објашњења или релативизације је сувишан и увредљив за разум. Нема разлике између југомонархиста и југокомуниста - јер и једни и други су "југо" , а не србо. И ту лежи апсурд: одрекли смо се себе у име нечега што нас никада није прихватило, нити нам је икада желело добро. Памет у главу - само српски народ и српска држава, докле се простиру наша села, цркве и гробља. Сваки камен је прескупо плаћен српском крвљу. Како каже стара песма - од Вардара па до кршне Лике… Нека се на грешкама учи, па да овако нешто више никада ни у лудилу не допустимо да нам се догоди.

Јелена Ђоковић Ивић

13,064 views • 6 months ago

СРБИЈА ЈЕ ЈУЧЕ СУШТИНСКИ ПОСТАЛА ЧЛАНИЦА ЕУ Србија је јуче, потписивањем Меморандума о стратешком партнерству са Европском унијом о одрживим сировинама, ланцима производње батерија и електричним возилима - суштински постала чланица ЕУ. Јучерашњи дан остаће у историји као један од најзначајнијих датума. Формално ће се чланство десити у наредном периоду, али ово је практично први пут да су ЕУ и Немачка нашле конкретан економски интерес за сарадњу са Србијом. До сад су то биле жеље и интереси за проширењем, испуњавали су се услови, а сада постајемо део стратешке производње у ЕУ. Европа покушава да се припреми за време које долази, што значи да се сировине чија су налазишта на континенту користе у европској производњи, а Србија је постала кључна земља у том плану. Србија ће обезбедити више од 20 одсто укупне производње јадарита за ауто-индустрију у Европи. Председник Вучић постигао је победу, јер је осигурао да се јадарит прерађује у Србији. Не да се извози као сировина, већ да добијемо фабрике батерија, а можда и још неких произвођача електричних аутомобила. То је велика победа Србије. Пројекат Јадар доноси, директно и индиректно, 20.000 нових радних места, односно препород за западну Србију и шест милијарди евра директних инвестиција. Када је реч о друмској и железничкој инфраструктури, то ће значити 1,15 милијарди евра инвестиција у том крају. Вучићев потез је историјски, јер је обезбедио будућност Србије. Омогућио је да се у Србији живи пристојно од сопственог рада, да буду боље плате, пензије, да се отварају нова радна места, раст БДП-а итд. Зато ће се о јучерашњем дану тек говорити у будућности.
6:14

СРБИЈА ЈЕ ЈУЧЕ СУШТИНСКИ ПОСТАЛА ЧЛАНИЦА ЕУ Србија је јуче, потписивањем Меморандума о стратешком партнерству са Европском унијом о одрживим сировинама, ланцима производње батерија и електричним возилима - суштински постала чланица ЕУ. Јучерашњи дан остаће у историји као један од најзначајнијих датума. Формално ће се чланство десити у наредном периоду, али ово је практично први пут да су ЕУ и Немачка нашле конкретан економски интерес за сарадњу са Србијом. До сад су то биле жеље и интереси за проширењем, испуњавали су се услови, а сада постајемо део стратешке производње у ЕУ. Европа покушава да се припреми за време које долази, што значи да се сировине чија су налазишта на континенту користе у европској производњи, а Србија је постала кључна земља у том плану. Србија ће обезбедити више од 20 одсто укупне производње јадарита за ауто-индустрију у Европи. Председник Вучић постигао је победу, јер је осигурао да се јадарит прерађује у Србији. Не да се извози као сировина, већ да добијемо фабрике батерија, а можда и још неких произвођача електричних аутомобила. То је велика победа Србије. Пројекат Јадар доноси, директно и индиректно, 20.000 нових радних места, односно препород за западну Србију и шест милијарди евра директних инвестиција. Када је реч о друмској и железничкој инфраструктури, то ће значити 1,15 милијарди евра инвестиција у том крају. Вучићев потез је историјски, јер је обезбедио будућност Србије. Омогућио је да се у Србији живи пристојно од сопственог рада, да буду боље плате, пензије, да се отварају нова радна места, раст БДП-а итд. Зато ће се о јучерашњем дану тек говорити у будућности.

Горан Весић

54,319 views • 2 years ago

Снимак није настао јуче. Није ни из 1999. године. Ово је истина забележена још 1982. - истина коју је тадашњи комунистички режим забранио да се чује, да не би нарушио лажну слику "братства и јединства". Али истина се не може заувек сакрити. Старица Даница Миличић из Самодрежа сведочи мирно, без патетике, а свака њена реч тежа је од крика. Да би јој отели земљу, шиптарски криминалци су јој убили мужа и сина. И ту није био крај. Терор се наставио. Притисци нису престали. Живот јој је претворен у свакодневну борбу за опстанак на сопственом огњишту. Ово није изолован случај. Ово је образац. Ово је систем. Ово је истина која је деценијама гурана под тепих. Зато не дозволимо да нам историју своде на 1999. годину. Јер оно што се тада десило није почело тада. Почело је много раније. Само се о томе ћутало. И више не сме!
0:34

Снимак није настао јуче. Није ни из 1999. године. Ово је истина забележена још 1982. - истина коју је тадашњи комунистички режим забранио да се чује, да не би нарушио лажну слику "братства и јединства". Али истина се не може заувек сакрити. Старица Даница Миличић из Самодрежа сведочи мирно, без патетике, а свака њена реч тежа је од крика. Да би јој отели земљу, шиптарски криминалци су јој убили мужа и сина. И ту није био крај. Терор се наставио. Притисци нису престали. Живот јој је претворен у свакодневну борбу за опстанак на сопственом огњишту. Ово није изолован случај. Ово је образац. Ово је систем. Ово је истина која је деценијама гурана под тепих. Зато не дозволимо да нам историју своде на 1999. годину. Јер оно што се тада десило није почело тада. Почело је много раније. Само се о томе ћутало. И више не сме!

Јелена Ђоковић Ивић

15,432 views • 4 months ago

‼️Како је о Рачку говорио адвокат Миша Огњановић: "Ми смо успели да докажемо да 43 тела која су пронађена у Јарузи нису цивили убијени од стране припадника српске полиције. Доставили су нам око 1.200 фотографија тих тела. Данима сам само то гледао, чинило ми се да што више гледам, све мање видим. А онда сам, уз Божју помоћ, угледао како се на једној од тих фотографија види да крв тече узбрдо. Ти људи су пресвучени, њима су скидане униформе ОВК-а, на сваком од тих тела су биле откопчане панталоне, јер их је на брзину неко облачио. Дакле, они су требали да се пењy уз Јаругу и наводно на 30 метара испред њих стајала су два српска полицајца која су на њих пуцала из митраљеза. Сви су наводно погођени у груди и горње екстремитете, а пошто су се кретали узбрдо, нико од њих није пао главом низбрдо, него обрнуто. А гравитација и сила кинетичке тежине чине то да су морали да падну обрнуто од затеченог стања".
0:47

‼️Како је о Рачку говорио адвокат Миша Огњановић: "Ми смо успели да докажемо да 43 тела која су пронађена у Јарузи нису цивили убијени од стране припадника српске полиције. Доставили су нам око 1.200 фотографија тих тела. Данима сам само то гледао, чинило ми се да што више гледам, све мање видим. А онда сам, уз Божју помоћ, угледао како се на једној од тих фотографија види да крв тече узбрдо. Ти људи су пресвучени, њима су скидане униформе ОВК-а, на сваком од тих тела су биле откопчане панталоне, јер их је на брзину неко облачио. Дакле, они су требали да се пењy уз Јаругу и наводно на 30 метара испред њих стајала су два српска полицајца која су на њих пуцала из митраљеза. Сви су наводно погођени у груди и горње екстремитете, а пошто су се кретали узбрдо, нико од њих није пао главом низбрдо, него обрнуто. А гравитација и сила кинетичке тежине чине то да су морали да падну обрнуто од затеченог стања".

Инжењер 🇷🇸

33,462 views • 7 months ago

Сцена из хрватског пропагандистичког филма "Тито" редитеља Антуна Врдољка гдје је приказана брутална лаж како генерал Дража Михаиловић има план да трећину Хрвата побије, трећину посрби и трећину протјера. Иако је у питању добро документована и међународно осуђена политика НДХ заснована управо на изјави министра у НДХ Мила Будака који је јавно рекламовао да трећину Срба треба побити, трећину похрватити и трећину протјерати, хрватски ревизионизам и безобразлук пробијају границе. Још мало па ће снимити и филм како у Јасеновцу четници убијају Хрвате. Зашто не би? Смета им што ми нисмо а по свој прилици и не мислимо да снимимо озбиљан филм о Јасеновцу и геноциду почињеном над Србима у НДХ Како се у последње време наш политички и црквени врх усаглашава са њима о свему, можда заједно сниме филм о злочинима почињеним над Хрватима! Ми се чудимо, подсмевамо а они раде. Раде на прекрајању, извртању, крађи... Сваки дан од свог настанка до данас, студиозно, упорно, темељно, с циљем и без станке. Ми?
0:44

Сцена из хрватског пропагандистичког филма "Тито" редитеља Антуна Врдољка гдје је приказана брутална лаж како генерал Дража Михаиловић има план да трећину Хрвата побије, трећину посрби и трећину протјера. Иако је у питању добро документована и међународно осуђена политика НДХ заснована управо на изјави министра у НДХ Мила Будака који је јавно рекламовао да трећину Срба треба побити, трећину похрватити и трећину протјерати, хрватски ревизионизам и безобразлук пробијају границе. Још мало па ће снимити и филм како у Јасеновцу четници убијају Хрвате. Зашто не би? Смета им што ми нисмо а по свој прилици и не мислимо да снимимо озбиљан филм о Јасеновцу и геноциду почињеном над Србима у НДХ Како се у последње време наш политички и црквени врх усаглашава са њима о свему, можда заједно сниме филм о злочинима почињеним над Хрватима! Ми се чудимо, подсмевамо а они раде. Раде на прекрајању, извртању, крађи... Сваки дан од свог настанка до данас, студиозно, упорно, темељно, с циљем и без станке. Ми?

