Loading video...

Video Failed to Load

Go Home

Хрватско приморје, типична летња атмосфера... Изоловани случајеви, двојица на снимку не певају!!

123,729 views • 14 days ago •via X (Twitter)

0 Comments

No comments available

Comments from the original post will appear here

Related Videos

„То јесте једна контраверзна тема, али ја мислим да лидери морају да отварају контраверзне теме, не да подилазе јавном мњењу, него да указују на проблеме. Ми ћемо, без обзира на критике и молбе које сам ја добио из светских центара да спустим лопту и не таласам, ја сам реко: „Не, ја имам поштовања за ваше приоритете и државне интересе, али немојте да тражите од мене да то буду моји приоритети. То што ви имате Ирак, ја разумем и поштујем, али ја имам Косово.” „То што ви не можете да попијете кафу у Приштини и Призрену па то су појединачни случајеви и инциденти, али ви нисте такви, ви сте разумни. Нека албански бизнисмени купе Теразије својим нарко-доларима и нека Србија буде практично албанска држава. То је оно што ћемо ми спречити.” „Ја сам рекао: ако не важи за Србију оно што важи у Дејтону, а то је да су националне заједнице добиле свој колективни статус и да су границе непромењиве, и да је оно што је било сматрамо светињом, и да се каже: „У реду, те републике из Титове Југославије, оне су државе” — ако то не важи за Србију, па ја мислим да уназад неће важити више ни за кога. Јер, како објаснити сада да је једини преседан направљен управо на Србији?” „Ако ви желите сада да створите албанску државу у 21. веку на територији која припада држави Србији, онда ћете отворити поново процес који сте мислили да сте Дејтоном затворили. И то није моја жеља, ТО ЈЕ ОПИС СТАЊА!”

Blokada Politehnika

37,923 views • 3 months ago

Стотине хиљада људи синоћ на улицама Београда. Нема полиције на свету која то може да контролише, а све је прошло у савршеном реду. Ниједан полупан прозор. Сво насиље је долазило из Пионирског парка од људи у црним капуљачама који су бацали петарде и каменице и полупали чак и тракторе. Све најаве власти се показују као обмана и пропао план. Све улице су биле препуне цело поподне и вече. Све српске заставе. Ниједна мајданска. Протести никакве везе немају са ЕУ обојеним револуцијама, а власт се баш упиње да их прикаже као такве. Да Србија има опозицију, студентске захтеве који нису политички и огромну енергију народа коју су покренули, би пратили разумни, рацоионални, политички захтеви, а не покушаји да се студентима преотму протести, димне бомбе у скупштини и трагикомични захтеви за прелазном владом. Тако мали Ђокица очекује да им власт преда власт и сама оде. А шта су паметни политички захтев? Студенти су показали. Захтеви морају бити такви да и велики број гласача власти каже да су захтеви добри. Јер све је не бирачком телу, народу. Бирачи, народ, грађани Србије, су једини суверен. Захтевима морате привући суверена да их привати. Студенти то знају. Да студенти не носе српске заставе, певају српске песме, не показују родољубље, солидарност, не подносе жртву и не обилазе Србију пешке, суверен их не би прихватио. Потези које вуче власт су катастрофални. То почиње да смета и бирачима власти. Што дуже трају протести студената, и што више власт буде лагала, подметала и обмањивала суверена да би се извукла, то ће им подршка бити све мања. Можеш да лажеш неке људе све време, можеш и све људе неко време, али не можеш све људе, све време. Власт је очигледно изгубила легитимитет код суверена. Оно што још има је легалитет (изабрана је на изборима), има стабилну скупштинску већину и подрку у бирачком телу већу од подршке било које друге опозиционе странке, али више не и већинску. Та подршка власти је све мања. Студенти су је начели и она се осипа. Сваку владу бира скупштинска већина. Нема владе без ње. Свуда у свету, док год постоји стабилна скупштинска већина, не постоје прелазне владе. Јер сваку владу мора да изабере скупштинска већина. Када падне влада и нестане скупштинска већина, нова се окупља око договорног прављења прелазне владе да би се уређено дошло до избора. Очекивати од власти са стабилном скупштинском већином да изгласа нечију прелазну владу је неозбиљно. Једини излаз из кризе су избори на свим нивоима. То није и не треба да буде студентски захтев, то треба да буде захтев опозиције. Зна се шта студенти траже и то ће тражити од сваке владе. То мора да буде затев опозиције. Пре избора, морају да се договори чишћење бирачког списка и медијска заступљеност и озбиљна опозиција би већ имала те конкретне захтеве спремне. Чак и без тога, власт је толико изгубила подршку да више не може ни да накраде и купи гласове за победу. ДЈБ има конкретне захтеве за бирачки списак и поштену медијски заступљеност већ годинама, само свим медијима је очигледно приоритет да промовишу лаж да се власт не може победити на изборима јер краду. Да бије било бојкота избора у Београду 2020. и 2024. власт би, и поред крађе, изгубила Београд још пре 5 година. А о београдским општинама да и не говорим. Исто тако и Ниш. Да није било бојкота референдума за промену Устава, власт би изгубила и тај референдум. Замислите када би сви људи са ове слике и сва младост Србије изашла на изборе. Који би то празник за Србију био и каква би то промена била.

