Loading video...

Video Failed to Load

There was a problem loading this video. This could be due to a temporary network issue or the video might be unavailable.

Поводом годишњице убиства мог прадеде, краља Александра I Карађорђевића, дошао сам на Опленац да му одам пошту. Руже које сам положио на његов гроб сам орезао и убрао у врту Краљевског двора. Земљиште на којем се Двор налази мој прадеда је купио сопственим средствима, а Краљевски двор подигао приватним... новцем, оставивши својим потомцима дом, а свом народу трајно наслеђе. У тим ружама за мене има много више од симболике: оне повезују дом који је градио са местом на којем данас почива. Повезују генерације наше породице, прошлост коју нисмо лично доживели и наслеђе које смо дужни да чувамо. Многи се краља Александра I сете само онда када им то налаже лични интерес. Многи покушавају да себе пореде са њим, иако таквих поређења нису достојни. Али једно је сигурно: они који су током протеклих деценија писали и тумачили нашу историју умногоме су се огрешили о краља Александра. О војсковођи и државнику који је у бурним временима успевао да оствари оно што многи после њега ни у миру нису умели да сачувају. О човеку чије се наслеђе не може мерити пролазним политичким интересима, нити избрисати деценијама неправедног заборава. Краљ Александар I, Ујединитељ и Осветник Косова, један је од највећих владара наше историје. За мене, међутим, он није само велика историјска личност. Он је мој прадеда. Човек чија је судбина заувек уткана у историју наше породице и нашег народа. Положио сам цвеће на његов гроб и на гробове осталих својих предака, са захвалношћу за оно што су нам оставили и свешћу о одговорности коју њихово име носи. На Опленцу посебно снажно осећам да припадност династији Карађорђевића подразумева обавезу да се чува успомена, поштује жртва и достојанствено носи наслеђе претходних генерација. Нека је вечна слава и хвала мом прадеди, витешком краљу Александру I Карађорђевићу, и свим мојим прецима. Вечан им помен.show more

Филип Карађорђевић

54,413 subscribers

27,628 views • 1 day ago •via X (Twitter)

News & Politics

Anya Rossi• Live Now

Private livecam show

33 Comments

Милоје П1 day ago

Prinče podržite javno opciju 3. To su naša deca. Budućnost naše Srbije. Da bi ostao nrko ko će se sećati predaka oni moraju izbiti u prvi plan.

naježenažena23 hours ago

Viteški I najveći kralj!

Wolf Draconis1 day ago

Вијечнај Апамјат и рајске одаје! Некад давно отварање болнице у Бенковцу где је мој убијни ујак Петар Зечевић након убиства његовог височанства али у Загребу ! Мој пок Ђед Душан је из Француске Легије доша да се бори уз Краља Петра на Солунском фронту. Преминуо је 1987 у 98 год.

Ујка 2.021 hours ago

Филипе, заузми праву страну сада и подржи будућност Сви твоји преци су увек бирали праву страну, па настави само

🌠@vesnna6123 hours ago

🇷🇸👑🇷🇸👑 Princ Filip Karadjordjevic je divno stvorenje! Pametan i emotivan, skroman i iznad svega covek koji bi trebalo da bude krunisan za kralja Srbije! Uvek sam za Kraljevinu Srbiju, za jednu parlamentalnu monarhiju, koja bi vratila Srbiji dostojanstvo i ugled u svetu!

Milinko1 day ago

Очекујемо од Вас да подржите Студентску листу и осветлате образ Вашим прецима.Србија није на продају. За њу су животе дали и мој предак Арсеније на Љубићу,а прадеда Радојица као поручник учесник је Балканских ратова, Великог рата, албанске голготе и победнички се вратио у Србију.

Amor Patriae 🇭🇷🦅◻️🟥◻️13 hours ago

U Marseilleu gradu francuzkome, Pade glava kralju ciganskome!

m u d o21 hours ago

Da je vječna! 🇲🇪!

Mihailo K20 hours ago

Slava kralju Ujedinitelju. Živeo princ Filip

Miroslav Durasovic Djuro23 hours ago

@CrkveniGlasnik Вечна слава и хвала витешком краљу Александру I Карађорђевићу. Историја ће пре или касније исправити све неправде. Ваше Краљевско Височанство, хвала Вам што достојанствено и поносно браните истину о Вашим прецима.

Alen Mahmutović1 day ago

Slava našem kralju

Luke de Wolf18 hours ago

Beautiful tribute.

Симо1 day ago

Večna mu slava... Jedina, ali kobna po njega i nas, greška mu je što je navravio Jugoslaviju a ne Veliku Srbiju

Majstor Hranislav Bejbi19 hours ago

Hoces da mu se zahvalis i za zrtvovanje polovine stanovnistva za njegove megalomanske zamisli.

Миливоје Стојановић1 day ago

Бог да му душу прости

IvankaI1 day ago

Svaka cast mladom pri u Filipu.Dostojan je naslednik loze Karadjordjevica. A kralja Aleksandra I treba da se sećamo sa zahvalnošću i ponosom.Moramo pamtiti naše velikane.

ministarbezfotelje15 hours ago

Da je tu vazda bio, bolji bi bio. Covjek koji je đeda izdao, koji je grad đe se podigao okupirao, ne moze biti dobar.

М.Ј.14 hours ago

@JovanMarkus Зашто нас је Александар ујединио са кољачима српског народа? То нам одговорите, не бајке о њему.. мало ко зна историју знају ко је био он.. штета што краља Петра није наследио Ђорђе, Србин.. овај је био Југословен..

Kosovo and Metohia is Serbia 🇷🇸1244🇷🇺🇦🇷🇪🇦23 hours ago

СЛАВА им 🙏🙏🙏

Dr.Rudolph15 hours ago

Ko ne bi odavao postu dedi koji je bio jedan od najbogatijih kraljeva u jednoj od najsiromasnijih zemalja u Evropi!?

Serbian Gunner 🇷🇸16 hours ago

Tvoj pradeda ne bi bio neutralan.

Velko Rad21 hours ago

2001 , 8-godisnja princeza Marija Karadjordjevic na Oplencu u kripti

Dalmato20 hours ago

Smeće totalitarističko crklo

Jovana20 hours ago

Večna slava i hvala viteškom kralju Aleksandru Karađorđeviću!

Nevidljiva Srbija 🇯🇲🇬🇧16 hours ago

Jel si nekad odao postu ubijenom srpskom kralju i kraljici, koje su ubile i izmasakrirale one bitange i olosi pod vasom kontrolom Apis & CO. ??

Dante iz desetog kruga14 hours ago

Šta čekate? Zašto ne stanete javno uz Studentski pokret? Nemojte praviti grešku koju je već napravio patrijarh Porfirije.

Tamas21 hours ago

U Marseilleu gradu francuskome, pade glava kralju ciganskome. Oj ustaše, živjeli u slavi, kralju ste mu došli na kraj glavi.

⚓ VLADICANSTVENOST ⭐15 hours ago

Jel primio poštu?

Partigiano eterno20 hours ago

A odakle mu privatne pare? Radio pa zaradio?

Boro Brakowitz15 hours ago

Nikad vise 1918 🇲🇪

Marsupidžami1 day ago

Trebalo bi više da pričate o Aleksandru i njegovim delima.

Crazy_Yugo14 hours ago

Odakle 'sopstvena' sredstva, Filipe, jel radio u rudniku možda?

Pretty Wise Esq.12 hours ago

Druže Instagram je za ovakve objave gde sam bio i šta sam radio. Oladi života ti

Related Videos

Неке од претњи и увреда које сам добијао последњих дана, након потпуно фабриковане и безброј пута поновљене лажне вести о споразуму о довођењу странаца. Не препоручујем за гледање, осим уколико нисте психијатар или јавни тужилац. То је само један од праваца ширења лажи и мржње. Узгред, истина је да сам пре неколико дана и нападнут на улици док сам, заједно са својим трима ћеркама, узраста 9, 8 и 5 година, опуштено и сâм шетао местом коме припадам од рођења. Починилац је вишеструко осуђивани насилник из другог места, који је у тренутку напада био и под дејством наркотика. Пријавио сам полицији и тужилаштву, да ураде свој посао — не и јавности. Осим што се трудим да чувам приватност своје породице, трудим се и да, колико могу, сачувам и не трујем додатно јавни простор. Не треба ми ни за шта ни улога жртве. Многи пријатељи и колеге пролазе горе. Сада, међутим, видим да се ипак и о паклу, увредама, претњама и вербалном насиљу, које сам од насилника прошао на улици заједно са својим девојчицама, лаже и спинује у сврху пропаганде. Признајем, тешко ће ми пасти ако будем морао да објашњавам ћеркама — а изгледа да хоћу — зашто је за неке људе човек који нас је напао жртва, а нико није ни питао за бол и трауму које су оне доживеле. Нека им је на част.

