Video wird geladen...

Video konnte nicht geladen werden

Zur Startseite

Немци су прљав тим. Оно што је Шумахер урадио Батистону 1982. године било је ужасно. Овде 1990. године, Немцима је јасно речено да фаулирају Стојковића и избаце га из игре. Ово је био први минут утакмице Немачка - Југославија!

20,103 Aufrufe • vor 2 Monaten •via X (Twitter)

0 Kommentare

Keine Kommentare verfügbar

Kommentare vom Original-Post werden hier angezeigt

Ähnliche Videos

Јама Бивоље брдо – подвиг Илије Шакоте Када је у децембру 1990. године из јаме Бивоље брдо код Стоца вађено костију српских мученика, у доњим слојевима пронађена је и једна зарђала пушка са муницијом. Та пушка није припадала жртви. Припадала је усташи - Меху Делићу. У Видовданској ноћи 1941. године, под светлошћу батерија и камионских фарова, усташе су довеле око 120 Срба из села Козица. На превару су похватани, затворени и мучени у Дуванској станици у Домановићима, а затим доведени на јаму дубоку око 40 метара. Један по један гурнути су у понор. Међу њима је био и Илија Шакота. Када је на ивици јаме угледао Меху Делића - свог некадашњег друга из војске - знао је да му спаса нема. Није тражио милост. Само га је позвао да приђе да се опросте. Када му је Мехо пришао, Илија га је ухватио за каиш и повукао са собом у јаму. Усташе су после тога прекинуле ликвидацију. Сутрадан су покушавале да нађу некога ко би се спустио у понор и извукао Меху, али међу њима није било јунака. Тако је Мехо Делић остао међу онима које је довео да убије. Годинама после рата ова прича се преносила по славама српских кућа око Стоца и Чапљине. Неки су сумњали да је истинита. Све док 1990. године, из дубине јаме, није извађена његова пушка. Илији Шакоти се исте 1941. године родио син јединац. Добио је име - Илија. Да се памти.

Јелена Ђоковић Ивић

10,933 Aufrufe • vor 6 Monaten

Снимак није настао јуче. Није ни из 1999. године. Ово је истина забележена још 1982. - истина коју је тадашњи комунистички режим забранио да се чује, да не би нарушио лажну слику "братства и јединства". Али истина се не може заувек сакрити. Старица Даница Миличић из Самодрежа сведочи мирно, без патетике, а свака њена реч тежа је од крика. Да би јој отели земљу, шиптарски криминалци су јој убили мужа и сина. И ту није био крај. Терор се наставио. Притисци нису престали. Живот јој је претворен у свакодневну борбу за опстанак на сопственом огњишту. Ово није изолован случај. Ово је образац. Ово је систем. Ово је истина која је деценијама гурана под тепих. Зато не дозволимо да нам историју своде на 1999. годину. Јер оно што се тада десило није почело тада. Почело је много раније. Само се о томе ћутало. И више не сме!

Јелена Ђоковић Ивић

15,496 Aufrufe • vor 6 Monaten

‼️Емисија „Где је Бог после Апола 8?“, емитована 1969. године као део серијала „Видици“ Радио-телевизије Београд, представља један од најупечатљивијих примера сучељавања званичне идеологије и народног погледа на свет у социјалистичкој Југославији. Повод за емисију био је историјски лет америчке мисије Аполо 8, која је крајем 1968. године први пут с људском посадом ушла у орбиту Месеца. Новинар Јован Шћекић тада је посетио село Мрчајевци код Чачка, како би забележио реакције „обичних“ људи на овај научни подвиг и отворио питање: „Где је Бог сада, када човек иде у свемир?“ Емисија је изазвала бурне реакције локалних власти и партијских организација. Мештани су тврдили да су приказани као неуки, заостали и примитивни, што је довело до протеста и захтева да се сними нови прилог. У одговору на критику, емитован је други део емисије, у ком су учествовали представници месне заједнице и чланови партије. Њихов циљ био је да „исправе утисак“ и прикажу Мрчајевце у модернијем, „просвећенијем“ светлу. Ипак, управо тај први прилог остао је упамћен као емисија у којој су „неуки и назадни“ очитали лекцију „паметнима и напреднима.“ 🇷🇸 СРПСКИ ГЛАСНИК