Saša Radulović

28,648 views • 1 year ago

Без икаквог повода, на ТВ Нова С, 30. јула 2025. године, Драган Ђилас је рекао: "Имамо познатог интелектуалца Мила Ломпара, али он је био на једној песничкој вечери посвећеној Радовану Караџићу. Желео бих да моја деца у школи уче песме Шантића и Диса, а не Радована Караџића." Увек спреман да се „тржишно” укључи у корист Вучићу, Ђилас ме је својевремено напао зато што сам говорио против Француско-немачког плана за Косово и Метохију: који је Вучић прихватио. Било је то у априлу 2023. године. Како тржиште не зна за морал, тако је и Ђилас доцније, како пише Политика од 4. децембра 2024. године, занемаривши шта је раније говорио, одједном напао Вучића због прихватања тог плана. Као и Вучић, тако и Ђилас уплиће своју децу у политички живот: у циљу изазивања емоционалног ефекта код публике. Они чине сопствену децу политичким улогом својих каријера. Такви су закони пропагандног погона. Одакле уопште помисао да ће деца у школи учити песме Радована Караџића зато што је објављена књига његових песама? Човек који се бори да води државне послове, као послове најопштијег реда, који подразумевају знање о појединим сегментима друштва, нема основних знања о томе како настаје школски програм. Он не зна да садржај уџбеника и лектире одређују вишестепене установе у оквиру Министарства просвете. То није ни у каквој вези са објављивањем књига код појединих издавача. А ако то зна, док говори како говори, онда он свесно лаже публику. Избор је једноставан: или не зна или лаже. Као што Вучићева ћерка студира у Берлину, док се он обрачунава са српским студентима, тако је Ђиласова ћерка студирала у Лондону. У тим градовима никад нису предавали о Шантићу и Дису. Тако се на песника који је написао песму "Остајте овде" позива човек чија је ћерка студирала у Лондону. И – колико је познато јавности – овде и не живи. Ђилас такође тврди – у једној од бројних објава против мене – да лажем када кажем да је, као опозициони политичар, одласком на председничко канабе 2022. године, после општих избора, дао кредибилитет Александру Вучићу. Он не разликује легитимитет Вучићевог избора за председника државе од кредибилитета истог човека као носиоца републичких и београдских листа СНС-а. Јер, резултати избора су се разликовали, па се председнички резултат не може аутоматски преносити на посланичке и одборничке резултате. Док легитимитат значи законско право на посед, дотле кредибилитет значи добру репутацију, кредитну способност појединца. Ако су републички и београдски избори били под сумњом, ако је опозициона јавност тврдила да су се одвијали у нерегуларним условима, како је могуће да носилац листе владајуће странке – буде кредибилан у тој ствари? Зар његов кредибилитет није угрожен опозиционом тврдњом да двојица сусретника иду изнад својих надлежности, јер о изборима треба да одлучује суд? И шта је била тема састанка са Вучићем после општих избора 2022. године: састанка који је – како пише Слободна Европа од 11. априла 2022. године – негативно оцењен у опозиционој јавности? Ако их је тако оцењивала опозициона јавност, у чему се огледа моја тобожња лаж? О теми тог сусрета било је – преноси Слободна Европа – разних мишљења. И нико се није сетио да су њих двојица можда разговарали о школовању деце и о Шантићевој поезији!