Неке од претњи и увреда које сам добијао последњих дана, након потпуно фабриковане и безброј пута поновљене лажне вести о споразуму о довођењу странаца. Не препоручујем за гледање, осим уколико нисте психијатар или јавни тужилац. То је само један од праваца ширења лажи и мржње. Узгред, истина је да сам пре неколико дана и нападнут на улици док сам, заједно са својим трима ћеркама, узраста 9, 8 и 5 година, опуштено и сâм шетао местом коме припадам од рођења. Починилац је вишеструко осуђивани насилник из другог места, који је у тренутку напада био и под дејством наркотика. Пријавио сам полицији и тужилаштву, да ураде свој посао — не и јавности. Осим што се трудим да чувам приватност своје породице, трудим се и да, колико могу, сачувам и не трујем додатно јавни простор. Не треба ми ни за шта ни улога жртве. Многи пријатељи и колеге пролазе горе. Сада, међутим, видим да се ипак и о паклу, увредама, претњама и вербалном насиљу, које сам од насилника прошао на улици заједно са својим девојчицама, лаже и спинује у сврху пропаганде. Признајем, тешко ће ми пасти ако будем морао да објашњавам ћеркама — а изгледа да хоћу — зашто је за неке људе човек који нас је напао жртва, а нико није ни питао за бол и трауму које су оне доживеле. Нека им је на част.

Марко Ђурић

52,443 views • 1 year ago

ДАНАС СЕ СЕЋАМО РОЂЕЊА МОГ ПРАДЕДЕ, ВИТЕШКОГА КРАЉА АЛЕКСАНДРА I КАРАЂОРЂЕВИЋА. На овим ретким архивским кадровима са Цетиња, августа 1910. године, види се мој прадеда - тада српски престолонаследник, у свечаном тренутку проглашења Црне Горе за краљевину. Поред њега стоји и мој наврндеда, краљ Никола I Петровић Његош - владар који је од малене планинске земље створио међународно признату државу, човек чије су кћери повезале Црну Гору са европским дворовима, а чија је реч имала тежину части, слободе и државног достојанства. Никола је знао да круна није привилегија, већ завет народу. Млади Александар је у тим годинама већ учио шта значи служити држави, носити одговорност и бити спреман на жртву. Судбина му је касније поверила уједињење, али и тешко бреме власти у немирним временима. На данашњи дан, сећамо се оба владара - као симбола једне идеје: да се држава гради вером, чашћу и службом народу. Нека је вечна слава Српском Витешком Краљу Александру I Карађорђевићу.

ДАНАС СЕ СЕЋАМО РОЂЕЊА МОГ ПРАДЕДЕ, ВИТЕШКОГА КРАЉА АЛЕКСАНДРА I КАРАЂОРЂЕВИЋА. На овим ретким архивским кадровима са Цетиња, августа 1910. године, види се мој прадеда - тада српски престолонаследник, у свечаном тренутку проглашења Црне Горе за краљевину. Поред њега стоји и мој наврндеда, краљ Никола I Петровић Његош - владар који је од малене планинске земље створио међународно признату државу, човек чије су кћери повезале Црну Гору са европским дворовима, а чија је реч имала тежину части, слободе и државног достојанства. Никола је знао да круна није привилегија, већ завет народу. Млади Александар је у тим годинама већ учио шта значи служити држави, носити одговорност и бити спреман на жртву. Судбина му је касније поверила уједињење, али и тешко бреме власти у немирним временима. На данашњи дан, сећамо се оба владара - као симбола једне идеје: да се држава гради вером, чашћу и службом народу. Нека је вечна слава Српском Витешком Краљу Александру I Карађорђевићу.

Филип Карађорђевић

14,824 views • 9 months ago

Поштовани пријатељи, Желим да вам се захвалим на разумевању због чињенице да у претходна три месеца нисам одговарао на готово свакодневне простачке нападе и лажи који су против мене пласирани у медијима са националном покривеношћу и који су организовано изношени од стране, за ту сврху ангажованих политичких сурогата. Нисам одговарао, не из страха или због било какве политичке калкулације, већ због тога што нисам желео да једно тешко време чиним још тежим. Нисам желео ни да угрожавам достојанство функције коју тренутно обављам и понајвише можда нисам желео да чиним нешто што никада у свом деловању нисам чинио, а то је да претпоставим сопствене интересе интересима странке коју волим и којој са поносом од њеног оснивања припадам. У претходном периоду, делима сам показао да сам спреман да примим, понекада и физички, ударце због уверења које имам и да сам спреман да се заједно са својим пријатељима борим за принципе који су у претходних нешто преко деценије трансформисaли Србију у боље место него што је била. Наставићу да се заједно са својим пријатељима борим и даље, а захвалност за подршку у овом тешком времену онима који су можда могли да је дају сачуваћу за период када је заиста будем имао. Хвала и живели!

Поштовани пријатељи, Желим да вам се захвалим на разумевању због чињенице да у претходна три месеца нисам одговарао на готово свакодневне простачке нападе и лажи који су против мене пласирани у медијима са националном покривеношћу и који су организовано изношени од стране, за ту сврху ангажованих политичких сурогата. Нисам одговарао, не из страха или због било какве политичке калкулације, већ због тога што нисам желео да једно тешко време чиним још тежим. Нисам желео ни да угрожавам достојанство функције коју тренутно обављам и понајвише можда нисам желео да чиним нешто што никада у свом деловању нисам чинио, а то је да претпоставим сопствене интересе интересима странке коју волим и којој са поносом од њеног оснивања припадам. У претходном периоду, делима сам показао да сам спреман да примим, понекада и физички, ударце због уверења које имам и да сам спреман да се заједно са својим пријатељима борим за принципе који су у претходних нешто преко деценије трансформисaли Србију у боље место него што је била. Наставићу да се заједно са својим пријатељима борим и даље, а захвалност за подршку у овом тешком времену онима који су можда могли да је дају сачуваћу за период када је заиста будем имао. Хвала и живели!

Марко Ђурић

49,666 views • 1 year ago

“…Циљ је исти, и они су се тада залагали да бране Цркву од владика и од патријарха, јасно је да је то константа, али је још јасније да су главни протагонисти таквих срамних напада на патријархе српске, на епископе, на свештенике, завршили на сметлишту историје, и народне, и црквене. И тако ће сваки издајник Цркве како год да се зове, на ком год да се месту налази, за чије год интересе да ради. То сведочи свеукупна историја наше Цркве и нашег народа.” ☦️🇷🇸

“…Циљ је исти, и они су се тада залагали да бране Цркву од владика и од патријарха, јасно је да је то константа, али је још јасније да су главни протагонисти таквих срамних напада на патријархе српске, на епископе, на свештенике, завршили на сметлишту историје, и народне, и црквене. И тако ће сваки издајник Цркве како год да се зове, на ком год да се месту налази, за чије год интересе да ради. То сведочи свеукупна историја наше Цркве и нашег народа.” ☦️🇷🇸

Pirg Nebeski

24,569 views • 1 year ago

Оно јуче је слика избора у Србији. Безобразно су покрали, као и увек до сада. И опет им пролази, баш као и сваки пут. И тако ће бити док ми не одлучимо да је доста и то окончамо. Не признаје се изборна крађа, и не узимају се мандати са покрадених избора, јер је то легализација крађе и саучесништво. Да ли постоји ико нормалан који мисли да се ова мафија руши изборима? Да ће се било који наредни избори разликовати од ових? Мислите ли да ће ови батинаши и криминалци признати икада да су изгубили изборе? Да ће само једног дана да се пробуде и кажу нећемо више да вас бијемо, крадемо, уништавамо, доста је било. Ја не знам да постоји случај у свету да се неко спасао криминалца који га рекетира и малтретира тако што га је молио да престане. Напротив, сви примери у свету показују да људи који су се спасили криминалаца који су их рекетирали су то успели на 2 начина: или се обратиш јачем криминалцу који ти то реши, али онда њему плаћаш рекет, или су се супроставили, пребии или упуцали криминалце. Знамо са ким имамо посла, и да је за њих то питање живота, јер знају шта су радили, али и за нас је. А нас је много више.

Оно јуче је слика избора у Србији. Безобразно су покрали, као и увек до сада. И опет им пролази, баш као и сваки пут. И тако ће бити док ми не одлучимо да је доста и то окончамо. Не признаје се изборна крађа, и не узимају се мандати са покрадених избора, јер је то легализација крађе и саучесништво. Да ли постоји ико нормалан који мисли да се ова мафија руши изборима? Да ће се било који наредни избори разликовати од ових? Мислите ли да ће ови батинаши и криминалци признати икада да су изгубили изборе? Да ће само једног дана да се пробуде и кажу нећемо више да вас бијемо, крадемо, уништавамо, доста је било. Ја не знам да постоји случај у свету да се неко спасао криминалца који га рекетира и малтретира тако што га је молио да престане. Напротив, сви примери у свету показују да људи који су се спасили криминалаца који су их рекетирали су то успели на 2 начина: или се обратиш јачем криминалцу који ти то реши, али онда њему плаћаш рекет, или су се супроставили, пребии или упуцали криминалце. Знамо са ким имамо посла, и да је за њих то питање живота, јер знају шта су радили, али и за нас је. А нас је много више.