Инжењер 🇷🇸

19,061 views • 2 months ago

Стотине хиљада људи синоћ на улицама Београда. Нема полиције на свету која то може да контролише, а све је прошло у савршеном реду. Ниједан полупан прозор. Сво насиље је долазило из Пионирског парка од људи у црним капуљачама који су бацали петарде и каменице и полупали чак и тракторе. Све најаве власти се показују као обмана и пропао план. Све улице су биле препуне цело поподне и вече. Све српске заставе. Ниједна мајданска. Протести никакве везе немају са ЕУ обојеним револуцијама, а власт се баш упиње да их прикаже као такве. Да Србија има опозицију, студентске захтеве који нису политички и огромну енергију народа коју су покренули, би пратили разумни, рацоионални, политички захтеви, а не покушаји да се студентима преотму протести, димне бомбе у скупштини и трагикомични захтеви за прелазном владом. Тако мали Ђокица очекује да им власт преда власт и сама оде. А шта су паметни политички захтев? Студенти су показали. Захтеви морају бити такви да и велики број гласача власти каже да су захтеви добри. Јер све је не бирачком телу, народу. Бирачи, народ, грађани Србије, су једини суверен. Захтевима морате привући суверена да их привати. Студенти то знају. Да студенти не носе српске заставе, певају српске песме, не показују родољубље, солидарност, не подносе жртву и не обилазе Србију пешке, суверен их не би прихватио. Потези које вуче власт су катастрофални. То почиње да смета и бирачима власти. Што дуже трају протести студената, и што више власт буде лагала, подметала и обмањивала суверена да би се извукла, то ће им подршка бити све мања. Можеш да лажеш неке људе све време, можеш и све људе неко време, али не можеш све људе, све време. Власт је очигледно изгубила легитимитет код суверена. Оно што још има је легалитет (изабрана је на изборима), има стабилну скупштинску већину и подрку у бирачком телу већу од подршке било које друге опозиционе странке, али више не и већинску. Та подршка власти је све мања. Студенти су је начели и она се осипа. Сваку владу бира скупштинска већина. Нема владе без ње. Свуда у свету, док год постоји стабилна скупштинска већина, не постоје прелазне владе. Јер сваку владу мора да изабере скупштинска већина. Када падне влада и нестане скупштинска већина, нова се окупља око договорног прављења прелазне владе да би се уређено дошло до избора. Очекивати од власти са стабилном скупштинском већином да изгласа нечију прелазну владу је неозбиљно. Једини излаз из кризе су избори на свим нивоима. То није и не треба да буде студентски захтев, то треба да буде захтев опозиције. Зна се шта студенти траже и то ће тражити од сваке владе. То мора да буде затев опозиције. Пре избора, морају да се договори чишћење бирачког списка и медијска заступљеност и озбиљна опозиција би већ имала те конкретне захтеве спремне. Чак и без тога, власт је толико изгубила подршку да више не може ни да накраде и купи гласове за победу. ДЈБ има конкретне захтеве за бирачки списак и поштену медијски заступљеност већ годинама, само свим медијима је очигледно приоритет да промовишу лаж да се власт не може победити на изборима јер краду. Да бије било бојкота избора у Београду 2020. и 2024. власт би, и поред крађе, изгубила Београд још пре 5 година. А о београдским општинама да и не говорим. Исто тако и Ниш. Да није било бојкота референдума за промену Устава, власт би изгубила и тај референдум. Замислите када би сви људи са ове слике и сва младост Србије изашла на изборе. Који би то празник за Србију био и каква би то промена била.
1:02

Стотине хиљада људи синоћ на улицама Београда. Нема полиције на свету која то може да контролише, а све је прошло у савршеном реду. Ниједан полупан прозор. Сво насиље је долазило из Пионирског парка од људи у црним капуљачама који су бацали петарде и каменице и полупали чак и тракторе. Све најаве власти се показују као обмана и пропао план. Све улице су биле препуне цело поподне и вече. Све српске заставе. Ниједна мајданска. Протести никакве везе немају са ЕУ обојеним револуцијама, а власт се баш упиње да их прикаже као такве. Да Србија има опозицију, студентске захтеве који нису политички и огромну енергију народа коју су покренули, би пратили разумни, рацоионални, политички захтеви, а не покушаји да се студентима преотму протести, димне бомбе у скупштини и трагикомични захтеви за прелазном владом. Тако мали Ђокица очекује да им власт преда власт и сама оде. А шта су паметни политички захтев? Студенти су показали. Захтеви морају бити такви да и велики број гласача власти каже да су захтеви добри. Јер све је не бирачком телу, народу. Бирачи, народ, грађани Србије, су једини суверен. Захтевима морате привући суверена да их привати. Студенти то знају. Да студенти не носе српске заставе, певају српске песме, не показују родољубље, солидарност, не подносе жртву и не обилазе Србију пешке, суверен их не би прихватио. Потези које вуче власт су катастрофални. То почиње да смета и бирачима власти. Што дуже трају протести студената, и што више власт буде лагала, подметала и обмањивала суверена да би се извукла, то ће им подршка бити све мања. Можеш да лажеш неке људе све време, можеш и све људе неко време, али не можеш све људе, све време. Власт је очигледно изгубила легитимитет код суверена. Оно што још има је легалитет (изабрана је на изборима), има стабилну скупштинску већину и подрку у бирачком телу већу од подршке било које друге опозиционе странке, али више не и већинску. Та подршка власти је све мања. Студенти су је начели и она се осипа. Сваку владу бира скупштинска већина. Нема владе без ње. Свуда у свету, док год постоји стабилна скупштинска већина, не постоје прелазне владе. Јер сваку владу мора да изабере скупштинска већина. Када падне влада и нестане скупштинска већина, нова се окупља око договорног прављења прелазне владе да би се уређено дошло до избора. Очекивати од власти са стабилном скупштинском већином да изгласа нечију прелазну владу је неозбиљно. Једини излаз из кризе су избори на свим нивоима. То није и не треба да буде студентски захтев, то треба да буде захтев опозиције. Зна се шта студенти траже и то ће тражити од сваке владе. То мора да буде затев опозиције. Пре избора, морају да се договори чишћење бирачког списка и медијска заступљеност и озбиљна опозиција би већ имала те конкретне захтеве спремне. Чак и без тога, власт је толико изгубила подршку да више не може ни да накраде и купи гласове за победу. ДЈБ има конкретне захтеве за бирачки списак и поштену медијски заступљеност већ годинама, само свим медијима је очигледно приоритет да промовишу лаж да се власт не може победити на изборима јер краду. Да бије било бојкота избора у Београду 2020. и 2024. власт би, и поред крађе, изгубила Београд још пре 5 година. А о београдским општинама да и не говорим. Исто тако и Ниш. Да није било бојкота референдума за промену Устава, власт би изгубила и тај референдум. Замислите када би сви људи са ове слике и сва младост Србије изашла на изборе. Који би то празник за Србију био и каква би то промена била.

Saša Radulović

28,648 views • 1 year ago

⚠️Откривамо ко је кум Веселина Милића са којим је Жвакс оштетио буџет Србије за стотине милиона евра. ⚠️Ево како функционише пореска шема која се помиње у контексту шверца текстила и прања новца, објашњена кроз званична правила о Порезу на додату вредност (ПДВ) при увозу робе у Србију. ⚠️При легалном увозу текстила (одеће, тканина, готових производа), увозник је дужан да плати општу стопу ПДВ-а од 20% на царинску основицу (коју чине вредност робе + трошкови транспорта + царина). Малверзације у текстилном сектору најчешће се врше кроз следећа два механизма: 1. Фиктивни извоз и лажни поврат ПДВ-а. Када фирма увезе робу, она држави плати 20% ПДВ-а на увозу (то је за њу "претходни порез"). Финансијске преваре се дешавају када се та роба фиктивно (само на папиру) извезе из земље или прода непостојећим фирмама (тзв. "перионицама" или "фантомским фирмама"). Будући да је извоз робе ослобођен ПДВ-а, држава је по закону дужна да фирми врати (рефундира) оних 20% уплаћених на увозу. Кроз лажну документацију приказује се огроман фиктивни промет, и од државе се извлаче стотине милиона евра стварног новца на име "поврата ПДВ-а" за робу која никада није стварно напустила складиште или је продата на црно. 2. Продаја на црно и "прање" кеша кроз грађевину. Текстил који је легално ушао у земљу (или је прошверцован са лажним фактурама на којима је вредност робе вишеструко умањена да би се платило мање дажбина) продаје се на црно на базарима и пијацама широм Србије (Панчево, Нови Пазар, Београд). ⚠️Кеш без пореза: На ту продају се не издају фискални рачуни, што значи да се држави не плаћа 20% ПДВ-а на продајну цену. ⚠️Инвестирање у некретнине: Тако зарађен огроман кеш (црни новац) не може легално да се стави на банковни рачун. Зато се он "пере" тако што се инвестира у грађевински сектор – купују се земљишта, инвестира се у изградњу стамбених зграда у Београду и Новом Саду, где се кроз грађевинске материјале и радну снагу тај новац уводи у легалне токове. Пореска управа и Управа криминалистичке полиције (УКП) сви заједно сарађују у овој огромној пљачки народа.
1:07