Косово је ❤️ Србије! 🇷🇸❤️🇷🇺

21,462 Aufrufe • vor 1 Jahr

ЕУТАНАЗИЈА НАКОН ШТО СУ ЈЕ МИГРАНТИ СИЛОВАЛИ 🇪🇸 Млада Шпањолка (25), биће данас еутаназирана, након што ју је група илегалних миграната силовала, док је била под државном заштитом. Године 2022, тинејџерка Ноелиа Кастиљо Рамос, смештена је у државну установу због породичних проблема и смештена у државну кућу заједно са малолетним мигрантима из Северне Африке где су је они силовали. Траума ју је сломила. Месецима касније, Ноелиа је покушала самоубиство скоком са петог спрата. Преживела је, али је пад оставио параплегичну. Силоватељи никада нису ухапшени и остају на слободи. Уместо да пруже правду или адекватну дугорочну подршку, власти су понудиле асистирано самоубиство као решење. Данас, 26. марта 2026, Ноелиа Кастиљо Рамос биће еутаназирана. Систем који није успео да је заштити сада "решава проблем" окончавањем њеног живота.
1:11

Sensitive content

ЕУТАНАЗИЈА НАКОН ШТО СУ ЈЕ МИГРАНТИ СИЛОВАЛИ 🇪🇸 Млада Шпањолка (25), биће данас еутаназирана, након што ју је група илегалних миграната силовала, док је била под државном заштитом. Године 2022, тинејџерка Ноелиа Кастиљо Рамос, смештена је у државну установу због породичних проблема и смештена у државну кућу заједно са малолетним мигрантима из Северне Африке где су је они силовали. Траума ју је сломила. Месецима касније, Ноелиа је покушала самоубиство скоком са петог спрата. Преживела је, али је пад оставио параплегичну. Силоватељи никада нису ухапшени и остају на слободи. Уместо да пруже правду или адекватну дугорочну подршку, власти су понудиле асистирано самоубиство као решење. Данас, 26. марта 2026, Ноелиа Кастиљо Рамос биће еутаназирана. Систем који није успео да је заштити сада "решава проблем" окончавањем њеног живота.