Срђан Ного

15,855 views • 6 months ago

Одлично је ово са правосуђем што ради Вучић, јер је потпуно оголио систем. Речи председника Уставног суда Владана Петрова да треба отпустити све судије и тужиоце који не слушају председника су корисне за све нас. Он је само јавно изговорио оно што је било у пракси до сада. И треба званично да се у сваку судску одлуку унесе да се доноси у име Александра, Андреја, Данила, Вукана, Милице Вучић, јер је у пракси тако. Они су само омогућили да сви сада знамо оно што су до сада малобројни знали а многи осећали на својој кожи али нису схватали, е сада су отворили очи народу. Сад када чујете некога да после овога каже како има часних и поштених судија и тужилаца, знајте да је део система или припадник СНС криминалног клана.

Одлично је ово са правосуђем што ради Вучић, јер је потпуно оголио систем. Речи председника Уставног суда Владана Петрова да треба отпустити све судије и тужиоце који не слушају председника су корисне за све нас. Он је само јавно изговорио оно што је било у пракси до сада. И треба званично да се у сваку судску одлуку унесе да се доноси у име Александра, Андреја, Данила, Вукана, Милице Вучић, јер је у пракси тако. Они су само омогућили да сви сада знамо оно што су до сада малобројни знали а многи осећали на својој кожи али нису схватали, е сада су отворили очи народу. Сад када чујете некога да после овога каже како има часних и поштених судија и тужилаца, знајте да је део система или припадник СНС криминалног клана.

Срђан Ного

22,342 views • 8 months ago

Фон Бекерат, ЕУ амбасадор у Србији, директно је био ангажован на Евромајдану у Кијеву 2014. године као амбасадор Шведске. О томе је и јавно говорио, а писао сам и ја овде кад је именован, па да се не понављам. Да погађамо како је баш он пао да буде избор за представника Брисела у Србији? И како се са његовим именовањем поклапају многи догађаји?

Фон Бекерат, ЕУ амбасадор у Србији, директно је био ангажован на Евромајдану у Кијеву 2014. године као амбасадор Шведске. О томе је и јавно говорио, а писао сам и ја овде кад је именован, па да се не понављам. Да погађамо како је баш он пао да буде избор за представника Брисела у Србији? И како се са његовим именовањем поклапају многи догађаји?

Народни непријатељ 🇷🇸

10,513 views • 11 months ago

Моје обраћање на данашњој ванредној конференцији за новинаре у Влади Републике Србије НЕ МОГУ ДА ПРИХВАТИМ КРИВИЦУ, ОСТАВКУ ПОДНОСИМ КАО ОДГОВОРАН И МОРАЛАН ЧОВЕК Поштоване грађанке и грађани, Прошао је Дан жалости у Републици Србији поводом страшне трагедије која се догодила на железничкој станици у Новом Саду. Нисам се до сада оглашавао из пијетета према страдалима и њиховим породицама. Био сам те страшне ноћи на железничкој станици у Новом Саду молећи се да храбри спасиоци спасу бар још један живот. Оставку сам понудио истог дана председнику Владе Србије када се догодила несрећа у Новом Саду и саопштио своју намеру да поднесем оставку председнику Републике Србије. Желим да вас обавестим да ћу сутра ујутру званично поднети оставку на место министра грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре председнику Владе Републике Србије. Када Народна скупштина буде констатовала моју оставку, престаћу да обављам ову функцију и у техничком мандату. Не могу да прихватим кривицу за смрт 14 људи јер ни ја, ни људи који раде са мном, немамо ни трунку одговорности за трагедију која се догодила. Сигуран сам да ће то да покаже истрага коју води надлежно тужилаштво. Први сам се одазвао позиву тужилаштва као министар јер министарство на чијем сам челу жели да се утврди ко је одговаран за несрећу која се догодила. Оставку подносим јер као одговоран човек желим да личним примером покажем да у данашњој Србији постоји морална одговорност за то што се таква страшна несрећа догодила у ресору који водим. Зашто не могу да прихватим кривицу? Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктура апсолутно ниједним својим актом није могло да утиче на пројекат, квалитет и надзор радова на станици у Новом Саду. Зато желим да јавности Србије саопштим хронологију издавања документације за пројектовање и реконструкцију железничке станице у Новом Саду. 09. 10. 2017. године – Инфраструктура железнице Србије дала је пројектни задатак ЦИП-у за израду идејног пројекта. 27. 02. 2018. године – Потписан је уговор о изради идејног пројекта између МГСИ и Саобраћајног института ЦИП. 07. 07. 2018. године – Потписан је комерцијални Уговор о модернизацији и реконструкцији мађарско-српске железнице на територији Републике Србије. У периоду од 06. 04. 2020. до 30. 09. 2021. године –МГСИ издаје локацијске услове. 06. 08. 2020. године – Републичка ревизиона комисија даје Извештај о стручној контроли пројекта који пре тога урадио Саобраћајни институт ЦИП. 21.04.2020. године – Потписан је уговор о пројектовању између извођача и Саобраћајног института ЦИП. 21. 10. 2021. године – Завод за заштиту споменика културе Новог Сада дао је конзерваторске услове. 28. 10. 2021. године – Коначан Извештај о урађеној техничкој контроли пројекта за грађевинску дозволу од стране компаније „ЦЕСТРА”, коју је требало да ангажује Инфраструктура железнице Србије. 2021. године – Урађен пројекат за грађевинску дозволу према пројектном задатку за израду пројекта за грађевинску дозволу коју је урадила Инфраструктура железнице. 26. 10. 2021. године – Издата грађевинска дозвола. 12. 08. 2022. године – Дата сагласност Завода за заштиту споменика културе Нови Сад на урађен пројекат за извођење. Све се ово догодило пре него што сам изабран за министра у Влади Републике Србије. Да будем јасан, у мом мандату урађен је само коначан пројекат за извођење који чак и не одобрава министарство на чијем сам челу. Извођење радова радио је кинески конзорцијум ”China Railway“ и „CCCC“, надзор конзорцијум „Утибер” и „Ежис”, а инвеститор радова је Инфраструктура железница Србије. МГСИ је према овом уговору било само финансијер. Желео сам да јавно прочитам ову хронологију комплетне документације за изградњу железничке пруге, а у склопу тога и железничке станице Ноби, сад не зато да бих у било кога упро прстом, већ да бих показао да као министар у свом мандату нисам донео ниједан акт који је могао да има утицај на крајње исходиште овог пројекта. Позивам надлежне органе, пре свега тужилаштво, да што је пре могуће утврде ко је одговоран због несреће која се догодила, ко је у кругу пројектант, извођач радова, надзор и инвеститор није урадио свој посао односно због кога је умрло 14 невиних људи. Тако ће се скинути љага са имена многих људи који су ових дана помињани у јавности. Такође, очекујем да се утврди зашто Инфраструктура железнице није одржавала станицу у Новом Саду јер је то њихова законска обавеза. Управо зато што се многи инфраструктурни пројекти не одржавају пре неколико недеља сам поднео иницијативу да се уради Закон о одржавању инфраструктуре. Надам се да ће ову добру идеју спровести неко ко долази после мене. Верујем да ће и други који су именовани на функције од Владе Републике Србије, а били су директно или индиректно у ланцу доношења одлука у случају реконструкције станице, следити мој пример. На крају, желим да вам кажем нешто лично. Трпео сам ових дана увреде и нападе оних који сваку трагедију и сваку смрт покушавају да злоупотребе за скупљање политичких поена. Трпео сам увреде оних који мисле да је нечија смрт и несрећа њихова шанса да се докопају власти. Трпео сам увреде и оних који су се смејали због тога што сам гутао кнедле и једва изговарао речи тог страшног дана на железничкој станици у Новом Саду, јер сам пре тога видео тела људи који су пронађени испод рушевина. Када су ме оптуживали да глумим, полазили су од себе, јер они мисле да је и смрт политичка шанса. Људи који данас раде са мном и ја, плачемо за тим људима. Ја и данас размишљам о деки који је са унукама кренуо на воз и нико од њих није жив. Плакаћу за њима док сам жив као човек. Иако нажалост немам децу, не могу да дозволим да било ко упире прстом у мене и каже да сам одговоран за смрт неког детета. Посебно не гори од мене. Оставку подносим као одговоран човек свестан да ова трагедија није смела да се догоди. Слушао сам ових дана приче о моралу. Не бих да причам о моралу људи који су те придике држали али морал подразумева праведност. А правда је да одговарају они коју су криви, а не да се оптужују невини. Желим да будем потпуно јасан. Министар сам постао као члан Српске напредне странке (СНС СРБИЈА) на предлог председника Вучића. У политику сам се вратио због Александра Вучића (Александар Вучић) и бићу ту док се он бави политиком. Кажем ово због оних у мојој странци који су ме претходних дана прозивали да покажем одговорност, а сами нису одговорни за било шта. Ја одговорност и част имам, а потрудићу се да покажем у будућности колико је они немају. Поносан сам члан Српске напредне странке и председништва наше организације и то ћу остати и сада када нисам министар. Захвалан сам Александру Вучићу на поверењу и сигуран сам да сам то поверење оправдао. Њему лично увек ћу бити на располагању. Још једном желим да изразим саучешће породицама страдалих. Њихове најближе нико не може да врати. Трагедија је страшна и молим све, медије, политичке странке и невладине организације да се суздрже, да не злоупотребљавају трагедију. Да дозволе да истражни органи заврше у миру свој посао, а да ми као друштво нађемо снаге да се ово више никада не понови. Желим да се захвалим медијима на сарадњи јер било је и тешких тренутака, али ја верујем да су медији, када су добронамерни, најбољи коректив политике. Одлазим са ове функције чисте савести и поносан на резултате који остају иза мене и мог тима. Радили смо у најбољој вери искључиво у интересу Србије. Хвала на пажњи!