⚠️Откривамо ко је кум Веселина Милића са којим је Жвакс оштетио буџет Србије за стотине милиона евра. ⚠️Ево како функционише пореска шема која се помиње у контексту шверца текстила и прања новца, објашњена кроз званична правила о Порезу на додату вредност (ПДВ) при увозу робе у Србију. ⚠️При легалном увозу текстила (одеће, тканина, готових производа), увозник је дужан да плати општу стопу ПДВ-а од 20% на царинску основицу (коју чине вредност робе + трошкови транспорта + царина). Малверзације у текстилном сектору најчешће се врше кроз следећа два механизма: 1. Фиктивни извоз и лажни поврат ПДВ-а. Када фирма увезе робу, она држави плати 20% ПДВ-а на увозу (то је за њу "претходни порез"). Финансијске преваре се дешавају када се та роба фиктивно (само на папиру) извезе из земље или прода непостојећим фирмама (тзв. "перионицама" или "фантомским фирмама"). Будући да је извоз робе ослобођен ПДВ-а, држава је по закону дужна да фирми врати (рефундира) оних 20% уплаћених на увозу. Кроз лажну документацију приказује се огроман фиктивни промет, и од државе се извлаче стотине милиона евра стварног новца на име "поврата ПДВ-а" за робу која никада није стварно напустила складиште или је продата на црно. 2. Продаја на црно и "прање" кеша кроз грађевину. Текстил који је легално ушао у земљу (или је прошверцован са лажним фактурама на којима је вредност робе вишеструко умањена да би се платило мање дажбина) продаје се на црно на базарима и пијацама широм Србије (Панчево, Нови Пазар, Београд). ⚠️Кеш без пореза: На ту продају се не издају фискални рачуни, што значи да се држави не плаћа 20% ПДВ-а на продајну цену. ⚠️Инвестирање у некретнине: Тако зарађен огроман кеш (црни новац) не може легално да се стави на банковни рачун. Зато се он "пере" тако што се инвестира у грађевински сектор – купују се земљишта, инвестира се у изградњу стамбених зграда у Београду и Новом Саду, где се кроз грађевинске материјале и радну снагу тај новац уводи у легалне токове. Пореска управа и Управа криминалистичке полиције (УКП) сви заједно сарађују у овој огромној пљачки народа.

Инжењер 🇷🇸

13,545 views • 2 months ago

Моје обраћање на данашњој ванредној конференцији за новинаре у Влади Републике Србије НЕ МОГУ ДА ПРИХВАТИМ КРИВИЦУ, ОСТАВКУ ПОДНОСИМ КАО ОДГОВОРАН И МОРАЛАН ЧОВЕК Поштоване грађанке и грађани, Прошао је Дан жалости у Републици Србији поводом страшне трагедије која се догодила на железничкој станици у Новом Саду. Нисам се до сада оглашавао из пијетета према страдалима и њиховим породицама. Био сам те страшне ноћи на железничкој станици у Новом Саду молећи се да храбри спасиоци спасу бар још један живот. Оставку сам понудио истог дана председнику Владе Србије када се догодила несрећа у Новом Саду и саопштио своју намеру да поднесем оставку председнику Републике Србије. Желим да вас обавестим да ћу сутра ујутру званично поднети оставку на место министра грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре председнику Владе Републике Србије. Када Народна скупштина буде констатовала моју оставку, престаћу да обављам ову функцију и у техничком мандату. Не могу да прихватим кривицу за смрт 14 људи јер ни ја, ни људи који раде са мном, немамо ни трунку одговорности за трагедију која се догодила. Сигуран сам да ће то да покаже истрага коју води надлежно тужилаштво. Први сам се одазвао позиву тужилаштва као министар јер министарство на чијем сам челу жели да се утврди ко је одговаран за несрећу која се догодила. Оставку подносим јер као одговоран човек желим да личним примером покажем да у данашњој Србији постоји морална одговорност за то што се таква страшна несрећа догодила у ресору који водим. Зашто не могу да прихватим кривицу? Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктура апсолутно ниједним својим актом није могло да утиче на пројекат, квалитет и надзор радова на станици у Новом Саду. Зато желим да јавности Србије саопштим хронологију издавања документације за пројектовање и реконструкцију железничке станице у Новом Саду. 09. 10. 2017. године – Инфраструктура железнице Србије дала је пројектни задатак ЦИП-у за израду идејног пројекта. 27. 02. 2018. године – Потписан је уговор о изради идејног пројекта између МГСИ и Саобраћајног института ЦИП. 07. 07. 2018. године – Потписан је комерцијални Уговор о модернизацији и реконструкцији мађарско-српске железнице на територији Републике Србије. У периоду од 06. 04. 2020. до 30. 09. 2021. године –МГСИ издаје локацијске услове. 06. 08. 2020. године – Републичка ревизиона комисија даје Извештај о стручној контроли пројекта који пре тога урадио Саобраћајни институт ЦИП. 21.04.2020. године – Потписан је уговор о пројектовању између извођача и Саобраћајног института ЦИП. 21. 10. 2021. године – Завод за заштиту споменика културе Новог Сада дао је конзерваторске услове. 28. 10. 2021. године – Коначан Извештај о урађеној техничкој контроли пројекта за грађевинску дозволу од стране компаније „ЦЕСТРА”, коју је требало да ангажује Инфраструктура железнице Србије. 2021. године – Урађен пројекат за грађевинску дозволу према пројектном задатку за израду пројекта за грађевинску дозволу коју је урадила Инфраструктура железнице. 26. 10. 2021. године – Издата грађевинска дозвола. 12. 08. 2022. године – Дата сагласност Завода за заштиту споменика културе Нови Сад на урађен пројекат за извођење. Све се ово догодило пре него што сам изабран за министра у Влади Републике Србије. Да будем јасан, у мом мандату урађен је само коначан пројекат за извођење који чак и не одобрава министарство на чијем сам челу. Извођење радова радио је кинески конзорцијум ”China Railway“ и „CCCC“, надзор конзорцијум „Утибер” и „Ежис”, а инвеститор радова је Инфраструктура железница Србије. МГСИ је према овом уговору било само финансијер. Желео сам да јавно прочитам ову хронологију комплетне документације за изградњу железничке пруге, а у склопу тога и железничке станице Ноби, сад не зато да бих у било кога упро прстом, већ да бих показао да као министар у свом мандату нисам донео ниједан акт који је могао да има утицај на крајње исходиште овог пројекта. Позивам надлежне органе, пре свега тужилаштво, да што је пре могуће утврде ко је одговоран због несреће која се догодила, ко је у кругу пројектант, извођач радова, надзор и инвеститор није урадио свој посао односно због кога је умрло 14 невиних људи. Тако ће се скинути љага са имена многих људи који су ових дана помињани у јавности. Такође, очекујем да се утврди зашто Инфраструктура железнице није одржавала станицу у Новом Саду јер је то њихова законска обавеза. Управо зато што се многи инфраструктурни пројекти не одржавају пре неколико недеља сам поднео иницијативу да се уради Закон о одржавању инфраструктуре. Надам се да ће ову добру идеју спровести неко ко долази после мене. Верујем да ће и други који су именовани на функције од Владе Републике Србије, а били су директно или индиректно у ланцу доношења одлука у случају реконструкције станице, следити мој пример. На крају, желим да вам кажем нешто лично. Трпео сам ових дана увреде и нападе оних који сваку трагедију и сваку смрт покушавају да злоупотребе за скупљање политичких поена. Трпео сам увреде оних који мисле да је нечија смрт и несрећа њихова шанса да се докопају власти. Трпео сам увреде и оних који су се смејали због тога што сам гутао кнедле и једва изговарао речи тог страшног дана на железничкој станици у Новом Саду, јер сам пре тога видео тела људи који су пронађени испод рушевина. Када су ме оптуживали да глумим, полазили су од себе, јер они мисле да је и смрт политичка шанса. Људи који данас раде са мном и ја, плачемо за тим људима. Ја и данас размишљам о деки који је са унукама кренуо на воз и нико од њих није жив. Плакаћу за њима док сам жив као човек. Иако нажалост немам децу, не могу да дозволим да било ко упире прстом у мене и каже да сам одговоран за смрт неког детета. Посебно не гори од мене. Оставку подносим као одговоран човек свестан да ова трагедија није смела да се догоди. Слушао сам ових дана приче о моралу. Не бих да причам о моралу људи који су те придике држали али морал подразумева праведност. А правда је да одговарају они коју су криви, а не да се оптужују невини. Желим да будем потпуно јасан. Министар сам постао као члан Српске напредне странке (СНС СРБИЈА) на предлог председника Вучића. У политику сам се вратио због Александра Вучића (Александар Вучић) и бићу ту док се он бави политиком. Кажем ово због оних у мојој странци који су ме претходних дана прозивали да покажем одговорност, а сами нису одговорни за било шта. Ја одговорност и част имам, а потрудићу се да покажем у будућности колико је они немају. Поносан сам члан Српске напредне странке и председништва наше организације и то ћу остати и сада када нисам министар. Захвалан сам Александру Вучићу на поверењу и сигуран сам да сам то поверење оправдао. Њему лично увек ћу бити на располагању. Још једном желим да изразим саучешће породицама страдалих. Њихове најближе нико не може да врати. Трагедија је страшна и молим све, медије, политичке странке и невладине организације да се суздрже, да не злоупотребљавају трагедију. Да дозволе да истражни органи заврше у миру свој посао, а да ми као друштво нађемо снаге да се ово више никада не понови. Желим да се захвалим медијима на сарадњи јер било је и тешких тренутака, али ја верујем да су медији, када су добронамерни, најбољи коректив политике. Одлазим са ове функције чисте савести и поносан на резултате који остају иза мене и мог тима. Радили смо у најбољој вери искључиво у интересу Србије. Хвала на пажњи!
12:15