Milo Lompar

36,254 views • 1 month ago

Не плачем ја баш често, али... Ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која следи је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (шта ћете, можда и за ово постоји "архитектонска кривица", рецимо као она када сам вам писао о велшком језику). Као што знате, већ мало више од две деценије сам спортски новинар и нагледао сам се, стварно, свега и свачега. А и наслушао. Међутим, овог викенда ми је поглед застао на снимку који се изненадно појавио преда мном док сам нешто шпартао интернетом, правећи паузу у истраживању за моју нову историјску књигу. А на снимку од десетак секунди - пљушти киша, права провала облака, ал' упркос томе неке девојке загрљене стоје и певају као да су из средњег века дошле. Е, сад, "проблем" са тим снимком је што га је британски ББЦ на Твитеру, баш када сам ја ту свратио, пустио уз шаљив (ма, заправо, погрдан) коментар (просто се Енглези правили Енглези) иако су на снимку биле спортисткиње, и то са територије коју ББЦ "покрива" јер је јавни сервис те државе. А ја баш имам проблем кад неко исмева друге. Нарочито када је реч о овој теми. Зато вас прича одједном води у нешто о чему бих исто "књигу могао да напишем". Води вас у давни 14. век, у једну нестварну јунску битку. Не, није ово прича о Косовском боју. Али... следи нешто што ће вас, имам благи осећај, ганути као да јесте. Тог јуна 1314. са једне стране бојног поља био је "поносни Едвард" (други), енглески краљ, који је решио да под своју пету стави Шкоте једном за свагда. Повео је баш озбиљну војску на тај задатак. Па, само тешких оклопних коњаника је било преко 2.500 (Шкоти нису имали ниједног јединог таквог коњаника), било је са "поносним" и чак 15 хиљада Енглеза-пешадинаца, и три хиљаде стрелаца са оним великим луковима, каквим није било равних у Европи... А Шкоти? Они су имали четири пута мање војника, малтене све пешадија. Али су имали и једну жељу. Слободу. Сада ћемо да прескочимо и распоред замки припремљених за противничку коњицу, и 2.000 година стару тактику коју је, мртав-ладан, Роберт Брус спремио за надолазеће Енглезе, прексочићемо и нестварну дисциплину шкотских малих "дивизија". Просто, овај део приче ћемо да закључимо речима да су Енглези после (потпуно нетипичног за средњи век) дводневног боја - "подвили реп" као никада пре и вратили се одакле су дошли, не знајући шта их је снашло у тој битки код Бенокберна. Али, тај најтежи пораз који су Енглези у целој свој историји доживели у ратовима против Шкота - почео је да бива затрпаван у шкотском сећању захваљујући енглеској чизми која је у потоњим вековима прилично чврсто стала за врат северних суседа. Заправо, више се о томе малтене и није јавно причало. А кад се нешто прећуткује, онда временом и нестаје... И, ту у причу (баш на овај дан на који, ето, годинама већ волим да пишем неке лепе приче) улази један момак. Звао се Рој Вилијамсон. Као дечкић, син адвоката и пијанисткиње, био је избачен из музичке школе јер се правио да зна да чита ноте, а заправо је фрулу свирао на слух. Али, удаљити неког од оног што воли само зато што се не понаша како то од њега други очекују - не значи да ту љубав престаје. Као што никад није престајала ни његова љубав према родној Шкотској. Једном је, када је порастао ту, у свом а шкотском Единбургу, направио музичку групу (иако је био избачен из музичке школе, права је та његова љубав ка музици била. Права, стварно; Заправо ... вечна. А ако није вечна - онда и није љубав, зар не?). Из те врло мале групе су неки одлазили, други у њу долазили, па су после неколико година само Рој Вилијамсон и његов другар Рони Браун остали. И решили да тако, као дует, наступају, чувајући стари шкотски звук. Шездесетих година 20. века Рој је написао речи песме, а заједно су потом компоновали мелодију. Назив песме био је као што гласи и њен први стих - "Цвет Шкотске". Није то била нека ботаничарска песма, иако говори и о брдима (hills) и великој шкотској долини (Glen), већ је то једна врло кратка прича у свега осам стихова о цвету шкотске младости који је учествовао у битки код Бенокберна шест и по векова пре него што је песма настала. Мелодија није била претенциозна. Нису биле претенциозне ни речи. Просто, тих осам стихова били су одраз духа. Одраз кућног васпитања, које се, као такво, "независно од чизме", преносило с