Моје обраћање на данашњој ванредној конференцији за новинаре у Влади Републике Србије НЕ МОГУ ДА ПРИХВАТИМ КРИВИЦУ, ОСТАВКУ ПОДНОСИМ КАО ОДГОВОРАН И МОРАЛАН ЧОВЕК Поштоване грађанке и грађани, Прошао је Дан жалости у Републици Србији поводом страшне трагедије која се догодила на железничкој станици у Новом Саду. Нисам се до сада оглашавао из пијетета према страдалима и њиховим породицама. Био сам те страшне ноћи на железничкој станици у Новом Саду молећи се да храбри спасиоци спасу бар још један живот. Оставку сам понудио истог дана председнику Владе Србије када се догодила несрећа у Новом Саду и саопштио своју намеру да поднесем оставку председнику Републике Србије. Желим да вас обавестим да ћу сутра ујутру званично поднети оставку на место министра грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре председнику Владе Републике Србије. Када Народна скупштина буде констатовала моју оставку, престаћу да обављам ову функцију и у техничком мандату. Не могу да прихватим кривицу за смрт 14 људи јер ни ја, ни људи који раде са мном, немамо ни трунку одговорности за трагедију која се догодила. Сигуран сам да ће то да покаже истрага коју води надлежно тужилаштво. Први сам се одазвао позиву тужилаштва као министар јер министарство на чијем сам челу жели да се утврди ко је одговаран за несрећу која се догодила. Оставку подносим јер као одговоран човек желим да личним примером покажем да у данашњој Србији постоји морална одговорност за то што се таква страшна несрећа догодила у ресору који водим. Зашто не могу да прихватим кривицу? Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктура апсолутно ниједним својим актом није могло да утиче на пројекат, квалитет и надзор радова на станици у Новом Саду. Зато желим да јавности Србије саопштим хронологију издавања документације за пројектовање и реконструкцију железничке станице у Новом Саду. 09. 10. 2017. године – Инфраструктура железнице Србије дала је пројектни задатак ЦИП-у за израду идејног пројекта. 27. 02. 2018. године – Потписан је уговор о изради идејног пројекта између МГСИ и Саобраћајног института ЦИП. 07. 07. 2018. године – Потписан је комерцијални Уговор о модернизацији и реконструкцији мађарско-српске железнице на територији Републике Србије. У периоду од 06. 04. 2020. до 30. 09. 2021. године –МГСИ издаје локацијске услове. 06. 08. 2020. године – Републичка ревизиона комисија даје Извештај о стручној контроли пројекта који пре тога урадио Саобраћајни институт ЦИП. 21.04.2020. године – Потписан је уговор о пројектовању између извођача и Саобраћајног института ЦИП. 21. 10. 2021. године – Завод за заштиту споменика културе Новог Сада дао је конзерваторске услове. 28. 10. 2021. године – Коначан Извештај о урађеној техничкој контроли пројекта за грађевинску дозволу од стране компаније „ЦЕСТРА”, коју је требало да ангажује Инфраструктура железнице Србије. 2021. године – Урађен пројекат за грађевинску дозволу према пројектном задатку за израду пројекта за грађевинску дозволу коју је урадила Инфраструктура железнице. 26. 10. 2021. године – Издата грађевинска дозвола. 12. 08. 2022. године – Дата сагласност Завода за заштиту споменика културе Нови Сад на урађен пројекат за извођење. Све се ово догодило пре него што сам изабран за министра у Влади Републике Србије. Да будем јасан, у мом мандату урађен је само коначан пројекат за извођење који чак и не одобрава министарство на чијем сам челу. Извођење радова радио је кинески конзорцијум ”China Railway“ и „CCCC“, надзор конзорцијум „Утибер” и „Ежис”, а инвеститор радова је Инфраструктура железница Србије. МГСИ је према овом уговору било само финансијер. Желео сам да јавно прочитам ову хронологију комплетне документације за изградњу железничке пруге, а у склопу тога и железничке станице Ноби, сад не зато да бих у било кога упро прстом, већ да бих показао да као министар у свом мандату нисам донео ниједан акт који је могао да има утицај на крајње исходиште овог пројекта. Позивам надлежне органе, пре свега тужилаштво, да што је пре могуће утврде ко је одговоран због несреће која се догодила, ко је у кругу пројектант, извођач радова, надзор и инвеститор није урадио свој посао односно због кога је умрло 14 невиних људи. Тако ће се скинути љага са имена многих људи који су ових дана помињани у јавности. Такође, очекујем да се утврди зашто Инфраструктура железнице није одржавала станицу у Новом Саду јер је то њихова законска обавеза. Управо зато што се многи инфраструктурни пројекти не одржавају пре неколико недеља сам поднео иницијативу да се уради Закон о одржавању инфраструктуре. Надам се да ће ову добру идеју спровести неко ко долази после мене. Верујем да ће и други који су именовани на функције од Владе Републике Србије, а били су директно или индиректно у ланцу доношења одлука у случају реконструкције станице, следити мој пример. На крају, желим да вам кажем нешто лично. Трпео сам ових дана увреде и нападе оних који сваку трагедију и сваку смрт покушавају да злоупотребе за скупљање политичких поена. Трпео сам увреде оних који мисле да је нечија смрт и несрећа њихова шанса да се докопају власти. Трпео сам увреде и оних који су се смејали због тога што сам гутао кнедле и једва изговарао речи тог страшног дана на железничкој станици у Новом Саду, јер сам пре тога видео тела људи који су пронађени испод рушевина. Када су ме оптуживали да глумим, полазили су од себе, јер они мисле да је и смрт политичка шанса. Људи који данас раде са мном и ја, плачемо за тим људима. Ја и данас размишљам о деки који је са унукама кренуо на воз и нико од њих није жив. Плакаћу за њима док сам жив као човек. Иако нажалост немам децу, не могу да дозволим да било ко упире прстом у мене и каже да сам одговоран за смрт неког детета. Посебно не гори од мене. Оставку подносим као одговоран човек свестан да ова трагедија није смела да се догоди. Слушао сам ових дана приче о моралу. Не бих да причам о моралу људи који су те придике држали али морал подразумева праведност. А правда је да одговарају они коју су криви, а не да се оптужују невини. Желим да будем потпуно јасан. Министар сам постао као члан Српске напредне странке (СНС СРБИЈА) на предлог председника Вучића. У политику сам се вратио због Александра Вучића (Александар Вучић) и бићу ту док се он бави политиком. Кажем ово због оних у мојој странци који су ме претходних дана прозивали да покажем одговорност, а сами нису одговорни за било шта. Ја одговорност и част имам, а потрудићу се да покажем у будућности колико је они немају. Поносан сам члан Српске напредне странке и председништва наше организације и то ћу остати и сада када нисам министар. Захвалан сам Александру Вучићу на поверењу и сигуран сам да сам то поверење оправдао. Њему лично увек ћу бити на располагању. Још једном желим да изразим саучешће породицама страдалих. Њихове најближе нико не може да врати. Трагедија је страшна и молим све, медије, политичке странке и невладине организације да се суздрже, да не злоупотребљавају трагедију. Да дозволе да истражни органи заврше у миру свој посао, а да ми као друштво нађемо снаге да се ово више никада не понови. Желим да се захвалим медијима на сарадњи јер било је и тешких тренутака, али ја верујем да су медији, када су добронамерни, најбољи коректив политике. Одлазим са ове функције чисте савести и поносан на резултате који остају иза мене и мог тима. Радили смо у најбољој вери искључиво у интересу Србије. Хвала на пажњи!