Моје обраћање на данашњој ванредној конференцији за новинаре у Влади Републике Србије НЕ МОГУ ДА ПРИХВАТИМ КРИВИЦУ, ОСТАВКУ ПОДНОСИМ КАО ОДГОВОРАН И МОРАЛАН ЧОВЕК Поштоване грађанке и грађани, Прошао је Дан жалости у Републици Србији поводом страшне трагедије која се догодила на железничкој станици у Новом Саду. Нисам се до сада оглашавао из пијетета према страдалима и њиховим породицама. Био сам те страшне ноћи на железничкој станици у Новом Саду молећи се да храбри спасиоци спасу бар још један живот. Оставку сам понудио истог дана председнику Владе Србије када се догодила несрећа у Новом Саду и саопштио своју намеру да поднесем оставку председнику Републике Србије. Желим да вас обавестим да ћу сутра ујутру званично поднети оставку на место министра грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре председнику Владе Републике Србије. Када Народна скупштина буде констатовала моју оставку, престаћу да обављам ову функцију и у техничком мандату. Не могу да прихватим кривицу за смрт 14 људи јер ни ја, ни људи који раде са мном, немамо ни трунку одговорности за трагедију која се догодила. Сигуран сам да ће то да покаже истрага коју води надлежно тужилаштво. Први сам се одазвао позиву тужилаштва као министар јер министарство на чијем сам челу жели да се утврди ко је одговаран за несрећу која се догодила. Оставку подносим јер као одговоран човек желим да личним примером покажем да у данашњој Србији постоји морална одговорност за то што се таква страшна несрећа догодила у ресору који водим. Зашто не могу да прихватим кривицу? Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктура апсолутно ниједним својим актом није могло да утиче на пројекат, квалитет и надзор радова на станици у Новом Саду. Зато желим да јавности Србије саопштим хронологију издавања документације за пројектовање и реконструкцију железничке станице у Новом Саду. 09. 10. 2017. године – Инфраструктура железнице Србије дала је пројектни задатак ЦИП-у за израду идејног пројекта. 27. 02. 2018. године – Потписан је уговор о изради идејног пројекта између МГСИ и Саобраћајног института ЦИП. 07. 07. 2018. године – Потписан је комерцијални Уговор о модернизацији и реконструкцији мађарско-српске железнице на територији Републике Србије. У периоду од 06. 04. 2020. до 30. 09. 2021. године –МГСИ издаје локацијске услове. 06. 08. 2020. године – Републичка ревизиона комисија даје Извештај о стручној контроли пројекта који пре тога урадио Саобраћајни институт ЦИП. 21.04.2020. године – Потписан је уговор о пројектовању између извођача и Саобраћајног института ЦИП. 21. 10. 2021. године – Завод за заштиту споменика културе Новог Сада дао је конзерваторске услове. 28. 10. 2021. године – Коначан Извештај о урађеној техничкој контроли пројекта за грађевинску дозволу од стране компаније „ЦЕСТРА”, коју је требало да ангажује Инфраструктура железнице Србије. 2021. године – Урађен пројекат за грађевинску дозволу према пројектном задатку за израду пројекта за грађевинску дозволу коју је урадила Инфраструктура железнице. 26. 10. 2021. године – Издата грађевинска дозвола. 12. 08. 2022. године – Дата сагласност Завода за заштиту споменика културе Нови Сад на урађен пројекат за извођење. Све се ово догодило пре него што сам изабран за министра у Влади Републике Србије. Да будем јасан, у мом мандату урађен је само коначан пројекат за извођење који чак и не одобрава министарство на чијем сам челу. Извођење радова радио је кинески конзорцијум ”China Railway“ и „CCCC“, надзор конзорцијум „Утибер” и „Ежис”, а инвеститор радова је Инфраструктура железница Србије. МГСИ је према овом уговору било само финансијер. Желео сам да јавно прочитам ову хронологију комплетне документације за изградњу железничке пруге, а у склопу тога и железничке станице Ноби, сад не зато да бих у било кога упро прстом, већ да бих показао да као министар у свом мандату нисам донео ниједан акт који је могао да има утицај на крајње исходиште овог пројекта. Позивам надлежне органе, пре свега тужилаштво, да што је пре могуће утврде ко је одговоран због несреће која се догодила, ко је у кругу пројектант, извођач радова, надзор и инвеститор није урадио свој посао односно због кога је умрло 14 невиних људи. Тако ће се скинути љага са имена многих људи који су ових дана помињани у јавности. Такође, очекујем да се утврди зашто Инфраструктура железнице није одржавала станицу у Новом Саду јер је то њихова законска обавеза. Управо зато што се многи инфраструктурни пројекти не одржавају пре неколико недеља сам поднео иницијативу да се уради Закон о одржавању инфраструктуре. Надам се да ће ову добру идеју спровести неко ко долази после мене. Верујем да ће и други који су именовани на функције од Владе Републике Србије, а били су директно или индиректно у ланцу доношења одлука у случају реконструкције станице, следити мој пример. На крају, желим да вам кажем нешто лично. Трпео сам ових дана увреде и нападе оних који сваку трагедију и сваку смрт покушавају да злоупотребе за скупљање политичких поена. Трпео сам увреде оних који мисле да је нечија смрт и несрећа њихова шанса да се докопају власти. Трпео сам увреде и оних који су се смејали због тога што сам гутао кнедле и једва изговарао речи тог страшног дана на железничкој станици у Новом Саду, јер сам пре тога видео тела људи који су пронађени испод рушевина. Када су ме оптуживали да глумим, полазили су од себе, јер они мисле да је и смрт политичка шанса. Људи који данас раде са мном и ја, плачемо за тим људима. Ја и данас размишљам о деки који је са унукама кренуо на воз и нико од њих није жив. Плакаћу за њима док сам жив као човек. Иако нажалост немам децу, не могу да дозволим да било ко упире прстом у мене и каже да сам одговоран за смрт неког детета. Посебно не гори од мене. Оставку подносим као одговоран човек свестан да ова трагедија није смела да се догоди. Слушао сам ових дана приче о моралу. Не бих да причам о моралу људи који су те придике држали али морал подразумева праведност. А правда је да одговарају они коју су криви, а не да се оптужују невини. Желим да будем потпуно јасан. Министар сам постао као члан Српске напредне странке (СНС СРБИЈА) на предлог председника Вучића. У политику сам се вратио због Александра Вучића (Александар Вучић) и бићу ту док се он бави политиком. Кажем ово због оних у мојој странци који су ме претходних дана прозивали да покажем одговорност, а сами нису одговорни за било шта. Ја одговорност и част имам, а потрудићу се да покажем у будућности колико је они немају. Поносан сам члан Српске напредне странке и председништва наше организације и то ћу остати и сада када нисам министар. Захвалан сам Александру Вучићу на поверењу и сигуран сам да сам то поверење оправдао. Њему лично увек ћу бити на располагању. Још једном желим да изразим саучешће породицама страдалих. Њихове најближе нико не може да врати. Трагедија је страшна и молим све, медије, политичке странке и невладине организације да се суздрже, да не злоупотребљавају трагедију. Да дозволе да истражни органи заврше у миру свој посао, а да ми као друштво нађемо снаге да се ово више никада не понови. Желим да се захвалим медијима на сарадњи јер било је и тешких тренутака, али ја верујем да су медији, када су добронамерни, најбољи коректив политике. Одлазим са ове функције чисте савести и поносан на резултате који остају иза мене и мог тима. Радили смо у најбољој вери искључиво у интересу Србије. Хвала на пажњи!

Горан Весић

92,044 views • 1 year ago

Не плачем ја често. Али, ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која је пред вама је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (и... да, за то је крив један архитекта). Та прича би могла да почне подсећањем на окупацију. Рецимо.. Нашу. Замислите да се оно „петвековно ропство“ заправо уопште није завршило. Да траје, рецимо, 740 година. Да ли би неко од нас уопште више говорио српски? Или бисмо, најпре вековима под чизмом освајача, а потом навикнути на његове и ничије друге аршине, просто постали мајушни део његове силине, уклопивши се онако мали и немоћни у један другачији свет, другачији језик...? А једном народу се то десило. И, прича о њему, заправо, не почиње баш пре 740 година, већ још пре више од милинијум и по када је римски генерал Магнус Максимус 383. урадио кључну ствар за народ Велса: повукао је трупе из Британије да би покушао да се домогне императорског трона, решио да „острвом“ управља на даљину, из Галије, а оставио праву власт локалним вођама. Сматра се зато оснивачем неколико велшких краљевских династија, а локална племена су с колена на колено преносила захвалност што им је дозволио да буду оно што јесу, да не живе као робови. Но, ропство их је, ипак, снашло пре 740 година, када је после двовековног рата енглески краљ Едвард Први окончао то освајање како је и желео. И, године су почеле да пролазе. Деценије. Векови, у којима стари, велшки језик, није био прихваћен нигде: ни у једном документу, ни у каквим преговорима, ни у једној јединој званичној комуникацији. Почео је, као такав, да изумире. Малтене су, тамо негде, 70-их година 20. века престали и да постоје људи који га знају. Добро, било је неких бораца за тај стари језик (да ли сте знали да је „мор“ на велшком оно што ми називамо „море“? Не? Ето, на крају ове приче чека вас један снимак због ког сам научио монтажу, а за који сам преводио речи једне песме и урадио вам титлове, но... не пуштајте то одмах, да најпре нешто друго сазнате). Дакле, јесте било бораца да се тај стари језик сачува, попут архитекте Дафида Ивана. Стар је он, не баш колико и велшки језик, али недавно је ушао у девету деценију живота. А тамо негде, средином прошлог века, привођен је због својих активности да се велшки језик врати где му је место, у институције, у образовни систем, чак је и политиком почео да се бави из љубави према језику својих родитеља, предака... Ал', затварали га. Нису га слушали, нити му жеље услишили. Почео је да се бави и музиком. Онако, за своју душу. Писао и песме, па их сам изводио, а једна од њих је била посебно занимљива тадашњим британскима властима на чијем је челу била Маргарет Тачер. Песма се звала „И даље – ту“, а кроз три врло кратке строфе говорила је о томе кроз шта је Велс прошао за ових 1600 година: и како су тај народ тлачили и потцењивали, али како је он издржао и стварне појаве попут карикатуралног лика из књижевности, Велшанина који се звао Дик Сион Дафид, коме је све енглеско милије од велшког (ко је рекао „Аха, нека врста другосрбијанаца“? Без добацивања, ово је прича о Велсу), како је тај народ и тај језик издржао и „стару Меги и њену екипу“ (песма је писана када ја „Меги“ Тачер припремала затварање свих велшких рудника, што је потом довело до тога да је мање од 40% домаћинстава у Велсу имало неког члана породице који је стално запослен; Да... чизма уме да буде страшна, нарочито ако не приметиш да ти је већ на врату, па ти се чини да те неко милује. Вековима). Проблем је био што је песму мало ко разумео, јер... писана је и извођена на старом велшком. А то малтене „нико жив“ (не баш буквално) у Велсу више није разумео. Изводио ју је онај архитекта и рударима, прихватио те стихове и један покрет који се залагао за независност, али... Пролазиле су године. Семена која је јунак ове приче, што по затвору, што на улици, што с рударима који више нису имали где да раде, што са децом којој се обраћао – као да су, бар се тако чинило, била посејена узалуд. А онда је Дафид Иван, сада 80-годишњак, пред 80. рођендан позван да ту своју песму отпева у Кардифу. И то на стадиону. Нешто преко 32.000 људи је било ту. Почео је он своју причу у стиховима, прву од три строфе, чуло се и како публика мрмља, позната јој је мелодија, а када је на ред дошао рефрен... Не, то вам нећу писати. То ћете видети, сад, када пустите снимак. А он је пред вама само због љубави. За род свој и језик свој. Љубави која је довела до правог чуда да сада, пре три месеца када је обављено последње истраживање, скоро 29,2% становништа Велса може да прича старим велшким језиком, док нешто више, чак 33 одсто њих, разуме када неко прича велшки. Чудо? Не, само плод љубави од које се не одустаје. Баш због ње је ова прича о песми пред вама. И, она звучи – овако: (ако заплачете кад и Дафид Иван, тамо код стиха "... а жив ће бити и велшки језик!", не брините. Међу својима сте) #YmaOHyd
4:21