колена на колено. А од британских власти углавном је гурано под тепих. Некад и забрањивано, али углавном су те забране извођене "у белим рукавицама". Отприлике онако као што у Америци спортски тимови не могу да се зову "сијукси", "команчи", "апачи" због перфидног правила "Знате, тиме бисмо увредили домороце". Замислите. Е, тако некако је и деценијама, ма - вековима, сан о шкотској слободи био третиран од стране "чизмаша", али, Рој и његов другар Рони Браун су песму изводили кад год би сели или стали да запевају коју. Рој Вилијамсон је, међутим, већ као 54-годишњак преминуо, и - време је потом пролазило... Недеље, месеци, године, сад већ и деценије. Енглези су се понадали да ће та њихова песма, просто, нестати. Утихнути, као и сећање на оно на шта песма, "Цвет Шкотске", подсећа. Такав је, просто био план: да се искључиво зацари стање навике на потчињеност, а да нестане свест о истинској слободи. И, ту прича постаје прилично занимљива. Шкотска, као што знате, нема химну. Не сме ни да је има, јер је она само део једне веће државе. Ал', има ту једна занимљивост. Вероватно сте приметили да у појединим спортовима постоје и репрезентације земаља које нису независне. Како и зашто постоје? Па, ето, зато што су се те репрезентације надметале у тим спортовима пре остатка планете. Тако сад фудбал и играју Шкотска, Велс, Северна Ирска, иако су они само део веће, британске државе - али, играју јер су као такви, Шкоти, Велшани, Ирци, играли фудбал пре него што је ФИФА, као светска фудбалска организација, настала. Тако је и у рагбију, рецимо. Но, те екипе химну не могу да имају јер, ето... нису из независних држава. У ову причу сад улази - баш онај цвет Шкотске. (Због њега сам опет вежбао да преводим и титлујем вам снимак, да би вам овај дан постао лепши, колико год се Енглези трудили да исмеју нешто величанствено. Чека вас тај снимак испод ових исписаних редова, само причекајте који трен, да видите прво зашто је он важан) Наиме, Шкоти (и остали поменути) имају право да пред своје репрезентативне спортске мечеве интонирају неку "свечану песму", која, ето, није химна - јер химну, јелте, стварно не смеју да имају. И, кад су се Шкоти почешкали по глави, размишљајући шта да одаберу, није им избор пао не неке од чудесних песама које су прославиле гајде (нпр. нема ко не зна мелодију "Scotland the brave", али када је људи чују - не знају многи како се она зове), него је избор пао на ово што следи пред вама. А пред вама је мој скромни рад на монтажи у кућним условима. У питању су три врло, врло кратка, обједињена снимка: најпре онај који је ББЦ погрдно описао као "Shower of Scotland" (туширање, пљусак), а на коме се виде девојке које играју рагби за Шкотску. Виде се како стоје на правој провали облака. Стоје у дресовима, не пада им на памет да се склоне, јер треба меч да им почне. И не пада им на памет да ћуте, јер су, попут Роја и Ронија решиле да пркосе забораву. После тих десетак секунди сам вам ставио снимак када је стари, тада 70-годишњи Рони Браун (да, ОНАЈ Рони Браун) позван на један фудбалски меч репрезентације Шкотске, да пред целим стадионом поручи и да "прошлост треба да остане у прошлости". Када чујете његово "Come on!" слободно му се придружите. И, коначно, на крају можете да видите како, на 150. годишњицу првог фудбалског мегдана са Енглеском - цела Шкотска пева и себи и Енглезима нешто. Ал', пева, а да нема ниједног професионалног певача који води певање са центра. Пева цела једна земља из душе, пркосећи чизми и забранама. Да, ту можете да видите како пева и плаче Шкотска, чак и кад њене гајде утихну... ... а пева, просто да све нас подсети на снагу вере, чак и када је чува малишан избачен из музичке школе. Да подсети на силину коју у себи носи искрена подршка, као код истинског пријатеља (чак и кад је старац), ма... пева да подсети колика је важност кућног васпитања (и оног предања с колена на колено) за чување здравог духа једног народа, али пре свега да нас подсети - на свевременост љубави. Јер, ако није вечна, онда и није љубав, зар не? А ако је права, онда и страни краљеви и њихове војске немају шта да траже кад изађете пред њих заједно, као они ономад, оног јуна, века четрнаестог... Видимо се у песми. (Ако заплачете кад и неко са снимка, не брините. Међу својима сте) #FlowerOfScotland

Дарко Николић

30,890 views • 2 years ago