Горан Весић

92,093 views • 1 year ago

Данас је истекао петнаестодневни рок који су шиптарске власти дале Србима да уклоне своје викендице са језера Газиводе. Јесте, управо оних Газивода које Александар Вучић није дао. У том року су имали право да поднесу захтев за заштиту имовине, што су сви и урадили, али су и поред тога што на захтеве није одговорено шиптари дошли са дугим цевима и машинама и викендице порушили. На другом снимку видите да народ просечног коефицијента интелигенције 50 кличе оном ко је то потписао. Поред свих парадокса који постоје у математици и филозофији, на које ни данас нема одговора (зато се и зову парадокси-„наизглед апсурдно, али ипак истинито"), надам се да ће се једног дана изучавати и ,,Ћаци парадокс'', у ком је један народ нестајао и до нестанка клицао и тапшао оном који је до нестанка довео.

Данас је истекао петнаестодневни рок који су шиптарске власти дале Србима да уклоне своје викендице са језера Газиводе. Јесте, управо оних Газивода које Александар Вучић није дао. У том року су имали право да поднесу захтев за заштиту имовине, што су сви и урадили, али су и поред тога што на захтеве није одговорено шиптари дошли са дугим цевима и машинама и викендице порушили. На другом снимку видите да народ просечног коефицијента интелигенције 50 кличе оном ко је то потписао. Поред свих парадокса који постоје у математици и филозофији, на које ни данас нема одговора (зато се и зову парадокси-„наизглед апсурдно, али ипак истинито"), надам се да ће се једног дана изучавати и ,,Ћаци парадокс'', у ком је један народ нестајао и до нестанка клицао и тапшао оном који је до нестанка довео.

Ж. Пантелић-Бунар 1244

25,930 views • 2 months ago

Мислим да је вријеме да се појединим људима коначно каже ДОСТА. Наратив који су задњих година заступали довео их је управо тамо гдје се данас налазе. Сваки пут када је требало на режимским медијима бранити Владу и Додика, били су међу првима у реду. И данас их користе за исте сврхе у гебелсовским прилозима, заједно са Драгом Вуковићем и сличним „аналитичарима“ који су годинама политички опстајали захваљујући Српској демократској странци. Управо је таква политика један од кључних разлога због којих смо губили изборе. Свјестан сам да ће режимски медији и ову моју изјаву покушати злоупотријебити, али више нема смисла ћутати и толерисати понашања која су нас довела у ову позицију. Поштујем све заслуге и све што је Милован учинио у прошлости. Међутим, вријеме је учинило своје. Данас је његово мјесто на челу стола за Петровдан, међу оснивачима и ветеранима странке, да свједочи о тешким временима, о стварању Републике Српске и да подсјећа ко је подржавао Венс-Овенов план и друге одлуке које су биле супротне интересима Републике Српске. Размисли само о једној ствари: држиш ли данас соколачки СДС као таоца своје сујете и политике која је доживјела пораз? Али данас је неко друго вријеме. Вријеме које тражи нове људе, нову енергију, нове идеје и нови имиџ. Ако желимо да побјеђујемо, онда то морамо створити и наметнути. Политика не живи од успомена на јуче, већ од визије за сутра!

Мислим да је вријеме да се појединим људима коначно каже ДОСТА. Наратив који су задњих година заступали довео их је управо тамо гдје се данас налазе. Сваки пут када је требало на режимским медијима бранити Владу и Додика, били су међу првима у реду. И данас их користе за исте сврхе у гебелсовским прилозима, заједно са Драгом Вуковићем и сличним „аналитичарима“ који су годинама политички опстајали захваљујући Српској демократској странци. Управо је таква политика један од кључних разлога због којих смо губили изборе. Свјестан сам да ће режимски медији и ову моју изјаву покушати злоупотријебити, али више нема смисла ћутати и толерисати понашања која су нас довела у ову позицију. Поштујем све заслуге и све што је Милован учинио у прошлости. Међутим, вријеме је учинило своје. Данас је његово мјесто на челу стола за Петровдан, међу оснивачима и ветеранима странке, да свједочи о тешким временима, о стварању Републике Српске и да подсјећа ко је подржавао Венс-Овенов план и друге одлуке које су биле супротне интересима Републике Српске. Размисли само о једној ствари: држиш ли данас соколачки СДС као таоца своје сујете и политике која је доживјела пораз? Али данас је неко друго вријеме. Вријеме које тражи нове људе, нову енергију, нове идеје и нови имиџ. Ако желимо да побјеђујемо, онда то морамо створити и наметнути. Политика не живи од успомена на јуче, већ од визије за сутра!

Marinko Bozovic

10,459 views • 4 months ago

Мој прадеда, краљ Александар I, додељује пукoвске заставе - Београд, 1930. Ово је један од оних тренутака када се јасно види како је изгледала држава у којој je част билa највећa вредност. На Бањичком пољу, мој прадеда лично предаје нове заставе пукoвима војске. Застава је тада значила више од симбола била је завет предака и обавеза према будућим поколењима. Поносан сам што могу да поделим овај редак снимак и да се подсетимо на време када су држава, војник и породица били у самом срцу државне бриге.

Мој прадеда, краљ Александар I, додељује пукoвске заставе - Београд, 1930. Ово је један од оних тренутака када се јасно види како је изгледала држава у којој je част билa највећa вредност. На Бањичком пољу, мој прадеда лично предаје нове заставе пукoвима војске. Застава је тада значила више од симбола била је завет предака и обавеза према будућим поколењима. Поносан сам што могу да поделим овај редак снимак и да се подсетимо на време када су држава, војник и породица били у самом срцу државне бриге.

Филип Карађорђевић

70,758 views • 10 months ago

Србин из Лепосавића који је недавно тешко рањен на територији КиМ па доведен у КБЦ Ниш од стране особа у униформама без ознака, и у возилу без регистарских таблица! Сумња се да су на њега пуцала лица повезана са "Српском листом". У разговору за КТВ телевизију на Видовдан, недвосмислено је рекао да се плаши да пређе на територију централне Србије због претњи које је добија јер је одбио да напусти косовске институције по налогу Александра Вучића! Тренутно се налази у веома тешком стању, на ивицу живота и смрти а члановима породице ни након скоро десет дана од рањавања није дозвољено да га виде!

Србин из Лепосавића који је недавно тешко рањен на територији КиМ па доведен у КБЦ Ниш од стране особа у униформама без ознака, и у возилу без регистарских таблица! Сумња се да су на њега пуцала лица повезана са "Српском листом". У разговору за КТВ телевизију на Видовдан, недвосмислено је рекао да се плаши да пређе на територију централне Србије због претњи које је добија јер је одбио да напусти косовске институције по налогу Александра Вучића! Тренутно се налази у веома тешком стању, на ивицу живота и смрти а члановима породице ни након скоро десет дана од рањавања није дозвољено да га виде!