Не плачем ја често. Али, ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која је пред вама је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (и... да, за то је крив један архитекта). Та прича би могла да почне подсећањем на окупацију. Рецимо.. Нашу. Замислите да се оно „петвековно ропство“ заправо уопште није завршило. Да траје, рецимо, 740 година. Да ли би неко од нас уопште више говорио српски? Или бисмо, најпре вековима под чизмом освајача, а потом навикнути на његове и ничије друге аршине, просто постали мајушни део његове силине, уклопивши се онако мали и немоћни у један другачији свет, другачији језик...? А једном народу се то десило. И, прича о њему, заправо, не почиње баш пре 740 година, већ још пре више од милинијум и по када је римски генерал Магнус Максимус 383. урадио кључну ствар за народ Велса: повукао је трупе из Британије да би покушао да се домогне императорског трона, решио да „острвом“ управља на даљину, из Галије, а оставио праву власт локалним вођама. Сматра се зато оснивачем неколико велшких краљевских династија, а локална племена су с колена на колено преносила захвалност што им је дозволио да буду оно што јесу, да не живе као робови. Но, ропство их је, ипак, снашло пре 740 година, када је после двовековног рата енглески краљ Едвард Први окончао то освајање како је и желео. И, године су почеле да пролазе. Деценије. Векови, у којима стари, велшки језик, није био прихваћен нигде: ни у једном документу, ни у каквим преговорима, ни у једној јединој званичној комуникацији. Почео је, као такав, да изумире. Малтене су, тамо негде, 70-их година 20. века престали и да постоје људи који га знају. Добро, било је неких бораца за тај стари језик (да ли сте знали да је „мор“ на велшком оно што ми називамо „море“? Не? Ето, на крају ове приче чека вас један снимак због ког сам научио монтажу, а за који сам преводио речи једне песме и урадио вам титлове, но... не пуштајте то одмах, да најпре нешто друго сазнате). Дакле, јесте било бораца да се тај стари језик сачува, попут архитекте Дафида Ивана. Стар је он, не баш колико и велшки језик, али недавно је ушао у девету деценију живота. А тамо негде, средином прошлог века, привођен је због својих активности да се велшки језик врати где му је место, у институције, у образовни систем, чак је и политиком почео да се бави из љубави према језику својих родитеља, предака... Ал', затварали га. Нису га слушали, нити му жеље услишили. Почео је да се бави и музиком. Онако, за своју душу. Писао и песме, па их сам изводио, а једна од њих је била посебно занимљива тадашњим британскима властима на чијем је челу била Маргарет Тачер. Песма се звала „И даље – ту“, а кроз три врло кратке строфе говорила је о томе кроз шта је Велс прошао за ових 1600 година: и како су тај народ тлачили и потцењивали, али како је он издржао и стварне појаве попут карикатуралног лика из књижевности, Велшанина који се звао Дик Сион Дафид, коме је све енглеско милије од велшког (ко је рекао „Аха, нека врста другосрбијанаца“? Без добацивања, ово је прича о Велсу), како је тај народ и тај језик издржао и „стару Меги и њену екипу“ (песма је писана када ја „Меги“ Тачер припремала затварање свих велшких рудника, што је потом довело до тога да је мање од 40% домаћинстава у Велсу имало неког члана породице који је стално запослен; Да... чизма уме да буде страшна, нарочито ако не приметиш да ти је већ на врату, па ти се чини да те неко милује. Вековима). Проблем је био што је песму мало ко разумео, јер... писана је и извођена на старом велшком. А то малтене „нико жив“ (не баш буквално) у Велсу више није разумео. Изводио ју је онај архитекта и рударима, прихватио те стихове и један покрет који се залагао за независност, али... Пролазиле су године. Семена која је јунак ове приче, што по затвору, што на улици, што с рударима који више нису имали где да раде, што са децом којој се обраћао – као да су, бар се тако чинило, била посејена узалуд. А онда је Дафид Иван, сада 80-годишњак, пред 80. рођендан позван да ту своју песму отпева у Кардифу. И то на стадиону. Нешто преко 32.000 људи је било ту. Почео је он своју причу у стиховима, прву од три строфе, чуло се и како публика мрмља, позната јој је мелодија, а када је на ред дошао рефрен... Не, то вам нећу писати. То ћете видети, сад, када пустите снимак. А он је пред вама само због љубави. За род свој и језик свој. Љубави која је довела до правог чуда да сада, пре три месеца када је обављено последње истраживање, скоро 29,2% становништа Велса може да прича старим велшким језиком, док нешто више, чак 33 одсто њих, разуме када неко прича велшки. Чудо? Не, само плод љубави од које се не одустаје. Баш због ње је ова прича о песми пред вама. И, она звучи – овако: (ако заплачете кад и Дафид Иван, тамо код стиха "... а жив ће бити и велшки језик!", не брините. Међу својима сте) #YmaOHyd

Дарко Николић

105,228 views • 2 years ago

Без икаквог повода, на ТВ Нова С, 30. јула 2025. године, Драган Ђилас је рекао: "Имамо познатог интелектуалца Мила Ломпара, али он је био на једној песничкој вечери посвећеној Радовану Караџићу. Желео бих да моја деца у школи уче песме Шантића и Диса, а не Радована Караџића." Увек спреман да се „тржишно” укључи у корист Вучићу, Ђилас ме је својевремено напао зато што сам говорио против Француско-немачког плана за Косово и Метохију: који је Вучић прихватио. Било је то у априлу 2023. године. Како тржиште не зна за морал, тако је и Ђилас доцније, како пише Политика од 4. децембра 2024. године, занемаривши шта је раније говорио, одједном напао Вучића због прихватања тог плана. Као и Вучић, тако и Ђилас уплиће своју децу у политички живот: у циљу изазивања емоционалног ефекта код публике. Они чине сопствену децу политичким улогом својих каријера. Такви су закони пропагандног погона. Одакле уопште помисао да ће деца у школи учити песме Радована Караџића зато што је објављена књига његових песама? Човек који се бори да води државне послове, као послове најопштијег реда, који подразумевају знање о појединим сегментима друштва, нема основних знања о томе како настаје школски програм. Он не зна да садржај уџбеника и лектире одређују вишестепене установе у оквиру Министарства просвете. То није ни у каквој вези са објављивањем књига код појединих издавача. А ако то зна, док говори како говори, онда он свесно лаже публику. Избор је једноставан: или не зна или лаже. Као што Вучићева ћерка студира у Берлину, док се он обрачунава са српским студентима, тако је Ђиласова ћерка студирала у Лондону. У тим градовима никад нису предавали о Шантићу и Дису. Тако се на песника који је написао песму "Остајте овде" позива човек чија је ћерка студирала у Лондону. И – колико је познато јавности – овде и не живи. Ђилас такође тврди – у једној од бројних објава против мене – да лажем када кажем да је, као опозициони политичар, одласком на председничко канабе 2022. године, после општих избора, дао кредибилитет Александру Вучићу. Он не разликује легитимитет Вучићевог избора за председника државе од кредибилитета истог човека као носиоца републичких и београдских листа СНС-а. Јер, резултати избора су се разликовали, па се председнички резултат не може аутоматски преносити на посланичке и одборничке резултате. Док легитимитат значи законско право на посед, дотле кредибилитет значи добру репутацију, кредитну способност појединца. Ако су републички и београдски избори били под сумњом, ако је опозициона јавност тврдила да су се одвијали у нерегуларним условима, како је могуће да носилац листе владајуће странке – буде кредибилан у тој ствари? Зар његов кредибилитет није угрожен опозиционом тврдњом да двојица сусретника иду изнад својих надлежности, јер о изборима треба да одлучује суд? И шта је била тема састанка са Вучићем после општих избора 2022. године: састанка који је – како пише Слободна Европа од 11. априла 2022. године – негативно оцењен у опозиционој јавности? Ако их је тако оцењивала опозициона јавност, у чему се огледа моја тобожња лаж? О теми тог сусрета било је – преноси Слободна Европа – разних мишљења. И нико се није сетио да су њих двојица можда разговарали о школовању деце и о Шантићевој поезији!
5:00