Инжењер 🇷🇸

28,632 Aufrufe • vor 6 Monaten

Не плачем ја често. Али, ето, десило ми се док сам ово писао. Прича која је пред вама је о теми за коју нисте ни знали колико вам је важна, а иако ће вас почетак помало збунити, на крају ћемо се сви осећати исто. Видећете. Просто, таква је њена конструкција (и... да, за то је крив један архитекта). Та прича би могла да почне подсећањем на окупацију. Рецимо.. Нашу. Замислите да се оно „петвековно ропство“ заправо уопште није завршило. Да траје, рецимо, 740 година. Да ли би неко од нас уопште више говорио српски? Или бисмо, најпре вековима под чизмом освајача, а потом навикнути на његове и ничије друге аршине, просто постали мајушни део његове силине, уклопивши се онако мали и немоћни у један другачији свет, другачији језик...? А једном народу се то десило. И, прича о њему, заправо, не почиње баш пре 740 година, већ још пре више од милинијум и по када је римски генерал Магнус Максимус 383. урадио кључну ствар за народ Велса: повукао је трупе из Британије да би покушао да се домогне императорског трона, решио да „острвом“ управља на даљину, из Галије, а оставио праву власт локалним вођама. Сматра се зато оснивачем неколико велшких краљевских династија, а локална племена су с колена на колено преносила захвалност што им је дозволио да буду оно што јесу, да не живе као робови. Но, ропство их је, ипак, снашло пре 740 година, када је после двовековног рата енглески краљ Едвард Први окончао то освајање како је и желео. И, године су почеле да пролазе. Деценије. Векови, у којима стари, велшки језик, није био прихваћен нигде: ни у једном документу, ни у каквим преговорима, ни у једној јединој званичној комуникацији. Почео је, као такав, да изумире. Малтене су, тамо негде, 70-их година 20. века престали и да постоје људи који га знају. Добро, било је неких бораца за тај стари језик (да ли сте знали да је „мор“ на велшком оно што ми називамо „море“? Не? Ето, на крају ове приче чека вас један снимак због ког сам научио монтажу, а за који сам преводио речи једне песме и урадио вам титлове, но... не пуштајте то одмах, да најпре нешто друго сазнате). Дакле, јесте било бораца да се тај стари језик сачува, попут архитекте Дафида Ивана. Стар је он, не баш колико и велшки језик, али недавно је ушао у девету деценију живота. А тамо негде, средином прошлог века, привођен је због својих активности да се велшки језик врати где му је место, у институције, у образовни систем, чак је и политиком почео да се бави из љубави према језику својих родитеља, предака... Ал', затварали га. Нису га слушали, нити му жеље услишили. Почео је да се бави и музиком. Онако, за своју душу. Писао и песме, па их сам изводио, а једна од њих је била посебно занимљива тадашњим британскима властима на чијем је челу била Маргарет Тачер. Песма се звала „И даље – ту“, а кроз три врло кратке строфе говорила је о томе кроз шта је Велс прошао за ових 1600 година: и како су тај народ тлачили и потцењивали, али како је он издржао и стварне појаве попут карикатуралног лика из књижевности, Велшанина који се звао Дик Сион Дафид, коме је све енглеско милије од велшког (ко је рекао „Аха, нека врста другосрбијанаца“? Без добацивања, ово је прича о Велсу), како је тај народ и тај језик издржао и „стару Меги и њену екипу“ (песма је писана када ја „Меги“ Тачер припремала затварање свих велшких рудника, што је потом довело до тога да је мање од 40% домаћинстава у Велсу имало неког члана породице који је стално запослен; Да... чизма уме да буде страшна, нарочито ако не приметиш да ти је већ на врату, па ти се чини да те неко милује. Вековима). Проблем је био што је песму мало ко разумео, јер... писана је и извођена на старом велшком. А то малтене „нико жив“ (не баш буквално) у Велсу више није разумео. Изводио ју је онај архитекта и рударима, прихватио те стихове и један покрет који се залагао за независност, али... Пролазиле су године. Семена која је јунак ове приче, што по затвору, што на улици, што с рударима који више нису имали где да раде, што са децом којој се обраћао – као да су, бар се тако чинило, била посејена узалуд. А онда је Дафид Иван, сада 80-годишњак, пред 80. рођендан позван да ту своју песму отпева у Кардифу. И то на стадиону. Нешто преко 32.000 људи је било ту. Почео је он своју причу у стиховима, прву од три строфе, чуло се и како публика мрмља, позната јој је мелодија, а када је на ред дошао рефрен... Не, то вам нећу писати. То ћете видети, сад, када пустите снимак. А он је пред вама само због љубави. За род свој и језик свој. Љубави која је довела до правог чуда да сада, пре три месеца када је обављено последње истраживање, скоро 29,2% становништа Велса може да прича старим велшким језиком, док нешто више, чак 33 одсто њих, разуме када неко прича велшки. Чудо? Не, само плод љубави од које се не одустаје. Баш због ње је ова прича о песми пред вама. И, она звучи – овако: (ако заплачете кад и Дафид Иван, тамо код стиха "... а жив ће бити и велшки језик!", не брините. Међу својима сте) #YmaOHyd

Дарко Николић

105,257 Aufrufe • vor 2 Jahren