Немања Шаровић

65,414 views • 11 months ago

Не плачем ја често. Али, ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која је пред вама је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (и... да, за то је крив један архитекта). Та прича би могла да почне подсећањем на окупацију. Рецимо.. Нашу. Замислите да се оно „петвековно ропство“ заправо уопште није завршило. Да траје, рецимо, 740 година. Да ли би неко од нас уопште више говорио српски? Или бисмо, најпре вековима под чизмом освајача, а потом навикнути на његове и ничије друге аршине, просто постали мајушни део његове силине, уклопивши се онако мали и немоћни у један другачији свет, другачији језик...? А једном народу се то десило. И, прича о њему, заправо, не почиње баш пре 740 година, већ још пре више од милинијум и по када је римски генерал Магнус Максимус 383. урадио кључну ствар за народ Велса: повукао је трупе из Британије да би покушао да се домогне императорског трона, решио да „острвом“ управља на даљину, из Галије, а оставио праву власт локалним вођама. Сматра се зато оснивачем неколико велшких краљевских династија, а локална племена су с колена на колено преносила захвалност што им је дозволио да буду оно што јесу, да не живе као робови. Но, ропство их је, ипак, снашло пре 740 година, када је после двовековног рата енглески краљ Едвард Први окончао то освајање како је и желео. И, године су почеле да пролазе. Деценије. Векови, у којима стари, велшки језик, није био прихваћен нигде: ни у једном документу, ни у каквим преговорима, ни у једној јединој званичној комуникацији. Почео је, као такав, да изумире. Малтене су, тамо негде, 70-их година 20. века престали и да постоје људи који га знају. Добро, било је неких бораца за тај стари језик (да ли сте знали да је „мор“ на велшком оно што ми називамо „море“? Не? Ето, на крају ове приче чека вас један снимак због ког сам научио монтажу, а за који сам преводио речи једне песме и урадио вам титлове, но... не пуштајте то одмах, да најпре нешто друго сазнате). Дакле, јесте било бораца да се тај стари језик сачува, попут архитекте Дафида Ивана. Стар је он, не баш колико и велшки језик, али недавно је ушао у девету деценију живота. А тамо негде, средином прошлог века, привођен је због својих активности да се велшки језик врати где му је место, у институције, у образовни систем, чак је и политиком почео да се бави из љубави према језику својих родитеља, предака... Ал', затварали га. Нису га слушали, нити му жеље услишили. Почео је да се бави и музиком. Онако, за своју душу. Писао и песме, па их сам изводио, а једна од њих је била посебно занимљива тадашњим британскима властима на чијем је челу била Маргарет Тачер. Песма се звала „И даље – ту“, а кроз три врло кратке строфе говорила је о томе кроз шта је Велс прошао за ових 1600 година: и како су тај народ тлачили и потцењивали, али како је он издржао и стварне појаве попут карикатуралног лика из књижевности, Велшанина који се звао Дик Сион Дафид, коме је све енглеско милије од велшког (ко је рекао „Аха, нека врста другосрбијанаца“? Без добацивања, ово је прича о Велсу), како је тај народ и тај језик издржао и „стару Меги и њену екипу“ (песма је писана када ја „Меги“ Тачер припремала затварање свих велшких рудника, што је потом довело до тога да је мање од 40% домаћинстава у Велсу имало неког члана породице који је стално запослен; Да... чизма уме да буде страшна, нарочито ако не приметиш да ти је већ на врату, па ти се чини да те неко милује. Вековима). Проблем је био што је песму мало ко разумео, јер... писана је и извођена на старом велшком. А то малтене „нико жив“ (не баш буквално) у Велсу више није разумео. Изводио ју је онај архитекта и рударима, прихватио те стихове и један покрет који се залагао за независност, али... Пролазиле су године. Семена која је јунак ове приче, што по затвору, што на улици, што с рударима који више нису имали где да раде, што са децом којој се обраћао – као да су, бар се тако чинило, била посејена узалуд. А онда је Дафид Иван, сада 80-годишњак, пред 80. рођендан позван да ту своју песму отпева у Кардифу. И то на стадиону. Нешто преко 32.000 људи је било ту. Почео је он своју причу у стиховима, прву од три строфе, чуло се и како публика мрмља, позната јој је мелодија, а када је на ред дошао рефрен... Не, то вам нећу писати. То ћете видети, сад, када пустите снимак. А он је пред вама само због љубави. За род свој и језик свој. Љубави која је довела до правог чуда да сада, пре три месеца када је обављено последње истраживање, скоро 29,2% становништа Велса може да прича старим велшким језиком, док нешто више, чак 33 одсто њих, разуме када неко прича велшки. Чудо? Не, само плод љубави од које се не одустаје. Баш због ње је ова прича о песми пред вама. И, она звучи – овако: (ако заплачете кад и Дафид Иван, тамо код стиха "... а жив ће бити и велшки језик!", не брините. Међу својима сте) #YmaOHyd

Не плачем ја често. Али, ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која је пред вама је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (и... да, за то је крив један архитекта). Та прича би могла да почне подсећањем на окупацију. Рецимо.. Нашу. Замислите да се оно „петвековно ропство“ заправо уопште није завршило. Да траје, рецимо, 740 година. Да ли би неко од нас уопште више говорио српски? Или бисмо, најпре вековима под чизмом освајача, а потом навикнути на његове и ничије друге аршине, просто постали мајушни део његове силине, уклопивши се онако мали и немоћни у један другачији свет, другачији језик...? А једном народу се то десило. И, прича о њему, заправо, не почиње баш пре 740 година, већ још пре више од милинијум и по када је римски генерал Магнус Максимус 383. урадио кључну ствар за народ Велса: повукао је трупе из Британије да би покушао да се домогне императорског трона, решио да „острвом“ управља на даљину, из Галије, а оставио праву власт локалним вођама. Сматра се зато оснивачем неколико велшких краљевских династија, а локална племена су с колена на колено преносила захвалност што им је дозволио да буду оно што јесу, да не живе као робови. Но, ропство их је, ипак, снашло пре 740 година, када је после двовековног рата енглески краљ Едвард Први окончао то освајање како је и желео. И, године су почеле да пролазе. Деценије. Векови, у којима стари, велшки језик, није био прихваћен нигде: ни у једном документу, ни у каквим преговорима, ни у једној јединој званичној комуникацији. Почео је, као такав, да изумире. Малтене су, тамо негде, 70-их година 20. века престали и да постоје људи који га знају. Добро, било је неких бораца за тај стари језик (да ли сте знали да је „мор“ на велшком оно што ми називамо „море“? Не? Ето, на крају ове приче чека вас један снимак због ког сам научио монтажу, а за који сам преводио речи једне песме и урадио вам титлове, но... не пуштајте то одмах, да најпре нешто друго сазнате). Дакле, јесте било бораца да се тај стари језик сачува, попут архитекте Дафида Ивана. Стар је он, не баш колико и велшки језик, али недавно је ушао у девету деценију живота. А тамо негде, средином прошлог века, привођен је због својих активности да се велшки језик врати где му је место, у институције, у образовни систем, чак је и политиком почео да се бави из љубави према језику својих родитеља, предака... Ал', затварали га. Нису га слушали, нити му жеље услишили. Почео је да се бави и музиком. Онако, за своју душу. Писао и песме, па их сам изводио, а једна од њих је била посебно занимљива тадашњим британскима властима на чијем је челу била Маргарет Тачер. Песма се звала „И даље – ту“, а кроз три врло кратке строфе говорила је о томе кроз шта је Велс прошао за ових 1600 година: и како су тај народ тлачили и потцењивали, али како је он издржао и стварне појаве попут карикатуралног лика из књижевности, Велшанина који се звао Дик Сион Дафид, коме је све енглеско милије од велшког (ко је рекао „Аха, нека врста другосрбијанаца“? Без добацивања, ово је прича о Велсу), како је тај народ и тај језик издржао и „стару Меги и њену екипу“ (песма је писана када ја „Меги“ Тачер припремала затварање свих велшких рудника, што је потом довело до тога да је мање од 40% домаћинстава у Велсу имало неког члана породице који је стално запослен; Да... чизма уме да буде страшна, нарочито ако не приметиш да ти је већ на врату, па ти се чини да те неко милује. Вековима). Проблем је био што је песму мало ко разумео, јер... писана је и извођена на старом велшком. А то малтене „нико жив“ (не баш буквално) у Велсу више није разумео. Изводио ју је онај архитекта и рударима, прихватио те стихове и један покрет који се залагао за независност, али... Пролазиле су године. Семена која је јунак ове приче, што по затвору, што на улици, што с рударима који више нису имали где да раде, што са децом којој се обраћао – као да су, бар се тако чинило, била посејена узалуд. А онда је Дафид Иван, сада 80-годишњак, пред 80. рођендан позван да ту своју песму отпева у Кардифу. И то на стадиону. Нешто преко 32.000 људи је било ту. Почео је он своју причу у стиховима, прву од три строфе, чуло се и како публика мрмља, позната јој је мелодија, а када је на ред дошао рефрен... Не, то вам нећу писати. То ћете видети, сад, када пустите снимак. А он је пред вама само због љубави. За род свој и језик свој. Љубави која је довела до правог чуда да сада, пре три месеца када је обављено последње истраживање, скоро 29,2% становништа Велса може да прича старим велшким језиком, док нешто више, чак 33 одсто њих, разуме када неко прича велшки. Чудо? Не, само плод љубави од које се не одустаје. Баш због ње је ова прича о песми пред вама. И, она звучи – овако: (ако заплачете кад и Дафид Иван, тамо код стиха "... а жив ће бити и велшки језик!", не брините. Међу својима сте) #YmaOHyd

Дарко Николић

105,258 views • 2 years ago

Идентично се понаша и 85% овдашњих глумаца. Па онда кад се појави да је Горан Јевтић силовао малолетника у дечјем позоришту, скоче Време и екипа да кажу "па није он само то, он је и добар глумац". И онда тај Јевтић изађе да блокира улице... Да не говорим о Карановићки која ударила комшиницу у хаустору и сломила јој кук, Бјелогрлића који дрогиран насрнуо на Гагу Антонијевића, Сергеја који ни сам не зна колико кривичних и прекршајних има и за која недела...

Идентично се понаша и 85% овдашњих глумаца. Па онда кад се појави да је Горан Јевтић силовао малолетника у дечјем позоришту, скоче Време и екипа да кажу "па није он само то, он је и добар глумац". И онда тај Јевтић изађе да блокира улице... Да не говорим о Карановићки која ударила комшиницу у хаустору и сломила јој кук, Бјелогрлића који дрогиран насрнуо на Гагу Антонијевића, Сергеја који ни сам не зна колико кривичних и прекршајних има и за која недела...