Без икаквог повода, на ТВ Нова С, 30. јула 2025. године, Драган Ђилас је рекао: "Имамо познатог интелектуалца Мила Ломпара, али он је био на једној песничкој вечери посвећеној Радовану Караџићу. Желео бих да моја деца у школи уче песме Шантића и Диса, а не Радована Караџића." Увек спреман да се „тржишно” укључи у корист Вучићу, Ђилас ме је својевремено напао зато што сам говорио против Француско-немачког плана за Косово и Метохију: који је Вучић прихватио. Било је то у априлу 2023. године. Како тржиште не зна за морал, тако је и Ђилас доцније, како пише Политика од 4. децембра 2024. године, занемаривши шта је раније говорио, одједном напао Вучића због прихватања тог плана. Као и Вучић, тако и Ђилас уплиће своју децу у политички живот: у циљу изазивања емоционалног ефекта код публике. Они чине сопствену децу политичким улогом својих каријера. Такви су закони пропагандног погона. Одакле уопште помисао да ће деца у школи учити песме Радована Караџића зато што је објављена књига његових песама? Човек који се бори да води државне послове, као послове најопштијег реда, који подразумевају знање о појединим сегментима друштва, нема основних знања о томе како настаје школски програм. Он не зна да садржај уџбеника и лектире одређују вишестепене установе у оквиру Министарства просвете. То није ни у каквој вези са објављивањем књига код појединих издавача. А ако то зна, док говори како говори, онда он свесно лаже публику. Избор је једноставан: или не зна или лаже. Као што Вучићева ћерка студира у Берлину, док се он обрачунава са српским студентима, тако је Ђиласова ћерка студирала у Лондону. У тим градовима никад нису предавали о Шантићу и Дису. Тако се на песника који је написао песму "Остајте овде" позива човек чија је ћерка студирала у Лондону. И – колико је познато јавности – овде и не живи. Ђилас такође тврди – у једној од бројних објава против мене – да лажем када кажем да је, као опозициони политичар, одласком на председничко канабе 2022. године, после општих избора, дао кредибилитет Александру Вучићу. Он не разликује легитимитет Вучићевог избора за председника државе од кредибилитета истог човека као носиоца републичких и београдских листа СНС-а. Јер, резултати избора су се разликовали, па се председнички резултат не може аутоматски преносити на посланичке и одборничке резултате. Док легитимитат значи законско право на посед, дотле кредибилитет значи добру репутацију, кредитну способност појединца. Ако су републички и београдски избори били под сумњом, ако је опозициона јавност тврдила да су се одвијали у нерегуларним условима, како је могуће да носилац листе владајуће странке – буде кредибилан у тој ствари? Зар његов кредибилитет није угрожен опозиционом тврдњом да двојица сусретника иду изнад својих надлежности, јер о изборима треба да одлучује суд? И шта је била тема састанка са Вучићем после општих избора 2022. године: састанка који је – како пише Слободна Европа од 11. априла 2022. године – негативно оцењен у опозиционој јавности? Ако их је тако оцењивала опозициона јавност, у чему се огледа моја тобожња лаж? О теми тог сусрета било је – преноси Слободна Европа – разних мишљења. И нико се није сетио да су њих двојица можда разговарали о школовању деце и о Шантићевој поезији!

Milo Lompar

36,148 views • 1 month ago

🚨🇺🇸САД је био потребан удар на Иран управо да би затвориле Ормуски мореуз - тада би Европа постала потпуно зависна од САД: „САД заправо желе да се блокира Ормуски мореуз. Звучи лудо, зар не? Ако Иран блокира мореуз, ко ће највише патити? Кина и Европа. Почнимо са Европом. Пре рата у Украјини, Европа је била у великој мери зависна од јефтине нафте и гаса из Русије. Али након санкција, била је приморана да се преоријентише на САД и Блиски исток.“ Данас, око 18% њене нафте и 15% њеног течног природног гаса (LNG) долази кроз Ормуски мореуз. Ако се Ормуски мореуз блокира, Европа је у невољи. Нема Русије, нема Блиског истока. Европи је преостала само једна опција: Сједињене Државе. Сада погледајмо Кину. Скоро 50% њене нафте и 12% њеног течног природног гаса пролази кроз Ормуски мореуз. Да, блокада би наштетила Кини, али Кина и даље има руске цевоводе, копнене руте и дугорочне уговоре. Зато се запитајте, ако се Ормуски мореуз блокира, ко ће више патити? Кина - привремено. Европа потпуно. То је управо оно што САД желе. Јер оног дана када се мореуз блокира, Европа неће само изгубити своју нафту, већ може изгубити и своју независност. Биће потпуно зависна од САД. | @evroaz| @evroazp |
1:00

🚨🇺🇸САД је био потребан удар на Иран управо да би затвориле Ормуски мореуз - тада би Европа постала потпуно зависна од САД: „САД заправо желе да се блокира Ормуски мореуз. Звучи лудо, зар не? Ако Иран блокира мореуз, ко ће највише патити? Кина и Европа. Почнимо са Европом. Пре рата у Украјини, Европа је била у великој мери зависна од јефтине нафте и гаса из Русије. Али након санкција, била је приморана да се преоријентише на САД и Блиски исток.“ Данас, око 18% њене нафте и 15% њеног течног природног гаса (LNG) долази кроз Ормуски мореуз. Ако се Ормуски мореуз блокира, Европа је у невољи. Нема Русије, нема Блиског истока. Европи је преостала само једна опција: Сједињене Државе. Сада погледајмо Кину. Скоро 50% њене нафте и 12% њеног течног природног гаса пролази кроз Ормуски мореуз. Да, блокада би наштетила Кини, али Кина и даље има руске цевоводе, копнене руте и дугорочне уговоре. Зато се запитајте, ако се Ормуски мореуз блокира, ко ће више патити? Кина - привремено. Европа потпуно. То је управо оно што САД желе. Јер оног дана када се мореуз блокира, Европа неће само изгубити своју нафту, већ може изгубити и своју независност. Биће потпуно зависна од САД. | @evroaz| @evroazp |

Косово је ❤️ Србије! 🇷🇸❤️🇷🇺

23,446 views • 1 year ago

Пропала им обојена револуција, па већ други дан групица блокадера-згубидана покушава да блокира полагање испита студентима Правног факултета у Новом Саду, тако што им прете и вређају их док улазе на Сајам где се одржава полагање испита. Погледајте само те људе. Па неки су ближе годинама за пензију, а неки никад прошли поред факултета. Најгори међу најгорима блокирају најбоље. То је страшна срамота коју морамо да гледамо. Нека се запита сваки родитељ, или бака и дека, како би се осећали да је њихово дете данима и ноћима учило, а онда да је дошло у ситуацију да га групица насилника малтретира, вређа и не дозвољава му да полаже испите. Замислите то лудило и кукавичлук да неко свесно окупира факултет, да узурпира имовину свих грађана, и онда када се испитни рок измести на другу локацију, у зграду Сајма, дође групица тих дивљака блокадера да покуша да не дозволи деци да полажу испите. Није им успела обојена револуција и сви они прљави сценарији отимања државе путем медијских манипулација које спроводе тајкунски-блокадерски медији, па сад покушавају на све начине да изазову нове сукобе и тензије, да удари брат на брата јер то је последњи елемент обојене револуције. Србија неће дозволити да је уништи групица најекстремнијих блокадера. Нећемо дозволити да дирају нашу децу, нити да им угрозе и униште будуцност. Стоп насиљу! Побеђује Србија!
0:28

Пропала им обојена револуција, па већ други дан групица блокадера-згубидана покушава да блокира полагање испита студентима Правног факултета у Новом Саду, тако што им прете и вређају их док улазе на Сајам где се одржава полагање испита. Погледајте само те људе. Па неки су ближе годинама за пензију, а неки никад прошли поред факултета. Најгори међу најгорима блокирају најбоље. То је страшна срамота коју морамо да гледамо. Нека се запита сваки родитељ, или бака и дека, како би се осећали да је њихово дете данима и ноћима учило, а онда да је дошло у ситуацију да га групица насилника малтретира, вређа и не дозвољава му да полаже испите. Замислите то лудило и кукавичлук да неко свесно окупира факултет, да узурпира имовину свих грађана, и онда када се испитни рок измести на другу локацију, у зграду Сајма, дође групица тих дивљака блокадера да покуша да не дозволи деци да полажу испите. Није им успела обојена револуција и сви они прљави сценарији отимања државе путем медијских манипулација које спроводе тајкунски-блокадерски медији, па сад покушавају на све начине да изазову нове сукобе и тензије, да удари брат на брата јер то је последњи елемент обојене револуције. Србија неће дозволити да је уништи групица најекстремнијих блокадера. Нећемо дозволити да дирају нашу децу, нити да им угрозе и униште будуцност. Стоп насиљу! Побеђује Србија!