Народни непријатељ 🇷🇸

12,947 views • 1 month ago

Не плачем ја баш често, али... Ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која следи је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (шта ћете, можда и за ово постоји "архитектонска кривица", рецимо као она када сам вам писао о велшком језику). Као што знате, већ мало више од две деценије сам спортски новинар и нагледао сам се, стварно, свега и свачега. А и наслушао. Међутим, овог викенда ми је поглед застао на снимку који се изненадно појавио преда мном док сам нешто шпартао интернетом, правећи паузу у истраживању за моју нову историјску књигу. А на снимку од десетак секунди - пљушти киша, права провала облака, ал' упркос томе неке девојке загрљене стоје и певају као да су из средњег века дошле. Е, сад, "проблем" са тим снимком је што га је британски ББЦ на Твитеру, баш када сам ја ту свратио, пустио уз шаљив (ма, заправо, погрдан) коментар (просто се Енглези правили Енглези) иако су на снимку биле спортисткиње, и то са територије коју ББЦ "покрива" јер је јавни сервис те државе. А ја баш имам проблем кад неко исмева друге. Нарочито када је реч о овој теми. Зато вас прича одједном води у нешто о чему бих исто "књигу могао да напишем". Води вас у давни 14. век, у једну нестварну јунску битку. Не, није ово прича о Косовском боју. Али... следи нешто што ће вас, имам благи осећај, ганути као да јесте. Тог јуна 1314. са једне стране бојног поља био је "поносни Едвард" (други), енглески краљ, који је решио да под своју пету стави Шкоте једном за свагда. Повео је баш озбиљну војску на тај задатак. Па, само тешких оклопних коњаника је било преко 2.500 (Шкоти нису имали ниједног јединог таквог коњаника), било је са "поносним" и чак 15 хиљада Енглеза-пешадинаца, и три хиљаде стрелаца са оним великим луковима, каквим није било равних у Европи... А Шкоти? Они су имали четири пута мање војника, малтене све пешадија. Али су имали и једну жељу. Слободу. Сада ћемо да прескочимо и распоред замки припремљених за противничку коњицу, и 2.000 година стару тактику коју је, мртав-ладан, Роберт Брус спремио за надолазеће Енглезе, прексочићемо и нестварну дисциплину шкотских малих "дивизија". Просто, овај део приче ћемо да закључимо речима да су Енглези после (потпуно нетипичног за средњи век) дводневног боја - "подвили реп" као никада пре и вратили се одакле су дошли, не знајући шта их је снашло у тој битки код Бенокберна. Али, тај најтежи пораз који су Енглези у целој свој историји доживели у ратовима против Шкота - почео је да бива затрпаван у шкотском сећању захваљујући енглеској чизми која је у потоњим вековима прилично чврсто стала за врат северних суседа. Заправо, више се о томе малтене и није јавно причало. А кад се нешто прећуткује, онда временом и нестаје... И, ту у причу (баш на овај дан на који, ето, годинама већ волим да пишем неке лепе приче) улази један момак. Звао се Рој Вилијамсон. Као дечкић, син адвоката и пијанисткиње, био је избачен из музичке школе јер се правио да зна да чита ноте, а заправо је фрулу свирао на слух. Али, удаљити неког од оног што воли само зато што се не понаша како то од њега други очекују - не значи да ту љубав престаје. Као што никад није престајала ни његова љубав према родној Шкотској. Једном је, када је порастао ту, у свом а шкотском Единбургу, направио музичку групу (иако је био избачен из музичке школе, права је та његова љубав ка музици била. Права, стварно; Заправо ... вечна. А ако није вечна - онда и није љубав, зар не?). Из те врло мале групе су неки одлазили, други у њу долазили, па су после неколико година само Рој Вилијамсон и његов другар Рони Браун остали. И решили да тако, као дует, наступају, чувајући стари шкотски звук. Шездесетих година 20. века Рој је написао речи песме, а заједно су потом компоновали мелодију. Назив песме био је као што гласи и њен први стих - "Цвет Шкотске". Није то била нека ботаничарска песма, иако говори и о брдима (hills) и великој шкотској долини (Glen), већ је то једна врло кратка прича у свега осам стихова о цвету шкотске младости који је учествовао у битки код Бенокберна шест и по векова пре него што је песма настала. Мелодија није била претенциозна. Нису биле претенциозне ни речи. Просто, тих осам стихова били су одраз духа. Одраз кућног васпитања, које се, као такво, "независно од чизме", преносило с колена на колено. А од британских власти углавном је гурано под тепих. Некад и забрањивано, али углавном су те забране извођене "у белим рукавицама". Отприлике онако као што у Америци спортски тимови не могу да се зову "сијукси", "команчи", "апачи" због перфидног правила "Знате, тиме бисмо увредили домороце". Замислите. Е, тако некако је и деценијама, ма - вековима, сан о шкотској слободи био третиран од стране "чизмаша", али, Рој и његов другар Рони Браун су песму изводили кад год би сели или стали да запевају коју. Рој Вилијамсон је, међутим, већ као 54-годишњак преминуо, и - време је потом пролазило... Недеље, месеци, године, сад већ и деценије. Енглези су се понадали да ће та њихова песма, просто, нестати. Утихнути, као и сећање на оно на шта песма, "Цвет Шкотске", подсећа. Такав је, просто био план: да се искључиво зацари стање навике на потчињеност, а да нестане свест о истинској слободи. И, ту прича постаје прилично занимљива. Шкотска, као што знате, нема химну. Не сме ни да је има, јер је она само део једне веће државе. Ал', има ту једна занимљивост. Вероватно сте приметили да у појединим спортовима постоје и репрезентације земаља које нису независне. Како и зашто постоје? Па, ето, зато што су се те репрезентације надметале у тим спортовима пре остатка планете. Тако сад фудбал и играју Шкотска, Велс, Северна Ирска, иако су они само део веће, британске државе - али, играју јер су као такви, Шкоти, Велшани, Ирци, играли фудбал пре него што је ФИФА, као светска фудбалска организација, настала. Тако је и у рагбију, рецимо. Но, те екипе химну не могу да имају јер, ето... нису из независних држава. У ову причу сад улази - баш онај цвет Шкотске. (Због њега сам опет вежбао да преводим и титлујем вам снимак, да би вам овај дан постао лепши, колико год се Енглези трудили да исмеју нешто величанствено. Чека вас тај снимак испод ових исписаних редова, само причекајте који трен, да видите прво зашто је он важан) Наиме, Шкоти (и остали поменути) имају право да пред своје репрезентативне спортске мечеве интонирају неку "свечану песму", која, ето, није химна - јер химну, јелте, стварно не смеју да имају. И, кад су се Шкоти почешкали по глави, размишљајући шта да одаберу, није им избор пао не неке од чудесних песама које су прославиле гајде (нпр. нема ко не зна мелодију "Scotland the brave", али када је људи чују - не знају многи како се она зове), него је избор пао на ово што следи пред вама. А пред вама је мој скромни рад на монтажи у кућним условима. У питању су три врло, врло кратка, обједињена снимка: најпре онај који је ББЦ погрдно описао као "Shower of Scotland" (туширање, пљусак), а на коме се виде девојке које играју рагби за Шкотску. Виде се како стоје на правој провали облака. Стоје у дресовима, не пада им на памет да се склоне, јер треба меч да им почне. И не пада им на памет да ћуте, јер су, попут Роја и Ронија решиле да пркосе забораву. После тих десетак секунди сам вам ставио снимак када је стари, тада 70-годишњи Рони Браун (да, ОНАЈ Рони Браун) позван на један фудбалски меч репрезентације Шкотске, да пред целим стадионом поручи и да "прошлост треба да остане у прошлости". Када чујете његово "Come on!" слободно му се придружите. И, коначно, на крају можете да видите како, на 150. годишњицу првог фудбалског мегдана са Енглеском - цела Шкотска пева и себи и Енглезима нешто. Ал', пева, а да нема ниједног професионалног певача који води певање са центра. Пева цела једна земља из душе, пркосећи чизми и забранама. Да, ту можете да видите како пева и плаче Шкотска, чак и кад њене гајде утихну... ... а пева, просто да све нас подсети на снагу вере, чак и када је чува малишан избачен из музичке школе. Да подсети на силину коју у себи носи искрена подршка, као код истинског пријатеља (чак и кад је старац), ма... пева да подсети колика је важност кућног васпитања (и оног предања с колена на колено) за чување здравог духа једног народа, али пре свега да нас подсети - на свевременост љубави. Јер, ако није вечна, онда и није љубав, зар не? А ако је права, онда и страни краљеви и њихове војске немају шта да траже кад изађете пред њих заједно, као они ономад, оног јуна, века четрнаестог... Видимо се у песми. (Ако заплачете кад и неко са снимка, не брините. Међу својима сте) #FlowerOfScotland

Не плачем ја баш често, али... Ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која следи је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (шта ћете, можда и за ово постоји "архитектонска кривица", рецимо као она када сам вам писао о велшком језику). Као што знате, већ мало више од две деценије сам спортски новинар и нагледао сам се, стварно, свега и свачега. А и наслушао. Међутим, овог викенда ми је поглед застао на снимку који се изненадно појавио преда мном док сам нешто шпартао интернетом, правећи паузу у истраживању за моју нову историјску књигу. А на снимку од десетак секунди - пљушти киша, права провала облака, ал' упркос томе неке девојке загрљене стоје и певају као да су из средњег века дошле. Е, сад, "проблем" са тим снимком је што га је британски ББЦ на Твитеру, баш када сам ја ту свратио, пустио уз шаљив (ма, заправо, погрдан) коментар (просто се Енглези правили Енглези) иако су на снимку биле спортисткиње, и то са територије коју ББЦ "покрива" јер је јавни сервис те државе. А ја баш имам проблем кад неко исмева друге. Нарочито када је реч о овој теми. Зато вас прича одједном води у нешто о чему бих исто "књигу могао да напишем". Води вас у давни 14. век, у једну нестварну јунску битку. Не, није ово прича о Косовском боју. Али... следи нешто што ће вас, имам благи осећај, ганути као да јесте. Тог јуна 1314. са једне стране бојног поља био је "поносни Едвард" (други), енглески краљ, који је решио да под своју пету стави Шкоте једном за свагда. Повео је баш озбиљну војску на тај задатак. Па, само тешких оклопних коњаника је било преко 2.500 (Шкоти нису имали ниједног јединог таквог коњаника), било је са "поносним" и чак 15 хиљада Енглеза-пешадинаца, и три хиљаде стрелаца са оним великим луковима, каквим није било равних у Европи... А Шкоти? Они су имали четири пута мање војника, малтене све пешадија. Али су имали и једну жељу. Слободу. Сада ћемо да прескочимо и распоред замки припремљених за противничку коњицу, и 2.000 година стару тактику коју је, мртав-ладан, Роберт Брус спремио за надолазеће Енглезе, прексочићемо и нестварну дисциплину шкотских малих "дивизија". Просто, овај део приче ћемо да закључимо речима да су Енглези после (потпуно нетипичног за средњи век) дводневног боја - "подвили реп" као никада пре и вратили се одакле су дошли, не знајући шта их је снашло у тој битки код Бенокберна. Али, тај најтежи пораз који су Енглези у целој свој историји доживели у ратовима против Шкота - почео је да бива затрпаван у шкотском сећању захваљујући енглеској чизми која је у потоњим вековима прилично чврсто стала за врат северних суседа. Заправо, више се о томе малтене и није јавно причало. А кад се нешто прећуткује, онда временом и нестаје... И, ту у причу (баш на овај дан на који, ето, годинама већ волим да пишем неке лепе приче) улази један момак. Звао се Рој Вилијамсон. Као дечкић, син адвоката и пијанисткиње, био је избачен из музичке школе јер се правио да зна да чита ноте, а заправо је фрулу свирао на слух. Али, удаљити неког од оног што воли само зато што се не понаша како то од њега други очекују - не значи да ту љубав престаје. Као што никад није престајала ни његова љубав према родној Шкотској. Једном је, када је порастао ту, у свом а шкотском Единбургу, направио музичку групу (иако је био избачен из музичке школе, права је та његова љубав ка музици била. Права, стварно; Заправо ... вечна. А ако није вечна - онда и није љубав, зар не?). Из те врло мале групе су неки одлазили, други у њу долазили, па су после неколико година само Рој Вилијамсон и његов другар Рони Браун остали. И решили да тако, као дует, наступају, чувајући стари шкотски звук. Шездесетих година 20. века Рој је написао речи песме, а заједно су потом компоновали мелодију. Назив песме био је као што гласи и њен први стих - "Цвет Шкотске". Није то била нека ботаничарска песма, иако говори и о брдима (hills) и великој шкотској долини (Glen), већ је то једна врло кратка прича у свега осам стихова о цвету шкотске младости који је учествовао у битки код Бенокберна шест и по векова пре него што је песма настала. Мелодија није била претенциозна. Нису биле претенциозне ни речи. Просто, тих осам стихова били су одраз духа. Одраз кућног васпитања, које се, као такво, "независно од чизме", преносило с колена на колено. А од британских власти углавном је гурано под тепих. Некад и забрањивано, али углавном су те забране извођене "у белим рукавицама". Отприлике онако као што у Америци спортски тимови не могу да се зову "сијукси", "команчи", "апачи" због перфидног правила "Знате, тиме бисмо увредили домороце". Замислите. Е, тако некако је и деценијама, ма - вековима, сан о шкотској слободи био третиран од стране "чизмаша", али, Рој и његов другар Рони Браун су песму изводили кад год би сели или стали да запевају коју. Рој Вилијамсон је, међутим, већ као 54-годишњак преминуо, и - време је потом пролазило... Недеље, месеци, године, сад већ и деценије. Енглези су се понадали да ће та њихова песма, просто, нестати. Утихнути, као и сећање на оно на шта песма, "Цвет Шкотске", подсећа. Такав је, просто био план: да се искључиво зацари стање навике на потчињеност, а да нестане свест о истинској слободи. И, ту прича постаје прилично занимљива. Шкотска, као што знате, нема химну. Не сме ни да је има, јер је она само део једне веће државе. Ал', има ту једна занимљивост. Вероватно сте приметили да у појединим спортовима постоје и репрезентације земаља које нису независне. Како и зашто постоје? Па, ето, зато што су се те репрезентације надметале у тим спортовима пре остатка планете. Тако сад фудбал и играју Шкотска, Велс, Северна Ирска, иако су они само део веће, британске државе - али, играју јер су као такви, Шкоти, Велшани, Ирци, играли фудбал пре него што је ФИФА, као светска фудбалска организација, настала. Тако је и у рагбију, рецимо. Но, те екипе химну не могу да имају јер, ето... нису из независних држава. У ову причу сад улази - баш онај цвет Шкотске. (Због њега сам опет вежбао да преводим и титлујем вам снимак, да би вам овај дан постао лепши, колико год се Енглези трудили да исмеју нешто величанствено. Чека вас тај снимак испод ових исписаних редова, само причекајте који трен, да видите прво зашто је он важан) Наиме, Шкоти (и остали поменути) имају право да пред своје репрезентативне спортске мечеве интонирају неку "свечану песму", која, ето, није химна - јер химну, јелте, стварно не смеју да имају. И, кад су се Шкоти почешкали по глави, размишљајући шта да одаберу, није им избор пао не неке од чудесних песама које су прославиле гајде (нпр. нема ко не зна мелодију "Scotland the brave", али када је људи чују - не знају многи како се она зове), него је избор пао на ово што следи пред вама. А пред вама је мој скромни рад на монтажи у кућним условима. У питању су три врло, врло кратка, обједињена снимка: најпре онај који је ББЦ погрдно описао као "Shower of Scotland" (туширање, пљусак), а на коме се виде девојке које играју рагби за Шкотску. Виде се како стоје на правој провали облака. Стоје у дресовима, не пада им на памет да се склоне, јер треба меч да им почне. И не пада им на памет да ћуте, јер су, попут Роја и Ронија решиле да пркосе забораву. После тих десетак секунди сам вам ставио снимак када је стари, тада 70-годишњи Рони Браун (да, ОНАЈ Рони Браун) позван на један фудбалски меч репрезентације Шкотске, да пред целим стадионом поручи и да "прошлост треба да остане у прошлости". Када чујете његово "Come on!" слободно му се придружите. И, коначно, на крају можете да видите како, на 150. годишњицу првог фудбалског мегдана са Енглеском - цела Шкотска пева и себи и Енглезима нешто. Ал', пева, а да нема ниједног професионалног певача који води певање са центра. Пева цела једна земља из душе, пркосећи чизми и забранама. Да, ту можете да видите како пева и плаче Шкотска, чак и кад њене гајде утихну... ... а пева, просто да све нас подсети на снагу вере, чак и када је чува малишан избачен из музичке школе. Да подсети на силину коју у себи носи искрена подршка, као код истинског пријатеља (чак и кад је старац), ма... пева да подсети колика је важност кућног васпитања (и оног предања с колена на колено) за чување здравог духа једног народа, али пре свега да нас подсети - на свевременост љубави. Јер, ако није вечна, онда и није љубав, зар не? А ако је права, онда и страни краљеви и њихове војске немају шта да траже кад изађете пред њих заједно, као они ономад, оног јуна, века четрнаестог... Видимо се у песми. (Ако заплачете кад и неко са снимка, не брините. Међу својима сте) #FlowerOfScotland

Дарко Николић

30,890 views • 2 years ago