Милош Вучевић

11,906 views • 1 year ago

Не плачем ја баш често, али... Ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која следи је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (шта ћете, можда и за ово постоји "архитектонска кривица", рецимо као она када сам вам писао о велшком језику). Као што знате, већ мало више од две деценије сам спортски новинар и нагледао сам се, стварно, свега и свачега. А и наслушао. Међутим, овог викенда ми је поглед застао на снимку који се изненадно појавио преда мном док сам нешто шпартао интернетом, правећи паузу у истраживању за моју нову историјску књигу. А на снимку од десетак секунди - пљушти киша, права провала облака, ал' упркос томе неке девојке загрљене стоје и певају као да су из средњег века дошле. Е, сад, "проблем" са тим снимком је што га је британски ББЦ на Твитеру, баш када сам ја ту свратио, пустио уз шаљив (ма, заправо, погрдан) коментар (просто се Енглези правили Енглези) иако су на снимку биле спортисткиње, и то са територије коју ББЦ "покрива" јер је јавни сервис те државе. А ја баш имам проблем кад неко исмева друге. Нарочито када је реч о овој теми. Зато вас прича одједном води у нешто о чему бих исто "књигу могао да напишем". Води вас у давни 14. век, у једну нестварну јунску битку. Не, није ово прича о Косовском боју. Али... следи нешто што ће вас, имам благи осећај, ганути као да јесте. Тог јуна 1314. са једне стране бојног поља био је "поносни Едвард" (други), енглески краљ, који је решио да под своју пету стави Шкоте једном за свагда. Повео је баш озбиљну војску на тај задатак. Па, само тешких оклопних коњаника је било преко 2.500 (Шкоти нису имали ниједног јединог таквог коњаника), било је са "поносним" и чак 15 хиљада Енглеза-пешадинаца, и три хиљаде стрелаца са оним великим луковима, каквим није било равних у Европи... А Шкоти? Они су имали четири пута мање војника, малтене све пешадија. Али су имали и једну жељу. Слободу. Сада ћемо да прескочимо и распоред замки припремљених за противничку коњицу, и 2.000 година стару тактику коју је, мртав-ладан, Роберт Брус спремио за надолазеће Енглезе, прексочићемо и нестварну дисциплину шкотских малих "дивизија". Просто, овај део приче ћемо да закључимо речима да су Енглези после (потпуно нетипичног за средњи век) дводневног боја - "подвили реп" као никада пре и вратили се одакле су дошли, не знајући шта их је снашло у тој битки код Бенокберна. Али, тај најтежи пораз који су Енглези у целој свој историји доживели у ратовима против Шкота - почео је да бива затрпаван у шкотском сећању захваљујући енглеској чизми која је у потоњим вековима прилично чврсто стала за врат северних суседа. Заправо, више се о томе малтене и није јавно причало. А кад се нешто прећуткује, онда временом и нестаје... И, ту у причу (баш на овај дан на који, ето, годинама већ волим да пишем неке лепе приче) улази један момак. Звао се Рој Вилијамсон. Као дечкић, син адвоката и пијанисткиње, био је избачен из музичке школе јер се правио да зна да чита ноте, а заправо је фрулу свирао на слух. Али, удаљити неког од оног што воли само зато што се не понаша како то од њега други очекују - не значи да ту љубав престаје. Као што никад није престајала ни његова љубав према родној Шкотској. Једном је, када је порастао ту, у свом а шкотском Единбургу, направио музичку групу (иако је био избачен из музичке школе, права је та његова љубав ка музици била. Права, стварно; Заправо ... вечна. А ако није вечна - онда и није љубав, зар не?). Из те врло мале групе су неки одлазили, други у њу долазили, па су после неколико година само Рој Вилијамсон и његов другар Рони Браун остали. И решили да тако, као дует, наступају, чувајући стари шкотски звук. Шездесетих година 20. века Рој је написао речи песме, а заједно су потом компоновали мелодију. Назив песме био је као што гласи и њен први стих - "Цвет Шкотске". Није то била нека ботаничарска песма, иако говори и о брдима (hills) и великој шкотској долини (Glen), већ је то једна врло кратка прича у свега осам стихова о цвету шкотске младости који је учествовао у битки код Бенокберна шест и по векова пре него што је песма настала. Мелодија није била претенциозна. Нису биле претенциозне ни речи. Просто, тих осам стихова били су одраз духа. Одраз кућног васпитања, које се, као такво, "независно од чизме", преносило с колена на колено. А од британских власти углавном је гурано под тепих. Некад и забрањивано, али углавном су те забране извођене "у белим рукавицама". Отприлике онако као што у Америци спортски тимови не могу да се зову "сијукси", "команчи", "апачи" због перфидног правила "Знате, тиме бисмо увредили домороце". Замислите. Е, тако некако је и деценијама, ма - вековима, сан о шкотској слободи био третиран од стране "чизмаша", али, Рој и његов другар Рони Браун су песму изводили кад год би сели или стали да запевају коју. Рој Вилијамсон је, међутим, већ као 54-годишњак преминуо, и - време је потом пролазило... Недеље, месеци, године, сад већ и деценије. Енглези су се понадали да ће та њихова песма, просто, нестати. Утихнути, као и сећање на оно на шта песма, "Цвет Шкотске", подсећа. Такав је, просто био план: да се искључиво зацари стање навике на потчињеност, а да нестане свест о истинској слободи. И, ту прича постаје прилично занимљива. Шкотска, као што знате, нема химну. Не сме ни да је има, јер је она само део једне веће државе. Ал', има ту једна занимљивост. Вероватно сте приметили да у појединим спортовима постоје и репрезентације земаља које нису независне. Како и зашто постоје? Па, ето, зато што су се те репрезентације надметале у тим спортовима пре остатка планете. Тако сад фудбал и играју Шкотска, Велс, Северна Ирска, иако су они само део веће, британске државе - али, играју јер су као такви, Шкоти, Велшани, Ирци, играли фудбал пре него што је ФИФА, као светска фудбалска организација, настала. Тако је и у рагбију, рецимо. Но, те екипе химну не могу да имају јер, ето... нису из независних држава. У ову причу сад улази - баш онај цвет Шкотске. (Због њега сам опет вежбао да преводим и титлујем вам снимак, да би вам овај дан постао лепши, колико год се Енглези трудили да исмеју нешто величанствено. Чека вас тај снимак испод ових исписаних редова, само причекајте који трен, да видите прво зашто је он важан) Наиме, Шкоти (и остали поменути) имају право да пред своје репрезентативне спортске мечеве интонирају неку "свечану песму", која, ето, није химна - јер химну, јелте, стварно не смеју да имају. И, кад су се Шкоти почешкали по глави, размишљајући шта да одаберу, није им избор пао не неке од чудесних песама које су прославиле гајде (нпр. нема ко не зна мелодију "Scotland the brave", али када је људи чују - не знају многи како се она зове), него је избор пао на ово што следи пред вама. А пред вама је мој скромни рад на монтажи у кућним условима. У питању су три врло, врло кратка, обједињена снимка: најпре онај који је ББЦ погрдно описао као "Shower of Scotland" (туширање, пљусак), а на коме се виде девојке које играју рагби за Шкотску. Виде се како стоје на правој провали облака. Стоје у дресовима, не пада им на памет да се склоне, јер треба меч да им почне. И не пада им на памет да ћуте, јер су, попут Роја и Ронија решиле да пркосе забораву. После тих десетак секунди сам вам ставио снимак када је стари, тада 70-годишњи Рони Браун (да, ОНАЈ Рони Браун) позван на један фудбалски меч репрезентације Шкотске, да пред целим стадионом поручи и да "прошлост треба да остане у прошлости". Када чујете његово "Come on!" слободно му се придружите. И, коначно, на крају можете да видите како, на 150. годишњицу првог фудбалског мегдана са Енглеском - цела Шкотска пева и себи и Енглезима нешто. Ал', пева, а да нема ниједног професионалног певача који води певање са центра. Пева цела једна земља из душе, пркосећи чизми и забранама. Да, ту можете да видите како пева и плаче Шкотска, чак и кад њене гајде утихну... ... а пева, просто да све нас подсети на снагу вере, чак и када је чува малишан избачен из музичке школе. Да подсети на силину коју у себи носи искрена подршка, као код истинског пријатеља (чак и кад је старац), ма... пева да подсети колика је важност кућног васпитања (и оног предања с колена на колено) за чување здравог духа једног народа, али пре свега да нас подсети - на свевременост љубави. Јер, ако није вечна, онда и није љубав, зар не? А ако је права, онда и страни краљеви и њихове војске немају шта да траже кад изађете пред њих заједно, као они ономад, оног јуна, века четрнаестог... Видимо се у песми. (Ако заплачете кад и неко са снимка, не брините. Међу својима сте) #FlowerOfScotland
3:30

Не плачем ја баш често, али... Ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која следи је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (шта ћете, можда и за ово постоји "архитектонска кривица", рецимо као она када сам вам писао о велшком језику). Као што знате, већ мало више од две деценије сам спортски новинар и нагледао сам се, стварно, свега и свачега. А и наслушао. Међутим, овог викенда ми је поглед застао на снимку који се изненадно појавио преда мном док сам нешто шпартао интернетом, правећи паузу у истраживању за моју нову историјску књигу. А на снимку од десетак секунди - пљушти киша, права провала облака, ал' упркос томе неке девојке загрљене стоје и певају као да су из средњег века дошле. Е, сад, "проблем" са тим снимком је што га је британски ББЦ на Твитеру, баш када сам ја ту свратио, пустио уз шаљив (ма, заправо, погрдан) коментар (просто се Енглези правили Енглези) иако су на снимку биле спортисткиње, и то са територије коју ББЦ "покрива" јер је јавни сервис те државе. А ја баш имам проблем кад неко исмева друге. Нарочито када је реч о овој теми. Зато вас прича одједном води у нешто о чему бих исто "књигу могао да напишем". Води вас у давни 14. век, у једну нестварну јунску битку. Не, није ово прича о Косовском боју. Али... следи нешто што ће вас, имам благи осећај, ганути као да јесте. Тог јуна 1314. са једне стране бојног поља био је "поносни Едвард" (други), енглески краљ, који је решио да под своју пету стави Шкоте једном за свагда. Повео је баш озбиљну војску на тај задатак. Па, само тешких оклопних коњаника је било преко 2.500 (Шкоти нису имали ниједног јединог таквог коњаника), било је са "поносним" и чак 15 хиљада Енглеза-пешадинаца, и три хиљаде стрелаца са оним великим луковима, каквим није било равних у Европи... А Шкоти? Они су имали четири пута мање војника, малтене све пешадија. Али су имали и једну жељу. Слободу. Сада ћемо да прескочимо и распоред замки припремљених за противничку коњицу, и 2.000 година стару тактику коју је, мртав-ладан, Роберт Брус спремио за надолазеће Енглезе, прексочићемо и нестварну дисциплину шкотских малих "дивизија". Просто, овај део приче ћемо да закључимо речима да су Енглези после (потпуно нетипичног за средњи век) дводневног боја - "подвили реп" као никада пре и вратили се одакле су дошли, не знајући шта их је снашло у тој битки код Бенокберна. Али, тај најтежи пораз који су Енглези у целој свој историји доживели у ратовима против Шкота - почео је да бива затрпаван у шкотском сећању захваљујући енглеској чизми која је у потоњим вековима прилично чврсто стала за врат северних суседа. Заправо, више се о томе малтене и није јавно причало. А кад се нешто прећуткује, онда временом и нестаје... И, ту у причу (баш на овај дан на који, ето, годинама већ волим да пишем неке лепе приче) улази један момак. Звао се Рој Вилијамсон. Као дечкић, син адвоката и пијанисткиње, био је избачен из музичке школе јер се правио да зна да чита ноте, а заправо је фрулу свирао на слух. Али, удаљити неког од оног што воли само зато што се не понаша како то од њега други очекују - не значи да ту љубав престаје. Као што никад није престајала ни његова љубав према родној Шкотској. Једном је, када је порастао ту, у свом а шкотском Единбургу, направио музичку групу (иако је био избачен из музичке школе, права је та његова љубав ка музици била. Права, стварно; Заправо ... вечна. А ако није вечна - онда и није љубав, зар не?). Из те врло мале групе су неки одлазили, други у њу долазили, па су после неколико година само Рој Вилијамсон и његов другар Рони Браун остали. И решили да тако, као дует, наступају, чувајући стари шкотски звук. Шездесетих година 20. века Рој је написао речи песме, а заједно су потом компоновали мелодију. Назив песме био је као што гласи и њен први стих - "Цвет Шкотске". Није то била нека ботаничарска песма, иако говори и о брдима (hills) и великој шкотској долини (Glen), већ је то једна врло кратка прича у свега осам стихова о цвету шкотске младости који је учествовао у битки код Бенокберна шест и по векова пре него што је песма настала. Мелодија није била претенциозна. Нису биле претенциозне ни речи. Просто, тих осам стихова били су одраз духа. Одраз кућног васпитања, које се, као такво, "независно од чизме", преносило с колена на колено. А од британских власти углавном је гурано под тепих. Некад и забрањивано, али углавном су те забране извођене "у белим рукавицама". Отприлике онако као што у Америци спортски тимови не могу да се зову "сијукси", "команчи", "апачи" због перфидног правила "Знате, тиме бисмо увредили домороце". Замислите. Е, тако некако је и деценијама, ма - вековима, сан о шкотској слободи био третиран од стране "чизмаша", али, Рој и његов другар Рони Браун су песму изводили кад год би сели или стали да запевају коју. Рој Вилијамсон је, међутим, већ као 54-годишњак преминуо, и - време је потом пролазило... Недеље, месеци, године, сад већ и деценије. Енглези су се понадали да ће та њихова песма, просто, нестати. Утихнути, као и сећање на оно на шта песма, "Цвет Шкотске", подсећа. Такав је, просто био план: да се искључиво зацари стање навике на потчињеност, а да нестане свест о истинској слободи. И, ту прича постаје прилично занимљива. Шкотска, као што знате, нема химну. Не сме ни да је има, јер је она само део једне веће државе. Ал', има ту једна занимљивост. Вероватно сте приметили да у појединим спортовима постоје и репрезентације земаља које нису независне. Како и зашто постоје? Па, ето, зато што су се те репрезентације надметале у тим спортовима пре остатка планете. Тако сад фудбал и играју Шкотска, Велс, Северна Ирска, иако су они само део веће, британске државе - али, играју јер су као такви, Шкоти, Велшани, Ирци, играли фудбал пре него што је ФИФА, као светска фудбалска организација, настала. Тако је и у рагбију, рецимо. Но, те екипе химну не могу да имају јер, ето... нису из независних држава. У ову причу сад улази - баш онај цвет Шкотске. (Због њега сам опет вежбао да преводим и титлујем вам снимак, да би вам овај дан постао лепши, колико год се Енглези трудили да исмеју нешто величанствено. Чека вас тај снимак испод ових исписаних редова, само причекајте који трен, да видите прво зашто је он важан) Наиме, Шкоти (и остали поменути) имају право да пред своје репрезентативне спортске мечеве интонирају неку "свечану песму", која, ето, није химна - јер химну, јелте, стварно не смеју да имају. И, кад су се Шкоти почешкали по глави, размишљајући шта да одаберу, није им избор пао не неке од чудесних песама које су прославиле гајде (нпр. нема ко не зна мелодију "Scotland the brave", али када је људи чују - не знају многи како се она зове), него је избор пао на ово што следи пред вама. А пред вама је мој скромни рад на монтажи у кућним условима. У питању су три врло, врло кратка, обједињена снимка: најпре онај који је ББЦ погрдно описао као "Shower of Scotland" (туширање, пљусак), а на коме се виде девојке које играју рагби за Шкотску. Виде се како стоје на правој провали облака. Стоје у дресовима, не пада им на памет да се склоне, јер треба меч да им почне. И не пада им на памет да ћуте, јер су, попут Роја и Ронија решиле да пркосе забораву. После тих десетак секунди сам вам ставио снимак када је стари, тада 70-годишњи Рони Браун (да, ОНАЈ Рони Браун) позван на један фудбалски меч репрезентације Шкотске, да пред целим стадионом поручи и да "прошлост треба да остане у прошлости". Када чујете његово "Come on!" слободно му се придружите. И, коначно, на крају можете да видите како, на 150. годишњицу првог фудбалског мегдана са Енглеском - цела Шкотска пева и себи и Енглезима нешто. Ал', пева, а да нема ниједног професионалног певача који води певање са центра. Пева цела једна земља из душе, пркосећи чизми и забранама. Да, ту можете да видите како пева и плаче Шкотска, чак и кад њене гајде утихну... ... а пева, просто да све нас подсети на снагу вере, чак и када је чува малишан избачен из музичке школе. Да подсети на силину коју у себи носи искрена подршка, као код истинског пријатеља (чак и кад је старац), ма... пева да подсети колика је важност кућног васпитања (и оног предања с колена на колено) за чување здравог духа једног народа, али пре свега да нас подсети - на свевременост љубави. Јер, ако није вечна, онда и није љубав, зар не? А ако је права, онда и страни краљеви и њихове војске немају шта да траже кад изађете пред њих заједно, као они ономад, оног јуна, века четрнаестог... Видимо се у песми. (Ако заплачете кад и неко са снимка, не брините. Међу својима сте) #FlowerOfScotland

Дарко Николић

30,890 views • 2 years ago

"Традиционално бриљантна анализа Цвијетина Миливојевића, у којој је јасно истакао срамотно понашање такозваног председника Србије, човека који би, по дефиницији своје функције, требало да оличава државно и грађанско јединство целокупног народа. Оно чему сведочимо месецима уназад претворило се у невиђени циркус, у којем се пљачка свакодневно подиже на нове нивое, док је лаж постала уобичајена пракса на коју се готово нико више и не обазире. Потпуно се слажем да је било каква анализа његових изјава после избора срамота и увреда за интелект. Посебно ми је занимљиво понашање "триа фантастика" такозваних интелектуалаца: Вулетића, Бокана и Чедомира Антића, који и даље здушно, из три различите перспективе, бране потезе ове власти. Овај облик политичке борбе који режим спроводи последњих месеци постао је толико тешко одбранив да врло често осећам жаљење према њима. Они још једном потврђују да човек не може бити истински интелектуалац ако нема духовне вредности. Академска титула једноставно није довољна. Наравно, сви они мисле да су "провалили" политику, а да многи други интелектуалци заправо не разумеју њене процесе и игре, што неретко и јесте тачно. Ипак, жалосно је гледати како ниједан од њих није повукао црвену линију до које су спремни да иду у својој безрезервној сервилности према председнику, односно шефу картела који је узурпирао државу."
2:59

"Традиционално бриљантна анализа Цвијетина Миливојевића, у којој је јасно истакао срамотно понашање такозваног председника Србије, човека који би, по дефиницији своје функције, требало да оличава државно и грађанско јединство целокупног народа. Оно чему сведочимо месецима уназад претворило се у невиђени циркус, у којем се пљачка свакодневно подиже на нове нивое, док је лаж постала уобичајена пракса на коју се готово нико више и не обазире. Потпуно се слажем да је било каква анализа његових изјава после избора срамота и увреда за интелект. Посебно ми је занимљиво понашање "триа фантастика" такозваних интелектуалаца: Вулетића, Бокана и Чедомира Антића, који и даље здушно, из три различите перспективе, бране потезе ове власти. Овај облик политичке борбе који режим спроводи последњих месеци постао је толико тешко одбранив да врло често осећам жаљење према њима. Они још једном потврђују да човек не може бити истински интелектуалац ако нема духовне вредности. Академска титула једноставно није довољна. Наравно, сви они мисле да су "провалили" политику, а да многи други интелектуалци заправо не разумеју њене процесе и игре, што неретко и јесте тачно. Ипак, жалосно је гледати како ниједан од њих није повукао црвену линију до које су спремни да иду у својој безрезервној сервилности према председнику, односно шефу картела који је узурпирао државу."

Србија чиста и уједињена 🇷🇸🙏☦️

18,821 views • 1 year ago